Zašto su pomorske nesreće sve češće, uprkos sve većoj primeni novih tehnologija? Evo jednog od mogućih odgovora: „Prepustio sam svom kolegi Italijanu, mladom, vrednom i pametnom dečku da održava brod ravnim, bez naginjanja na jednu ili drugu stranu, uz pomoć balasta. Kako je postajalo očito da se sve više naginjemo na desnu stranu, pitao sam ga šta radi? Odgovorio je, pomalo uvređeno, da puni balast na desnu stranu jer mu je kompjuter pokazao da je brod nagnut na levu stranu. Morao sam da ga odvučem na palubu da se uveri sopstvenim očima kako se naginjemo na desnu stranu i da svemogući računar greši“, piše kapetan Aron Baretić u svojoj kolumni o tome kako nove tehnologije (ne) pomažu pomorcima.
Uprkos svim blagodetima napretka tehnologije, taj isti napredak nepovratno uzima i svoj danak. Ma koliko se mi pomorci osećali pametniji, napredniji, moderniji ili kakvi već, istina je sasvim drugačija. Gotovo neprimetno, postajemo ograničeniji i nesposobniji za izvršavanje sve jednostavnijih zadataka koji su nam jednom bili prirodni. Neki od njih čak i urođeni.
Uveren sam da mnogi među vama koji ovo čitate, postavljate isto pitanje: „O čemu ovaj lupeta?“
Nimalo vam ne zameram na tome. Samo mi dozvolite da objasnim moje viđenje stvari s kojim se vi, naravno, ne morate složiti.
Kako je jednostavno postalo komplikovano?
Kao i uvek, krenimo od jednostavnijih detalja, ma koliko oni danas izgledali komplikovani. Ali upravo se o tome i radi. Ono što nam je nekad bilo prirodno i jednostavno, što smo obavljali gotovo neprimetno, postalo nam je neprirodno i komplikovano. I jedno i drugo iz prostog razloga što se to danas smatra bespotrebnim i beskorisnim, jer umesto nas to rade računari.
Nekad smo koristili papir i olovku kako bismo izračunali manje zahtevne matematičke operacije. U srednjoj pomorskoj školi branili su nam upotrebu kalkulatora pri rešavanju računa iz terestričke i astronomske navigacije. Podrazumeva se da smo se ljutili, bunili i da nismo imali nimalo razumevanja za takvu vrstu primitivizma i zastarelih metoda edukacije.
Da li je to bilo zaista neophodno? Verovatno nije. No, da li je to bio potpuno pogrešan pristup? Apsolutno nije. Dugoročno gledano, mi smo tako ipak razvijali i jačali svoj mozak da radi što većim kapacitetom. A danas?
Zašto mučiti mozak?
Daću vam naizgled krajnje banalan i nevažan primer za vreme u kojem živimo, u eri kompjutera koji postaju svakim danom sve sofisticiraniji. Uz njih, analogno tome, postajemo sve lenji i nesposobniji za izvršavanje sve jednostavnijih zadataka koji su se nekada podrazumevali kao nešto potpuno normalno.
Pre nekih pet, šest godina, na mostu smo stajali ja pedesetogodišnjak, kolega Nemac u ranim tridesetim i kolega Hrvat s tek navršenih trideset godina života. Nevažno je kako je došlo do rasprave među nama. Važno je da sam ja izračunao u glavi, bez olovke i papira, zbir dva trocifrena broja pre nego što su moje dvadeset godina mlađe kolege uspele da stignu do navigacijskog stola, uzmu kalkulator u ruke, upale ga i pritisnu osam dirki na kalkulatoru.
Opet, reći će neki ironično kako sam postigao neverovatan uspeh. Ali, analizirajmo.
Jedini argument mojih kolega bio je: „Zašto se mučiti računajući u glavi?” Naglasak je na mučenju. Moj dobronameran komentar je da su obojica „ograničene“ lenštine.
Sve zbog slobodnog vremena sa kojim ne znamo šta ćemo
A činjenice su sledeće: meni su računanje u glavi ili olovkom na papiru prirodne radnje. Njima dvojici su neprirodne i nepotrebne. Istovremeno, ja znam da se služim kalkulatorom, dok oni nisu u stanju da izračunaju zbir dva trocifrena broja bez njega. Ili će im za to trebati mnogo više vremena, kojeg u današnje vreme nemaju.
A nemaju vremena jer žive po načelu što jednostavnije, što brže i uz što manje truda. Tako stvaraju sebi višak slobodnog vremena koje ne znaju kako korisno da ispune.
Razgovarajući s dvojicom pomoraca koji se međusobno ne poznaju, od obojice sam čuo gotovo istu rečenicu: „Ja kad sam kod kuće, ne radim ništa. Instaliram se na kauč s daljinskim upravljačima nadohvat ruke.”
Zar iko normalan može želeti da tako živi kad je kod kuće u krugu svoje porodice? Toliko stvari nam je uskraćeno na brodu, da bismo, dok smo kod kuće, trebali da znamo kako da u njima uživamo.
Ne vidimo ono što nam je ispred nosa
Postali smo suviše zavisni od upotrebe elektronskih uređaja i pomagala, uzimajući ih kao neosporno tačan izvor informacija, verujući im bez proveravanja.
Ispričaću vam slučaj drugog oficira palube, Indijca, tokom njegovog popodnevnog dežurstva. Prilazili smo pilotskoj stanici u luci u Venecueli, iz koje je drugi brod upravo isplovljavao. Bilo je sunčano popodne s odličnom vidljivošću. Nije postojala ni najmanja sumnja da će nam taj brod proći ispred pramca i da nema brige oko njega.
Ali šta je radio moj kolega Indijac? On se nije mrdnuo od radarskog ekrana i besomučno je očitavao podatke o udaljenosti i vremenu do pozicije u kojoj će dva broda biti najbliža jedan drugom. Ni jednog trenutka mu nije palo na pamet da izađe na palubu i pogleda kolika je razdaljina, jer bezrezervno veruje elektronici, mnogo više nego sopstvenim očima i sposobnosti da proceni situaciju.
Ko bi se trudio da pređe deset metara i proveri šta se stvarno događa?
Ali šta će se desiti kada računar pogreši? Evo primera koji se dogodio u ruskoj luci Sant Petersburg, tokom ukrcavanja teškog brodskog goriva. Sa mnom je dežurao kadet, Italijan. Mlad, vredan, pametan dečko. Zato sam njemu prepustio da brod održava ravnim, bez naginjanja na jednu ili drugu stranu, uz pomoć balasta.
Kako je postajalo očito da se sve više naginjemo na desnu stranu, pitao sam ga šta radi? Odgovorio je, pomalo uvređeno, da puni balast na desnu stranu jer mu je kompjuter pokazao da je brod nagnut na levu stranu. Rekao sam mu da se odvoji od konzole koja kontroliše težinu tereta i da izađe napolje. Morao sam da ga odvučem na palubu da se uveri sopstvenim očima kako se naginjemo na desnu stranu i da svemogući računar greši.
Ali ko bi se mučio da hoda deset metara da bi napolju video šta se dešava, kad pred sobom ima ekran sa svim podacima koji su mu potrebni?
Samo od sebe nameće mi se pitanje kakvi će biti pomorci budućnosti? Ja tu budućnost ne želim da doživim.
Izvor: kapetan Aron Baretić, Pomorac.hr
Foto: Pixabay