porez

Zvanični Brisel upozorava kako su koncepti „radnika“ i „samozaposlenog“ na današnjim tržištima rada postali toliko zamagljeni, da su zbog toga mnogi prinuđeni, a ne „slobodni“, da prihvate ugovor kao samozaposleni. Pitanje da li su prema važećim propisima u Srbiji, frilenseri radnici ili preduzetnici je i te kako važno, jer odgovor na njega može imati dalekosežne posledice po armiju mladih ljudi, koja se iz dana u dan uvećava.

Ko je frilenser? Ako slušate korporacije, posebno one iz IT industrije, to je slobodan izbor i prirodno „radno odelo“ novih generacija koje ne žele da robuju prepotopskim kancelarijskim pravilima kao njihovi stalno zaposleni roditelji, već kreativno rade kad žele, odakle god žele i za koga žele.

Ako pitate kritičare „postmodernog“ kapitalizma, frilenseri su oličenje dvolične slobode u eri „tezgaroške“ ekonomije, oslobođeni svih radnih prava, kako bi mogao da ih izrabljuje ko god hoće dok ne nađe još jeftinijeg.

Ako pitate regulatore, čak i oni u većini pravno uređenih država praviće se da „nisu odavde“, jer ovakav netipični oblik rada pravni propisi – koje je uveliko pretekla digitalizacija na tržištu – ne poznaju. U svetu vlada čak i zbrka oko same definicije frilensera, te kakav je njihov status na tržištu: da li su oni radnici ili preduzetnici?

Prinuđeni na samozapošljavanje

Nejasne granice između frilensera kao radnika i frilensera kao preduzetnika i dalje su prisutne u većini država EU, navodi Ivan Sekulović, konsultant za socijalnu politiku u studiji „Rad frilensera u svetu i u Srbiji: mač sa previše oštrica?“ Autor podseća da je na taj problem ukazala i potpredsednica Evropske komisije Margaret Vestager, ocenivši da su koncepti „radnika“ i „samozaposlenog“ na današnjim tržištima rada postali toliko zamagljeni, da su zbog toga mnogi prinuđeni, a ne „slobodni“ da prihvate ugovor kao samozaposleni.

Do koje mere su frilenseri zaglavljeni u „pravnom limbu“ svedoči i istraživanje Evropske fondacije za unapređenje uslova života i rada, koje pokazuje da i oni sami potpuno različito procenjuju svoj status od države do države.

Sindikati, pak, upozoravaju da zbog nejasnih zakonskih standarda, digitalne platforme, koje su najviše doprinele ekspanziji frilenserskog rada i zamagljivanju granice između radnika i samozaposlenih, sve češće su prinuđene da na sudu dokazuju da su radnici koji koriste njihove usluge, zapravo samozaposleni.

Tako u Velikoj Britaniji, gde kao i u drugim zemljama anglosaksonskog prava sudovi imaju veliki prostor da sami odlučuju da li je osoba radnik ili samozaposleni, redovno svrstavaju frilensere u kategoriju radnika. Autor navodi primer sada već čuvene presude protiv Uber-a, internet platforme koja funkcioniše kao svojevrsna taksi služba, da su vozači koje ona angažuje njeni radnici.

Među članicama EU, Italija je jedna od prvih zemalja koja je još 1995. godine regulisala rad frilensera. Prema rešenjima u italijanskom pravu, položaj frilensera se približava onom koji imaju radnici, jer oni uživaju socijalnu zaštitu koja im se garantuje sredstvima namenskog fonda, kao i pravo na obavezno osiguranje u slučaju povreda na radu i profesionalnih oboljenja.

Imajući u vidu da frilensere čini sve veća grupa raznolikih pojedinaca, njima je jako teško da se za svoja prava izbore kolektivnim pregovaranjem. U tom pogledu, ohrabruje to što je u Danskoj sindikat 3F uspeo da izdejstvuje prvi kolektivni ugovor frilensera koji rade preko platforme.

Tim ugovorom obezbeđeno je pravo na veće zarade i socijalnu zaštitu radnicima preko platforme Hilfr.dk koja nudi usluge čišćenja, pod uslovom da ostvare najmanje 100 radnih časova preko nje, čime automatski prelaze u status zaposlenih. Ovo je podstaklo Evropsku komisiju da u junu 2020. godine pokrene inicijativu za uređivanje kolektivnog pregovaranja za samozaposlene.

Dosije Srbija

Frilenseri u Srbiji godinama predstavljaju nevidljivu grupu za domaće zakone, posebno one u oblasti radnog prava i obaveznog socijalnog osiguranja, ali se zato koriste kao propagandno sredstvo za tvrdnje o „jurišu“ Srbije u digitalno doba.

„Umotan u ’oblandu’ modernizacije, digitalizacije i preduzetništva kao najviših vrednosti kojima Srbija navodno teži – bez pomena kuda to vodi i ko će na kraju preživeti na tom uskovitlanom tržištu bez moralne osnove – frilensing se često prikazuje kao carevo novo svemirsko odelo u koje generacije mladih gledaju sa uzdahom, sa željom da u njega što pre uskoče, ne pitajući za cenu po svoj život i zdravlje“, ocenjuje Sekulović.

Neprimetni i za sindikate, pa i za nevladine organizacije, frilenseri su odjednom došli u žižu javnosti tek kada ih je konačno prepoznala država, i to baš Ministarstvo finansija i Poreska uprava. Zvanično saopštenje iz oktobra prošle godine kojim je najavljeno uterivanje poreske discipline među frilensere, i to retroaktivno, izazvalo je burne reakcije ne samo među frilenserima, već je ustalasalo i stručnu javnost, ali kompromis sa državom još nije postignut.

Stoga je pitanje da li su prema važećim propisima u Srbiji, frilenseri radnici li preduzetnici i te kako važno, jer odgovor na njega može imati dalekosežne posledice po armiju mladih ljudi, koja se iz dana u dan uvećava.

Jedini zakon koji vrlo maglovito normira ovu vrstu rada je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. U članu koji propisuje ko su osiguranici samostalnih delatnosti navode se i lica koja iz Srbije rade za stranog poslodavca van naše teritorije i od njega dobijaju nadoknadu, a koja nisu osigurana po drugom osnovu – dakle, nezaposlena lica. Ako bi se sudilo po normama ovog zakona, onda frilenseri u Srbiji više liče na radnike.

Po analogiji sa radnim pravom, oni se najviše uklapaju u onu kategoriju lica koja prema Zakonu o radu sklapaju ugovor sa poslodavcem o obavljanju privremenih i povremenih poslova, što uključuje i angažovanje nazaposlenih lica. Ako su ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova i ugovori o delu netipični ugovori o radu, onda bi frilenseri bili, zapravo, nezaposlena lica koja sa stranim poslodavcem zaključuju ovu vrstu ugovora, zaključuje Sekulović.

Međutim, jedna od osnovnih primedbi koju je frilenserska zajednica iznela nakon pomenute inicijative Poreske uprave je to da oni sa stranim poslodavcem, najčešće platformom kao što je Upwork, uopšte ne zaključuju bilo kakvu vrstu ugovora. Prema tome, kaže Sekulović, „može se zaključiti da je kategorija frilensera kao ’radnika’ koja je prepoznata propisima iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja trenutno potpuno nevidljiva iz ugla radnih propisa“.

Šta više, kako Zakon o radu ne definiše pojam „radnika“, već samo „zaposlenog“, i to kao lice koje ima zaključen ugovor o radu, pojam „frilensera“ u našem pravnom sistemu je vanpravni, kolokvijalni i opisni pojam, kao što je to u velikoj meri i pojam „radnika“.

S druge strane, koliko ima osnova u domaćoj regulativi da se frilenseri tretiraju kao preduzetnici? Prema Zakonu o privrednim društvima, preduzetnik je fizičko lice koje je registrovano za obavljanje samostalne delatnosti radi ostvarenja prihoda.

Ovim je jasno isključena mogućnost da kategorija „frilensera“ koja je prepoznata važećim propisima bude obuhvaćena pojmom „preduzetnika“, jer propisi u oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja njom obuhvataju nezaposlena lica koja rade za stranog poslodavca i za to dobijaju naknadu, a ne ona koja su registrovana za obavljanje delatnosti i koja time ostvaruju prihode.

Ovakvu pravnu zavrzlamu dodatno komplikuju još mnoge nejasnoće u našoj regulativi, poput one da Zakon o radu uopšte ne svrstava u zaposlene neke kategorije, poput samostalnih umetnika.

Da bi se ustanovilo da li je neka osoba radnik ili preduzetnik, neke države su uvele i testove samostalnosti u oblastima poreskog i radnog prava. Međutim, Srbija je uvela parcijalno rešenje, samo kroz poreski sistem, bez njegovog regulisanja u oblasti radnog prava. Zakonom o porezu na dohodak građana propisani su kriterijumi koji služe samo za utvrđivanje da li je ekonomska zavisnost preduzetnika ili preduzetnika paušalca od poslodavca tolika da njegovi prihodi moraju da podležu dodatnom oporezivanju.

Tako su frilenseri, kao osetljiva kategorija radno angažovanih lica, obavezani da plaćaju porez, i u isto vreme „oslobođeni“ od bilo kakvih radnih prava u Srbiji, zaključuje se u studiji.

Zorica Žarković

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay