Da bi došao do zaključka iz naslova, televizijski novinar Vladimir Banić je za godinu dana obišao 50 država, leteo 80 puta, promenio stotinak hotela i razgovarao sa više desetina sagovornika na preko 25 jezika. Na jednom od tih putovanja je upoznao izbeglice iz Libana koje su zbog kvara na čamcu provele deset dana na moru. „Mom sagovorniku je na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga“, priča o jednom od svojih najpotresnijih iskustava naš sagovornik, koji se odlučio za dokumentarističko novinarstvo i zato da bi novim naraštajima novinara pokazao koliko je njihov posao važan.
Vladimir Banić se pre pet godina iz rodnog Beograda preselio u Ljubljanu, a stalni posao na RTS-u zamenio honorarnim radom za svog bivšeg poslodavca, ali i za neke nove. Kao frilenser pratio je različite događaje širom sveta, počev od izbegličkih kriza preko ekonomskih skupova, pa sve do ratova. Među retkim je novinarima koji su na početku pandemije izveštavali iz japanske luke Jokohama u kojoj se nalazio „zaraženi“ brod, kao i iz crvenih zona u Italiji.
„Ništa od toga nisam radio zato što sam adrenalinski zavisnik ili nešto preterano hrabar, nego zato što je to moja novinarska dužnost”, kaže za B&F Banić i dodaje da je, ipak, imao jedan vrlo bitan lični motiv – da novim naraštajima novinara pokaže da je ovaj posao važan, uzbudljiv i kreativan. Kao uostalom i njegova emisija koja je povod za ovaj intervju.
B&F: Kako ste došli na ideju da napravite „Fantastičnu planetu“?
Vladimir Banić: Pošto sam često izveštavao iz inostranstva, na svojim putovanjima prikupio sam mnogo interesantnih sagovornika i tema koje nikako nisu dolazile na dnevni red. Iskoristio sam ih tek kada sam poželeo sam da napravim nešto svoje – emisiju koja bi u isto vreme bila informativna, edukativna, korisna i zanimljiva. Analizirao sam neke od najpopularnijih dokumentarističkih emisija na svetu i shvatio sam da većina njih ima još jedan tajni sastojak – putovanja.
To mi je sasvim odgovaralo jer sam pripadnik generacije koja, zbog viznog režima, u mladosti nije mnogo putovala. I dan-danas mi se ponekad učini da će, ako predugo ostanem na jednom mestu, opet neko doći da nas zaključa.
Zato sam i izabrao ovakav posao. Ali moj motiv nije bio da obilazim ono što je nacrtano na turističkim magnetima, nego da upoznajem ljude koji te magnete prave i prodaju. Iz tog razloga u svakoj novoj zemlji obavezno obiđem pijacu, a ako stignem probam i lokalno pivo i hranu. Dok sam snimao „Fantastičnu planetu“, na primer, jeo sam kitovinu, zmije i žabe, insekte i crve, jaja artičke prepelice i pio sirup od gnezda tajlandske lastavice.
B&F: Šta je trebalo da uradite da bi Vam se uopšte pružila mogućnost da sve to iskusite?
Vladimir Banić: Trebalo je samo napraviti jednu od najzahtevnijih emisija ikada snimljenih na našim TV mrežama. Šalim se, ovako je to bilo – prvo je trebalo „prodati“ ideju urednicima i direktoru RTS-a. Ključno pitanje nakon što su čuli ideju je bilo koliko epizoda mogu napraviti u jednoj sezoni? Moj malo pretenciozan i nepromišljen odgovor ih je obradovao, ali meni je sledeću godinu učinio paklenom. Jer, rekao sam 20 redovnih i jednu novogodišnju epizodu.
Da bih uspeo to da uradim u tako kratkom roku, sa budžetom koji je više skroman nego realističan, morao sam da nađem tim ljudi koji će poput mene biti spreman da radi preko 12 sati, a najčešće 15 svakodnevno. To je bilo moguće samo kroz privatnu produkciju jer tu nema smenskog rada i pravila koja ograničavaju produktivnost na terenu.
Sledeći korak bilo je osmišljavanje svakog putovanja, uključujući pronalaženje sagovornika unapred, kako bismo se što kraće zadržavali u zemljama koje posećujemo, odnosno trošili što manje novca. Pred polazak na put, svaka epizoda je bila razrađena do najsitnijeg detalja. Da bi bilo jasnije zašto, treba imati u vidu da svaka epizoda ima svoju temu i sastoji se uglavnom od tri priče između kojih postoji elastična veza.
B&F: Možete li to da nam pojasnite na primeru neke emisije?
Vladimir Banić: Recimo, kada smo obrađivali starost posetili smo tri zemlje. Prva je bila Kenija gde je prosečna starost stanovništva oko dvadesetak godina. Tamo se, u Masai zajednici, prema starijim ljudima gaji veliko poštovanje. Nijedna odluka u selu ne donosi se bez njih. Njihov izgled ili reči se ne komentarišu u pežorativnom smislu. U toj zemlji ljudi ne prikrivaju svoju starost. Drugu priču snimali smo u Japanu koji je najstarija zemlja na svetu. Njeni stanovnici dobar deo života provode u penziji, pošto se rano penzionišu a dugovečni su. Zato se društvo trudi da im „zlatno doba“ učini zanimljivijim, organizujući im razne aktivnosti kao što su druženja u dnevnim kockarnicama, pa čak i neki romantični sadržaji.
Poslednja priča u toj epizodi snimljena je u Švedskoj gde je za dve godine 400 starijih ljudi pronađeno mrtvo u svojim stanovima, u nekim slučajevima posle nekoliko dana, a ponekad i mesecima ili čak i godinama posle smrti. Razlog tome je otuđenost. Tamo se ljudi slabije viđaju sa svojom porodicom, a životi su im do te mere uređeni da njihove račune banke automatski plaćaju čim im penzija legne na račun. Budući da ne odlaze u poštu da popunjavaju uplatnice kao naši penzioneri, može da prođe mnogo vremena dok se ne utvrdi da je neko od njih preminuo. Razgovarao sam čak i sa vlasnikom agencije za čišćenje stanova u kojima su njihova tela dugo ležala, jer se u nameštaj tokom vremena uvuče specifičan miris. Ni on se ne čuje sa svojim roditeljima.
B&F: Kako je izgledalo snimanje svih tih priča?
Vladimir Banić: Na putovanja nisam išao sam već uvek sa dva snimatelja, najčešće sa Markom Kovačevićem i Borislavom Ristovićem. Za rad na svakoj epizodi angažovali smo između 10 i 12 ljudi. To su bili montažeri, stručnjaci za kolor korekciju, 
tonci, prevodioci i ljudi koji se bave transkripcijom, titlovanjem… Jedan od najvažnijih članova ekipe bio je fikser. Fikseri su lokalci, najčešće novinari ili ljudi koji imaju mnogo kontakata i poznaju rejon, bez kojih većinu stvari ne bismo uspeli sami da završimo. Oni su nam, na primer, sređivali siguran prolazak kroz brazilske favele, jer poznaju vođe lokalnih bandi.
Intervjui su nam uvek bili unapred ugovoreni ali dešavalo se i da vidimo neku zanimljivu priču na ulici, da priđemo njenim učesnicima i da sasvim slučajno dobijemo dobar intervju. Mislim da smo u tome uspevali zato što smo ljudima prilazili sa poštovanjem.
B&F: Koliko ste vremena proveli na putu?
Vladimir Banić: Snimatelji su te godine u putu proveli 220 dana, a ja 250 jer sam išao i do Beograda zbog montaže. Ukupno smo imali 80 letova. Izračunali smo da smo planetu preleteli devet puta i još jednom je prevezli automobilom. Koristili smo često i javni prevoz. Spavali smo u stotinak hotela, zaista raznoraznih. Jednom, u Velikoj Britaniji, desilo nam se da neplanirano ugovorimo dodatnu priču zbog koje smo morali da odemo sa jednog kraja zemlje na drugi.
Dok smo putovali, u brzini sam nam rezervisao smeštaj preko interneta. Ispostavilo se da su naše sobe bile na gornjem spratu paba u kojem je celu noć treštala muzika. Stepenice su škripale i ulegale se dok smo se penjali ka svojim sobama, prozori nisu dihtovali, kupatilo nije imalo svetlo, a videlo se da ni higijena ovim ugostiteljima nije bila baš prioritet…
Sve u svemu, daleko je to bilo od glamuroznih novinarskih putovanja kakva ljudi zamišljaju.
B&F: Kako je sve to uticalo na Vas?
Vladimir Banić: Na to pitanje ne moram detaljno da vam odgovaram, dovoljno je da pogledate kako izgledam u epizodama koje sam snimio među prvima, a kako na polovini serijala. Na početku snimanja sam znatno mršaviji i izgledam jedno 10 
godina mlađe. Jer, ma koliko bila interesantna ovakva putovanja, ona su i izuzetno naporna. Radni dani su nam trajali po 15 sati, često smo jeli samo dva puta dnevno i to šta stignemo, a uveče bismo se komirali. Svaki sledeći put kada sednemo u avion merili bismo se, shvatajući da su nam sedišta sve tešnja.
Dok ste na takvim putovanjima adrenalin vas „tera dalje“, ali kada se vratite kući shvatite da se svo to menjanje vremenskih zona i navika ipak odrazilo na vaš organizam. Doduše, ja nemam prava da se žalim, to je bio moj san i ispunio sam ga. Ali zato skidam kapu snimateljima, jer su i oni sve to morali da izdrže.
B&F: Pomenuli ste fizičke napore, ali šta vam je psihički bilo najteže?
Vladimir Banić: Pored toga što nam je svima nedostajala porodica, jedna od najtežih stvari su bile priče pojedinih sagovornika. Na primer, snimali smo jednu epizodu o hrani, odnosno o paradoksu da deo sveta hranu baca kao višak, dok su stanovnici nekih drugih zemalja spremni da rizikuju život zbog nje. Tada smo razgovarali sa izbeglicama iz Libana, koji je od jedne od najperspektivnijih zemalja na Bliskom Istoku za samo nekoliko godina doživeo potpuni kolaps.
Naši libanski sagovornici krenuli su na put ka Evropi sa svojim dvadesetomesečnim sinom, i to čamcem koji je bio toliko pretrpan ljudima da nisu smeli da ponesu ni flašicu vode, a kamoli hranu. Čamac se na pola puta pokvario i deset dana su proveli na moru. Treći dan je mom sagovorniku na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga.
B&F: Smrt se pominje i u epizodi o kaznenim sistemima u različitim zemljama. U njoj dokumentujete velike suprotnosti, od terapije muzikom za zatvorenike u Norveškoj do ubrizgavanja smrtonosne injekcije u pojedinim američkim državama. Šta je Vaš zaključak posle svega što ste videli, koliko se ljudi na našoj planeti razlikuju a koliko su slični?
Vladimir Banić: Zaključak je da svi mi, ma gde živeli, imamo isti cilj – da preguramo dan za danom, boreći se da obezbedimo sebe i svoju porodicu. I da ljudi širom sveta nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri.
Bonus zaključak je i da je naša planeta prelepa, ali da nažalost zbog globalizacije mnogi njeni delovi sve više liče jedan na drugi. Srećom, i dalje postoje oaze autentičnosti, ali da biste njih videli morate, možda umesto u novi telefon, svoj novac uložiti u putovanja. Iz moje perspektive, to je najbolja moguća investicija.
Marija Dukić