Hrvatsko Ministarstvo privrede dovršava predlog energetske strategije koju bi uskoro trebalo da usvoji Vlada, a ministar Damir Polančec u njoj predlaže mogućnost gradnje nuklearne elektrane nakon 2020. godine. Polančec je naveo da zbog ovoga neće odustati od prvog plana – dve termoelektrane na ugalj i jedne na plin, uz napomenu da je najveći iskorak strategije otvaranje prostora za investicije privatnog kapitala. Hrvatski mediji su ovu Polančecovu izjavu preneli uz podsećanje da je hrvatska država upravo preuzela kompletan plinski biznis i pokreće veliki investicioni ciklus u Janafu. Cena nove energetske strategije – 10 milijardi evra.
Najrazvijenije privrede u svetu već se nalaze u depresiji, a najgori deo finansijske krize tek sledi, ukoliko se ne stabilizuje bankarski sistem, rekao je izvršni direktor MMF-a Dominik Štraus-Kan. Svoje prognoze Štraus-Kan bazira na postojanju brojnih rizika koji bi tešku situaciju mogli učiniti još težom, a ocenjuje da će državni paketi podsticajnih mera imati smisla samo ako sve razvijene države učine ono što bi trebalo u smislu restrukturiranja svojih bankarskog sektora, što, do danas, niko nije uradio.
Isključivo vezivana za seoski ambijent, danas sve više postaje gradsko zadovoljstvo. Vekovima odraz našeg karaktera, tek od skoro dobila je status brenda.
Rakijom se nazdravlja u najsrećnijim trenucima i leči duša u najtežim. Ona je univerzalna, jer pije se uvek i svuda, ujutru, u podne i uveče, pre i posle jela, i ogledalo je domaćinske kuće.
Rakija na Balkansko poluostrvo stiže sa Turcima u 14. i 15. veku i pored zabrane Islama da se piju alkoholna pića. Sam naziv je arapskog porekla – „al-rak“ u prevodu znači znoj i kada se zna procedura pravljenja istog, ime potpuno odgovara. U svetu postoji mnogo alkoholnih pića koja se nazivaju rakijom i uglavnom se dobijaju od voća. Prednost naše u odnosu na svetske rakije je u specifičnoj aromi i punoći ukusa koja se pre svega dobija zahvaljujući kvalitetnom voću i tradicionalnom načinu pečenja. Srbija od 19. veka postaje prepoznatljiva po proizvodnji rakije. Krajem sedamdesetih godina 19. veka filoksera je uništila dobar deo vinograda u zemlji pa je zbog smanjene ponude vina naglo porasla ponuda rakije na tržištu. Zanimljivo je da se kod nas prvo pila rakija medovača a etnografi beleže činjenicu da se u Šabačkom i Požarevačkom području vino nikada nije ni pilo već samo rakija. Najpoznatija domaća rakija, šljivovica, proizvodi se destilacijom komine, smese zrelih, zdravih plodova šljive koji su prošli kroz proces fermentacije u trajanju od najmanje tri nedelje. Kroz proces destilacije prolazi dva puta, pri čemu se posle prve dobija takozvana meka rakija, a posle druge prepečenica. Meka rakija se koristi za kuvanje a prepečenica kao piće. Za rakiju je značajan i proces starenja ili odležavanja. Ona se presipa u hrastovu burad u kojima ostaje od dve do 12 godina, a ponekad i duže. Za to vreme dolazi do razvijanja ukusa, arome i boje određene vrste rakije. Zbog gnječenja i vrenja kojima se voće podvrgava, šljivovica se često u narodu naziva mučenica. Ona zapravo pravi ukus stiče pečenjem i mučenjem što i jeste prerada voća u jako piće.
Nekada je svako seosko domaćinstvo peklo rakiju a danas se taj trend prenosi i u grad. Oni koji žive u kućama i imaju dovoljno prostora mogu da razvijaju sopstvene manufakture. Uz to je potreban i dobar recept kao i dosta slobodnog vremena jer proces proizvodnje zahteva dug i mukotrpan rad. Recepti se kao tradicija prenose sa kolena na koleno i uglavnom su strogo čuvana tajna, dok se broj proizvođača rakije kod nas ne može utvrditi s obzirom na to da je pojedina domaćinstva proizvode samo za sopstvene potrebe.
Godinama unazad rakija je prisutna kao specifično srpsko piće ali ništa nije učinjeno na njenoj afirmaciji. Devedesetih godina prošlog veka propuštena je prva prilika da se od nje napravi prepoznatljiva robna marka ali je to konačno učinjeno u septembru 2007. godine kada je srpska šljivovica i zvanično postala nacionalni brend. Od Evropske unije je dobijen sertifikat da se rakija od šljiva, sa zaštićenim imenom i geografskim poreklom zove „srpska šljivovica“. Time je Češkoj, koja je prva proizvodila rakiju pod imenom „šljivovica“, oduzeto to pravo, a sve rakije će morati da imaju oznaku geografskog porekla. Donet je i zakon o jakim alkoholnim pićima koji predviđa registraciju svih proizvođača rakije, pa i onih koji je proizvode samo za svoje potrebe. Evropska unija ni jednoj članici neće zabraniti proizvodnju alkohola ali će standardi morati da budu usklađeni sa evropskim. Upravo to i jeste jedan od najvećih strahova domaćih proizvođača jer je u Srbiji sve još uvek na niskom tehnološkom nivou. Većina nema ni najosnovnije uređaje za prozvodnju, pri čemu se kazani za destilaciju pozajmljuju međusobno. Oprema za fermentaciju i destilaciju stara je po više decenija a preko 70 odsto proizvođača nema ni uređaje za punjenje. Suvišno je onda i govoriti o tome da veliki broj nije ni registrovan, rakija se prodaje nelegalno i bez ispitanog kvaliteta.
U celoj pometnji sa statusom ovog pića našao se i neko ko je shvatio da može da poveže lepo i korisno. U srcu Beograda je u leto 2006. godine otvoren prvi Rakia bar a za njim i drugi, na Vračaru. Dobra ideja je sprovedena u delo, a sve u cilju afirmacije tradicionalnog srpskog pića na malo savremeniji način. Enterijer bara je vešto uređen kao spoj istoka i zapada što u najkraćem i definiše istoriju Srbije i Beograda. U ponudi je više od 130 različitih vrsta srpskih ali i inostranih tradicionalnih pića koja predstavljaju regione iz kojih dolaze. Svaka rakija se služi uz drugačiju vrstu mezetluka koje pojačava njen ukus. Na meniju je i tradicionalno srpsko buđenje – kafa, slatko, voda i rakija, ali i ekskluzivitet u vidu nekoliko vrsta rakija koje se mogu probati samo u ovom baru. U letnjem periodu tu su kokteli pravljeni od različitih kombinacija rakija, dok je u toku zime specijalitet kuvana rakija. Posećenost lokala dovoljno govori o uspešnosti ove zamisli, kao i činjenica da se sve više u kafićima pa i klubovima rakija nalazi na karti pića. U različitim oblicima ona se može kupiti i u takozvanim gift shop-ovima koji su prave male riznice gurmanske kulture jer kulturu jednog podneblja određuje i kultura ishrane. To su mali pokloni, izvorno srpski ukusi, čija je samo forma prilagođena savremenosti. Medovača u flaši od pečene zemlje, bukulji ili čokanju, šljivovica „excellentia“ u luksuznom staklenom pakovanju, dunjevača, malinovača, ekskluzivna čokolada sa rakijom, specijalne travarice i mnoge druge stvari.
U našoj svesti se menja mišljenje o rakiji pa ona nije više samo obična brlja rezervisana za srpskog seljaka koji teško živi. Nije više ni nedostižan mit koji se opeva generacijama. Još odavno Englezi i Škotlanđani imaju viski, Francuzi konjak, Grci metaksu a Meksikanci tekilu, pa je konačno došlo vreme da se i Srbi definišu. Da li će neko od svog pića stvoriti evropski ili svetski brend zavisi isključivo od države i proizvođača. Jedno ne može da se ospori, domaći kvalitet nema konkurenciju.
Jasna Ljubojević
broj 52, februar 2008.
Čileanci često zovu svoju zemlju zovu Sur del Mundo, jug sveta. Sama reč Čile potiče iz jezika Kečua indijanaca i označava nešto hladno, snežno ili smrznuto. To je sasvim razumljivo, jer se zemlja sa jedne strane graniči Andima čiji kordiljeri, vrhovi, dostižu i šest do sedam hiljada metara visine i nalaze se pod večitim snegom, a sa druge strane je Tihi okean sa hladnom morskom strujom i temperaturom od 12 do 14 stepeni. Naravno, ima plaža, ali je kupanje lepše u bazenima ili jezerima.
Ako jednog dana budete u dilemi kako najbolje da stignete do Čilea, znajte da je najbolje iz Njujorka, sedam sati avionom do Lime, a zatim još tri sata do Santjaga. Tako leti odlična kompanija LAN Chile (Lineas Aeroplanes Nationales). Izuzetno prijatni letovi, a od Lime vidite skoro 1.400 km Čilea iz vazduha, jer je to neobično izdužena zemlja, sa celih 3.800 km dužine i prosečno svega 180 km širine. Tokom leta posebno je lepo što, ako želite vino, imate na raspolaganju celu bocu od 0,7l izvrsnog čileanskog vina. Putnici u avionu su u najvećem broju južnoamerički gastarbajteri koji se iz SAD-a vraćaju u svoje zemlje na odmor.
Glavni grad Santjago de Čile ima moderan aerodrom odakle se brzo stiže do centra grada i to podzemnim autoputem sa po pet traka u oba pravca. On je dugačak šest km i nalazi se kompletno ispod reke Mapočo koja protiče kroz grad!
Od oko 15,5 miliona stanovnika zemlje, šest miliona živi u glavnom gradu. Veliki grad je još i Valparaiso, glavna luka, koji sa Vinjom del Mar, gradom za uživanje, ima više od milion stanovnika i nalazi se na okeanu, oko 120 km od Santjaga.
Etnički, stanovništvo najviše vodi poreklo od Španaca, oko 15 odsto je Indijanaca (Kečua, Mapuče, Jagane…), a zatim Nemaca, Arapa, Jevreja, Hrvata, Italijana i Švajcaraca! Govori se španski, a mnogi znaju engleski.
Naš vodič je rođeni Čileanac, otac mu je Amerikanac a majka Francuskinja! Ima francusko ime, Žerom, a veliki je ljubitelj i poznavalac veoma privlačne čileanske muzike, kako one tradicionalne tako i savremene, ponajviše instrumentalne, tako da smo vrlo uživali slušajući njegov izbor. Nikada nije vodio ni sreo Srbe, a na kraju je izjavio da je vrlo prijatno iznenađen našom malom grupom.
Sa brda San Kristobalpuca fantastičan vidik na Santjago pod nama,kao i na visoke planine koje okružuju grad sa belim snežnim kapama na visini od oko četiri km, dok smo mi svi u majicama i bermudama. To je vrlo posećeno mesto, sa mnoštvom izletnika i raznim zabavnim sadržajima. U momentu naše posete, brdo je na mnogo mesta prošarano divnim žutim cvećem, nama nepoznatim, engleskog imena golden nail finger. Tu je i prelepo drvo, vrste Araucaria.
Nekadašnja kovnica novca, Kasa Moneda, sedište je Vlade i predsednička palata, ispred nje je omanji trg, sa ministarstvom pravde i spomenikom Salvadoru Aljendeu. To je obavezno mesto za slikanje. Na Placa Italija održavaju se sve manifestacije masovnijeg karaktera, a najvažnija ulica nosi ime generala O’Higinsa, očito irskog porekla, koji je 1.818. odlučujuće doprineo dobijanju nezavisnosti od Španije. U 19. veku Čileanci su ratovali sa Peruom i Bolivijom i osvojili Ariku i Antofagastu, što im susedi ni danas ne zaboravljaju. U velelepnoj katedrali, u centru grada, čuvaju se u keramičkoj posudi četiri srca čileanskih vojnika iz tog doba, kao najveća svetinja.
Čile je strogo katolička zemlja, u potpunosti oslonjena na SAD ali i njihov glavni oslonac u Južnoj Americi. Poput Izraela, tvrde susedi. Crkva ima ogroman i često odlučujući uticaj na sve događaje u zemlji, veliki je zemljoposednik, a ima i svoj univerzitet. Vredi spomenuti da i ovde postoje crkve od drveta, znatno većih dimenzija od naših, a 16 njih se nalazi pod zaštitom Unesco-a.
Prosečna mesečna zarada je oko 750 američkih dolara, a za normalan život je potrebno nešto preko 1.000 dolara. To se rešava dodatnim radom, kao i svuda u svetu. Na zaradu preko 50.000USD porez je 30 odsto. Cena kvadratnog metra stana iznosi od 1.000 do 1200 USD.
Santjago je divno sređen, moderan grad, pun i širokih ulica i delovima grada sa privatnim vilama u zelenilu i cveću. Ima i starijih, boemskih četvrti, gde lako možete zamisliti da ste u Zemunu. Nove stambene i poslovne zgrade nisu previsoke, imaju često šest do osam spratova. Najviše se voze uvozna, japanska vozila, prosečne cene od oko 10.000 USD. Carine nema.
Čile živi od bakra, molibdena, zlata, srebra, lososa… Imaju Odlično vino, koje sve više izvoze, ali i maline, koje ozbiljno konkurišu srpskim na svetskom tržištu.
Čileanci vole konje i hipodrome, priređuju i jednu vrstu rodea, a nisu im strane ni borbe petlova! Na gradskim ulicama,u vrevi i na trgovima, lako možete sresti „čičinjerose“, odrasle muškarce ili decu sa velikim bubnjem na leđima u koji besomučno udaraju rukama i nogama, uz pomoć specijalno konstruisanih udaraljki. Pri tome se brzo vrte oko svoje ose. A zatim, kako i dolikuje, sledi šešir…
 Zanimljivo je da poznato Uskršnje ostrvo, iako udaljeno 3.760km od obale, pripada Čileu. Na njemu se nalaze čuvene „moais“, skulpture od kamena vulkanskog porekla i grandioznih dimenzija. Najpoznatije su 15 skulptura na samoj obali. Turisti dolaze i zbog zanimljivih plesova, odeće, neobičnog jezika, te prirodnih lepota vulkanskih padina i plaža. O tajanstvenom poreklu skulptura govori se samo još u pričama za turiste. Utvrđeno je da su domoroci poreklom Polinežani, doplovivši na ostrvo pre oko 2.000 godina, uspeli da razviju visoku kulturu i uspešnu poljoprivredu sa verom u svoje bogove, današnje „moais“. Međutim, napravili su kardinalnu grešku posekavši vremenom sve drveće, pa su ptice prestale da dolaze, došlo je do ekološkog poremećaja i nestašice hrane pa su dramatično nazadovali i zaboravili svoje dotadašnje bogove. Nove generacije živele su u bedi i borbi za goli život, zaboravivši prošlost. To je istina o Rapa Nui, kako na svom jeziku zovu sebe i svoje ostrvo još svega dve stotine ljudi. |
Ovde se ceni i jedrenje, surfovanje, paraglajding, kajak na divljim vodama, krstarenje brodovima po razuđenoj, donjoj trećini obale, skijanje, planinarenje. Najviši vrh, Ojos de Salado, visok je 6.893m, a istovremeno je i najviši vulkan na svetu! Flora i fauna su izuzetno bogate i dobrim delom nama potpuno nepoznate.
Ovo je retka zemlja za koju nam nije potrebna viza, a nemamo ni diplomatsko predstavništvo. Međutim, ipak nas pomalo znaju i pamte. U ovoj zemlji je Jugoslavija 1964. osvojila četvrto mesto na svetskom prvenstvu u fudbalu, ali, to nije sve…..
Posetili smo i jednu od uglednih vinarija koja se zove Konča i Toro, što je porodično prezime koje znači Školjka i bik! Stara porodična kuća sa kraja 19. veka sada je sjajan muzej sa podrumima i prodavnicom. Okolo su nepregledni vinogradi i park, sve na oko 70 hektara. Tu nas je prošetala lepa Karolina, ili kraće, Karo, koja je, čuvši odakle smo, oduševljeno uskliknula: „Dobrodošli! Tako se radujem!“ Na najčistijem srpskom jeziku, a na zaprepašćenje svih ostalih stranaca, koji su odmah otišli u drugi plan. Zabavljala se nekad sa sinom našeg diplomate.
Čile je jedina zemlja na svetu koja nikad nije stradala od filoksere! Ta bolest vinove loze je nekada u 18. i 19. veku, u više navrata, desetkovala evropske vinograde, pa tako i one na Fruškoj gori. Zato se ovde i sada sade nekalemljeni čokoti, a očuvana je i loza tipa carmenere, poreklom iz Bordoa. U ovoj vinariji najviše proizvodesovinjon.Vina iz Čilea uglavnom imaju 13,5% alkohola, a zriju u buradima od 6 do 18 meseci., na temperaturi od 15 stepeni i sa vlažnoću vazduha od 75 odsto. Burad su od čileanskog hrasta koji ima jak uticaj na miris i boju. Ova se vina, s obzirom na veći procenat alkohola, uvek serviraju na sobnoj temperaturi. Odavde u Beograd, odskora, stiže kupirano vino „Casillere del Diablo“ – „Đavolov ključar“ , koje se sada i kod nas rado pije.
A u gradu, naš vodič Žerom, koga smo „kupili“ i pozvali kao gosta na večeru, naučio nas je i kako se ovde nazdravlja i kuca čašama, na čileanski način: Nazdravite i kucnetese sa onim desno od sebe, on sa sledećim desno od sebe i tako redom, dok se krug ne zatvori.
Stevan Buković
broj 52, februar 2009.
Otvorena kancelarija nije dan kada slobodno primate stranke u kancelariju, već je to naziv kancelarijskog softverskog paketa koji je slobodan, besplatan i veoma funkcionalan. To je OpenOffice.org.
Mnogi od vas koji čitate ovaj tekst verovatno na jednom od svojih kompjutera koristite Microsoft Office paket, koji je pre svega komercijalan, a to znači da se plaća. Takođe, mnogi od vas pomenuti paket koriste nelegalno, tj. za njega niste dali ni dinara. Zašto je to tako, nećemo ulaziti u to, ali s obzirom da i prosečni i napredni korisnici koriste samo delove pretrpanih funkcija moćnog Microsoftovog paketa, pokušaćemo da vam skrenemo pažnju na ovu alternativu.
Evo, na primer, da krenemo od cene. Čak i u Srbiji, iako vam još ne preti robija zbog nelegalnog softvera, jer pre svega kontrole retko da i ima, nije lepo krasti. Tako kaže i Biblija, a i Krivični Zakon Republike Srbije. Dakle, legalan softver ovog proizvođača košta otprilike između 12.000 i 35.000 dinara, zavisno od toga kome je namenjen. To je realno atak na kućni i na kompanijski budžet u smislu poslovanja u Srbiji, pogotovu ako ste manja firma ili organizacija. Pomnožite to sa brojem kompjutera koje posedujete i boleće vas glava. Recimo i to da u Srbiji još i ne postoji svest o tome da softver mora biti legalan, a ako je komercijalan, to znači da se mora platiti. U principu i jeste malo čudno da date ovolike pare ako ćete uglavnom kucati tekst i raditi neke prostije proračune.
Tu na scenu stupa druga medalja softverske filozofije, tj. otvoreni kod. O tome možda nešto znate, a možda i ne, ali važno je da ćemo ovom prilikom napomenuti ono što je najvažnije: sloboda. Da sloboda ume da peva kao što su sužnji pevali o njoj dokaz je baš OpenOffice.org (puno ime) u verziji trećoj. Ako ste do sada koristili ili još uvek koristite ovaj paket, onda za vas nema ništa posebno da se ističe, osim da se pojavila nova verzija pa je skinite, ali za one, koji se prvi put susreću sa ovim paketom evo nekih teza koje će zagolicati maštu, a pokušaćemo da izbegnemo suvoparnost navođenjem, za prosečnog korisnika, španskih sela i tadžekistanskih sireva.
Dakle, kao kancelarijski paket, OpenOffice.org sadrži sledeće: Tekst procesor pod imenom Writer, umesto Word-a, aplikacija za tabelarna proračunavanja Calc, umesto Excel-a, aplikacija za pravljenje stupidnih „poslovnih, vidi-šta-ja-umem“ prezentacija Impress, mesto Power Point-a, aplikacija za rad sa bazama podataka prostog imena Base, umesto Access-a, kao i nešto softvera pride pod imenom Draw, za vektorsko crtanje, još nedovoljno razvijen, ali dovoljan za osnovne stvari i program za matematičke formule pod nazivom Math.
Da biste napojili vaš računar ovim svežim parčetom softvera treba da odete na adresu koja je ista kao i naziv ovog paketa, skinete paket i instalirate ga. Nikom ništa više niste dužni. Ako preferirate srpsku verziju, idite na adresu sr.openoffice.org i preuzmite je u svom lokalizovanom obliku.
Poznato je da građani Srbije teško menjaju svoje navike i da će i dalje koristiti Microsoft Office paket jer ih mrzi da probaju nešto drugo. Verovatno da ni pod pretnjom zuluma stvari neće biti promenjene, ali za ono malo korisnika koji ne podležu na reklamama velikih kompanija, a pri tom su slobodnog duha i kreativnog uma, a znaju da mogu samo da dobiju i nikako da izgube, OpenOffice.org je nezaobilazan. Pogotovu što je kompatibilan sa svim formatima iz Microsoftovog Office-a, lak za upotrebu, bez potrebe navikavanja na novo, jer izgleda slično kao i rival, a pri tome je besplatan i slobodan. Takođe sadrži i alate za srpski jezik pa je time i lokalizacija jaz koji je uspešno premošćen, a lokalizacija je podržana od srpskog Ministarstva za Informatiku.
Funkcije su mu slične, a neke i naprednije, tako da vas nećemo time opterećivati, ali ćemo iz ličnog iskustva autora reći da ga neki koriste više godina i da peva k’o slavuj. Uostalom, ovaj tekst, kao i svi tekstovi potpisanog autora, pisan je u programu Writer iz ovog paketa. Postoji jedna dilema na kraju: Da li Microsoft-u odgovara da neko koristi njegov softver nelegalno, tj. da krade ili da koristi odličnu alternativu za badava? U svakom slučaju Golijat ne profitira, a Davidu ne preti apsana.
Uroš Nedeljković
broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.
Zakonski rok za okončanje privatizacije društvenih preduzeća ističe 31. decembra ove godine i neće biti produžen. Sva neprodata preduzeća s društvenim kapitalom moraju da započnu ovaj proces do tog roka jer im u protivnom sleduje likvidacija. Do kraja godine biće objavljeni tenderi i zakazane aukcije za sva preduzeća u kojima još nije započet proces privatizacije.
Posle šest godina privatizacije ostalo je neprodato oko 750 preduzeća s većinskim društvenim vlasništvom. U nekima od ovih preduzeća nije ni započeta privatizacije, druga su u postupku tenderske ili aukcijske prodaje (neka po drugi ili treći put) a ima i kandidata za stečaj i likvidaciju.
Prema podacima Agencije za privatizaciju, za tendersku prodaju preostalo je 87 preduzeća, od čega za 30 preduzeća (sa 27.000 zaposlenih), 31. decembar kao rok za prodaju ne važi jer su u državnom vlasništvu i sa udelima Akcijskog fonda. Od 57 preduzeća sa društvenim kapitalom (sa 32.000 zaposlenih), za 15 preduzeća tender je već u postupku. Do kraja meseca objaviće se pozivi za 10 preduzeća, od toga prvi put za Beogradski sajam, Genex, PIM, Šamot i DMB. Od preostala 32 preduzeća, 15 je u restrukturiranju, 11 je predviđeno za podržavljenje (PKB, ZIG, Jugoinspekt…) a 6 ide u stečaj.
Za aukcijsku prodaju predviđena su 424 preduzeća sa 23.000 zaposlenih. Od toga je za 63 preduzeća već objavljen javni poziv a do kraja godine planirana je objava za još 173. Privatizacija je obustavljena za 145 preduzeća čiji su osnivači iz bivših jugoslovenskih republika, za 15 preduzeća iz oblasti vodoprivrede, a za još 20 društvenih preduzeća se ispituje mogućnost objave poziva. Ne može da se se privatizuje 106 preduzeća sa ukupno 2.000 zaposlenih koja, kako kažu u Agenciji za privatizaciju, ne sarađuju, ne dostavljaju bilanse stanja i praktično postoje samo na papiru. Za likvidaciju su određena 282 preduzeća, od toga je za 37 već započet postupak.
Među neprodatima nema mnogo dobrih preduzeća ali ima nekadašnjih velikih i zvučnih imena s nekretninama na dobrim lokacijama. Zbog svetske ekonomske krize u javnosti se poslednjih nedelja postavlja pitanje da li je sa preostalom privatizacijom moglo da se zastane kako bi se onemogućilo da se kroz stečaj mnoga preduzeća prodaju daleko ispod svoje stvarne vrednosti. Ako se za prodaju JAT-a čekaju bolja vremena, zašto se taj princip ne bi primenio i na preduzeća s velikom imovinom koja su sada u situaciji da budu prodata za malo para?
U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja kažu da nije bilo razloga da se razmatra pitanje odlaganja završetka privatizacije društvenih preduzeća. Da bi olakšala prodaju, uzimajući u obzir globalnu finansijsku krizu, Vlada je izmenama Uredbe o prodaji preduzeća na aukciji i na tenderima omogućila kupcima prodaju na rate. Kupac ima mogućnost da 30 odsto cene plati odmah a ostalih 70 odsto na pet jednakih godišnjih rata. Potpredsednik Vlade i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađen Dinkić je u izjavi novinarima, nakon sastanka sa predstavnicima sindikata, rekao da će se modeli privatizacije prilagođavati konkretnom preduzeću, pri čemu će se voditi računa o socijalnom efektu. „Ići ćemo od modela klasične aukcije i tendera do modela strateškog partnerstva kroz zajednička ulaganja, a gde postoji interes lokalnih zajednica ili pokrajina na model podržavljenja, kao kod Novosadskog sajma gde je pokrajina tražila da ostane u njenom vlasništvu“.
U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja ocenjuju da je realno da status svih preduzeća s društvenim kapitalom bude rešen do sredine naredne godine. Profesor dr Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka, smatra da će svetska ekonomska kriza znatno prolongirati taj rok. Interesovanje domaćih i stranih investitora za ponuđena preduzeća nije veliko pa će za mnoga morati da se ponavlja prodaja. U poslednjih nekoliko meseci bilo je više neuspešnih nego pozitivnih tenderskih prodaja. Novo traženje vlasnika podrazumeva i nižu cenu. Neki veći iznosi za ponuđena preduzeća ne mogu se očekivati pa ni veći budžetski prihodi od prodaje. „Pitanje je i da li je pametno prodavati neka od tih preduzeća ako znamo da će ekonomska kriza doći do izražaja narednih meseci. Ali u Vladi znaju da je teško pokriti „rupu“ od oko 15 milijardi evra koje naredne godine treba da obezbedimo za servisiranje spoljnog duga i pokrivanje deficita tekućeg platnog bilansa i verovatno će biti zainteresovani da se sve proda. Naravno, uvek će se reći da je to u interesu privrede i da će ta preduzeća biti efikasnija kad pređu u privatne ruke.“
| Na aukcinama i tenderima do sada je prodato 1.796 preduzeća. Ukupan prihod ostvaren od prodaje društvenih preduzeća iznosi oko 2,3 milijarde evra, odnosno 2,8 milijardi evra sa prihodima ostvarenim na tržištu kapitala. Iznos investicija u privatizovanim preduzećima je oko 1,4 milijarde evra. Vrednost socijalnog programa za privatizovana preduzeća je 277 miliona evra. |
Preduzeća za koja će do kraja godine biti objavljen javni poziv moći će da računaju na državne subvencije. U društvenim preduzećima je zaposleno oko 50.000 radnika a samo u nekoliko velikih sistema je preko 12.000. „Prva petoletka“ iz Trstenika sa 7.000 zaposlenih ima šansu da se proda jer su se na trećem tenderu javila dva kupca iz Ukrajine i Rusije. Za „Industriju kablova“ iz Jagodine sa 3.000 zaposlenih, predviđena je prodaja imovinskih celina s radnicima, uz investicioni program. Za IMT, sa oko 1.000 zaposlenih, do kraja godine će biti usaglašen model restrukturiranja i privatizacije. Prema najavama iz ministarstva ekonomije, tražiće se strateški partner za „14. oktobar“ iz Kruševca (sa oko 1.500 zaposlenih), kao i za „Jagodinsku pivaru“ i „Simpo“ koji je u restrukturiranju i kod koga je društveni kapital u manjini.
Mlađen Kovačević kaže da bi strateško partnerstvo bilo najbolje rešenje za društvena preduzeća ali da će se teško naći solidni strateški partneri. U kriznim vremenima i potencijalni strateški partneri čekaju da vide kako će se kriza završiti. „Bićemo prisiljeni da mnoga društvena preduzeća ustupimo besplatno, kao što su se svojevremeno u Velikoj Britaniji firme prodavale simbolično za jednu funtu, samo da ih neko uzme. Važno je da li je kupac, koji preduzeće dobije po simboličnoj ceni ili besplatno, iz te delatnosti i da li može da pokrene proizvodnju i obezbedi prodaju njihovih proizvoda na svetskom tržištu. U tom slučaju će se besplatno ustupanje preduzeća isplatiti. Bolje je nego da ta preduzeća propadnu. Nažalost, mnoga preduzeća će morati da idu u likvidaciju“, kaže Kovačević.
Gordana Milojković
broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.
Sem što je “G” sedmo slovo latinice, ono pored ostaloga ima značenje elementa u biohemiji (glicin), muzici (nota), fizici (gravitacija) medicini (ženska erogena zona), postoji engleski film “G” iz 1974. godine, pa potpis slikara Antonija Greka, koji garantuje da slika vredi od 15.000 evra pa na više… Zatim je G 2 bio čuveni FIAT-ov avionski motor.
G 3 označava procesor u informatici i zvanično je to oznaka opakog Hekler & Koch automata. G 4 je oznaka za 18 karatno zlato i jedan virus. Veselija je varijanta da G 5 predstavlja oznaku recepta za tortu sa malinama. Pri internetskoj kupovini proizvoda kompanije Canon, G 6 označi: “pročitaj uputstvo i uporedi cene”. Kod tog broja počinje mogući prelaz na politiku. Godine 1974. formirana je grupa najrazvijenijih zemalja u svetu, pod nazivom G 6 (Amerika, Britanija Francuska, Italija, Nemačka i Japan), koja je tri godine kasnije primivši u okrilje i Kanadu postala G 7. Evolucija G 7 je takva da je od 1985. povremeno postojala i kao G 7+1, kada bi uključivala i Rusiju, da bi konačnim i zvaničnim ulaskom Rusije 1991. godine postala G 8 i promenila opis kao organizacija najuticajnijih zemalja. Preskačem do G 15, organizacije zemalja u razvoju koja je nastala 1985. godine. Konačno mnoštvo ostalih “G” slučajeva, novembra 2008. godine obogaćuje G 20 – nekakav konglomerat razvijenih i onih “na putu razvoja”.
Sa čisto formalne strane naziv grupe je netačan, jer nju čini 21 zemlja (G 8, plus Španija, Turska, Indija, Australija, Južna Afrika, Saudijska Arabija, Kina, Brazil, Argentina, Indonezija, Meksiko, Holandija i Južna Koreja). Pored toga u grupi su još Svetska banka, MMF, OUN, EU i Stability Forum. Sve zajedno 26, a ne 20 konstitutivnih članica. Sastanak G 20 sazvan je zbog akutne svetske krize, a na inicijativu dežurnog predsedavajućeg EU, francuskog predsednika Sarkozija. Koji su kriterijumi za izbor članica, već je teže ustanoviti. Činjenica da grupu pored zemalja čine i svetske finansijske i političke institucije pokazuje da nije bilo lako uobličiti je.
Pompezno je prvi sastanak nazvan “Bretton Woods 2”, međutim onaj prvi, održan jula 1944. godine, u okviru kojega su nastali Međunarodni monetarni fond i Svetaka banak, imao je 730 delegata i trajao tri sedmice. Definisao je monetarne institucije (MMF i Svetsku banku) i uveo sistem koji se bazira na dolaru sa zlatnim pokrićem te krojio svetsku finansijsku scenu sve do danas.
Umesto iščekivanih odluka G 20 se završio “Vašingtonskom deklaracijom” u kojoj se uopšteno govori kako valja manevrisati javnim izdacima, kresati poreske namete, dalje snižavati kamatne stope i boriti se protiv inflacije. Uz to je apelovano “da se izbegne bilo kakvo postavljanje novih barijera pred trgovinu i investicije u narednih 12 meseci”. Jedina konkretna odluka glasi da će se sledeći sastanak održati aprila 2009. u Londonu, pa je sastanak označen kao fijasko. Bio je nepripremljen i loše tempiran zbog američkog predsedničkog vakuuma. Valja imati u vidu da američki BDP iznosi 31, te da je prva sledeća Nemačka sa samo 7,4 odsto ukupnog BDP svih članica grupe. Prisustvo predsednika Buša, koji je definitivno izgubio svaki uticaj bilo je skoro nelagodno. Pogotovu kada je tvrdio da njegov “plan daje rezultate te kapitalizam i tržište ostaju centralne odrednice budućeg oporavka”.
Dan-dva kasnije počeo je preko elektronske pošte da kruži svetom citat koji u prevodu glasi: “Vlasnici kapitala i poslova će kod radnika podsticati potrebu da kupuju skupu robu: stanove, kuće i tehniku, obavezujući ih pritom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdržljivosti. I na kraju, ti neplaćeni dugovi, će izazvati bankrot banaka, koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam… (Karl Marx, Das Kapital, 1869)”. Nisam proverio postoji li taj deo zaista. Nedavno je nobelovac Stiglic izazvao zabunu kod nekih kada je u Beogradu rekao kako valja tražiti zamenu za kapitalizam, pa su se ostaci JUL-a i prošlosti olako poradovali. Njihov pravac je proigran. Valja, međutim, tražiti alternativu sadašnjem dominirajućem sistemu – novu i modernu, dostojnu 21. veka.
Logično je pitanje što se uopšte bavimo skupom G 20, ako je tako prošao. Mislim da je objašnjenje tvrdnja britanskog premijera Brauna da je G 8 postao premali za probleme sveta. Većina zemalja koje danas čine “lokomotive” mora biti uključena u krojenje svetske ekonomije i politike, a G 20 je mogući okvir. Ako Obama ima šta da poruči svetu, u aprilu na novom G 20 će mu se pružiti prilika. Lorens Samers, njegov direktor Saveta za nacionalnu ekonomiju tvrdi da je preča Kina nego G 20. Izbor je ipak pred Obamom – hoće li svetski poredak ilidogovor velesila.
Milutin Mitrović
broj 50/51, decembar 2009/januar 2009.
Radio dramatizacija romana „Rat svetova“ postala je školski primer kako masovni mediji mogu da oblikuju javno mnjenje. Marsovci danas izgledaju bezazleno u poređenju sa globalizacijom, korporativizmom, monopolizmom ili terorizmom.
Radio-drama Rat svetova nastala je na osnovu istoimenog naučnofantastičnog romana britanskog pisca Herberta Džordža Velsa. Emitovana je na CBS-u kao specijal za praznik Noć veštica, 30. oktobra 1938. godine. Režirao ju je Orson Vels koji je tada imao samo 23 godine, ali ono što je usledilo potom izvuklo ga je iz anonimnosti. Drama je ušla u istoriju medija zahvaljujući načinu na koji je izvedena – bio je to direktan prenos invazije Marsovaca na Zemlju. Odrađena je tako verno, uz vrhunsku glumu i posebne efekte, da je izazvala ogromnu paniku kod velikog broja slušalaca širom Amerike. Mnoge je nagnala na beg iz domova a telefonske mreže su bile blokirane.
Velsov roman govori o invaziji Marsovaca u okolini Londona krajem 19. veka. Napisan je u prvom licu, sa aspekta pripovedača koji je učesnik u tim događajima. U adaptaciji romana i pisanju scenarija radnja je prebačena u Grovers Mil kod Nju Džersija u aktuelno vreme. Dramatizacija je urađena tako da sve zvuči kao direktan radijski prenos događaja. Veći deo emisije sastojao se od lažnog radio prenosa prekidanog vestima, izveštajima i saopštenjima zvaničnika. Ovakav pristup je prvi put korišćen u radio-dramama, što je najverovatnije uzrokovalo paniku u tim razmerama. Oko 50 minuta je trajao pravi pakao u kome se bića sa druge planete spuštaju na Zemlju pustošeći sve pred sobom. Oni ispuštaju otrovne gasove i bacaju zrake smrti, od kojih na kraju strada i sam reporter. Braneći se od brojnih kritika koje su usledile nakon svega, Orson Vels je govorio kako je na početku i kraju obavestio slušaoce da se radi o prazničnoj šali čiji je cilj bio da ih zabavi i pomalo zastraši. Međutim, pokazaće se da su mnogi slušaoci jednostavno ignorisali tu najavu ili su se kasnije uključili u program. Još jedan razlog zbog koga slušaoci nisu čuli najavu jeste i to što je u isto vreme na konkurentskoj radio stanici NBC emitovan mnogo popularniji šou trbuhozborca Edgara Berdžena, „Čarli Mekarti šou“. Oko dvanaestog minuta u Berdženovoj emisiji puštena je operska numera, pa se pretpostavlja da je tada veliki broj slušalaca okrenuo skale svojih prijemnika kako bi potražili nešto zabavnije. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se sve odvija neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u atmosferi rastuće napetosti, pa su ljudi jednostavno pomislili da se radi o informativnom programu.
Sve ostalo je istorija: ova radio-drama ušla je u mnoge udžbenike kao primer uticaja koji mediji mogu imati i zloupotrebe moći koja iz toga može proisteći. Mesec dana po emitovanju emisije objavljeno je oko 12.500 novinskih tekstova kao reakcija na istu. Radio je tada bio još uvek relativno nov medij, mnogo atraktivniji nego što je nama televizija. Imao je i veći kredibilitet, za razliku od televizije koja je najviše osporavani medij današnjice. Tadašnja zabrana, da se najava „prekidamo program zbog važnog obaveštenja“, ne sme koristiti u dramske svrhe, danas je višestruko prevaziđena.. Godinama unazad mogu se čuti teorije po kojima je Rat svetova zapravo bio specifičan psihološki eksperiment vezan za strah od rata. Smatra se da je Fondacija Rokfeler finansirala radio-dramu, analizirala nastalu paniku i sastavila izveštaj koji je bio dostupan samo malom broju ljudi. Postoje i spekulacije da je ta panika samo podstakla zvaničnike da prikriju dokaze o postojanju NLO, kako bi se izbegla još veća panika. To je već zalaženje u polje teorija zavere, ali svakako smo svedoci činjenice da smo u nekom trenutku poslužili kao zamorčići u medijskim eksperimentima. Ponegde se tvrdi da su vesti o japanskom napadu na Perl Harbur u američkoj javnosti primljene prvo sa nevericom, kao posledica Velsove radio-drame. Ova drama je takođe u nekoliko navrata bila adaptirana, sa promenjenim lokacijama koje se u njoj pominju, i ponovo emitovana na drugim radio stanicama, gde je postigla slične efekte kao originalna. 1944. godine emitovana je u Santjagu, Čile, gde je izazvala paniku a guverner je naredio mobilizaciju, dok je 12. februara 1949. godine emitovana u Kitu, Ekvador, i uspaničila je desetine hiljada ljudi. Besni zbog obmane kojoj su podlegli, nekolicina je zapalila radio-stanicu i prostorije vodećih prestoničkih novina El Comercio, kada je poginulo 20 ljudi.
Povodom izvođenja Velsove drame oglasio se čak i Hitler, rekavši da je panika koja je nastala „dokaz dekadencije i iskvarenosti demokratije“. To je izgovorio čovek čija je desna ruka bio Jozef Gebels koga nazivaju ocem savremene masovne komunikacije. Krajem prve polovine 20 veka mediji imaju takav intenzitet da omogućavaju neverovatnu propagandnu manipulaciju. Bez obzira na intenzivne propagandne aktivnosti Amerike, Velike Britanije ili Rusije, pre i za vreme Drugog svetskog rata, nemačka propaganda je ostala najupečatljivija.
Sedam decenija kasnije pišu se neki novi udžbenici. Danas se nalazimo u prostoru veoma razvijene globalne infosfere. Postoji nebrojeno mnogo kanala kojima se kreću poruke do svojih krajnjih korisnika. Internet, radio, televizijski i kablovski kanali, mobilna telefonija, samo su neki od njih. Naša realnost je kreirana medijskim porukama. Od oglašavanja najrazličitijih proizvoda, političkih kampanja ili aktivističkih ideja, preko informacija o vremenskoj prognozi, terorističkom napadu ili modnom trendu, do distribucije znanja i religijskih dogmi. Ogromnu moć medija često osećamo na sopstvenoj koži ali smo bez obzira na to nezasiti primaoci poruka. Istina je u takvoj situaciji postala potpuno prevaziđena kategorija. Postoji samo ogromno tržište poruka u koje uglavnom verujemo bez ikakvog neposrednog iskustva i provere. Već pomenuti propagandni mag rekao je: „dovoljno puta ponovljena laž postaje istina“. Verujemo da nas sve može iznenaditi i da više ništa nije iznenađenje. Okruženi šarenilom slika i zvukova, suvereno vladamo vasionom, pretnja možemo biti samo sebi samima.
Godišnjica emitovanja ove radio emisije obeležena je na različite načine, između ostalog i ponovnim čitanjem dramatizacije. Snimak je i dalje veoma aktuelan i može se u originalnom izvođenju naći na internetu.
Jasna Ljubojević
broj 50/51, decembar 2008/januar 2009.
Sa dve kocke leda ili sa zelenim čajem, ovo piće postalo je simbol za luksuz u dvadesetom veku. Ken Lindzi, putujući ambasador Čivasa, objasnio nam je da, iako može da se proizvede bilo gde na svetu, pravi viski može da se nađe samo u Škotskoj.
Ken Lindzi: Ime ovog viskija dolazi od osnivača kompanije, braće Džejmsa i Džona Čivasa, koji su osnovali svoju nadaleko čuvenu bakalnicu u Aberdinu, na severu Škotske, daleke 1801. godine. Počeli su da šire svoje poslovanje na distribuciju tzv. fine robe, luksuznih proizvoda poput vina i bombona, a vrhunac su doživeli pravljenjem sopstvenog visoko kvalitetnog viskija, tokom druge polovine 19. veka. Marka Čivas Regal prvi put je ugledala svet 1909. godine i zato je naredna godina nama toliko važna – ipak je u pitanju značajan jubilej.
Prvu polovinu 20. veka obeležile su turbulentne godine i prohibicija u Americi. Upravo nakon rata i velike krize, Čivas je na neki način postao simbol za opuštanje i bezbrižnost. Sada je vodeći među škotskim luksuznim viskijima i prodaje se u 200 zemalja na svetu.
B&F: Zahvaljujući čemu je Čivas postigao prvo mesto među luksuznim pićima? Koliko je na uspešan rezultat uticao marketing?
K. Lindzi: Način na koji je Čivas promovisan tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bio je pionirski i veoma provokativan, u periodu kada se razvijao moderan marketing. U tim reklamama, po mnogima kultnim, korišćeno je i dosta humora.
Jedna od poznatijih pokazuje čoveka koji ulazi u restoran sa izuzetno zgodnom plavušom i u njemu zatekne sopstvenu ženu u društvu naočitog muškarca. Supruga se okrene ka svom pratiocu i kaže: „On mi nikad nije kupio Čivas.“ To je bilo sasvim u duhu tog vremena.
Životni vek jedne pažljivo osmišljene reklamne kampanje je otprilike pet godina. Toliko je taman dovoljno za određeni način marketinga da uđe u svest pojedinaca, bez potrebe za velikim promenama u oglašavanju. Masovno koristimo sve vidove komunikacije sa potencijalnim kupcima: bilborde, novine, tv i internet.
Sada beležimo veliki rast prodaje u Aziji: u Kini je Čivas na prvom mestu među luksuznim pićima, a prilično je jak i u Japanu i Koreji. Kinezi ga čak piju mešanog sa zelenim čajem. U Evropi i Americi je odavno među vodećima. Ranije tokom ove godine postigli smo apsolutni rekord u prodaji od 4,5 miliona kutija (40,5 miliona litara), što je samo dokaz da tržište i dalje raste i da još ima ljudi koji otkrivaju naš brend. Lansirali smo i Čivas 18 i 25, koji dodatno potkrepljuju priču o luksuzu i odležalom viskiju.
B&F: Po čemu se predstojeća kampanja razlikuje od prethodnih?
K. Lindzi: Ova kampanja nastala je nakon mnogo istraživanja tokom 14 meseci kreativnog rada i usmerena je, pre svega, na privlačenje nekih novih kupaca. U mnogim zemljama prepoznali smo potrebu ostvarenih muškaraca, koji su ipak naša primarna ciljna grupa, za povezivanje u svojevrsna bratska društva. Takvo povezivanje najviše podseća na članove sportskog tima ili poslovne ljude koji slave zajednički uspeh. Za razliku od reklama koje su namenjene pivopijama, naše imaju za cilj pojedinca koji se povezuje u grupu, ali ne i samu grupu. Više se radi o načinu života koji podrazumeva lojalnost, integritet, poštenje i učtivost. To donekle podseća na vremena kada su muškarci bili galantniji i otmeniji, sa jasnim kodeksom časti.
Ideja je da se promoviše moderno viteštvo i razumljivo je da to neće funkcionisati baš na svakom jeziku (na engleskom je to uspešna igra rečima: viteštvo = chivalry, što podseća na Chivas Regal). Zamislili smo to kao kulturnu akciju, šaljemo poruku „Živite svoj život kao vitez, postanite ta osoba koja ste oduvek želeli da budete.“
Žene vole da se prema njima ophode kao prema damama, da im neko povremeno otvori vrata, izvede ih na večeru u luksuzni restoran, pozdravi ih sa osmehom. Poslednjih decenija, kako su žene postajale poslovno i finansijski moćnije i nezavisnije, neki muškarci su postali nesigurni koju ulogu imaju u društvu. Ovo je neka vrsta podsećanja, kulturne preporuke. To je izazov za modernog muškarca.
B&F: Kakvi su to muškarci koja su vaša primarna ciljna grupa? Ne mislite li da i žene piju Čivas?
K. Lindzi: Ma naravno da i žene vole da uživaju uz Čivas, ali bojim se da ćemo našu ciljnu grupu još dugo tražiti prevashodno među muškom populacijom. Usmereni smo najviše ka mladim profesionalcima, poslovnim ljudima koji vole i mogu da priušte finije stvari, da se časte kvalitetnim proizvodom.
B&F: Kako usklađujete svoje oglašavanje u zemljama koje imaju zakone kojim ograničavaju ili zabranjuju reklamiranje alkoholnih pića?
K. Lindzi: U balkanskim zemljama nije nam dozvoljeno da na taj način promovišemo naš proizvod, i baš zato smo osmislili „Nedelju viteštva“ tokom koje će mnoge dame u nevolji potražiti pomoć na ulicama Beograda. Biće to sitni problemi poput kvara na kolima ili pocepane kese iz samoposluge, a naše promoterke, glumice, trudiće se da privuku što više džentlmena. Uz malu dozu zabave promovisaćemo naš brend, ali i pokušati da dokažemo da postoje vitezovi i u 21. veku. Naravno, kroz teaser-e u medijima, skrenućemo pažnju da Čivas stoji iza kampanje. Plašimo se samo da muškarci ne počnu masovno da pomažu damama kad shvate da je Čivas organizator njihovih „nevolja“?
B&F: Zašto je sav dobar viski na svetu povezan isključivo sa Škotskom i Irskom, kad sastojci mogu da se proizvedu u skoro svim zemljama?
K. Lindzi: Možete viski da destilujete bilo gde, baš kao i šljivovicu, ali u Škotskoj su idealni uslovi: ječam, čista voda i idealna klima za sazrevanje u buradima. Mnogo različitih varijabli utiče na konačni proizvod. Takođe, postoji i tradicija pripremanja, duga više od 500 godina. U Srbiji se neguje kultura rakije i vina, baš kao što se kod nas neguje kultura viskija. Birajući iz mnoštva različitih ukusa u četiri regije proizvođača viskija, u mogućnosti smo da napravimo idealnu mešavinu (blend) i ponudimo je potrošačima. Praćenjem kvaliteta sastojaka i odnosa različitih viskija u stanju smo da napravimo piće koje će imati istu boju, miris i ukus u svakoj boci. Znamo da je verovatno prvi viski bio napravljen u Irskoj, pre sedam vekova, ali danas je Škotska sinonim za ovo piće („scotch“).
B&F: Koliko različitih vrsta viskija ima u jednoj boci Čivasa i kako izgleda proces njegovog nastanka?
K. Lindzi: U Čivasu ima između 30 i 40 singl malt viskija iz Spejsajd regiona, za koga važi da je najbolji. Iz najstarije destilerije Sprejsajda dolazi jedna specifična sorta, stratajla viski (strathisla), koja predstavlja srce svake boce Čivasa.
Naš master blender odabira najbolje singl malt viskije, ali i nekoliko viskija od žitarica, odležalih najmanje 12 godina. Napravljenu mešavinu on odlaže u kvalitetne hrastove bačve u kojima će da sazreva još neko vreme. Broj viskija u mešavini može da varira, jer svaki viski vremenom poprima drugačiji karakter pa je zadatak blendera veoma zahtevan i suptilan, poput tvoraca parfema ili vina. Gospodin Kolin Skot je naš master blender i ispod sebe ima tim od nekoliko ljudi koji mu godinama pomažu da napravi vrhunski kvalitet.
B&F: Da li postoji neka akademija na kojoj se može postati master blender?
K. Lindzi: Gospodin Skot je blender već 35 godina, a veštinu je naučio od svog oca, tako da mislim da je ovo jedan od onih starih zanata kojima se može ovladati samo ako prođe izvesno vreme, uz svo poštovanje tradicije. To je nalik nekoj dinastiji, u kojoj se znanje prenosi s kolena na koleno. A da ne govorim da se master postaje posle više od 20 godina šegrtovanja. Tokom tog perioda blender mora da razvije fantastičnu memoriju mirisa, pošto će mu se tražiti da razlikuje skoro 200 vrsta singl malta. Zamislite samo čitav taj spektar različitih ukusa koje on može da opiše.
Marko Miladinović
broj 50/51, decembar 2008/januar 2009.
Upravljanje ljudskim resursima (Human Resource Management) se, pod ovim imenom, javlja u organizacionoj teoriji i praksi s početka devedesetih godina dvadesetog veka. Menadžment ljudskih resursa je deo sfere rukovođenja, a zasniva se na teorijsko-praktičnim znanjima iz oblasti psihologije rada. Pitanje koje se često postavlja jeste da li je ova grana organizacionih nauka samo novo carevo odelo, to jest novi naziv za nekadašnju službu kadrovskih poslova.
Mnogi humanistički orijentisani kritičari savremenih trendova i globalizacije ističu da postoji dublji smisao u samom nazivu ove grane menadžmenta, koji oslikava jedno specifično, novo tretiranje čoveka kao nosioca rada. Činjenica je da se po prvi put ljudi, profesionalci i stručnjaci iz različitih oblasti, nazivaju resursom – sirovinom koja se upotrebljava u procesu proizvodnje. Ne može se zamisliti poslovanje bilo kog preduzeća bez odgovarajućih proizvodnih resursa, a ljudi, sa svojim sposobnostima i ukupnim psihofizičkim kapacitetom, predstavljaju jedan od tih resursa – verovatno najvažniji. Danas se više ne postavlja pitanje usavršavanja instrumenata proizvodnje – mašina i alata, već pitanje kako povećati efikasnost čoveka.
Novotarija ili ne?
Proučavanjem istorijata psihologije rada nalazimo podatke koji dokazuju da pitanja, koja se danas postavljaju i rešavaju u okvirima menadžmenta ljudskih resursa, nisu ni najmanje nova. Još od šesnaestog veka pojavljuju se radovi koji se bave problemima profesionalne orijentacije, tipičnih bolesti rudara i zanatlija, studije zamora, proučavanja pokreta, prirode umora itd. Osnivačem psihologije rada smatra se čuveni Hugo Minsterberg i njegovo pionirsko delo Psihologija i industrijska efikasnost (1913). Ova grana psihologije konačno se utemeljuje kao nezavisna disciplina, sa proširenjem polja svog interesovanja na psihološke probleme čoveka u svakoj radnoj situaciji.
Osnovni cilj psihologije rada definiše se kao ostvarivanje optimalnog radnog efekta – produktivnosti, ali uz maksimalno poštovanje radnog čoveka i njegovog zadovoljstva, očuvanje njegovog zdravlja i poštovanje njegove ličnosti. Ovaj cilj se ostvaruje kroz dva komplementarna procesa – prilagođavanje čoveka radu (industrijalizacija čoveka) i prilagođavanje rada čoveku (humanizacija rada).
Psihološki faktor
Koliko su ljudi bitan ekonomski faktor svake radne organizacije i svake države uopšte, pokazuje podatak da u zapadnim zemljama troškovi radne snage čine 20-30% ukupnih troškova, negde čak i do 50%. U zemljama u tranziciji, zbog nižih cena radne snage, ovaj procenat je nešto manji, ali i dalje nije zanemarljiv. Ljudski resursi raspolažu znanjem, inovatorskim potencijalom, intelektualnim i fizičkim kapacitetom. Ljudi su ti koji kreiraju i proizvode i usluge, koji kontrolišu kvalitet, plasiraju proizvode, upravljaju procesom proizvodnje i finansijama, utvrđuju strategiju i ciljeve kompanije. Bez ovog resursa, svaki rad bio bi nemoguć.
Efikasno upravljanje ljudskim resursom zahteva određena teorijska znanja, kao i specifične metode i strategije kako bi se pun ljudski potencijal iskoristio. Upotreba i razvoj ljudskih resursa primarno je usmeren na realizaciju ciljeva preduzeća, ali je nemoguće ostvariti efektivnost i efikasnost ljudi bez uzimanja u obzir njihovih interesa. Onoliko koliko se ljudi koriste za ostvarivanje ciljeva kompanije, toliko i ljudi rad koriste za ostvarenje svojih interesa. Pored zarade, tu spadaju i već poznati drugi ljudski motivi – afirmacija, iskustvo, rad sam po sebi, postignuće, samoaktuelizacija, socijalne potrebe i slično. Činjenica da je zadovoljstvo ljudi poslom i radnom oganizacijom od ključnog značaja za interese preduzeća, shvaćena je odavno, a među prvima su to isticali psiholozi Abraham Maslov i Daglas Mek Gregor, čija se imena pominju u svim varijantama teorije i prakse menadžmenta ljudskim resursima. Zadovoljan radnik je produktivan radnik.
Teorije o zadovoljstvu poslom i njegovom efektu na motivaciju i produktivnost zaposlenog su mnogobrojne. Izgleda da u odnosu na ovo pitanje postoji značajna razlika između istočnjačkog i zapadnog pristupa. Po mnogim procenama, japanski sistem menadžmenta ističe se kao daleko napredniji, bolji i efikasniji od zapadnog. Ono što ga razlikuje je potpuno drugačiji pristup čoveku, za koji se smatra da potiče iz same istočnjačke kulture. Upravo zato ga je jako teško implementirati u evropske i američke kompanije. Osnova japanskog pristupa je vizija zajedništva kompanije i zaposlenog koja počiva na komplemetnarnosti njihovih interesa. Ne podstiče se međusobna kompetitivnost zaposlenih, niti se potreba za novim profilom ostvaruje putem zapošljavanja novog kadra, već se u postojeći kontinuirano, tokom celog radnog veka ulaže – dodatnim obrazovanjem i prekvalifikacijama. Osnovni moto je da se radnik oseća zaštićenim i da prihvata ciljeve kompanije kao svoje lične, što kompanija uzvraća na isti način.
Princip efikasnosti
Jedan od osnovnih zadataka menadžmenta ljudskim resursima je selekcija kandidata za određeni posao. Na današnjem tržištu rada, pronalaženje prave osobe za posao je izazov sa kojim se suočava svaka radna organizacija. U većini preduzeća se, kao deo procesa zapošljavanja, podrazumeva uključivanje stručnjaka sa odgovarajućim psihološkim instrumentarijumom sa procenu kandidata. Neka preduzeća se opredeljuju za organizovanje sopstvenog odeljenja za ljudske resurse, koji ima jednog ili više stručnjaka zaduženog upravo za selekciju kandidata (recruitment specialist). Druga koriste usluge specijalizovanih HR agencija, koje čitav proces primanja novog zaposlenog preuzimaju na sebe, od osmišljavanja odgovarajućeg oglasa za konkurs, preko detaljne procene (assesment-a) svih kandidata koji su se javili. Konačna odluka, naravno, i dalje leži na rukovodstvu preduzeća. Ono što podrazumeva jedan konzistentan i efektivan skup tehnika za procenu, su psihološki instumenti za procenu sposobnosti i inteligencije, kao i testovi specifinih ciljanih osobina ličnosti. Svakoj selekciji prethodi detaljna analiza radnog mesta, na osnovu koje se utvrđuju poželjne osobine i kompetencije potrebnog kadnidata. Ova analiza se ne svodi samo na utvđivanje potrebnih stručnih kvalifikacija, već se traži odgovarajući profil osobe – idealnog kandidata, koji podrazumeva skup ponašajnih obrazaca osobe, sposobnosti mišljenja, ličnih osobina, interesovanja i okupacija. Neki podaci pokazuju da upotreba ovakvih metoda procene prilikom zapošljavanja povećava uspešenost izbora prave osobe od tri do pet puta, i da rezultira većom produktivnošću, dužim zadržavanjem na radnom mestu i uopšte većim zadovoljstvom zaposlenih.
Najnoviji podaci ukazuju da postoji izuzetno visoka povezanost između globalne intelektualne sposobnosti i uspešnosti u svakoj vrsti posla. Takođe, među izuzetno stabilne i valjane prediktore uspeha na poslu spada emotivna stabilnost, koja se, između ostalog, očituje u realnoj proceni sopstvenih kapaciteta, zdravom samopouzdanju i visokoj toleranciji na stres i osujećenja. Ovakav pristup u selekciji, karakterističan za zapadnu kulturu, polazi prvenstveno od zahteva radnog mesta, pa se na osnovu tih zahteva biraju kandidati koji im najbolje odgovaraju. Postavlja se pitanje da li je ovakav pristup dobar na duge staze, i neće li on konačno u perspektivi ugroziti osnovna načela humanosti, slobode izbora i vizije beskonačnih ljudskih mogućnosti za rast, promenu i razvoj. i ovde uočavamo razliku između istočnog i zapadnog sistema menadžmenta. Zapadni karakteriše strogo uklapanje kadrova u unapred definisane zahteve i planove preduzeća, dok je istočni mnogo više globalno, a manje specifično selektivan, i insistira na zapošljavanju osoba koje imaju potencijalne sposobnosti za dalje obučavanje i usavršavanje.
Budućnost već sada
Odeljenje za ljudske resurse u okviru kompanije u idealnom slučaju trebalo bi da sadrži: tim stručnjaka, najčešće profila psihologa, za proces analize radnih mesta, selekciju kandidata, obuku novozaposlenih, orijentaciju i prekvalifikaciju radnika, zatim pravnu službu, kao i HR tim koji bi trebalo da fukncioniše kao oči, uši i glas svih zaposlenih. Međutim, mnoge kompanije odlučuju se za varijantu angažovanja specijalizovanih agencija za ljudske resurse, koje su danas u upadljivoj ekspaniziji. Poznatih firmi ovog tipa kod nas ima mnogo, a o njima možete više saznati na sajtu http://poslovi.infostud.com/predstavljamo/hr-agencija/.
Današnji trendovi idu u pravcu aktivnog traženja posla, pa tako mnoge agencije rade ne samo za klijentelu kao što su velike firme, već i za pojedince, tražeći odgovarajućeg poslodavca prema željama i mogućnostima kandidata. Svi oni koji ovih dana traže posao po prvi put ili menjaju dosadašnji, verovatno su se do sada susreli sa nekom od oviih agencija, ili su već postali deo velike baze podataka – baze ljudskog resursa.
Lana Vučičević
broj 38/39, decembar 2007/januar 2008.