август 2009

Samo Exit, Guča i Beer fest privuku najmanje milion i dvesta hiljada posetilaca godišnje. Prihodi od ovih manifestacija mere se desetinama miliona evra i u stalnom su porastu, a festivalska groznica iznedrila je novi tip turizma – mešavinu kamperskog i muzičkog, ispuštajući iz vida detaljnije upoznavanje sa kulturom države u kojoj se ovi događaji održavaju.

U avgustu 1969. godine Vudstok je doživeo planetarnu popularnost i time postavio novi trend u turizmu. Uskoro mu se navršava četrdesetogodišnjica, a pomama za muzičkim festivalima ne jenjava, oni su sve brojniji, profitabilniji i sličniji. Muzički festivali nove generacije nisu nalik španskim fiestama, niti saborima u našim krajevima, tu je globalizacija odnela pobedu nad autentičnošću.

Tako danas čitave armije mladih ljudi svaku svoju turističku lokaciju određuju na osnovu festivalskih ponuda, bez interesovanja za upoznavanje lokalnih kultura. Većina posetilaca festivala su tzv. bekpekeri koji sa rančevima i šatorima putuju svetom i obilaze muzičke događaje. Često ni ne stignu da upoznaju bar nešto od tradicije zemlje u kojoj se nalaze, a već pakuju stvari kako bi se uputili ka sledećoj destinaciji. Ni muzika više nije presudni faktor pri donošenju odluke da li ćete otići na neki festival, jer kao što vidimo, dobar broj ulaznica za Exit se proda pre objave izvođača. Dakle, revolucija koja je počela sa Vudstokom pretvorila se u konformizam, jer u bilo kom delu sveta slušaćete istu muziku u istim uslovima.

Besplatni šatori
Kada se povede reč o turizmu u državi koja nema more, a ne neguje preterano istorijska dobra, priča se svede na noćni provod. Često se ponosimo Exitom i Gučom, uzdižemo ih na nivo Luvra srpske turističke ponude. Iznenadiće vas podatak da turističke organizacije širom sveta ne vide ove događaje kao manifestacije vredne uvršćivanja u program, ali ih zato siromašni studenti često gledaju kao jeftinu zabavu. Od ovogodišnjih festivalskih ponuda u Evropi, koje je sastavio Tajms, po privlačnosti prednjače one u Austriji i Belgiji, a na trećem mestu su naši susedi Bugari sa festivalom Spirit of Burgas, dok su odmah iza njih Hrvati sa svojim T mobile Inmusic festivalom. Ma koliko se mi kleli u Exit, on zauzima 14-tu poziciju, a teško da neko može u isto leto da udene 14 festivala koje bi obišao. No, od 2007. godine, kada je MTV proglasio Exit najboljim festivalom u Evropi, Novi Sad ugošćava veliki broj stranaca, od kojih je iste godine od ukupnog broja gostiju (190.000), oko 15.000 bilo iz Britanije.

„Oficijalni Exitov turistički servis“ stranim državljanima služi kao informator, a uglavnom se bavi pružanjem logistike za prevoz i smeštaj, i eventualno promovisanjem odevnih predmeta sa logom festivala. Veliki deo stranaca ne sazna ništa o istoriji Petrovaradinske tvrđave, na kojoj se održavaju žurke. Koga za to treba kriviti? Festivali su komercijalna dešavanja, i njihovi organizatori pružaju publici ono što traži. Svako može, bar na Internetu, da nađe pojedinosti o zemlji koju posećuje, ali očigledno je da mnogi nemaju interesovanja. Čak ni kada dođu i vide zidine stare tvrđave, ne ističu se preterano radoznalošću. Neki socijalni psiholozi tvrde da posetioci festivala za vreme njihovog održavanja razvijaju svojevrsnu kolektivnu svest, te imaju veću potrebu da budu u masi, bilo da je to ispred bine ili u kampovima. Kada se događaj završi oni su preterano umorni da bi obilazili lokalitete, već se spakuju i odu kući. Nekad se i ne spakuju, samo odu. Zato su naši domišljati omladinci počeli da odlaze u kampove, a ne na festival, kako bi pokupili kampersku opremu za Britancima koji je bacaju posle jedne upotrebe.

Srpski Vudstok
Međutim, nije Exit jedini festival u Srba. Postoji jedan, još srpskiji – sabor trubača u Guči, takozvani „srpski Vudstok“. Još od 1961. godine duvački umetnici zabavljaju posetioce Dragačeva, ali od kako poslednjih godina raskidamo sve veze sa komunizmom, u našem društvu raste uticaj crkve i srpske tradicije, što je trend uočljiv i u politici, i u društvenom životu. Prošle godine Gučom je samo u jednom danu prodefilovalo 200.000 posetilaca, koji su sa pljeskavicama u rukama slušali nadmetanje naših najboljih trubača. Ovaj festival okuplja čitave porodice, ali i dosta stranaca koji ga smatraju odrazom srpske tradicije. Prošle godine dragačevsku travu gazilo je 600.000 ljudi, dakle cela omanja država (poput jedne iz susedstva). Zato su se organizatori Sabora bunili kada su iz reklame emitovane 2007. godine na CNN-u, kao deo srpske turističke ponude izostavljeni Exit i Guča. Značaj festivala trube rukovodstvo je predstavilo i kroz prihode, iste godine kada je problematična reklama emitovana Sabor je (sa besplatnim ulazom) zaradio 70 miliona dinara, od čega je 15 miliona samo zarada od pečenja, a 1.2 miliona evra prihod od prodaje piva. U godini pomenute reklame, ministar Dinkić je potpisao ugovor o saradnji sa Exitom, koji precizira trogodišnju finansijsku pomoć festivalu u minimalnom iznosu od 30 miliona dinara godišnje. Taj novac se svima vratio, poreskim organima, stanovništvu, organizatorima i snalažljivim trgovcima, od kojih čak neki ispred tvrđave ujutru prodaju strancima hleb namazan mašću i alevom (toliko o upoznavanju sa nacionalnom kuhinjom). Prošlogodišnji prihod u širim razmerama procenjuje se na 20 miliona evra, koji su osim u organizatorevim, delom završili i u džepovima taksista, kafedžija, pekara, domaćica, i svih onih koji su imali makar sobu od dva kvadrata za izdavanje. Nije loše, s obzirom na uloženih 2 miliona evra.

Hleba i igara
U uslovima opšte beogradizacije nije bilo moguće ostaviti prestonicu bez sopstvenog festivala. Belgrade Beer fest svakog leta okupi pola miliona ljudi, zablokira grad i osveži posetioce sa više od 600.000 litara piva. Za 6 godina postojanja festival piva je posetilo 2.5 miliona ljudi, od čega je upadljivo porastao broj stranaca posle 2006. godine, kada je list “The Independent” uvrstio Beer fest među 20 najatraktivnijih događaja na planeti. Još jedan način za zaradu i brendiranje Srbije.

Iako ih ima mnogo, glad za festivalima ne umire. Srbija svake godine širi ponudu što novih, što postojećih manifestacija, počev od trens festivala, preko Super naturala, festivala tamburice do poznatog palićkog Trenčtauna. Ekonomisti bi vam sad rekli da će ovaj mehur u jednom trenutku pući. Ako je tako, uvek možemo da dopunjujemo festivalsku ponudu nekim novim sadržajima, i da se nadamo da će narod (a posebno van naših granica) uvek biti željan hleba i igara.

Marija Dukić
broj 56, jun 2009.

Srbija je lepa zemlja. To nas uče od malena. Dovoljno je odmaći od gradova i betona da bi se u to uverili. Međutim, takođe nas uče da je Srbija najlepša zemlja, a to se već ne može izmeriti. Problem nastaje kada neko pokuša trapavo da unovči samoproklamovani epitet „najlepše zemlje“ u kombinaciji sa opštim trendom „povratka prirodi“. Tada strada građanin „najlepše zemlje“, potencijalni turista.

Proleće je stiglo taman na vreme. Idealno za tumaranje po prirodi, pešačke ture ili vožnju bicikla. Zaljubljenici u prirodu vole prostranstva i spoj reke i šume. Letimičan topografski pogled uputio bi ih na NP Đerdap, prelepo i zaštićeno parče prirode. Sve zvuči primamljivo: retke životinjske vrste, prašuma, Dunav, čist vazduh i arheološki lokaliteti, a ni udaljenost od urbanih centara nije prevelika. Čak i prvi pogled na cenovnik, prema kome prenoćište u lovačkoj kući košta 950 dinara, ne kvari idilu. Ali detaljnija računica odbija i najtvrdokornije „zelene“.

Naime, pomenuto prenoćište sa doručkom košta 732 dinara više. Tačno 1.682 dinara. Naravno cena je izražena po osobi, koja je očigledno veoma ješna. Stručni pratilac koštaće vas 3.363 dinara. Stručnjak je obavezan. Bez dozvole vodiča ni šetnja nije dozvoljena. Pod šetnjom se podrazumeva korišćenje pešačkih staza. Posmatranje divljači košta 2.375 dinara i to za grupu do deset ljudi. Ako vas ima jedanaest, teško vama. Da ne grešimo dušu, samo posmatranje okoline je veoma jeftino i to iz tzv. „vizitorskog centra“ i košta 100 dinara. Za preko 10 osoba – 50 odsto popusta, kao u „telešopu“. Posmatranje ptica u trajanju do četiri sata je okruglo 2.000 dinara. Nije nam jasno zašto se trend nezaokruživanja cena prelomio na jadnim pticama. Prostim računanjem, minut gledanja ptica košta 8,3 dinara. Zato nemojte mnogo da trepćete i ponesite kapi za oči.

U ovoj digitalnoj epohi, sa više nego dostupnim spravama za fotografisanje i snimanje, ako ste negde bili, a niste to ovekovečili, to je isto kao da niste nigde ni bili. To dobro zna i uprava Đerdapa, pa će vam fotografisanje naplatiti 1.682 dinara po danu. Dakle, isto koliko i noćenje sa doručkom. Ako želite da prespavate i doručkujete, a pri tome koji put i škljocnete, spremite 3.364 dinara. Pazite da ne gledate mnogo naokolo, da vam i to ne bi naplatili kao recimo, uslugu „posmatranja uvenulog lišća, 32 dinara po listu“. Naravno, u cenovniku ima još usluga, kao što su: usluge prevođenja, vožnje terenskog vozila, vožnja gliserom, itd.

Evo i jedne anegdote. Grupa biciklista okupljenih oko freebiking.org foruma krenula je u aprilu ove godine na turu po Đerdapu. Tamo ih je zatekla i neprijatna činjenica da moraju platiti stručno lice da ide sa njima, iako su neki od njih taj put poznavali bolje od dotičnog lica. Tada su još važile stare cene, pa su prošli relativno jeftino, 2.700 dinara. Uprava je i ovakve slučajeve predvidela pa ih je stručno lice pratilo na „ekološkom“ motorciklu marke tomos, model APN6.

Međutim, nisu svi nacionalni parkovi i rezervati iskoristili priliku da naplate vazduh i zeleno lišće. Specijalni rezervat prirode „Zasavica“ naplaćuje ulaz 100, a vožnju brodićem sa stručnim predavanjem 250 dinara. U restoranu će vas kafa koštati 50 dinara. Fruška Gora za Prvi maj naplaćuje ulaz 100 dinara po automobilu, sa pravom loženja vatre i pride kesom za đubre. Ulaz u popularnu „Đavolju Varoš“ košta 250 dinara, a slična je situacija i u ostalim parkovima. Samo pitanje je koliko dugo?

Uroš Nedeljković
broj 56, jun 2009.