Usvajanjem Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala u julu 2002. godine samo je načeta borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji. Krunu propisa koji se bave ovim pitanjima trebalo bi da predstavlja Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, koji je usvojen 23. oktobra 2008. godine, čija je prva „žrtva“, ili bolje reći žrtvina imovina, pala u aprilu ove godine.
Jedan od najvećih problema u borbi protiv svakog, a naročito organizovanog kriminala, je kako obezbediti da se posle hvatanja njegovih izvršilaca ostatak organizacije ponovo ne organizuje i nastavi da deluje. Dodatni problem je pitanje kako u toku krivičnog postupka sprečiti optuženog da koristeći svoj „ugled“ utiče na svedoke, nosioce pravosudnih funkcija i sve one koji bi mogli da doprinesu pravednijem tretmanu njegovog slučaja. Ugled pomenutih zasniva se pre svega na tome koliko su“ teški“, i koliki su deo tereta spremni da prenesu na drugog, bilo na profesionalnog likvidatora svedoka, bilo na nedovoljno motivisanog nosioca pravosudne funkcije. O tome koliko je bitno prerezati finansijske izvore nosilaca kriminalnih funkcija, govori primer našeg diplomiranog poznavaoca dragog kamenja koji je morao da nakrpi 300.000 evra da bi se branio sa slobode, što je zasigurno bio magijski čin, obzirom da je na poslednjem ročištu sam tvrdio da ima svega 600 evra mesečnih prihoda. Za pomenutog su čak Bugari, iza čijih je rešetaka proveo određeno vreme, pisali da je za svoje oslobađanje nudio da otkupi deo međunarodnog duga 
Bugarske. Ovo je samo jedan od primera koji pokazuje kako pojedini optuženi mogu imati bolju startnu poziciju, što automatski otežava položaj onih koji se bore protiv kriminala. Kriminalcima pre svega, ključnu ulogu igra novac, jer nisu u pitanju kriminalci volonteri, niti ih drži neki kod časti sličan onome iz Kopolinog „Kuma“. Čak i u pomenutom filmu novac je ono što motiviše vojnike mafije da ostanu kod starog ili odu kod novog gazde. Sa gazdama i kumovima, prva je probleme imala nekada nam susedna Italija, te bi njena iskustva svakako bila korisna i našim zakonodavcima. U Italiji na osnovu Zakona br. 356/92 o borbi protiv mafijaških organizacija koji uvodi mogućnost ublažavanja tereta dokazivanja vezanog za poreklo imovine lica okrivljenog za organizovani kriminal, njihov specijalni tužilac zajedno sa šefom policije, u saradnji sa finansijskim ekspertima ispituje kolika je ukupna imovina osumnjičenog. U ispitivanje je uključena i imovina žene, dece i svih lica koja su u poslednjih pet godina činila domaćinstvo, kao i sve njihove firme. Italijanske vlasti su još davno shvatile neophodnost uskraćivanja finansijskih izvora mafiji, naročito posle tragičnog ubistva sudije Đovanija Falkonea, po kome naziv nosi sudnica broj 2. u Posebnom odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala Okružnog suda u Beogradu. Inače, oduzimanje ovako stečenih sredstava već je predviđeno našim Zakonikom o krivičnom postupku, koji propisuje da sud po službenoj dužnosti može odrediti privremene mere obezbeđenja u slučajevima kada dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi. Međutim, kako je praksa pokazala, izgleda da su sudovi formulaciju može suviše slobodno tumačili kao da to baš i ne mora, jer je zanemarljivo mali broj odluka sudova o privremenom zamrzavanju imovine kao mere privremenog obezbeđenja.
Ispipavanje finansijskog pulsa
Koliko odsustvo ovakvih odluka šteti pokazao je primer motivisanja jednog od sudija Vrhovnog suda, zaduženih za predmet poznate Jotkine grupe. Napomenimo da se ubeđivanje sudije sprovodilo iz zatvora, što je dokaz da su finansijske ruke kriminalaca vrlo dugačke i prolaze kroz svaku vrstu rešetaka. Kao svetli primer izdvaja se svakako slučaj doktora Zarubice, osuđenog za preduzimački potez godine – fabričku prodaju sintetičke droge, kome je oduzeto320.000 američkih dolara i blizu 90.000 evra koje je imao u zemlji, plus 2,5 miliona švajcarskih franaka sa računa u Cirihu. Ali vladavina zakona ne može da se zasniva samo na svetlim primerima već na sistemskim rešenjima koja će imati realnu primenu u praksi. Što se sistemskih rešenja tiče, ona su svoj osnov našla u različitim konvencijama , kao što su Konvencija Ujedinjenih Nacija o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala – “Palermo Konvencija” iz decembra 2000. godine, koja uvodi mehanizam konfiskacije imovine zbog nesrazmere, sugerišući potpisnicama da razmotre mogućnost da od počinioca krivičnog dela zahtevaju da dokaže zakonito poreklo prihoda za koje se pretpostavlja da potiču od krivičnog dela. Na sličnim principima stoji i Konvencija Ujedinjenih Nacija protiv korupcije. Sa druge strane, u Službenom listu Evropske Unije, kao osnovni motiv strategije Evropske Unije za prevenciju i kontrolu organizovanog kriminala, navodi se pronalaženje, zamrzavanje i privremeno ali i trajno oduzimanje imovine stečene krivičnim delom, kao i ublažavanje tereta dokazivanja vezanog za poreklo imovine stečene kriminalom. Na sličnim osnovama počiva i anglosaksonska “civilna zaplena“, gde je u formi parničnog postupka zahtev usmeren protiv stvari a ne protiv lica. U SAD, gde kriminalci najveći promet imaju od trgovine narkoticima, Američka Agencija za borbu protiv narkotika DEA (Drug Enforcement Agency,) bavi se ovim pitanjem. Ono što čini najefikasniji deo našeg zakona je upravo pomenuti princip da se teret dokazivanja prebacuje na optuženog, dok tužilaštvo dokazuje nesrazmeru između imovine i zakonom stečenih prihoda. Inače, pod udar ovog zakona spada poprilično raznolika galerija krivičnih dela počevši od organizovanog kriminala, prikazivanja pornografskog materijala i korišćenja dece u pornografske svrhe, preko krivičnih dela protiv privrede, neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, pa sve do krivičnih dela protiv službene dužnosti i javnog reda i mira. Važno je samo da se kriminalci potrude da imovinska korist pribavljena krivičnim delom, odnosno vrednost predmeta krivičnog dela prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, što sudeći prema novinskim licitacijama predstavlja odavno ispunjen uslov za osobe koje se često pominju kao mogući zamorčići ovog zakona. Zakon predviđa i osnivanje specijalizovane jedinice MUP-a koja po zahtevu tužioca sprovodi finansijsku istragu protiv lica čija imovina nije baš srazmerna njegovim prihodima. Javni tužilac takođe može narediti bankama ili drugim finansijskim organizacijama da novonastaloj jedinici pruže sve tražene podatke. Ako tužilac posumnja da bi imovina proistekla iz krivičnog dela mogla da ispari, može da podnese zahtev, pa čak i da izda naredbu o privremenom oduzimanju pre odluke suda o njegovom predlogu. Što se tiče trajnog oduzimanja imovine, tužilac je ovlašćen da predlog podnese odmah nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, a najkasnije godinu dana po pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka. Zanimljivo je napomenuti da i u slučaju da se presudom odbije optužba ili okrivljeni bude oslobođen od iste, sud nakon ukidanja rešenja o privremenom oduzimanju imovine, podatke o imovini može dostaviti Poreskoj upravi, koja bi po mnogim mišljenjima trebalo u budućnosti da ima značajnu ulogu u ovim stvarima, poput svojih kolega u SAD.
Šta će biti s kućom?
Pored neophodnosti da se nezakonito stečena imovina oduzme od učinilaca krivičnih dela, podjednako je važno čuveno Lakijevo pitanje iz Kovačevićevih Maratonaca: „Šta će biti sa kućom“, odnosno kako sa oduzetom imovinom raspolagati. Pioniri borbe protiv organizovanog kriminala, Italijanska Okružna direkcija za borbu protiv mafije, mnoge zaplenjene, nažalost bukvalno krvavo stečene nekretnine, adaptirala je za potrebe države Italije. Tako su pojedine pretvorene u ustanove Finansijske policije, dok neke sada služe kao prostorije u kojima se održavaju savetovališta u vezi sa zapošljavanjem mladih. Od nekih su jednostavno napravljeni restorani i hoteli. Pomenuta DEA (Drug Enforcement Agency,) tako stečena sredstava koristi za svoj dalji rad. Kao i u Engleskoj gde postoji Agencija za oduzimanje imovine koju čine pripadnici Ministarstva pravde i Ministarstva finansija, i naš zakon predviđa sličnog domaćina koji će se brinuti o ovoj imovini, pod nazivom Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, koja snosi troškove čuvanja i upravljanja imovinom. Novčana sredstva dobijena prodajom pokretne imovine koja je trajno oduzeta, uplaćuju se u budžet Republike Srbije i raspodeljuju u iznosu od 20% za finansiranje rada pravosudnih organa, kao i za funkcionisanje organa koji se bave sprovođenjem ovog zakona. Ako nešto novca preostane, mogu mu se radovati zdravstvene, socijalne i prosvetne ustanove. Ono što se od pokretne imovine ne proda u roku dužem od jedne godine, može biti uništeno ili dato u humanitarne svrhe. Ako su osuđeni bili prosvećeni vlasnici (ili su to bar bila lica od kojih su te predmete oni svojevremeno zaplenili) predmeta od istorijske, kulturne ili naučne vrednost, koji su oduzeti, Direkcija ih na osnovu odluka nadležnih ministarstava ustupa bez naknade nadležnim ustanovama. Mrlju na zakon možda baca član, vešto gurnut na sam kraj prelaznih odredbi, koji oslobađa provere imovine svedoke saradnike, koji su to postali do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao da nisu dovoljno nagrađeni time što neće naseliti slobodne ćelije srpskih zatvora, već im se omogućuje i da taj novac lagodno troše dok ih policija čuva. Što se efekta zaplene do sada tiče, prema tvrdnjama sekretara Ministarstva pravde po pravnosnažnosti okončanja postupka za trajno oduzimanje imovine preduzeća PIK „Zemun”, koja iznosi oko 14 miliona evra u nekretninama, biće zaplenjeno i milion evra u kešu pojedinih direktora te firme. Direkcija će pomenutim miliončićem pokriti minus napravljen od strane službenika Ministarstva inostranih poslova u želji da pomogne našem nestašnom dečaku koji je u SAD trenirao svoje bokserske veštine na kolegi sa koledža. Ostaje nada da će Direkcija u budućnosti pametnije investirati zaplenjena sredstva, jer svako drugo ponašanje bi bilo suprotno samom zakonu u kome jasno piše da Direkcija upravlja oduzetom imovinom sa pažnjom dobrog domaćina (bona fide), odnosno dobrog stručnjaka. A dobar domaćin pazi na svaki miliončić evra, posebno u ekonomskoj krizi. Naročito ako se ima u vidu da u slučaju da se ne dokaže da je imovina nezakonita, pored vraćanja iste, sledi i naknada oštećenom koju plaća Direkcija, a ukoliko ona nema dovoljno sredstava, plaća – pogodimo ko.
Mirko Miloradović
broj 57/58, jul/avgust 2009.
S. Čurović: Neke kompanije su bile više, druge manje investiciono zadužene kada se prošle jeseni desio finansijski kolaps. Bilo je teško rearanžirati dospele kredite, a u servisiranju obaveza postoje prioriteti: obaveze za porez, zarade i troškove koji su uslov za obavljanje delatnosti. Jedini način je bio produžiti valute plaćanja prema dobavljačima. Ovo je zaista pretpostavka bazirana na poslovnoj logici a svakako ne univerzalni odgovor na pitanje. Zavisi, u krajnjem, od mikroekonomske situacije svakog preduzeća u momentu početka krize. Tu pre svega mislim na gep između prosečnog obrta potraživanja i obaveza kao i strukturu kreditnih obaveza i procenat njihovog učešća u ukupnoj pasivi. Velika je opasnost bila i za ona preduzeća koja su investicije u stalna sredstva finansirala iz kratkoročnih izvora ili redovnog tekućeg priliva. Zaista nema razloga kada se roba pravilno odabere i proda da se ne izmiri obaveza prema prethodnom učesniku u lancu. Dakle, mora da postoji sredstvo obezbeđenja i da kod utvrđivanja limita imamo jasne kriterijume koji su potrebni uslovi da neko može da radi. Smatram da i sudovi moraju da imaju znatno veću ulogu u procesuiranju onih koji svoje obaveze ne izvršavaju, po bilo kom osnovu. Kad ljudi shvate da mora da postoji finansijska disciplina i da će biti onemogućen svako ko je krši, počeće i da razmišljaju da li će i pod kojim uslovima ući u neku investiciju. Suština je u promeni načina razmišljanja.
Č. Čupić: Ako ne bude političke volje za donošenje i poboljšavanje zakona koji sprečavaju i kažnjavaju korupciju, građani će biti obavešteni o tome ko koči te procese. Agencija će najverovatnije dvaput mesečno držati konferencije za štampu, i dok sam ja u Odboru Agencije biće javno označeni svi koji koče borbu protiv korupcije, bilo da su u pitanju partije ili pojedinci. Naravno, mi ne možemo protiv volje građana. Ako su građani izabrali određene političare i smatraju da oni kao njihovi predstavnici imaju pravo da se bave nelegalnim poslovima, tu ne možemo ništa. Uveren sam, međutim, da to neće biti slučaj, jer korupcija dovodi u pitanje prava tih istih građana i nanosi im nepravdu. Ne verujem da su građani nezainteresovani za ovo zlo koje ih može teško pogoditi. Dobar primer je Bugarska, gde je doskorašnja vlast optuživana za velike korupcionaške afere, za proneveru ogromne pomoći Evropske unije, i upravo iz tog razloga prošle nedelje izgubila je izbore.
Ja bih za današnju situaciju na javnoj sceni pre rekla „vo se veže za reč a čovek za rogove“, sudeći po činjenici da većina javnih ličnosti pre ima rogove nego vokabular da izusti neku pristojnu reč, a kamoli složeniju rečenicu. Napad na Velimira Ilića nije izuzetak, on je samo logičan nastavak sveopšteg propagiranja nasilništva, neodgovornosti za javno izgovoreno i loših kulturnih uzora. Sam napadač u svojoj odbrani može da se pozove na činjenicu da ministar Ilić nije odgovarao za volej u novinara, te da možemo shvatiti da je ovakvo ponašanje društveno prihvatljivo. Zdrav razum nam govori da nije, ali političari i novinari uporno pokušavaju da stvore takav kulturni obrazac u kom najjači opstaju. Njihove poruke su veoma inspirativne; pomenuti Velimir Ilić je branio klince koji su „polomili nekoliko prozora“ u situaciji u kojoj je jedan od njih tragično izgubio život, Aleksandar Tijanić povremeno šamara klince po hodnicima, Pop Lazićka po Skupštini baca cipele (učila je od najboljih polivača vodom), novinari pišu o drugim narodima nipodaštavajući ih, oprobanom tehnikom iz vremena „sila bezumlja i haosa“…. Da li su svi ti ljudi svesni težine ratnohušačkih izjava i govora mržnje?
Može se reći da je Hilterov režim prvi sistematski pristupio dehumanizaciji osmislenom, planskom propagandom. U ovu svrhu upregnuti su poznati režiseri, novinari, propagandisti, pisci i mnogi drugi kreativni potencijali. Primera radi, film Jevrejin Zis bio je veoma gledan u bioskopima i među esesovcima i čuvarima logora, koji su posle tragične priče o bahatom Jevreju koji je uništio finu nemačku porodicu još gore mučili logoraše nego inače. Međutim, 1945. godine režiser ovog filma na sudu je optužen za zločine prema čovečanstvu, a glavni glumac je izvršio samoubistvo.
No, vratimo se RTS-u. Dnevnik je umeo da traje i po sat i po vremena, sa manjkom argumentovanih vesti a obiljem subjektivnih nedokazanih izjava o „ustaškim“ genocidima. Meetod dehumanizacije je bio sličan kao nacistički: postojala je imenovana srpska vojska, a svi ostali su bili bezlični „neprijatelj“ ili čak gore – „ustaške horde“, „pijani i drogirani monstrumi“… Novine su objavljivale boldovane naslove „Užas kao ’41.“, „Genocid“, „I progon i pokolj“ i sl. Slede ih tekstovi o klanju srpske dece, ogrlicama od dečjih prstića, zlatnim zubima vađenim „na živo“, a sve to je praćeno fotografijama leševa i izbeglica. Kasnije se ispostavilo da je veliki deo ovih priča bio izmišljen, ali je poslužio svrsi. Za vreme zločina koje su činili Srbi na Ovčari, a koji su za razliku od prethodno pomenutih dokazani, mediji su skretali pažnju ovdašnjoj javnosti na izmišljene zločine nad Srbima.