Frankfurter Allgemeine Sonntagszeitung, Frankfurt – Three years of the euro crisis, 2013 is around the corner, and you still have some questions? So does essayist Hans Magnus Enzensberger. The outspoken critics of the Brussels bureaucracy has been inspired to draw up a quiz – with, of course, entirely objective questions. Have fun! See more.
Le Vif/L’Express, Brussels – Cartoon. See more.
Ni zamazivanjem očiju, ni ognjem i mačem, ni nasumičnim štrpkanjem po šumi nelogičnih propisa Srbija neće moći da se izbori sa odlivom kapitala, dubokom recesijom i kombinovanom fiskalnom, dužničkom i finansijskom krizom. Zemlja koja se približava statusu kandidata za EU je prema listi Svetskog ekonomskog foruma u 12 važnih pokazatelja poslovanja među poslednjih pet država na svetu. Osim toga, NBS je objavila da je ukupan spoljni dug Srbije premašio granice visoke zaduženosti prema kriterijumu Svetske banke. Vreme je za uzbunu i sistematski i koncentrisan rad na otklanjanju oštrih ograničenja privrednog rasta.
Posle tri kvartala 2012.godine jasno je da se negativan ekonomski rast nastavlja. Po tromesečjima: -2.5%, -0.6% i -2.2%. Inflacija se ubrzala do skoro 13% u oktobru i značajno izašla iz ciljanog koridora. Bilans razmene roba i usluga sa svetom ostao je na prošlogodišnjem nivou, ali je deficit tekućeg bilansa porastao 19% usled velikog pada doznaka (23% ili pola milijarde USD). Pad doznaka pripisuje se novom talasu krize u zemljama u kojima je koncentrisana srpska dijaspora.
Mnogo više zabrinjava kapitalna strana, gde je za devet meseci zabeležen šokantan neto odliv od oko 170 miliona USD, pre svega zbog smanjenja kreditnog finansiranja za 282.5 miliona USD. Glavni uzroci su pad kreditnog rejtinga Srbije (na BB- sa negativnim očekivanjima), loše makroekonomske performanse i ranije najavljeno smanjenje eksponiranosti zapadnih banaka u regionu. Opšte pogoršanje kreditnih uslova na svetskim finansijskim tržištima, političke rezerve kojima je dočekana nova vlada u svetu i teškoće na putu evrointegracija dopunski su otežale poziciju Srbije.
Drugim rečima, kombinovana rupa u spoljnom bilansu od preko tri milijarde dolara u periodu januar-septembar 2012. finansirana je isključivo trošenjem deviznih rezervi. Na duži rok to nije održivo. Potrebno je dati znak za uzbunu posebno kada se ima u vidu da je fiskalni deficit prešao 7% a javni dug 55% BDP.
Sve ovo se dešava u godini dobijanja statusa kandidata. Zemlje prethodnice na putu EU integracija beležile su interes svetskih investitora. Srbija je suočena sa odlivom kapitala, dubokom recesijom i kombinovanom fiskalnom, dužničkom i finansijskom krizom. Očekivanja nove vlade da će nominalno obećanim nastavkom reformi i evropskih integracija obezbediti dovoljno eksternog finansiranja i tako izaći iz pomenutih problema za sada nisu ubedila ni MMF, ni finansijska tržišta.
MMF bi mogao da ponudi program pod uslovom vođenja restriktivne fiskalne politike, nastavljanja koncepta ciljane inflacije i produžetka ključnih nezavršenih strukturnih reformi.U centru je uklanjanje strukturnih slabosti srpske privrede: nekonkurentna ponuda, visoki jedinični troškovi rada, velika i neefikasna država. Ovo nije politički popularno pošto ruši izborna obećanja u socijalnoj sferi i obara realne dohotke.Zato se mogu se očekivati dugi i teški pregovori pre nego što vlada nevoljko prihvati uslove Fondove uz već poslovično poštovanje kratkoročnih makroekonomskih ciljeva i mlako odlaganje bolnih strukturnih reformi.Već protiče dragoceno vreme bez MMF programa, dakle bez pristupa Fondovim sredstvima i tržištima kapitala.
Na strani strukturnih reformi, kao i ranije, Fond i Svetska banka će jačanje ponude videti u nastavku privatizacija, restrukturiranju javnih preduzeća i poboljšanju poslovne klime. U principu ovo nisu loše mere ako se dobro pripreme i sprovedu. Ali posle 12 godina reformi znamo da to ne ide lako. Brojne privatizacije i mere usmerene na poboljšanje poslovne klime (uključujući napredak ostvaren prošlih par godina) dale su samo delimične rezultate. Srbija je još jako daleko od stvaranja energičnog, inovativnog i konkurentnog privatnog sektora koji hvata korak sa svetom, osvaja nove proizvode i tehnologije, i trudi se da širi obim poslovanja i izvozi. Na veliku žalost, privatizacije su češće bile u vestima zbog sumnjivih transakcija, otpuštanja radnika i rasprodaje aktive nego zbog uspešnih programa.Činjenice potvrđuju taj utisak.Od 2008.godine izgubljeno je 255.000 radnih mesta (ili 13% ukupne zaposlenosti). Danas imamo rekordan broj nezaposlenih (25%) i konstantno padanje udela proizvodnje razmenljivih (dakle potencijalno izvoznih) dobra u BDP-u (smanjenje za jednu trećinu od 2000-te).
Veliko slepilo
Posle dogovora sa MMF-om, da li realno još jedno odlaganje reformi i povratak na tip ekonomskog rasta iz perioda 2001-2008, ovaj put sa većim oslanjanjem na pristupne fondove EU? Odgovor je – ne.
Nasleđeni ekonomski problemi na početku tranzicije bili su velikim delom potisnuti u periodu 2001.-2005. zahvaljujući velikoj dozi profesionalne i finansijske podrške koju je Srbija dobila preko MMF-ovih aranžmana, strane pomoći, mekanih i komercijalnih izvora finansiranja. Sposobnost zemlje da samostalno vodi fiskalnu i monetarnu politiku prvi put je testirana 2006.godine.Samopuzdanje Vlade bilo je na zavidnom nivou zahvaljujući fiskalnom suficitu ostvarenom u 2005. godini, visokim deviznim rezervama (9 meseci uvoza) i očekivanom prilivu doznaka i stranog kapitala. Suočena sa političkim i socijalnim pritiscima da podigne plate i preokrene trend povećanja nezaposlenosti (tada na nivou od 20.9%), Vlada je relaksirala monetarnu i fiskalnu politiku i dozvolila veliku realnu apresijaciju dinara.
Rezultirajući rast BDP počivao je u celosti na rastu domaćih elemenata agregatne tražnje. Stope rasta u period 2006.-2008. bile su niže od očekivanih (3.6%, 5.4% i 3.8%) ali je to bilo dovoljno da se dozvoli novo zapošljavanje u javnom sektoru, smanji nezaposlenost (na 18.1% u 2007.i13.6% u 2008.) i značajno povećaju plate. Prosečna plata je skoro udvostručena između 2005. (210 evra) i 2008.(402 evra). Prema očekivanju, uz precenjeni dinar, obilno inostrano finansiranje i jako slabo reagovanje domaće ponude, ovaj tip rasta zasnovan na domaćoj potrošnji vodio je velikom povećanju deficita trgovinskog i tekućeg platnog bilansa koji se povećao sa -10.1% BDP u 2006. na-21.6% u 2008.
Na strani ponude ovaj tip rasta generisao je veoma različite sektorske efekte. Sektori koji proizvode nerazmenljiva dobra pozitivno su reagovali na rast domaće tražnje i produkovali oko 95% ukupnog porasta novostvorene vrednosti. Sektori koji proizvode razmenljiva (i potencijalno izvozna) dobra dali su samo 5% porasta. Polovinom 2008.postalo je jasno da ovaj model rasta nije održiv na duži rok pošto je počivao na eksternom i fiskalnom deficitu, natprosečnom rastu nerazmenljivih sektora i uvoza. Sektori koji proizvode razmenljiva dobra bili su preslabi i nedovoljno reformisani da konkurišu poplavi jefitinih uvoznih dobara i pokrenu jaču izvoznu orijentaciju. Pogoršanja koja je donela svetska finansijska kriza (pre svega kroz pogoršanje uslova finansiranja i pad svetske tražnje) zaoštrila su pitanja održivosti ovog modela rasta u Srbiji, ali to nije donelo adekvatnu reakciju.
Umesto nastavka institucionalnih reformi i radikalne promene parametara ekonomske politike koji bi zajedno podstakli rast izvozno orijentisanih sektora, primenjena je krajnje mlaka oportunistička strategija. Polazeći od još uvek optimističkih prognoza rasta u 2009. godini, visokog nivoa deviznih rezervi i očekivanog nastavka priliva kapitala, kao i veoma niskog prisustva rizičnih finansijskih instrumenata, odlučeno je da se ide samo sa “aranžmanom iz predostrožnosti” iako su svima bile poznate duboke strukturne slabosti srpske privrede.
Prva slabost je već pomenuta hronično slaba ponuda zbog: (a) nasleđenih problema iz prošlosti, (b) kasnog početka tranzicije, (c) nedovoljno uspešne privatizacije, i (d) loše poslovne klime.
Druga slabost je neefikasna radna snaga. Glavni problem su visoke plate u odnosu na produktivnost. Interesantno je primetiti da visoka stopa nezaposlenosti ne obara plate u Srbiji. Istovremeno, sindikati traže prilagođavanje plata rastu troškova života i kretanju kursa. To direktno erodira eksternu konkurentnost srpskih firmi, ugrožava rast zasnovan na izvozu i otvaranje novih radnih mesta, ali se o tome malo govori.
Treća slabost je velika i neefikasna država usmerena na potrošnju i preraspodelu dohodaka, umesto na stvaranje uslova za ekonomski rast. Permanentni fiskalni deficiti pojačavali su makroekonomske tenzije.
Sa takvim slabostima Srbija nije uspevala da generiše dinamičan rast zasnovan na izvozu i mobiliše dovoljno nacionalne (i posebno domaće) štednje. Obratno, rastući jedinični troškovi rada i slabo reagovanje domaće ponude razmenljivih dobara na kretanje domaće i izvozne tražnje sistematski su gurali srpsku privredu na inferiornu putanju na kojoj se brži tempo rasta, niži nivo nezaposlenosti i stabilna makro situacija može ostvariti jedino rastom spoljnog duga ili podrivanjem eksterne stabilnosti. U periodu 2001-2008 inostrana pomoć, priliv kapitala i doznaka lako je pokrivao razliku između veće potrošnje i ostvarenog dohotka.
Dubina problema
Očigledno je da Srbija boluje od višestrukih strukturnih problema koji zajedno sa institucionalnim i ekonomsko-političkim slabostima predstavljaju oštra ograničenja rasta.
Prema nalazima Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa, Srbija godinama tavori oko 90-og mesta. Iza te loše pozicija krije se čitav niz još gorih pokazatelja na širem frontu institucionalnih reformi. Više od decenije nakon zakasnelog nastavka tranzicije, ključne tržišne institucije ozbiljno kasne za većinom od oko 140 zemalja u svetu koje se prate. Krupne slabosti su prisutne na tržištu roba i rada. Kvalitet poslovnog sektora zaostaje za uporedivim zemljama i za svetom uopšte, posebno u “sposobnosti primene novih tehnologija”, “stepenu razvoja biznisa” i “sposobnosti za inovacije”.Na nivou pojedinačnih pokazatelja Srbija se nalazi na samom zaleđu (među poslednjih pet zemalja) u dvanaest veoma važnih domena:
| Efikasnost pravnog okvira u rešavanju sporova | 137 |
| Efikasnost upravnih odbora korporacija | 136 |
| Zaštita prava manjinskih vlasnika | 140 |
| Intenzitet lokalne konkurencije | 136 |
| Prisustvo dominantne tržišne pozicije | 139 |
| Efektivnost anti-monopolske politike | 137 |
| Sofisticiranost kupaca | 136 |
| Saradnja u odnosima radnika i poslodavaca | 136 |
| Odliv mozgova | 139 |
| Kapacitet osvajanja nove tehnologije | 137 |
| Priroda konkurentne prednosti | 136 |
| Spremnost delegiranja odlučivanja/nadležnosti | 136 |
Pored ovih oblasti, reforme su urgentno nužne u najmanje još 30-tak oblasti gde se pokazatelji Srbije nalaze ispod 112-og mesta, tj. među 20% najlošije ocenjenih zemalja u svetu.
U kombinaciji sa sve nestabilnijim makroekonomskim okruženjem, nerazvijenim i skupim finansijskim posredovanjem, i lošim kvalitetom ključne fizičke infrastrukture, ovo daje dosta crnu sliku o stanju institucionalnih reformi i kvalitetu ekonomske politike u Srbiji posle globalne finansijske krize. Ove reforme traže jaku političku volju, vreme i stručni kapacitet. Neophodno je odmah odlučno delovati. Opcija da se “teške reforme” odlože za kasnije i da se minsko polje strukturnih problema i nezavršenih institucionalnih reformi preplovi na talasu inostranih kredita, priliva kapitala i doznaka više ne postoji.
Ključna ograničenja rasta
Uklanjanje svih ovih ograničenja ima velike ekonomske i političke troškove i nije tehnički izvodljivo na kratak rok. Uklanjanje slučajno izabranih ograničenja (po individualnim ili političkim željama) čak može da produkuje rešenja koja mogu biti gora od polazne situacije. Pravi izazov je odrediti uzroke usporenog rasta i definisati prioritete reformi i ekonomske politike. To nije lako.
U svetu su najpoznatija dva pristupa.
OECD pristup polazi od jasno definisanog analitičkog modela ekonomskog rasta i mera ekonomske politike. Na jednoj strani, meri se stepen korišćenja radnog potencijala jedne zemlje (preko stvarnog broja odrađenih radnih časova) i nivo produktivnosti rada (preko kapitalne opremeljenosti rada i totalne faktorske produktivnosti koja hvata sve kvalitativne aspekte – inovacije, tehnički progres, znanje itd.) u poređenju sa međunarodnim standardima. Na drugoj strani, ocenjuju se konkretne mere ekonomske politike koje se odnose na stepen korišćenja radne snage i nivo produktivnosti po pojedinim sektorima i regionima. Prioritetna polja delovanja ekonomske politike nalaze se na preseku dimenzija sa „niskim performansama rada“ i „slabim merama ekonomske politike“ pošto se tako najviše ubrzava ekonomski rast.
Model „dijagnostike rasta“ koji su ponudili poznati ekonomisti sa Harvarda, Dani Rodrik i Rikardo Hausman, polazi od dosta jednostavnog dijagnostičkog okvira za utvrđivanje i uklanjanje ključnih ograničenja rasta. Na jednoj strani posmatraju se razlozi niskih prinosa u realnoj privredi (kvalitet infrastrukture i radne snage, nesavršenosti tržišta i intervencija države), a na drugoj razlozi visokih troškova finansiranja (iz domaćih i inostranih izvora). U primeni ovog pristupa glavna odgovornost je na stručnjacima i donosiocima odluka o ekonomskoj politici. Oni moraju dobro da poznaju i teoriju i praksu da bi uzeli u obzir sve otvorene i skrivene informacije nužne da se utvrde stvarna ograničenja ekonomskog rasta. Dijagnostički okvir samo je samo sredstvo koje pomaže da se dođe do odgovora.
Oba pristupa nastoje da utvrde ključna ograničenja rasta i stvore osnovu za donošenje međusobno usaglašenih reformi i mera ekonomske politike koje bi uklonile stvarna ograničenja i podigle nivo ekonomskog rasta. Prednosti OECD metoda su da je čvršće definisan i određeniji u proceduri merenja i definisanja polja prioritetnog delovanja. Slabosti su fokusiranje samo na jednu oblast (rad i produktivnost) i odsustvo fleksibilnosti u tretiranju izobilja informacija. Prednosti Harvard pristupa su fleksibilnost, hvatanje širokog spektra mogućih faktora i korišćenje svih raspoloživih informacija. Subjektivnost ovog pristupa je, uslovno govoreći, njegova glavna slabost, mada je metod transparentan i podleže proveri u svim fazama pripreme i primene.
Primena modela “dijagnostike rasta” na Srbiju dala je sledeće nalaze:
1.Zaštita vlasničkih prava i drugih ključnih institucija predstavlja osnovu modernih tržišnih privreda i pati od mnogih nedostataka, ali ipak ne predstavlja stvarno ograničenje rasta u Srbiji pošto firme koje se bave uvozom i proizvodnjom nerazmenljivih dobara uspešno funkcionišu u postojećim nesavršenim institucionalnim uslovima.
2.Realni efektivni devizni kurs (REDK) predstavlja stvarno ograničenje rasta pošto negativno deluje na operacije i rast preduzeća koja proizvode razmenljiva dobra, a ona su danas ključno usko grlo da bi privreda Srbije prešla na održivu putanju rasta koju karaketriše makroekonomska stabilnost, sa održivim fiskalnim i eksternim bilansom.
3.Ravnotežni nivo REDK nije univerzalni lek (panacea) koji će rešiti sve probleme sektora koji proizvode razmenljiva dobra u Srbiji. Iskustvo drugih zemalja pokazuje da REDK snažno utiče na tzv. homogena dobra (standardne robe koje su predmet berzanskog poslovanja). U slučaju diferenciranih industrijskih proizvoda, REDK je samo jedan od faktora koji opredeljuje konkurentnost pošto paralelno deluju dizajn proizvoda, marketing, istraživanje i razvoj, i inovacije.
4.Ograničena raspoloživost kredita i visoki troškovi finansiranja postali su jedno od najoštrijih ograničenja rasta u Srbiji, kako u obezbeđivanju tekuće proizvodnje i trgovine, tako i u finansiranju investicija. Srbija ima jedan od najnižih stepena monetizacije i najviše finansijske i kreditne marže što ozbiljno ograničava funkcionisanje privrede i ekonomski rast.
5.Skupa, velika i remetilačka uloga države postala je jedno od ključnih ograničenja rasta. Ona stvara neefikasno i skupo poslovno okruženje, neposredno podiže troškove funkcionisanja, ne obezbeđuje i ne promoviše konkurenciju, podiže cenu rada i odvlači mlade obrazovane ljude sa produktivnih radnih mesta u privredi, narušava finansijsku discipline, istiskuje privatni sektor.
6.Neefikasno korporativno upravljanje i skupa radna snaga (koja se ispoljava kroz visoke jedinične troškove rada ili nisku produktivnost) odbijaju SDI i poslovnu saradnju, i erodiraju cenovnu konkurentnost preduzeća u mnogim sektorima. Neophodne su odlučne mere da bi se uklonile najvažnije barijere rasta produktivnosti (kroz programe obuke zaposlenih, bolje poslovne škole, istraživanje i inovacije za potrebe preduzeća itd.).
Ograničenja rasta bi trebalo uklanjati redom kojim su navedena, i što pre da bi se pokrenuli motori rasta zasnovanog na izvozu.
Dušan Vujović, profesor FEFA
MSP: 1000 zašto 1000 zato
Evropska unija je i sama udruženje nacionalnih država, a ne evropskih ljudi, piše mađarski pisac Đerđ Konrad u svojoj knjizi „Izveštaj o stanju duha“ čiji deo prenosi sajt Arhipelaga. On svoju tezu objašnjava na primerima iz istorije, od progona Jevreja pred Drugi svetski rat do aktuelne situacije u kojoj zvanični Brisel ne može da garantuje opstanak evropskog humanizma. Mi prenosimo ovaj tekst u celini.
Imao sam šest godina kad je izbio Drugi svetski rat, sa Hildom, mojom nemačkom guvernantom, držeći se za ruke, nagnuti bliže radio-aparatu, slušao sam onaj neprijatni glas koji je Englezima i Jevrejima pretio istrebljenjem. Imao sam tada priliku da zapamtim reč Ausrottung. Majka mi je objasnila ko govori tako neprijatno i da je s nama gotovo ako ovom moćnom i, po svemu sudeći, mahnitom čoveku pođe za rukom da ostvari svoje naume.
Godina 1939. – to je bila ona godina kad je mađarski parlament u višestranačkoj harmoniji, uz podršku katoličke i protestantske crkve, doneo drugi set jevrejskih zakona kojim je skoro onemogućena egzistencija jevrejskog stanovništva.
Bila je to ujedno ona godina u kojoj su se u francuskom Evijanu zapadne domokratije sporazumele da neće pružiti azil Jevrejima koji pokušaju da izbegnu iz delova Evrope pod nacističkom okupacijom i da neće dozvoliti njihov odlazak u Palestinu, na teritoriju antičkog Izraela. Od tada je bilo posve jasno da ovaj čovek, i svi koji mu pomažu, priželjkuju našu propast.
Zajedno sa ocem slušao sam, sve dok je to bilo moguće, mađarske emisije vesti Radio Londona, iz čega sam zaključio da Radio Budimpešta laže. Očevi trgovački pomoćnici, mladi Jevreji, očevi bratići, preživljavali su paklene dane u Ukrajini kao pripadnici radnih jedinica, oni koji su se živi vratili 1943. godine ispričali su šta se sve tamo događalo. S deset godina više nisam imao nikakve iluzije.
*
Devetog maja 1945. okončane su borbe i formalno je završen Drugi svetski rat, ali logika i moral rata ni u kom slučaju nisu nestali. Razumem pod tim onaj pogled na svet koji je državi podarila skoro totalnu vlast, i koji priznaje pravo nacionalnim državama da po svom nahođenju tretiraju manjine koje žive na njenim teritorijama.
Kroz čitav 20. vek provlači se dilema šta je superiorniji princip: osnovna ljudska prava, dostojanstvo građana ili pak pretpostavljeni interes nacionalne države koji definiše političko vođstvo, poistovećujući, dakako, interes države s vlastitim interesom. Drugim rečima – humanizam ili nacionalizam?
Preseliti iz svojih domova milione ljudi, prognati ih preko granice, saterati ih u logore, lišiti ih prava, manjinske stanovnike degradirati na nivo drugorazrednih državljana, izdići vlast državne uprave iznad svega, to je onaj duh koji je u hitlerovskoj Nemačkoj i u staljinističkom Sovjetskom Savezu bio sam po sebi razumljiv, taj duh je, dakle, i dalje živeo, prateći u stopu istoriju srednjoevropskih i istočnoevropskih naroda sve do promene sistema, pa i dalje.
Bilo je moguće prognati dvanaest miliona Nemca iz istočnog dela Evrope. Iz Čehoslovačke, na osnovu takozvanih Benešovog dekreta, bilo je moguće autohtone Mađare, prisilnom razmenom stanovništva, preseliti južno od Dunava. Sa spornim sadržajem prava na nacionalno samoopredeljenje, grubo odvojenog od osnovnih ljudskih prava ili upravo suprotstavljenog osnovnim ljudskim pravima, složile su se i demokratske sile. Međunarodna zajednica je primila na znanje varvarsku praksu prisilne, nasilnim smrtima obeležene razmene stanovništa. Demokratije su postale saučesnice nedemokratskih postupaka koji su i na kraju 20. veka doveli, ovoga puta na tlu bivše Jugoslavije, do progona, a dobrim delom i uništenja više stotina hiljada ljudi.
Međunarodna zajednica, Ujedinjene nacije i Evropska unija do danas nisu mogla da se odluči čiji je suverenitet preči, suverenitet vlada ili suverenitet građana, i šta smatraju vrednijim poštovanja: realnu ljudsku stvarnost ili apstraktni ideal homogene nacionalne države. Ni u Evropskoj uniji, koja je sazdana na prihvatljivim principima, nije moguće sprečiti vlade u tome da prisile građane na nešto što im je neprihvatljivo, primera radi, na ignorisanje maternjeg jezika.
Budući da unutar države podrazumevajuća dostojanstvenost etničkih i verskih manjina ni do danas nije postala vladajući ideal ljudskog suživota, budući da je Evropska unija i sama udruženje nacionalnih država, a ne evropskih ljudi, ni danas u briselskom parlamentu nema sigurnih garancija evropskog humanizma.
Ukupan spoljni dug Srbije premašio je granice visoke zaduženosti prema kriterijumu Svetske banke, objavila je Narodna banka Srbije. Koje još opasnosti osim ove nas vrebaju u narednoj godini možete pročitati u tekstu iz našeg najnovijeg broja Šest razloga za uzbunu.
Što se tiče učešća spoljnog duga u procenjenom BDP-u za 2012. ono je povećano tokom trećeg tromesečja za 4,5 procentnih poena i dug je premašio nivo visoke zaduženosti od 80 odsto.
U odnosu na kraj juna 2012. spoljni dug Srbije povećan je za 746,4 miliona evra ili za 3,1 odsto.
Navedeni porast duga ublažen je slabljenjem evra u odnosu na ostale valute zastupljene u strukturi spoljnog duga, po osnovu koje je spoljni dug smanjen za 120,3 miliona evra.
Spoljni dug javnog sektora na kraju septembra iznosio je 10,9 milijardi evra, od čega je dug države 8,2 milijarde evra, državno garantovani spoljni dug 1,1 milijardu evra, a dug NBS 1,6 milijardi evra. U posmatranom periodu spoljni dug javnog sektora smanjen je za 88 miliona evra.
Dug privatnog sektora, s druge strane je povećan za 834,4 miliona evra. On je na kraju septembraiznosio 13,9 milijardi evra, od čega četiri milijarde čini dug banaka, a 9,9 milijardi dug preduzeća. Dug banaka u trećem kvartalu povećan je za 8,4 miliona evra, a preduzeća za 826 miliona evra.
Ističe se da je povećanje duga preduzeća u najvećoj meri posledica međukompanijskog zaduživanja jednog privrednog subjekta, ali se ne navodi o kojoj kompaniji je reč.
Struktura spoljnog duga po ročnosti i dalje se može smatrati povoljnom – učešće kratkoročnog duga u ukupnom spoljnom dugu je 1,5 odsto, i neznatno je povećano u odnosu na kraj juna kada je iznosilo 1,4 odsto.
Prema podacima NBS-a, javni dug Srbije tokom perioda jul-septembar povećan je za 145 miliona evra, na 15,9 milijardi evra, ali je njegovo učešće u procenjenom BDP za 2012. smanjeno na 55,9 odsto, sa 56,3 odsto koliko je bilo na kraju juna.
Zakonom o budžetskom sistemu procenjena je maksimalna granica učešća javnog duga u BDP-u od 45 odsto.
„Neophodne mere štednje koje su uvele vlade širom sveta sprečiće ekonomiju da se vrati u fazu ekspanzije u 2013. godini”, predviđa Fritz Mostböck, rukovodilac Sektora za istraživanje Erste Grupe. Nastavak sukoba na Bliskom Istoku bi predstavljao opterećenje po finansijska tržišta barem privremeno, i cene nafte i berzanskih roba posebno dugoročno gledano. U SAD kupovine hartija od vrednosti (HoV) od strane Federalnih rezervi trebalo bi da unaprede poverenje potrošača i podrže potrošnju u 2013. godini. To bi dovelo do nepromenjene stope rasta od 2 odsto za 2013. i postepenog ubrzanja u 2014. godini, pružajući veoma potreban podsticaj globalnom rastu, posebno izvozu u evrozoni. Mere Evropske centralne banke poboljšale su sentiment na finansijskim tržištima, koji bi, s obzirom na osnovna kretanja (nizak rast) – trebalo da bude samo pitanje vremena kada će se finansijska tržišta približiti prema svojim vrednostima. „Nakon ulaska Hrvatske u EU u julu, očekujemo da će rast BDP-a do 2,5 odsto u periodu 2014-2020. biti rezultat pristupa zajedničkom tržištu i fondovima EU. Očekuje se da integracija Balkana u EU dobije još jedan podsticaj tokom 2013. godine, kada bi Srbija trebalo da dobije datum za početak pregovora”, ističe Mostböck.
„Globalna tržišta akcija će zabeležiti dobre rezultate naredne godine”, kaže Mostböck. Atraktivne cene i nedostatak alternativa trebalo bi da dovedu do pozitivnih prinosa za većinu berzanskih indeksa. Dužničke hartije od vrednosti evropskih kompanija treba da ostanu u centru pažnje investitora, posebno kompanija sa velikom geografskom diverzifikacijom i širom bazom klijenata koje će bolje generisati gotovinske tokove. Ograničenost investicija za širenje poslovanja, fuzionisanja i preuzimanja mogla bi da dovede do mnogo većeg interesovanja za nove emisije i manjih spredova, posebno među kompanijama u regionima jezgra evrozone. „Po našem mišljenju, investitori bi trebalo da izbegavaju investicije u evropski telekomunikacioni i komunalni sektor pošto će se njihovi slabi rezultati produžiti i u 2013. i u narednom periodu”, ističe Mostböck. „Proizvođače automobila u centralnoj i istočnoj Evropi (CIE) vidimo kao atraktivnu investiciju. Svaki četvrti automobil proizveden u EU u 2013. biće “Made in CEE” (napravljen u CIE), s obzirom na to da je bivša Čehoslovačka – sa procenjenih 2 miliona putničkih automobila u 2012. godini – sada drugi po veličini proizvođač automobila u Evropi, odmah posle Nemačke. Proizvodnja automobila u CIE konstantno povećava udeo na tržištu na račun proizvođača automobila iz južne Evrope zahvaljujući konkurentnim troškovima rada i jakom prisustvu nemačkih (VW, Škoda) i azijskih proizvođača (Kia, Hyundai, Toyota).”
Globalna situacija u pogledu duga će ostati dominantna tema. Biće veoma teško smanjiti visoki nivo ukupnog duga i budžetskih deficita i to se ne odnosi samo na evrozonu. Kriza duga u velikim indistrijalizovanim državama (evrozona, SAD, Japan, Velika Britanija) predstavljaće izazov u narednim godinama. Ekonomsko okruženje će, stoga, ostati krhko. Prethodna finansijska i ekonomska kriza i kriza poverenja su ostavile trajne posledice na dug, čije smanjenje će biti teško i dugo će trajati. To će u narednim mesecima u više navrata stavljati na probu finansijska tržišta i privredu.
Ekonomski rezultati na globalnom nivou, a posebno u Evropi, ostaće slabi. U poslednjih pet godina već smo videli negativan efekat na ekonomiju nakon finansijske krize 2008. godine. Nepovoljna ekonomska kretanja su se negativno odrazila na okruženje, koje je postalo osetljivije na njih, posebno na značajni nivo državnog duga. Neophodne mere štednje koje su uvele vlade nastaviće da nepovoljno utiču na okruženje na strani tražnje i očigledno sprečavaju ekonomiju da se vrati u fazu ekspanzije. Hlađenje ekonomija do umerenijih nivoa rasta u velikim zemljama u usponu kao što su Kina i Indija samo će dodatno otežati stvari.
Moguće krizne tačke na Bliskom Istoku. Još uvek aktuelni sukobi u Siriji, napeta politička situacija u Egiptu, itd. mogli bi da, kako sada stvari stoje, prouzrokuju nervozu i neizvesnost. Teško je, po logici stvari, predvideti vreme kada će se dogoditi neočekivani događaji. Međutim, ono što možemo da vidimo je potencijal za eskalaciju. Takva vrsta sukoba na Bliskom Istoku bi, barem privremeno, opteretila finansijska tržišta, a cene nafte i berzanske robe posebno u dugoročnom periodu.
Oporavak američkog tržišta stambenog prostora deluje sve snažnije, posebno s obzirom na kupovinu HoV od strane Federalnih rezervi: cene kuća, prodaja stambenog prostora i kupovina prvog stambenog prostora rastu, dok zalihe padaju (ipak, oduzimanje kuća zbog neizvršavanja obaveza po kreditima ostaje na visokom nivou). To bi trebalo da poboljša poverenje potrošača i podrži potrošnju u SAD u 2013. godini, što je posebno važno s obzirom na očekivani negativni efekat državne potrošnje. Očekujemo da pad državne potrošnje bude kompenzovan ubrzanjem privatne tražnje (potrošnja, investicije kada se situacija sa “fiskalnom liticom” poboljša), što bi ukupno dovelo do nepromenjene stope rasta od 2 odsto za 2013. i postepenog ubrzanja u 2014. godini. To bi trebalo da obezbedi preko potreban podsticaj globalnom rastu, posebno izvozu u evrozoni.
Averzija prema riziku i dalji pad spredova u 2013. godini? Visoka neizvesnost je obično karakterisana visokom volatilnošću i visokim spredovima. Međutim, mere centralne banke (npr. LTRO, najava OMT) poboljšale su sentiment na finansijskim tržištima i od juna smo uočili pozitivan učinak među svim većim klasama sredstava, uključujući i visokorizične klase sredstava. Ukoliko se pogledaju osnovni trendovi (nizak rast), ovaj stav koji karakteriše averzija prema riziku nije u potpunosti opravdan i samo je pitanje vremena kada će se finansijska tržišta i privreda sudariti. Ignorisanje profila rizika i koristi u međuvremenu (investiranje novca po pogrešnoj ceni u pogrešno vreme) moglo bi da dovede do ogromnih gubitaka u budućnosti. Preokret u ekonomiji evrozone u 2013. godini bi bio od ključne važnosti za dalji pad spredova.
Dužničke hartije od vrednosti evropskih kompanija treba da ostanu i centru pažnje investitora – uprkos ograničenoj perspektivi osnovnog rasta. Mogućnosti rasta prometa u korporativnom sektoru deluju ograničeno u 2013. godini zbog slabe tražnje u Evropi. Razlike između kompanija iz jezgra evrozone u odnosu na periferni region će se, po našem mišljenju, intenzivirati. Smatramo da će kompanije nastaviti sa defanzivnim bilansnim strategijama. U stvari, ne vidimo puno prostora za dalja sniženja troškova. Međutim, uvođenje novih proizvoda može biti odloženo. Kompanije će obezbediti likvidnost putem prodaje sredstava, otkupa obveznica i istovremeno njihovog refinansiranja po dužim dospećima. Kompanije sa velikom geografskom diverzifikacijom i širom bazom klijenata zabeležiće bolje generisanje tokova gotovine. Ograničene investicije u širenje poslovanja i fuzionisanje i preuzimanje drugih firmi ukazuju na to da bi ponuda novih emisija na primarnom tržištu mogla da bude mala. To bi moglo da dovede do mnogo većeg interesovanja za nove emisije i smanjenja spredova, posebno kompanija u regionima jezgra evrozone.
Na porast nezaposlenosti u evrozoni intenzivno utiču periferni regioni – što usporava inflaciju i snižava očekivanja po pitanju kamatnih stopa. Pad ekonomske aktivnosti prouzrokovan krizom duga praćen je neočekivano visokim porastom nezaposlenosti u perifernim delovima evrozone – posebno od maja 2011. godine. Pre toga, stopa nezaposlenosti u Nemačkoj i Francuskoj je opala, što je kompenzovalo povećanja u perifernim regionima. Neočekivano ubrzanje nezaposlenosti u Italiji i Španiji – vezano za nenadano oštar pad ekonomske aktivnosti kada su zemlje ušle u krizu duga – pretežno opredeljuje kretanje stope nezaposlenosti u evrozoni u ovom trenutku. Veoma visoka nezaposlenost utiče na smanjenje inflacije putem niske tražnje i niskih zahteva po pitanju zarada. Na osnovu naših očekivanja u pogledu nezaposlenosti, projektujemo inflaciju na nivou od 1,7 odsto za 2013. i 1,3 odsto za 2014. godinu. Disinflatorni pritisak će takođe dovesti do potrebe za većom podrškom ECB (snižavanje kamatne stope na 0,5 odsto, alternativne mere), što snižava očekivane stope i prinose.
Italija: strukturne reforme su od ključne važnosti – i realizovaće ih samo “umereni” političari. Dugoročna perspektiva rasta u Italiji je od ključne važnosti – posebno s obzirom na situaciju u pogledu duga. U Italiji, odnos duga i BDP-a bi opao ukoliko bi nominalni rast bio viši od troškova države za finansiranje. Stoga Italija mora da se pre svega fokusira na ubrzanje rasta. U uslovima niske domaće tražnje i razduživanja, strana tražnja je od ključne važnosti za povratak na putanju rasta i treba da bude podržana povećanjem konkurentnosti. Poslovno okruženje za firme bi moglo značajno da se poboljša putem daljih reformi tržišta rada, reformi tržišta proizvoda (npr. energetski sektor) i napora da se unapredi lakoća poslovanja. Pored toga, Italija treba da se približi tehnološki najnaprednijim zemljama kako u pogledu istaživanja i razvoja tako i u pogledu obrazovanja. Ova pitanja su suštinski predusov za inovacije i kao takva treba da budu predmet posebne pažnje. U suprotnom, Italija bi verovatno opet mogla da bude pod pritiskom tržišta, pošto i program kupovine hartija od strane ECB zavisi od održivosti duga.
Uz pretpostavku da će se reforme nastaviti, važan faktor koji se negativno odražava na ekonomsku perspektivu bi trebalo da se ublaži tokom godine, posebno za nemački izvoz. Ukoliko ne bi došlo do poboljšanja situacije u perifernim regionima evrozone, značajno bi se povećali rizici da zbog toga dođe do prave recesije i eskalacije krize duga.
Globalna tržišta vlasničkih hartija od vrednosti će zabeležiti dobre rezultate sledeće godine. Mnogi investitori su propustili porast cena na globalnom tržištu akcija u 2012. godini i verovatno će povećati svoju izloženost rizičnijim sredstvima u 2013. godini. Usled očekivanog porasta dobiti u korporativnom sektoru fluktuacije cena akcija će ostati umerene tokom najvećeg dela naredne godine. Atraktivne cene i nedostatak alternativa trebalo bi da dovedu do pozitivnih pomaka kod većine indeksa berzi HoV.
Slabi rezultati telekomunikacionog i komunalnog sektora u Evropi nastaviće se u 2013. i u narednom periodu. Zbog nepostojanja mogućnosti rasta, neefikasnih struktura i političkih uticaja, ovi sektori će, dugoročno gledano, beležiti pokazatelje profitabilnosti ispod proseka. Nema znaka preokreta ekonomske sudbine ovih sektora koji se nalaze na silaznoj putanji. Veoma je verovatno da će prinosi u 2013. biti negativni. Investitori bi trebalo da izbegavaju investicije u ovakve kompanije.
Svaki četvrti automobil proizveden u EU u 2013. biće „Made in CEE“ (napravljen u centralnoj i istočnoj Evropi). Čak i u vreme krize rezultati proizvodnje automobila u CIE i dalje su bolji nego rezultati proizvodnje automobila u zapadnoj Evropi. Proizvodnja automobila u Češkoj Republici i Slovačkoj, koja se procenjuje na ukupno 2 miliona putničkih automobila u 2012. godini, već je premašila proizvodnju automobila u zemljama kao što su Francuska i Španija. Bivša Čehoslovačka je sada drugi po velični proizvođač automobila u Evropi odmah posle Nemačke. Udeo proizvodnje automobila u CIE neprestano se povećava na račun proizvođača automobila iz južne Evrope. Na CIE se pozitivno odražavaju njene konkurentne cene rada i snažno prisustvo nemačkih (VW, Skoda) i azijskih proizvođača (Kia, Hyundai, Toyota) koji povećavaju svoj udeo na evropskom tržištu.
Hrvatska će postati 28. zemlja članica EU u julu, čime će se okončati pregovori započeti 2005. godine. Mada prednosti članstva u EU možda izgledaju manje atraktivno nego tokom prethodna dva talasa proširenja, smatramo da će se na srednjoročnu perspektivu rasta pozitivno odraziti pristup zajedničkom tržištu i fondovima EU, odakle se Hrvatska nada da će povući do 2,5 odsto BDP-a u periodu 2014-2020. godina. Proces integracije u EU na Balkanu trebalo bi da dobije još jedan podsticaj tokom 2013. godine kada bi Srbija trebalo da dobije datum za otpočinjaje pregovora, što će biti potvrda snažne orijentacije Srbije prema EU i podrške strukturnim reformama u srednjoročnom periodu.
Demokratija kao oblik vladanja koji svoj legitimitet ima u volji naroda, prema mišljenju sve većeg broja Evropljana, prestala je da postoji. Legitimitet više ne dolazi iz naroda. Od naroda se samo zahteva da učestvuje na izborima, nezavisno od toga da li stvarni izbor zaista postoji.
Bauk kruži Evropom. Bauk razvlašćivanja. Evropski građani, a pre svih Grci, Irci i Portugalci, smatraju da njihove vlade više nisu zaista njihove, već da zastupaju interese međunarodnih organizacija poput MMF-a, kojima nedostaje demokratski legitimitet. Politika se čak i u zemljama kojima ekonomski ide relativno dobro ponaša u skladu sa zahtevima tržišta iz straha od smanjenja kreditnog rejtinga, povećanja kamata na državne obveznice i automatskog rasta zaduženosti.
Demokratija je u očima mnogih Evropljana, ne samo onih u Grčkoj, Irskoj ili Portugaliji, postala nepravedna. Pokornost je u modi, u suprotnom raste zaduženost. Izjava poput one bivšeg austrijskog kancelara, Bruna Krajskog, da mu je milije par milijardi šilinga dugova od par stotina hiljada nezaposlenih, danas je apsolutno nezamisliva. „Deficit-spending“ kako bi se očuvala socijalna država i finansirao „new deal“ jesu potezi koje tržišta naknadno kažnjavaju. Ona se ne osećaju odgovornima ni prema društvu, a ni prema idejama prosvetitelja i osnivača nacionalne ekonomije, Adama Smita, koji je rekao: „Nijedno društvo ne može da napreduje i bude srećno, ako je mnogo ljudi u njemu siromašno.“
Razvlašćivanje znači gubitak slobode. Time se dovodi u pitanje centralno postignuće liberalnih društava – sloboda da se učestvuje u odlučivanju o sopstvenoj i budućnosti budućih generacija. Hoćemo li da očuvamo socijalnu državu ili ćemo prihvatiti ekonomski liberalizam? Da li postoji treći put?
Međutim, ova rasprava se ne vodi, jer iscrpljenu demokratiju predstavljaju političari koji su i sami na izmaku snaga. „U stvari, politici je neophodan predah kako bi razmislila o važnim odlukama“, smatra predsednik ustavnog suda nemačke Andreas Foskule. I u pravu je. „Demokratiji je potrebno vreme, potrebna joj je najljudskija moguća „brzina“. Ona će nastaviti da postoji, ukoliko joj brzina događaja potpuno ne uništi obrazac delovanja“, rekao je bivši predsednik nemačkog SPD-a Franc Muntefering.
Činjenica je da je demokratija koja je u ranijim stadijumima modernog društva, zbog izborne procedure i dinamičnog zakonodavstva, uživala reputaciju da brzo reaguje na društvene izazove, danas dobila konkurenciju u autokratskim sistemima. Glavna optužba upućena na adresu demokratskih sistema jeste da je demokratija prespora i da proizvodi suviše oscilacija, naročito kada je reč o donošenju ekonomskih odluka, što je na srednji rok čini nepredvidivom. Ovo delimično može da objasni atraktivnost Rusije i Kine za finansijska tržišta, jer predvidivost ovih političkih sistema obezbeđuje sigurne dobitke.
Demokratija je odavno postala 24/7 spektakl. Političari su 24 sata 7 dana u nedelji izloženi permanentnom testiranju unutar medijske demokratije. Za razmišljanje između uzroka i posledice ostaje malo vremena. Demokratski sistem zapadnoevropske tradicije postaće ponovo uspešan kada se vrati svojim korenima: ravnopravnoj debati i učešću svih u oblikovanju „res publica“. Za tako nešto je potrebno vreme, a ne vremenska efikasnost. Preduslov za to je dijalog koji nećemo ugurati između power-napa, speed-datinga i multi-taskinga. Rastanak od hurry-sicknesa znači i to da će političari morati da otkažu drugi, treći i četvrti sastanak kako bi više pažnje posvetili ljudima i suštini, a ne lobistima.
Tako se vrlo verovatno otvaraju nove strategije za suočavanje sa opasnošću po slobodu koja potiče od ovakvog razvlašćivanja. Reč je o strategijama koje će omogućiti povratak suvereniteta i demokratije.
Inside Story, Melbourne – The Belgian capital is the heart of the EU power machine, where dozens of journalists try to cover the activities of all the institutions. But as an Australian newcomer founds out, they have too much information and too little time to make sense of what’s going on. See more.
Jyllands-Posten, Aarhus – Cartoon. See more.
Ekonomija je već dugo poznata kao nauka razočarenja. Da bi potvrdili ovu tezu dokoni ekonomisti su našli dokaze da je darivanje poklona uoči praznika veoma neracionalna rabota, i da bi bilo mnogo efikasnije bližnjima poklanjati novac. Ali gde je tu čar iščekivanja, iznenađenja i emotivne vrednosti?
Na zapadu sada svi troše – u Americi trgovci upravo prodaju 25% svog celogodišnjeg prometa. Vlasnici trgovina se možda tome raduju ali kupci ne bi trebalo, pokazala je jedna ekonomska analiza koja je čak i u potrošačkim navikama tokom ovih praznika uspela da pronađe nešto zabrinjavajuće.
Reč je o tome da se u toku božićnih prazinka uglavnom kupuju pokloni za najbliže, i to na osnovu pogađanja želja porodice, partnera i prijatelja. Loših pogađanja, tvrde ekonomisti. To su zaključili na osnovu mnoštva nenošenih kravata i nepročitanih knjiga svake godine. Čak i ako je neko koristio vaš poklon to ne znači da bi ga on sebi kupio, kažu ekonomisti.
Zaintrigiran neusklađenošću želja i dobijenih poklona 1993. godine ekonomista sa Jejla Džoel Valdfogel se naučno pozabavio ovom problematikom. On je na kraju praznika studentima postavio dva pitanja – prvo da procene iznos koji je potrošen na sve poklone koje su primili a kao drugo da kažu koliko bi oni sami platili da kupe sebi iste stvari koje su im poklonjene. U proseku pokloni su vrednovani kao mnogo jeftiniji nego što zaista jesu (smatrano je da im je cena najviše 90% stvarne cene), što znači da bi za taj novac primaoci poklona radije kupili sebi nešto drugo.
Nije iznenađenje da su najefikasniji pokloni (oni sa najmanjom razlikom između stvarne i pogođene cene) dobijeni od strane bliskih prijatelja ili uže porodice dok su pokloni od ostatka rodbine ocenjeni kao ne preterano željeni. Kako raste razlika u godinama između osobe koja daje i koja prima poklon tako je odševljenje pri otpakivanju paketa sve manja – ovo međutim zna većina baka i deka koji naučeni iskustvom poklanjaju uglavnom novac.
Ekonomiste nije mrzelo ni da izračunaju koliko preplaćivanje poklona košta celupkupno društvo – ako od deset dolara uludo potrošite jedan, kako odgovori studenata sugerišu, samo u Americi gde se na bižićne poklone troši 40 milijardi dolara baci se četiri milijarde. Kada na to dodamo rođendane, venčanja i druge praznike ova cifra je toliko velika da ekonomisti predlažu da se prestane sa tradicijom darivanja ili bar da se pređe na novčane poklone.
Međutim, ljudi nisu tako racionalna bića da ih kroz život vodi samo puko sabiranje, niti je ljudsku ćud moguće predstaviti egzaktno. Nekada nekoga iznenadite poklonom koji sam nikada ne bi kupio ali čiju korisnost uvidi tek korišćenjem istog. Tome se bar nadaju roditelji koji svojoj deci kupuju knjige umesto toliko traženih video igrica.
Takođe, nekada možete iznenaditi poklonom za koji primalac istog nije znao ni da postoji. Postoje i pokloni koje niko sebi ne kupuje zbog osećaja krivice i griže savesti ali voli da ih dobije – to je čest slučaj sa čokoladom.
Ali postoji još jedan bolji argument za poklanjanje koje mnoge naučne studije ignorišu: sentimentalna vrednost poklona. Nekada je i cvet koji vam je ubrala voljena osoba neprocenjiv.
Noviji članci