Mediapart , Paris – A success story of the transition to democracy and a showcase for Spanish journalism, today the left-wing daily is struggling to cope with huge losses, which have even affected its editorial line — a crisis exacerbated by the newspaper’s managers who have refused to take responsibility for their actions. See more.
To Ethnos, Athens – Cartoon. See more.
Editorial
Witnessing historic changes is often a privilege. This year again, Presseurop was at the forefront of the coverage of changes happening, or poised to happen, in Europe. From the future of Greece and the eurozone, discussions on federalism, economic policy or the transition in energy, to debates on how to develop ties between Europeans, we will continue to provide the most relevant articles to help understand these changes throughout 2013.
But, as implied in our name, we also take a close look at the upheavals in the media in general and the written press in particular. The disappearance of the Financial Times Deutschland, which folded in early December, shed light on the critical challenges faced by the newspapers we share with our readers each day.
Although our staff is taking a break and will return on January 2, during Christmas week we will provide a series of articles on the press in Europe. From Madrid to Stockholm, from Paris to Brussels, the trip will highlight the lives and concerns of journalists.
For New Year’s Eve, we have a surprise planned. A unique way to greet the new year. It should prove that Europe can be stimulating and that the press still has ideas.
Happy reading and Happy holidays to all.
PS: You would be unable to read all the articles selected each day without our forty or so translators, who are crucial to the quality of Presseurop. For this we thank them.
Neki od njih rade ovaj posao 15-tak dana godišnje pa se vraćaju svojim svakodnevnim aktivnostima i poslovima, a neki iz kostima Deda Mraza uskaču dalje u odelo Nodija, klovna ili gusara. Ali svi oni, i profesionalni animatori dece i povremene Božić Bate, suočavaju se ovih dana sa smanjenom tražnjom. Da bi povećali klijentelu strateški se pozicioniraju na internetu, vode sopstvene autdor kampanje i ulažu u profesionalnu opremu: naočare, praporce i kaiš. Ni tehnološki najnaprednije dete ne može da odoli čarima Deda Mraza.
Šale na internetu sugerišu da su irvasi ovih godina ostali bez posla jer se Deda Mraz modernizovao – na mnogim slikama je prikazan kako vozi kamion pun paketića, ponegde i porše bez krova, iz kojeg vire pokloni. Istina je međutim da su zbog krize mnogi Deda Mrazovi ostali bez posla ili rade manjim kapacitetom nego ranijih godina. Porše, da i ne spominjemo. I našim Deda Mrazovima je kriza pokucala na vrata – Deda Mraz Svitac je pre nekoliko godina u svom jarko crvenom kostimu provodio dvostruko više vremena nego sada. On trenutno radi kao animator na dečijim rođendanima i traži neki stabilniji posao.
Slična je situacija i kod Deda Mraza Igora, koji pak ima stalni posao, a u svoje slobodno vreme oblači crveno odelo, kači belu bradu i zabavlja mališane. „Ali baš u ovako teškim vremenima je bitno da Deda Mraz dobro radi svoj posao odnosno da uveseljava mališane i njihove roditelje, jer kada su srca puna, lakše je preboditi sve nedaće. Uostalom, poslovanje Deda Mraza je van standardnih oblika poslovanja pa je samim tim uvek krizno, sreća naša što ne radimo cele godine jer bismo tada bili u minusu“, kaže Deda Mraz Igor.
Paketići štednje
Kreativni studio Mreža cele godine animira decu. Jedna od popularnijih predstava im je Pepa prase, ali pred Novu godinu svu pažnju privlače Deda Mrazovi. Potražnja za trbušastim dekicama je međutim svake godine sve manja, jer „čak i jake firme štede na njima“. Njihova dva Deda Mraza su dobro raspoređena – jedan na učestvovanje u predstavama a drugi na samostalnim nastupima. Imaju po tri predstave dnevno a poslednja dva dana stare godine ih najviše iscrpe, tada obilaze decu po kućama.
Deda Mraz Svitac ponekad ima i više od pet nastupa dnevno, a najviše radi poslednjih 15 dana stare godine, obično u obdaništima. „Najviše volim da radim samostalno ali se ponekad i udružujem sa kolegama i sarađujem sa agencijama. Tako smo prošle godine gotovo nedelju dana radili ispred jednog Maksija“, kaže on.
Deda Mraz Igor pak kaže da se dešava da ima nastupe van sezone, ponekad i u septembru i oktobru. Broj klijenata mu se širi pa razmišlja da angažuje još nekog kolegu a dok to ne uradi obavljaće sam oko 50 poseta u okviru praznika. Tome svakako doprinosi i činjenica da je na internetu na vreme zakupio domen dedamraz.net, ali i da je već duži vremenski period strateški zastupljen na mreži. Ali, kaže, to nije jedini način za promovisanje: „Određeni broj ljudi se javlja zbog preporuke, što smatram velikim plusom jer znači da svoj posao radim dobro i da mogu da se pozicioniram kao „profesionalni“ Deda Mraz. Međutim, oglasi su najzapaženiji, tako se privlači najmasovnija publika, dok je dobar web sajt prilika da ta publika stekne uvid u vaš rad“, kaže Igor. Deda Mraz Svitac takođe veoma vrednuje preporuke ali uzda se i u plakate koje postavlja 15-ak dana pred Novu godinu.
Uspomene jedne vile
Negativan publicitet domaćim Deda Mrazovima pravi fotografija iz devedesetih godina prošlog veka koja već nekoliko godina kruži internetom. Na njoj se nalazi jezivo našminkan Deda Mraz sa spojenim obrvama i požutelom bradom a društvo mu prave zastražujući beli zec, jeftino našminkan namrgođeni klovn i uplašeno dete. Naziv fotografije je New year in Yugoslavia, we didn’t need Halloween (Nova godina u Jugoslaviji, Noć veštica nam nije trebala).
Danas su međutim Deda Mrazovi mnogo lepši i prijatniji. Da bi mu kostimi lepo stajali Deda Mraz Svitac ih šije. „Dobar Deda Mraz od opreme mora da ima crne čizme, naočare, zvono i džak. On mora voleti decu, biti komunikativan i veseo, a fizički ni prenizak, ni premršav, i nikako ne sme imati piskav glas“, kaže Svitac. Deda Mraz Igor nabavlja kostime iz inostranstva jer kaže da je kod nas teško naći kvalitetne materijale za njih. Kvalitet opreme je veoma bitan, tvrdi on, i dodaje: „Tu, pre svega, mislim na kosu i bradu, naočare, dobar kaiš, zvonce, praporke po mogućstvu, kvalitetne čizme.. Pritom, svi ovi elementi moraju biti skladno rešeni i u jednom tonu. Šta vredi ako imate odlično odelo a stavite na njega, recimo, najobičniji crni kaiš za pantalone?“
Deda Mraz po Igoru mora biti i tačan, strpljiv, edukativan ali i autoritativan, po potrebi. „Susrećemo se i sa vragolanima na koje je teško uticati, ali je moguće navesti ih da počnu lepo da se ponašaju“. Iz Mreže kažu da su deca veliki diskriminatori kada su u pitanju ženski Deda Mrazovi, koje jednostavno ne prihvataju. Međutim, devojke iz Mreže prave društvo Deda Mrazovima obučene kao vile. Baš prošle godine su radile sa jednom trogodišnjom devojčicom koja je stalno držala cuclu u ustima, ne pristajući da je da bilo kome. Za vreme novogodišnje posete Deda Mraza i dobre vile, svojevoljno je cuclu dala vili u zamenu za poklone. Vila još uvek čuva devojčicinu cuclu.
Da li je animatori menjaju pristup tehnološki naprednoj generaciji dece koja prvo nauči šta je kompjuterski a tek kasnije šta je pravi miš? Svitac kaže da Deda Mrazovi ne treba mnogo da se trude da osavremene svoj pristup deci – ona sada jesu informisanija nego prethodne generacije, ali i dalje su to samo deca kojoj „ne treba im ni rušiti čaroliju, odnosno bajkovitost Deda Mraza. Ne treba ih ni lagati, to ih vređa. Jednostavno, treba se osloniti na dečju maštu, i podsticati je. Njima nije najvažnije da li ste vi stvaran lik već samo da li ste im zabavni i da li im je lepo“.
Deda Mraz Igor smatra da „koliko god deca bila tehnološki napredna, kod njih se i dalje javlja onaj plamen, žar u očima, kada sretnu Deda Mraza. Zapažam sumnjičave poglede kod dece koja ne veruju u postojanje Deda Mraza, ali nakon par minuta upoznavanja kreće čarolija kojoj niko ne može odoleti. Osavremenjavanje pristupa deci je svakako nešto što se nameće u posetama, ali to ne bi trebalo raditi po svaku cenu. Naime, u redu je ako Deda Mraz zna za mnoge animirane junake i najnovije dečije filmove ali da bi se bilo šta od toga prenelo u realnost neophodno je to uraditi na najvišem mogućem nivou jer deca opažaju nesavršenost i bivaju razočarana ukoliko je to sve urađeno tek onako“.
Sigurni kafić za Deda Mraza
U svemu tome, posao Deda Mraza je i da bude edukativan, a ne samo zabavan, kažu iz Mreže, gde pomoću predstava uče decu da nije dobro samo igrati igrice, jesti brzu hranu i sl. „Deda Mraz voli dobru decu, koja vode zdrav život“, poručuju oni.
U SAD su se još pre nekoliko godina mogle čuti kritike na račun oblih Deda Mrazova koji deci propovedaju zdrav život, pa čak i predlozi da se Deda stavi na dijetu. Novogodišnjeg junaka na sreću niko još nije promenio. On ponosno nosi svoj veliki stomak, ali i dodatno opterećenje – hrpu poklona. Zato im se, kaže Deda Mraz Igor, dešavaju razne nezgode: „Prošle godine prilikom jedne posete trebalo je da prođem deo parkinga, ulicu i trotoar, sav u ledu, da bih dospeo do ulaza u koji sam išao. Ni Deda Mrazove čizme me nisu spasle da izgledam kao Bambi na ledu. Ljudima okolo je bilo neprijatno da se smeju, ali ipak nisu uspeli da se suzdrže.
Kreativni studio Mrežu pred Novu godinu najviše angažuju firme, pa i pojedinci za kućne posete. Isti je slučaj i sa drugom dvojicom sagovornika. Dok Deda Mraz Svitac najviše radi po firmama, Deda Mraz Igor najviše sarađuje sa porodicama koje na ovaj način žele da zabave decu, što mu veoma prija. U domaćinstvu se Deda Mraz opusti zajedno sa detetom, dok je u firmama veći broj dece a manje vremena za njih.
Najzanimljiviji su nastupi u kojima ima improvizacije. Tako se Deda Mraz Svitac prošle godine u jednom kafiću u kom je nekoliko porodica organizovalo dečiji doček Nove godine prepustio spontanosti. „Kada sam ušao dočekao me je aplauz roditelja i dece, međutim ja sam, znajući da je otac jednog dečaka policajac, napravio skeč, glumeći uplašenost jer su me navodno pratili kriminalci. Petogodišnji dečak iz mase mi je sav ozbiljan doviknuo da sam pobegao na pravo mesto jer je tu njegov tata – policajac“.
Marija Dukić,
broj 92/93, decembar 2012.
Posle trenda smanjivanja mobilnih telefona očigledno je došlo do mode povećavanja njihove veličine. Najveći do sada biće novi model Huawei-ja.
Iako je u javnost puštena samo slika novog modela, poznavaoci govore da će novi Ascent Mate podržavati rezoluciju od 361 piksela po inču i imati imati 1080 quad-core, 1,8GHz HiSilicon K3V3 procesor sa dva gigabajta memorije. Pretpostavlja se d aće uređaj biti napajan masivnom 4000 mAh baterijom ali ostaje nepoznanica koliko će biti njeno trajanje. Konkurencija, naravno, ne sedi skrštenih ruku pa iz Samsunga već čuju glasine o razvoju novog modela, nastavka u Galaxy Note seriji, koji će imati ekran od 6,3 inča. Korisnicima preostaje samo da razreše dilemu da li je tu reč o pametnom telefonu ili tabletu.
U oblasti oko Vankuvera u poslednje vreme učestale su pljačke kineskih prodavnica zdrave hrane i tradicionalne medicine. U poslednjem napadu razbojnici odneli ženšen i morske krastavce u vrednosti od 780.000 kanadskih dolara.
U poslednje vreme kao da su učestale bizarne krađe u „najdosadnijoj zemlji na svetu“. Pošto je pre nedelju dana kanadska policija objavila rezultate hapšenja kradljivaca velike količine javorovog sirupa, sada je izašla u javnost sa jedanaestominutnim snimkom krađe morskih krastavaca u gradu Ričmondu u Britanskoj Kolumbiji. Kanadska federalna policija istražuje sve učestalije napade na prodavnice tradicionalnih kineskih proizvoda u oblasti Vankuvera, u kojima lopovi odnose i po nekoliko desetina hiljada dolara vrednu robu.
Prema poslednjim informacijama, većinu pljački obavila je ista banda, koja je, kako kažu, veoma verzirana u kinesku medicinu i vrednost ukradenih proizvoda. Jason Žu, radnik u jednoj od oštećenih radnji, izjavio je da su lopovi odneli smao najvredniju robu. Na snimku koji je objavila policija vide se dvojica maskiranih policajaca kako odnose tegle sa ženšenom, ptičjim gnezdima i osušenim morskim krastavcima.
Privatni investitori u Austriji, Švajcarskoj i Nemačkoj stoje u redovima kako bi kupili zlatne poluge veličine kreditne kartice, koje mogu lako da se izlome na manje delove od po jednog grama i tako prodaju u slučaju nužde. Tražnja zlata raste od 2002. godine.
Evropski ulagači koji su zabrinuti da će inflacija i preokreti na finansijskom tržištu istopiti njihovu ušteđevinu tokom prošle decenije povećali su kupovinu zlata. Zahvaljujući tome, od 2001. godine cena zlata porasla je za skoro 500 odsto u poređenju sa MSCI svetskim indeksom kapitala koji je za isto vreme porastao tek 12 odsto. Samo u 2011. godini prodaja zlatnih poluga i novca vredela je 77 milijardi dolara, u poređenju sa 3,2 milijarde u 2002. godini. „Bogataši kupuju standardne zlatne poluge kako bi povećali svoje fizičke depozite u zlatu, a manje bogati kupuju količine do 100 grama“, ističe Mihael Mesarik, predsednik UO Valkambija, švajcarskog prerađivača plemenitih metala koji je podružnica američkog rudarskog giganta Njumonta.
Valhambi planira da promoviše svoj novi proizvod „CombiBar“ na tržištima u Sjedinjenim Državama i Indiji, koja je najveći svetski potražilac zlata i u kojoj ono već nekoliko godina služi kao paralelno sredstvo razmene. Prednost „CombiBara“ je što je veličine kreditne kartice i lako može da se izlomi na delove od po jednog grama. Ovaj proizvod je relativno lako dostupan i pojedincima smanjene platežen moći pa izazivo veliko interesovanje.
Ruski predsednik doputovao je danas u zvaničnu posetu Indiji, gde se očekuje da če dodatno ojačati ekonomske veze na brzorastućem indijskom tržištu i osvežiti politička partnerstva. Posebno su u fokusu pregovori o nabavkama ruske vojne opreme.
Tokom razgovora sa indijskim premijerom Vladimir Putin će danas u Nju Delhiju potpisati sporazume o trgovinskoj, naučno-obrazovnoj i bezbednosnoj saradnji. Iako je obim rusko-indijske trgovinske razmene porastao za više od šest puta od 2000. godine i očekuje se da će za 2012. godinu iznositi oko 10 milijardi američkih dolara, on je vidno usporen od početka svetske krize. Putin je od svog prvog dolaska na vlast pre 12 godina učinio dosta za jačanje ekonomske saradnje sa Indijom, nakon zastoja koji je trajao od pada Sovjetskog saveza.
Tokom prethodne decenije Rusija je isporučila Indiji vojnu opremu ukupne vrednosti oko 30 milijardi dolara. Indija je i dalje glavno tržište za ruske oružare, ali ruska vojna industrija je u poslednje vreme izgubila trku sa konkurencijom sa zapada za potpisivanje nekoliko ugovora vrednih i po više milijardi dolara.
Banke u Siriji suočavaju se sa promenama upravnih odbora, uz međunarodne sankcije, gubitke i sve učestalije pljačke zbog građanskog rata.
Zvanično najavljeni kao ostavke, odlasci sa pozicije bankara koji su označeni kao bliski aktuelnom režimu predsednika Asada, organizovani su kako bi se donekle olakšao međunardoni pritisak na finansijske ustanove u Siriji. „Pojedini direktori su bili previše politički eksponirani iako nisu bili formalno kažnjeni od strane EU. Već nekoliko puta se desilo da neke evropske institucije traže ostavke kompromitovanih bankara“, izjavio je Anas Džaviš, direktor operacija u Berzi hartija od vrednosti u Damasku. U poslednja dav meseca pet od dvanaest listiranih kreditora na ovoj berzi objavili su na njenom zvaničnom sajtu obaveštenje svojim akcionarima o „hitnim ostavkama“ članova upravnih odbora.
U junu su SAD uspostavile sankcije Sirijskoj međunarodnoj islamskoj banci (SIIB), optužujući je da funkcioniše kao paravan za aktivnosti prethodno već kažnjene Komercijalne banke Sirije. „Sankcije na poslovanje SIIB su pokrenule veliko strahovanje među direktorima ostalih banaka za njihovu ličnu i profesionalnu bezbednost“, istakao je Džaviš. Sirijske banke u privatnom vlasništvu bile su ponos Asadove uprave zbog dobrog poslovanja, ali od početaka sukoba u zemlji beleže velike gubitke. MMF i Svetska banka nisu objavili nikakve ekonomske podatke o Siriji od prvih oružanih sukoba.
Godine 1926. mladi V. H. Oden prisustvovao je jednom predavanju na Oksfordu gde je imao prilike da čuje Dž. R. R. Tolkina kako recituje odlomak iz „Beovulfa“ tako lepo da se, upravo tada i na tom mestu, odlučio za akademsko izučavanje anglo-saksonske književnosti. Oden je postao Tolkinov blizak prijatelj i vatreni zagovornik njegovog dela, braneći ga u javnosti i štampi onog vremena od raznih skeptika.
Upravo Oden je bio, uz K. S. Luisa, jedan od prvih ozbiljnih pisaca koji su smatrali da Tolkinovi narativi o herojskim pohodima i imaginarni svetovi predstavljaju nešto više od jednostavnog eskapizma. Ovog vikenda, kada gledaoci pohode bioskope kako bi videli Džeksonovu adaptaciju „Hobita“, lako je zaboraviti da su postojala i vremena kada je Tolkinov rad u velikoj meri bio smatran štivom za decu i malobrojne fanove. Upravo su Oden i drugi poput njega pomogli da se Tolkin uzdigne na poziciju koju ima danas.
Tek tokom kasnih šezdesetih Tolkinove knjige su počele da doživljavaju renesansu na američkim koledžima. „Hobit“ je objavljen 1937. godine, a „Družina prstena“ 1954. Obnovljeno interesovanje za serijal o Srednjoj Zemlji zaživelo je 1965. godine, sa izdavanjem neovlašćene mekokoričene verzije „Gospodara prstenova“ izdavača „Ace Books“. Na univerzitetima širom zemlje, Hobiti su ubrzo postali popularniji od Selindžera, Helera ili Vonegata. (I narkotici su verovatno pomogli: u razgovoru za „Tajms“ magazin 1967. jedan zvaničnik sa Berklija izjavio je da je fenomen Tolkinovih knjiga „više od pomame u studentskim kampusima; zapravo je poput snoviđenja pod uticajem droge“.)
Neki rani kritičari divili su se Tolkinovom vrsnom poznavanju anglo-saksonskih i germanskih mitova, ali većina je doživljavala njegovo delo kao puku fantaziju za mlade. Književni kritičar Edmund Vilson je sa velikom ozbiljnošću napisao da je „Gospodar prstenova“ jedna „dečja knjiga koja se nekako otela kontroli“. U „Njujorkeru“, te 1954. godine, pisac je u kratkom prikazu knjige zaključio da je ona „napisana iz zabave autora rasplamsale mašte i sa velikim stvaralačkim kapacitetom, koji ga neće sprečiti da nastavi sa izmišljanjem još dugo po razjašnjenju čitave sage“. Nastanak trilogije, predlaže ovaj kritičar, vođen je suštinski detinjastom željom za stvaranjem pripovesti koja se nikada neće završiti.
Oden je stalno iznova osporavao ideju da je Tolkinov rad bio pogodan isključivo za decu. „Tolkinov svet možda nije isti poput našeg“, napisao je Oden 1956. u svom tekstu za „Njujork Tajms“, ali to je „svet koji počiva na jasnim zakonitostima, a ne samo željama, koji predstavljaju našu sopstvenu realnost.“ Štaviše, Oden je napisao da je Tolkinov moralni senzibilitet veoma zreo, posebno kada je reč o teološkim pitanjima. „Gospodar Prstenova“, kaže, ima za cilj da pomiri „dve nespojive predstave“ koju imamo o Bogu. S jedne strane, zamišljamo „Boga ljubavi koji stvara slobodna bića koja smeju da odbace njegovu ljubav“, a sa druge „jednog apsolutno moćnog Boga, kome niko ne sme da protivureči“. Pouka te priče je da sticanjem moći zapravo gubimo slobodu. „Gospodin Tolkin nije veliki pisac poput Miltona“, zaključuje V. H. Oden, „ali je uspešnije od Miltona obradio ovo pitanje.“
Deceniju nakon što je Oden napisao ovaj prikaz, jedan srednjoškolac iz Bruklina, Ričard Ploc, osnovao je Tolkinovo udruženje Amerike. Sedamnaestogodišnji Ploc bio je među najmlađima kada je održan prvi sastanak u okviru kampusa Kolumbija Univerziteta, a već dogodine članstvo je prošireno i lekarima, advokatima, privrednicima, oficirima…
Godine 1966, Ploc je pozvao Odena, koji je provodio svoje zime u Njujorku, da bude govornik na jednom od sastanka Udruženja. Njujorški pisac Džerald Džonas pokrivao je taj događaj za „Njujorker“. Pedeset osoba prisustvovalo je tom skupu u porodičnoj kući Plocovih u Bruklinu, a one su odslikavale pravi presek ljubitelja Tolkinovog dela; bilo je tu srednjoškolaca, univerzitetskih profesora, kao i poznati pisac. Gosti su služeni bezalkoholnim egnogom i jabukovim ciderom, kao i svežim pečurkama, što je bilo omiljeno posluženje Hobita. Diskusija je obuhvatala nekoliko različitih tema iz Tolkinovog univerzuma, kao što je ustanovljavanje ispravnog načina pisanja na vilovnjačkom jeziku, ili pravljenje preciznog kosmološkog modela Srednje Zemlje. Žučna debata izbila je između jednog srednjoškolca i profesora sa Univerziteta u Kvinsu oko tačnog oblika Srednje Zemlje.
Tada je došao red na Odena. Na početku je govorio o svom ličnom odnosu sa Tolkinom i uticaju koji je njegov bivši profesor imao na njegov život. Tolkin se, ispričao je Oden, prvobitno zaljubio u finski jezik, koji ima sličnosti sa vilovnjačkim jer „ima 15 ili 16 padeža“. („Petnaest!“, uzviknuo je jedan od mladih gostiju. Oden je nastavio govoreći o Tolkinovom priznanju da u početku pisanja „Gospodara Prstenova“ nije znao kako će se priča završiti. Zapravo, autor nije čak ni bio siguran na koji način će razvijati ključni lik Strajdera (Aragorna). Ushićenoj publici pisac je pripovedao o Tolkinovoj fascinaciji severnjačkim mitosom. Za Tolkina, rekao je, Skandinavija je sveta. Nakon svog govora Oden je ostao još neko vreme da razgovara sa posetiocima. Izgledao je, prema rečima dopisnika „Njujorkera“, kao „jedan od Tolkinovih čarobnjaka, okružen mladim i radoznalim Hobitima“.
Pošto je engleski pisac otišao, jedan od Plocovih srednjoškolskih drugara ispričao je Džonasu zašto toliko voli Tolkinove knjige. „Počeo sam da ga čitam“, rekao je on, „kada su po zidovima moje škole počele da se pojavljuju ispisane rečenice „Frodo živi““. Njegova prijateljica priznala je da je po čitanju „Gospodara Prstenova“ počela svoje zabeleške da piše na vilovnjačkom. „Čak i sada,“ dodala je, „povremeno žvrljam na vilovnjačkom. To je moj način izražavanja.“ (Da je bilo po njegovom, jednom je rekao Tolkin, on bi sve svoje knjige napisao vilin-jezikom.). Kako se sastanak približio kraju, Džonas je primetio neobično uspešan pokušaj tolkinovske romantike: devojčica i dečak su sedeli jedan do drugoga, ona je držala olovku u dečakavoj ruci i zajedno su ispisivali linije vilovnjačke kaligrafije.
U svojim kritikama, Oden tvrdi da Tolkinov svet ne pripada samo razuzdanim maloletnicima, već je deo književne tradicije reinterpretacije drevnih arhetipova u jednu modernu mitologiju. Pa ipak, ta razuzdana priroda Tolkinovog univerzuma deo je onoga što je privuklo te mlade bruklinske štrebere. Ljudi vole da razmišljaju o tim luckastim sitnicama: kako su Hobiti razvili umetnost pušenaj trave kroz dugačke lule, zašto Trolovi međusobno razgovaraju sa kokni akcentima, da li je Srednja Zemlja sfernog oblika? To su magični detalji koji su dodatno uzdigli Tolkinove knjige. Pojedinci mogu da počnu da čitaju Tolkina zbog njegovog miltonovskog opisa borbe između dobra i zla, ali ostaće mu verni upravo zbog šake svežih pečuraka i vilin-jezika.
Erin Overbi,
„Njujorker“ magazin
14. decembar 2012.