26.02.2013, Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd –
Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) organizuje u utorak, 26. februara, u 10.00 okrugli sto o modelima uključivanja organizacija civilnog društva u proces praćenja i sprovodjenja Nacionalnog akcionog plana (NAP) za primenu Rezolucije 1325 SB UN – Žene, mir i bezbednost. Skup će se održati u u biblioteci BCBP (Đure Jakšića 6/II).
Životinje i biljke donete u Evropu iz drugih delova sveta su veća opasnost po zdravlje i okolinu nego što se očekivalo i predstavljaju trošak od minimum 12 milijardi evra godišnje, navedeno je u studiji Evropske agencije za životnu sredinu (EEA). Kako prenosi Euractiv.com Više od 10.000 neevropskih vrsta nastanilo se u Evropi, počev od azijskih tigrastih komaraca pa do severnoameričke ambrozije, a najmanje 1.500 vrsta je opasno, navodi se u studiji. EEA traži bolji sistem nadzora vrsta koje ulaze u EU i razdvajanje štetnih od korisnih.
Koliko će automatizacija – takozvani „uspon robota“ – imati uticaja na plate i zaposlenost u narednim decenijama? Danas nas ovo pitanje nagriza svaki put kad nezaposlenost poraste. Rešenje je u više slobodnog vremena, ali za to nam treba revolucija u razmišljanju o uređenju društva kaže ekonomista Robert Skidelski.
Početkom devetnaestog veka, Dejvid Rikardo razmatrao je mogućnost da mašine zamene radnike, a Karl Marks ga je sledio. Otprilike u isto vreme, Ludisti su razbijali tekstilne mašine koje su oni videli kao opasnost za svoja radna mesta.
A onda je strah od mašina zamro. Nova radna mesta – sa višim platama, pod lakšim uslovima, i za više ljudi – ubrzo su se otvarala i lako ih je bilo naći. Ali to ne znači da inicijalni strah nije bio verodostojan. Naprotiv, na dugi rok on će se pokazati kao vrlo realan. U veoma dugom roku, pre ili kasnije, mi ćemo ostati bez posla.
U nekim zemljama, ova dugoročna perspektiva može da bude neprijatno blizu. Dakle, šta ljudi da rade ako se mašine mogu da zamene sav (ili skoro sav) njihov rad?
Nedavno, automatizacija u proizvodnji se proširila čak i na područja gde je rad bio relativno jeftin. U 2011, kineske kompanije su potrošile 1, 3 milijarde dolara na kupovinu industrijskih robota. Fokconn, koji radi za iPad i za Apple, nada se da će imati svoju prvu fabriku u kojoj će rad biti u potpunosti automatizovan u narednih 5 – 10 godina.
Ali zamena kapitala za rad sada izlazi i izvan proizvodnje. Najjednostavniji primer možete da vidite u bilo kom supermarketu: kupci sami mere robu uz pomoć mašine, ili na samouslužnim kasama sami čekiraju svoju robu i plaćaju račune. Umesto reda kasirki postoji samo jedan čovek koji to nadgleda.
Za one koji shvataju da će automatizacija uništiti nisko plaćene poslove, odgovor je da radnike treba obučiti za složenije poslove. Ali tehnološki napredak je sada takav da preuzima i složene poslove, takođe. Širok spektar poslova, za koje sada smatramo da ih zbog veštine, sigurnosti i “ljudskog osećaja” ne može obavljati niko drugi do ljudi, će uskoro biti na udaru.
Nedavno se u Fajnenšl Tajmsu pojavio tekst u kojem se kaže da u dve oblasti poznatim po imunosti na podizanje produktivnosti, u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, tehnologija već smanjuje potražnju za kvalifikovanom radnom snagom. Prevod, analiza podataka, pravno istraživanje – čitav niz visoko kvalifikovanih radnih mesta može da nestane. Dakle, za šta će nove generacije radnika biti obučene?
Optimisti sležu ramenima i kažu da će „mnogi novi tipovi poslova biti kreirani.“ Oni nam kažu da mislimo o vozačima multi – automobilskih drumskih vozova (jednom kad naši električni automobili budu voženi u konvoju, kao u filmu “Minority Report” ), o analitičarima ogromnih baza podataka ili mehaničara za opravku robota. Meni to ne zvuči kao previše novih radnih mesta.
Zamislite tuce tehničara koji zamenjuju posade taksista i kamiondžija, male ekipe mehaničara koji održavaju robotsku radnu snagu, ili jednog analitičara podataka i njegov softver koji će zameniti kvantitativne istraživače. Ono što će davati vrednost u takvoj ekonomiji neće biti najamni rad.
Već sada možemo da vidimo nagoveštaje te budućnosti. Tvitter, socijalno – medijski gigant, procenjen je na 9 milijardi dolara, a zapošljava samo 400 ljudi širom sveta – onoliko koliko zapošljava fabrika za proizvodnju tepiha srednje veličine u nekom engleskom gradu.
Nije istina da je automatizacija izazvala porast nezaposlenosti od 2008. Ono što je primetno je, međutim, da je strukturna nezaposlenost – nezaposlenost koja ostaje čak i kad se ekonomija oporavi – na uzlaznoj liniji tokom poslednjih 25 godina. Sve nam je teže da nezaposlenost držimo na niskim stopama.
Zaista vreme u kojem smo smatrali da je normalna niska stopa nezaposlenosti u Velikoj Britaniji 2 odsto, davno je prošlo. Smatralo se da je veliko dostignuće poslednje vlade to što je tu cifru držala na 5%. I to je postignuto samo kroz subvencionisanje dosta nepotrebnih radnih mesta i beskorisnih šema za obuku.
Nema sumnje da će se neke tvrdnje o tome da će roboti zameniti ljude biti onoliko daleke kao što su to bile i u prošlosti, drugim rečima, neki poslovi će još dugo biti rezervisani za ljude. Ali, teško je odoleti zaključku da će „tehnološka nezaposlenost“, kako je Džon Majnard Kejnz to nazvao, nastaviti da raste, jer će sve više i više ljudi postajati suvišno.
Optimista može da kaže da je pesimista čovek previše slabe mašte da bi mogao da predvidi čitav niz divnih novih radnih mogućnosti koje će automatizacija otvoriti. Ali, možda je mašta optimista previše slaba da zamisli drugačiju putanju – prema svetu u kojem ljudi uživaju plodove automatizacije kao razonodu, a ne kao dodatni prihod.
Tokom industrijske revolucije, radno vreme povećan je za 20%, kad su fabrike ukinule obroke.. Sa našim post – mašinskim životnim standardom, možda ćemo sebi moći da priuštimo da odbacimo neke puritanske strahove koji su nas vekovima čuvali od toga da dignemo nos od žrvnja koji nas melje.
Danas mnoge poslove prenosimo na siromašne zemlje To je prihvaćen način da se limitirani broj radnih mesta seli po svetu. Ekonomisti ga zovu „prikrivena nezaposlenost.“
Ako je naš cilj da smanjimo siromaštvo “prikrivena nezaposlenost” je loš način za to. Ali ako su mašine već projektovane da nas izbave od siromaštva onda je deljenje preostalih radnih mesta razuman način da raspodele oni poslovi koji su ostali ljudskom rodu da se o njima stara.
Ako jedna mašina smanjuje ljudski rad za 50% zašto bi polovina radne snage bila suvišna. Zašto ne bi smo postojeći rad podelili tako da svaki radnik radi pola radnog vremena? Zašto ne iskoristiti automatizaciju da smanjimo prosečnu radnu nedelju od 40 sati na 30, a zatim na 20, pa na deset, s tim da svako smanjenje radnog bloka tretiramo kao redovan posao? To bi bilo moguće da dobitke od automatizacije nisu uglavnom zaplenili bogati i moćni, umesto da su oni pravično raspoređeni na sve.
Umesto da pokušavamo da se usprotivimo napredovanju mašina, koji je sve što su mogli da zamisle Ludisti, trebalo bi se pripremiti za budućnost sa više slobodnog vremena, koje automatizacija čini mogućim. Ali, da bi to uradili, prvo nam treba revolucija u razmišljanju o društvu.
Spekulacije oko pokušaja destabilizacije aktuelne vlasti u Ekvadoru pred predsedničke izbore 17. februara, kao i oko mogućih raspleta političke krize u Venecueli usled bolesti predsednika Uga Čaveza, aktuelizovale su pitanja da li će ekonomska kriza poslužiti kao katalizator političkih prilika u Latinskoj Americi i ko će prevladati: umereni ili radikalni levičari? Ili će se, nakon decenije dominacije levih snaga, desnica vratiti na vlast?
Mediji u Čileu koji se deklarišu kao nezavisni nedavno su objavili vest da je američka CIA utrostručila budžet namenjen destabilizaciji ekvadorske vlade na 87 miliona dolara, sa primarnim ciljem da se finansiranjem opozicije politički dezavuiše aktuelni predsednik Rafael Korea. Ovog 49-togodišnjeg doktora ekonomije će, prema mnogobrojnim istraživanjima javnog mnenja, na predstojećim izborima 17. februara ove godine podržati čak 70% građana, uprkos činjenici da mu konkuriše sedam protivkandidata. Poznavaoci prilika u Latinskoj Americi ocenjuju da njegova popularnost i uticaj uveliko prevazilaze granice Ekvadora, te da je reč o budućem lideru celog regiona koji će u toj ulozi zameniti teško obolelog venecuelanskog predsednika Uga Čaveza. Korea je poznat kao veliki zagovornik ideje da je nacionalni suverenitet preduslov za ekonomske i društvene promene, te da se Ekvador i druge zemlje regiona što pre moraju osloboditi uticaja Sjedinjenih Država.
Kada je došao na vlast 2007. godine, zatekao je zemlju u ekonomskom rasulu nakon finansijske krize 90-tih godina prošlog veka. Tokom mandata povećao je ulaganja u obrazovanje i zdravstvo, smanjio je nezaposlenost koja je prošle godine iznosila 4,6 odsto. Kroz program „Dobrodošli natrag kući“ uspeo je da spreči izuzetno visoku stopu emigracije, što je od Ekvadora napravilo zemlju u koju se sada useljava više ljudi nego što se iseljava. Kao njegov najveći uspeh ističe se smanjenje stope ekstremnog siromaštva, koja je 2011. pala na 17,4% u odnosu na 40% deceniju ranije. Korea insistira na tezi da je krupni kapital, posebno bankarski, glavni uzrok siromaštva ne samo u Latinskoj Americi već i diljem sveta i generator aktuelne ekonomske krize. Novembra prošle godine je na sastanku Unije južnoameričkih nacija (UNASUR) pozvao na regionalno jedinstvo u suočavanju sa multinacionalnim kapitalom, kao jedinim načinom da se latinameričke zemlje zaštite od finansijskog kolinijalizma. Mada ima dobre odnose gotovo sa svim liderima u regionu, najbliskiji je sa onima koje svrstavaju u radikalne levičare.
Podela na umerenu i radikalnu levicu predstavlja novu političku realnost koja poslednje decenije dominira Latinskom Amerikom, sa izuzetkom Kolumbije, Čilea i prostora centralne Amerike gde u većini zemalja vladu formiraju desničarske stranke. Mnogi aktuelni predsednici i vodeće političke stranke leve orijentacije imaju gerilsku prošlost ili su otvoreno podržavali gerilske pokrete i njihe ciljeve, kao što je slučaj sa vladajućom elitom u Ekvadoru, Venecueli, Brazilu, Urugvaju, Nikaragvi, Peruu i Argentini.
Malo ko je očekivao takav ishod pre tridesetak godina, kada su autoritarni vojni režimi praktično bili sinonim za ovaj region. Uprkos skepticizmu u pogledu ozbiljnijih reformi, do kraja devedestih godina prošlog veka vojne hunte u svim latinomeričkim zemljama su izgubile vlast u korist razvoja parlamentarne demokratije. I pored ogromnih privrednih problema, socijalnih nejednakosti, visoke stope kriminala i rasprostranjene korupcije, pokazalo se da je većina „novih“ demokratija otpornija i dugotrajnija nego što su to prognozirali analitičari. Kao što su i američki stratezi olako ocenili da prestankom Hladnog rata – a time i pretnje da će južni komšiluk postati baza za sovjetske rakete i bombardere – ovaj region gubi geopolitilki značaj. No, prestanak Hladnog rata ipak je uslovio promene na latinoameričkom tlu: drugačiji odnos snaga na domaćoj političkoj sceni, oličen u pojavi levice koja se ideološki više ne orijentiše shodno Sovjetskom Savezu ili Kini, već svoju snagu crpi iz socijalnog i političkog nezadovoljstva stanovništva.
Jedan od neposrednih uzroka okretanja glasača levici je promašaj ekonomskih reformi tokom 90-tih, i neuspeh latinoameričkog modela privrede. U poređenju sa relativno visokim stopama rasta koje je region beležio od 1940. do 1980. godine, a koje su u Brazilu i Meksiku dostigle 6%, od osamdesetih godina rast je prepolovljen, a region je sve očiglednije zaostajao za ekonomijama u Aziji i istočnoj Evropi. Uporedo sa sve slabijim rastom BDP-a, odvijala se preraspodela bogatstva koja je dovela do ogromnih socijalnih razlika i opšteg siromaštva. Pobeda levo orijentisanih partija na demokratskim izborima stoga je bila očekivana, ali se takav ishod više nije doživljavao kao politička revolucija već kao politički proces koji te iste stranke može smeniti sa vlasti na način na koji ih je i ustoličio. Kao što su različiti koreni nastanka stranaka levice, toliko su različita njihova politička usmerenja. Na jednoj strani su vlade umerene socijaldemokratske levice u zemljama poput Argentine, Brazila i Urugvaja, koje razvoj zasnivaju na fundamentalnim načelima parlamentarne demokratije i tržišne ekonomije, težeći „kapitalizmu sa ljudskim likom“. Na drugoj su radikalne populističke stranke levica kao u Venecueli, Boliviji, Ekvadoru i Nikaragvi, koje ekonomske reforme i spas od siromaštva pre svega vide u nacionalizaciji najvećeg dela privrede.
Najradikalniji među radikalnima je svakako predsednik Venecuele Ugo Čavez, od koga je serija levičarskih trijumfa i započela kada je 1998. pobedio na izborima. Bivši padobranac je postao politički najeksponiraniji lider levice u Latinskoj Americi i najuporniji u suprotstavljanju američkom uticaju na južnoameričkom tlu. Zahvaljujući činjenici da Venecuela ima najveće rezerve nafte na svetu, te da nafta predstavlja 90% deviznih prihoda, bio je u mogućnosti da povuče niz populističkih poteza u vidu socijalnih programa i subvencija vrednih milijarde dolara koji su mu doneli popularnost, naročito među siromašnima, a koje često prate bombastične izjave poput najave da će stvoriti „socijalizam za 21. vek“. Pedesetosmogodišnji venecuelnaski predsednik otvoreno je podržavao vlade u Kubi, Iranu, Siriji i Belorusiji, održavao bliske poslovne veze sa Rusijom od koje je kupovao vojnu opremu čija je vrednost u poslednje četiri godine premašila 11 milijardi dolara, kao i sa Kinom koja ima velike investicije u Venecueli. Kina je u poslednje dve godine odobrila kredite vredne više milijardi dolara za unapređenje proizvodnje nafte, izgradnju elektrana i povećanje proizvodnje gvožđa i aluminijuma, a koji će joj biti otplaćeni kroz isporuke nafte. U realizaciju ugovora su uključene i kineske kompanije, koje bi trebalo da proizvode dnevno dodatnih 1,1 milion barela nafte do 2014. godine. Kina je postala najveći kreditor Venecuele, a ukupni zajmovi dostigli su vrednost veću od 36 milijardi dolara.
Bruto domaći proizvod (BDP) Venecuele je 1998. godine iznosio 42 milijarde sadašnjih bolivara, dok je 2011. iznosio 58 milijardi. Na ovo povećanje značajno je uticala borba protiv privatizacije nacionalne naftne kompanije Petróleos de Venezuela i čvrsta politika odbrane cena u Organizaciji zemalja izvoznica nafte. Godine 1988. samo 8.4% BDP-a korišćeno je za javnu potrošnju, dok se 2008. koristilo 18.8%, što je više nego duplo. Prema Nacionalnom zavodu za statistiku Venecuele (INE), od 547.000 miliona dolara državnih prihoda tokom poslednjih godina, 60% je iskorišćeno za socijalna ulaganja. Godine 1996. je 70% stanovništva bilo siromašno, a 40% njih živelo je u teškom siromaštvu. Zahvaljujući socijalnim ulaganjima 2009. godine, siromaštvo je smanjeno na 23% a ekstremno siromaštvo na 6%, čime je Venecuela stigla na treće mesto zemalja s najnižom stopom siromaštva u regionu. Za samo jedno dekadu, životni vek stanovništva produžen je za dve godine.
Čavezovi protivnici, međutim, tvrde da bi zdravstveni sistem zemlje u potpunosti kolabirao da Kuba ne „izvozi“ u Venecuelu doktore i ostalo medicinsko osoblje. Opozicija upozorava da je prestonica Karakas drugi najopasniji grad na južnoameričkom kontinentu, sa 80 ubistva na 100.000 stanovnika, a od dolaska Čaveza na vlast u Venecueli je zbog jačanja kriminala ubijeno oko 150.000 ljudi. Vlasti se zamera da je nacionalizovala 3,6 miliona hektara obradive zemlje kako bi je podelila novim vlasnicima koji na njoj gotovo ništa ne rade, te da je otvoreno dva miliona novih radnih mesta u državnoj administraciji. Najmanje 11.000 privatnih kompanija prestalo sa radom a više od 1.000 ih je oduzeto vlasnicima bez ikakvog objašnjenja, a kamo li nadoknade. Domaća industrija uspeva da zadovolji svega 20% potreba tržišta, pa je zemlja alarmantno zavisna od uvoza, a inflacija je prošle godine dostigla 20%, što je trenutno najviša stopa u Latinskoj Americi. S obzirom da se proizvodi 40% manje električne energije nego pre Čavezove „ere“, veoma su česti prekidi struje, dok Državna naftna kompanija (PDVSA) izvozi manje nafte nego pre 14 godina. Međutim, zbog današnje cene „crnog zlata“ prihodi su sedam puta veći.
Prirodni resursi, među kojima i nafta, bili su osnova za uzlet ekonomskih reformi i u Boliviji, kada je Evo Morales dolaskom na predsedničku funkciju 2006. nacionalizovao naftnu industriju, rudnike, telekomunikacije i druge strateške grane, promenivši istovremeno i uslove za direktna strana ulaganja. Novi predsednik, koji je reizabran na tu funkciju 2009. sa podrškom dve trećine biračkog tela, uveo je ekspanzivnu fiskalnu politiku i prekinuo izvoz strateški važnih proizvoda. Bolivija u poslednjih pet godina kontinuirano beleži privredni rast, koji je 2011. iznosio 5,3%, i tako nadmašila prosek Latinske Amerike. Pored toga, smanjila je spoljni dug, povećala poreze od prihoda, a devizne rezerve su dostigle 21 milijardu dolara, dok je stopa nezaposlenosti pala sa 8,4% 2005. na prošlogodišnjih 4 odsto. Procenat umereno siromašnih u ukupnom stanovništu pao je sa 60% na 49,6%, a ekstremno siromašnih sa 38% na 25%. Treba pomenuti i da je prema oceni UN programa za razvoj u Boliviji nepismenost iskorenjena, te da je uspešno sprovedena distribucija ekonomskog viška među stanovništvom, i to kroz direktne gotovinske transfere i obveznice. Zahvaljujući povećanom standardu i socijalnim programima, povećao se broj dece koja idu u školu, više starijih ljudi počelo je da prima državne penzije, a majke koje nemaju zdravstveno osiguranje dobile su predporođajnu i postporođajnu socijalnu pomoć. Sam Morales svoju ekonomsku filozofiju naziva „alternativnim neoliberalizmom“, koji se ne bazira isključivo na logici profita, već na proizvodnji koja je izbalansirana u odnosu na socijalne potrebe i zahteve životne sredine.
Kako to izgleda na ličnom primeru pokušava da pokaže predsednik Urugvaja Hoze Muhik, poznatiji kao „Pepe“, koji је u mladosti bio marksistički gerilac i vođa levičarskog pokreta Tupamarosa. Čak 90% svoje predsedničke plate poklanja u dobrotvorne svrhe, a svakako je zanimljivo da ona iznosi oko 12.000 dolara mesečno. Odrekavši se pune sume, sveo je svoje prihode na prosečnu platu, umesto u predsedničkoj rezidenciji živi na ženinom ranču u siromašnom predgrađu Montevidea, a njegov najveći „udar“ na državni budžet bila je kupovina Folksvagenove „bube“ u vrednosti od 1.945 dolara. Protivnicima koji ga optužuju da je sve to „populistička farsa“ nudi argumente da za njega dosad nije bila vezana nijedna korupcionaška afera, kao i da Urugvaj ima najnižu stopu korupcije u Latinskoj Americi. Za sebe kaže da je vegeterijanac, dok drugi pominju da mu ni marihuana nije „bauk“, naročito nakon njegovog predloga da se donese zakon koji bi državi omogućio monopol nad proizvodnjom i distribucijom marihuane (što bi, po njegovom uverenju, bio najefiaksniji način borbe protiv ilegalne trgovine drogom, posebno ako bi se takvoj politici pridružili i drugi lideri u regionu). Uprkos protivljenju katoličke javnosti, izborio se za donošenje zakona o legalizaciji abortusa do 12. nedelje trudnoće, što mu je donekle smanjilo popularnost. Ipak, po mišljenju analitičara, jači argument za glasače je činjenica da je Urugvaj treći po razvijenosti u Latinskoj Americi, da je jedna od retkih država koja je uspela da izbegne recesiju i da je, sa oko 15.000 dolara BDP po stanovniku, zadržala pozitivnu stopu rasta.
A šta o levičarskom privrednom fenomenu „južno od SAD“ kaže Svetska banka? U njenoj najnovijoj studiji iznose se ocene da je brz privredni rast i jačanje socijalne politike u Južnoj Americi protekle decenije uzdiglo 50 miliona ljudi iz siromaštva u srednji klasu, koja se prvi put brojnošću izjednačila sa siromašnima, i u koju sada spada gotovo trećina stanovništva. Zahvaljujući privrednoj ekspanziji i politikama preraspodele u nekim državama, najmanje 40% stanovnika se premestilo u višu klasu između 1995. i 2010. godine. Uprkos tome, razlika između bogatih i siromašnih ostaje veća nego u većini razvijenih zemalja sveta, a usporavanje rasta u sveopšte posustaloj globalnoj privredi će nesumnjivo poslužiti kao katalizator političkih prilika i u Latinskoj Americi. Pitanje – da li će se pokazati uspešnijim umereni ili radikalni levičarski model, ili će njihovi neuspesi da izvuku region iz siromaštva vratiti desnicu na vlast – Svetska banka ostavlja otvorenim. Neki analitičari, pak, smatraju da će odgovor najbrže stići odande odakle je sve i krenulo – u Venecueli. Tamo je zbog Čavezove bolesti na sceni ozbiljna politička kriza, budžetska kasa je prazna a prodavnicama haraju nestašice izazvane tokom samo par meseci njegovog odsustva sa funkcije, uz prisustvo vojske koja zavodi red. Ovo su, možda, već nagoveštaji kraha populističke politike. Ili će se i ovog puta ispostaviti da su poznavaoci prilika opet pogrešili kao i više puta ranije?
Ivan Adonov
broj 94, februar 2013.
Todorićev Agrokor mijenja taktiku za ulazak u Mercator. Kako doznaju Finance, Agrokor će u svom trećem pokušaju kupnje slovenskog trgovačkog lanca u startu eliminirati prigovore o prezaduženosti te će se dokapitalizirati.
Poreskа uprаvа Republike Srbije podsećа poreske obveznike dа je zаkonski rok zа podnošenje poreske prijаve zа godišnji porez nа dohodаk grаđаnа zа 2012. godinu – 15. mаrt 2013. godine.
Odmah po potpisivanju ugovora o kupovini poljoprivrednih kombinata u Srbiji, krajem marta, „Al Dahra” će u roku od šest meseci postaviti novi irigacioni sistem.
Vreme januarskih praznika koje toliko svi volimo, nas vrlo često preskupo koštaju. Nekako se čini da smo odavno svi postali ovisnici o lako dostupnom izvoru novca, evru i naravno, šopingu. A kakav bi to januar bio kada ne bi bilo šopinga što poklona, što prekomerne kupovine namirnica za raskošne trpeze. Pa jednom se živi!
A kad nam banka ispostavi račun za taj lako dostupan izvor novca, onda se nekako svi hvatamo za glavu. Jer dozvoljeni minus se odavno pokazao kao vrlo isplativa investicija bankama.
Krajem januara 2013. godine eksperti Grupe trideset (G30) koju čini isto toliko najuticajnijih bankara iz celog sveta, objavili su studiju pod nazivom „Dugoročno finansiranje i ekonomski rast“.
Nakon detaljne analize globalnog finansijskog sistema, u studiji je nabrojano pet osnovnih principa i 15 predloga čijom primenom „može da se pokrene rast globalne privrede“ .
„Proces oporavka svetske ekonomije neće biti ni brz niti lak. Naši predlozi usmereni su na prevazilaženje slabosti regulatornih mehanizama globalnog finansijskog tržista, i na razvoj institucija kojima bi se obezbedilo dugoročno finansiranje privrede“, piše u njoj.
Prema bankarima, rešenje za osiguranje investicija je u partnerstvu privatnog i državnog kapitala. Zašto? Države, tj javni sektor, nisu u stanju same da obezbede dovoljno novca za obnovu privrede a privatni sektor ne može da predvidi „sve negativne socijalne posledice po društvo”. Znači, i država i privatni kapital moraju zajednički da rade i to na dugoročnim ekonomskim projektima.
„U budućnosti najvažniju ulogu u obnovi i razvoju ekonomija imaće vlade država. A vlade će morati da vode računa o strogoj kontroli i fiskalnoj konsolidaciju nacionalnih budžeta dok će privatni sektor morati da ulaže u infrastrukturu i obrazovanje, kako bi se ekonomski rast pokrenuo“.
Kada govore o „privatnom sektoru“ autori studije misle pre svega na penzione fondove, i na osiguravajuće kuće: „Deo štednje koju građani i korporacije poseduju treba preusmeriti u dugoročne investicione projekte“.
S obzirom na to da će oporavak lobalnog finansijskog tržista biti dug i težak, a transformacija osiguravajućih i penzionih fondova u investicione fondove veoma spora, firme i građani će i u narednih pet godina novac za projekte nalaziti kod banaka, kao i do sada.
Međutim, tvrde bankari, za obezbeđivanje dugoročnih „modela finasiranja projekata“ rešenje je u kombinaciji „samofinansiranja“ (korišćenjem štednih i penzionih ili fondova osiguranja) i razvoju tržista „hartija od vrednosti“ (akcije, obveznice i slično).
U studiji se naglašava potreba da se u većem delu sveta tržiste hartija od vrednosti razvije po ugledu na Ameriku, jer bi se tako „obezbedio veći broj finansijskih modela“. Kako je globalno finansijsko tržiste veoma kompleksno i razlikuje se od geografskog regiona do regiona, autori studije G30 predlažu (stranica 38, predlog 13b):
„Da donosioci političkih odluka, u svim državama sveta, uzmu u razmatranje da se Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) da potpuna jurisdikcija nad nacionalnim tržistima kapitala. Time bi se MMF–u dalo dopuštenje da vodi nacionalne politike ekonomskog razvoja, pogotovo u delu gde su privremene restrikcije neophodne.“
Većom ulogom MMF-a lakše bi se uskladila ukupna državna regulativa vezana za funkcionisanje tržišta kapitala. Tim potezom, tvrde eksperti G30, dodatno bi se sprečilo izbijanje neke nove globalne finansijske krize.
Zanimljivo je da je ova studija G30 bankarskih eksperata „O dugoročnom finansiranju i ekonomskom rastu“ namenjena pre svega Rusiji (predsedava 2013. godine Grupom 20) kao i Međunarodnom savetu za finansijsku stabilnost. A autori dokumenta se “iskreno nadaju da će politički lideri, pogotovo Grupe 20, (uz rusku asistenciju) predloženo prihvatiti i sprovesti u delo, čime bi se osigurale dugoročne investicije u realnu svetsku ekonomiju.“
Da podsetimo, Grupa 30 je formirana 1978. godine na inicijativu Rokfeler fondacije a objedinjuje 30 najuticajnijih i najmoćnijih banaka i bankara iz celog sveta. Analitičari smatraju da bi se „predlozi, saveti i sugestije G30“ u suštini trebalo posmatrati kao neposredne direktive političkim i poslovnim liderima država u svetu. A od dosledne primene „saveta“ G30 zavisi i pomoć koju države mogu očekivati u daljem razvoju privrede i finansija.
Čelnici najpoznatijeg sajta za mikroblogovanje otkrili su javnosti novu tehnologiju koja će omogućiti nesmetano oglašavanje, a samim tim i veliku količinu profita od budućih oglašivača.
Nov API interfejs, koga su oglašivači dugo priželjkivali, dovešće marketinške kampanje direktno pred 200 miliona korisnika Twitter-a. Ovo još uvek ne bi trebalo da brine prosečne korisnike, pošto u kompaniji tvrde da u skorije vreme neće biti većeg povećanja vidljivih reklama pred njihovim očima. Sličnu tehnologiju Facebook je predstavio 2010. godine, što je dovelo da povećanja njegove zarade za tri milijarde dolara sledeće godine, dok analitičari smatraju da taj sistem oglašavanja trenutno generiše oko 60% prihoda ove društvene mreže.
Kako tvrde predstavnici Twitter-a, njihova namera je da učine „reklamiranje boljim, a ne brojnijim“. Oni kažu da će jedina promena nakon uvođenja novog sistema biti lakše prepoznavanje pravih ciljnih grupa od strane oglašivača. Analitička kompanija eMarketer procenjuje da će ukupni prihodi kompanije Twitter u ovoj godini porasti skoro 90%, na oko 545 miliona dolara, a da bi već u 2014. godini samo od oglašavanja ona mogla da prihoduje i do 800 miliona dolara.