Ko će koga nadmudriti, a ko će prvi biti izbačen? To je ključno pitanje na tržištu rada, a verovatno i u društvu u celini, svedenom na nivo TV rijaliti šoua, piše poljski sociolog Žigmund Bauman. Međutim, iako je duh solidarnosti u izgnanstvu, bilo bi još uvek prerano da odustanemo od mogućnosti njegovog povratka.
Hidroelektrаnа „Zvornik“ je u mаju proizvelа 72,187 milionа kilovаt-sаti, što je rekordnа mаjskа proizvodnjа od 1955. godine od kаdа HE rаdi. Tokom mаjа proizvedeno je 411.000 kilovаt-sаti više od dosаdašnjeg rekordа od 71,766 milionа kWh iz mаrtа 2006. godine. Pored ostvаrene mаksimаlne mаjske proizvodnje, rekordnа je i proizvodnjа električne energije zа prvih pet meseci i iznosi 320,670 milionа kilovаt-sаti. To je zа 23,874 milionа kWh više od dosаdаšnjeg rekordа iz 2005. godine od 296,796 milionа kWh.
Rekordnа mаjskа proizvodnjа postignutа je zаhvаljujući izuzetno povoljnoj hidrološkoj situаciji nа Drini.
Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, smatra da se uticaj države na srpsku ekonomiju manifestuje na više načina, kao i da izazovi u srpskoj privredi sežu dalje od problema iz prošlosti.
„Gledajući u budućnost, strukturne reforme su neizbežne u brojnim oblastima, uključujući stimulisanje zapošljavanja kroz reformu tržišta rada, reviziju Zakona o radu, ali i penzioni sistem. Nedavni rast stopa doprinosa za penzije mogao bi da dovede do finansijskog jačanja penzionog fonda, ali potrebno je još rada da bi penzioni sistem bio manje zavisan od finansiranja iz državnog budžeta. Takođe, neophodna je modernizacija i širenje postojeće infrastrukture, pogotovo u saobraćajnom i energetskom sektoru, smanjenje monopola u brojnim sektorima i povećanje konkurentnosti, kao i izgradnja kvalitetne infrastrukture neophodne za konkurentnost proizvodima iz Evropske unije“, rekao je Vensan Dežer na regionalnoj konferenciji Finansijska Arena 2013.
Osim o potrebnim reformama, na konferenciji se govorilo i o mogućnostima i načinima finansiranja javnog i privatnog sektora, o lizingu, faktoringu, korporativnim ulaganjima, finansiranju malih i srednjih kompanija, ali i o modelima javno-privatnog partnerstva.
Partneri su voljni da primene preporuke Barozovog tima. Komisija jača svoju moć ali se suočava sa problemima kredibiliteta, čak i u Berlinu i Parizu.
Relativno je jednostavno doznati šta je Evropi trenutno potrebno.
Potrebne su reforme na njenoj periferiji i podsticaji kako bi se
nadoknadilo njihovo zaostajanje za agendom u Briselu, Berlinu i gde
god sve ne, potrebno je dovršiti bankarsku uniju, a Evropska
Centralna Banka (ECB) trebalo bi da bude spasonosni izlaz samo u
slučaju preke nužde. Evropske institucije su preduzele korake u tom
pravcu. Ali, kada je reč o reformama, to je kao kod Ezopa:
kako miš da okači mački zvono oko vrata? Vrlo je opasan i rizičan
poduhvat sa kojim se suočavajuj kako periferija tako i zemlje koje
“komanduju“ Evropom: Komisija mora da predloži Francuskoj da reformiše
svoj penzioni sistem, Holandija da reši svoj ekonomski mehur
stanogradnje, Nemačka treba da potkrepi svoje tvrdnje o drugima i
sebi još tvrđim činjenicama, Belgija treba da smanji potrošnju,
Sloveniji je potreban kompletan remont, španske banke nastavljaju da
rade skoro sve ovo i to – odjednom, kao akrobata koji na svom nosu ima
štap, a na njemu dvadeset tanjira koji se vrte – i nijedan ne sme da
isklizne… Sve ovo u vezi širokih reformi za sve EU članice ima
smisla. Samo, postoji jedan problem: skoro niko nije spreman da
prihvati blagovremeni savet. Briselu su potrebne godine da ustanovi
ovakve i slične stvari; niko nije mrdnuo prstom, osim što je reagovao
samo u ekstremnim okolnostima: pri ogromnom pritisku zakona tržišta –
kada se ekonomije lome – ili nametanjem programa spasavanja – i to
jedino u momentu kada dojučerašnji saveti prerastaju u zahteve,
nametnute današnjim trenutkom.
U fiokama Komisije su se iz godine u godinu gomilale preporuke.
Nijedna zemlja im nije pridavala neku naročitu pažnju, uprkos tome što je
sistem pravila i sankcija sada jači nego ikad. Prestonice EU članica
znaju da su konačne one odluke koje donosi vlada Evropskog saveta,
sastavljenog od vlada zemalja članica. U praksi, pored toga, postoje
ozbiljni politički problemi za odobravanje ovih reformi, problemi sa
nezaposlenošću i sve većom recesijom, kao i sa sve većim nemirima
širom Evrope. „Brisel ima problem kredibiliteta koji potiče još iz
davnih razmimilaženja u Paktu za stabilnost, koji je kršen od strane
Berlina i Pariza – a posebno u svojoj nedavnoj prošlosti: pariski
recepti su bili katastrofalni, kao i berlinska opsesija deficitom
(ovom opsednutošću propušten je pravi problem – problem evropske
konkurentnosti), tu je verovatno i prestroga štednja koja je
evrozonu bacila u recesiju. “Kako, onda, da EU prestonice ne budu
nezadovoljne u svom nevoljnom sprovođenju reformi, čiji je koren u
recesiji koju su same sebi napravile?“, pita se jedan francuski izvor
iz vlade.
Brisel lansira pomešane poruke: Manje štednje, više reformi. Komisija
navodi da bi ovaj metod mogao doprineti fleksibilnosti ekonomske
politike, dok njeni kritičari tvrde da se radi o popustljivosti koja
je rezultat odsustva jasnog pravca. Ima još prostora za zemlje koje
su napravile korekcije, ali i za druge koje ih (još uvek) nisu
sprovele. I, u svakom slučaju, da se korenito promene, da učine taj
težak preokret, kako bi sprovele reforme i tako uticale na svoj i
evropski oporavak. Holandija taj preokret odlaže, tvrdeći da takav
društveni ugovor ne bi smeo da još više pogorša postojeću recesiju.
Olandova Francuska ne prihvata savet iz Brisela. I u Nemačkoj je ista
stvar: tokom preliminarnih izbora nijedna stranka u svom programu
nije imala ništa slično briselskim preporukama.
Ovaj dokument je zapravo pregled preporuka iz svih onih ranijih
godina: stepen saglasnosti i usklađenosti je nizak, osim u zemljama
koje treba spasavati programima (jer, sada su one prinuđene da se
“usaglase” sa Briselom), ili onima u kojima se vrši pritisak na
tržištu. Francuska je dosad izgurala jedino reformu zakona o radu, i
to samo da bi se zadobio kakav-takav sporazum sa zainteresovanim
stranama: druge reforme su u pripremi. Italija i Španija počele su da
se “podešavaju” nakon ultimatuma iz ECB, da bi napokon uvek nevoljni
Berluskoni odustao od njih; u Španiji Rahoj je zakazao u četiri od
sedam obećanih reformi. Ni ovog puta nije drugačije: „Zemlje će
tumačiti ove preporuke na način koji njima odgovara“, kako sumira EU
situaciju Mudžtaba Rahman, predsednik Evroazijske Grupe.
U prošlosti, fakat je da je Nemačka sprovodila reforme nakon ujedinjenja, ali po cenu kršenja Pakta za stabilnosti i narušavanja kredibiliteta Brisela. Komisija je od tada rešila da bude dosledna sebi: „Brisel je opredeljen za povinovanje višim standardima, ali je nejasno da li ovaj sistem uopšte može funkcionisati. Ovo je igra koja se sada igra u svim EU prestonicama, svaka zemlja okrivljuje sve i svakoga za nastalu situaciju“, kaže jedan briselski izvor. Brisel kao meta: sprovođenje njegovih odluka, praktično, ide jedino kroz Komisiju, a njegov odnos sa Parizom i Berlinom nije baš u svom najboljem izdanju. Francuska i Nemačka nisu pošteđene kritika iz Brisela, i to samo nekoliko sati pošto je evropska prestonica objavila svoje preporuke kojima se najavljuju nove smernice za EU.
Ali, francusko-nemačka osovina je oduvek uzvraćala Briselu.
Mirovni protesti protiv rušenja jedine preostale zelene zone u strogom centru Istanbula pretvorili su se u početak pravog malog građanskog rata na ulicama svih većih turskih gradova. Danas su se i radnički sindikati udružili sa protestantima, sa svojih oko 240.000 članova, pošto je u neredima stradala i druga žrtva.
Demonstranti sada obuhvataju građane među kojima su predstavnici skoro čitavog turskog političkog spektra, ujedinjene oko ideje da svrgnu premijera Erdogana, koji je ja na vlasti čitavih dvanaest godina. Ispostavilo se da je korupcija u urbanizmu bila kap koja će, možda, preliti čašu i dovesti do smene na vrhu u zemlji koja je u poslednjoj deceniji, uprkos očiglednim unutrašnjim problemima, beležila solidan ekonomski rast. Što se tiče sve masovnijeg protesta, EU se za sada oglasila jedino izjavom visoke predstavnice Ketrin Ešton koja „žali zbog tragičnih posledica protesta i nepotrebne upotrebe prekomerne sile zvaničnih organa reda“ na ulicama glavnog grada Turske.
Upotreba suzavca i vodenih topova protiv građana Istanbula izazvala je bes čitave nacije, i širenej protesta na 67 od 81 pokrajina u zemlji. Zabeleženi su sukobi u Ankari, Izmiru i Adani, povređeno je više od 3.000 učesnika, od čega je njih 26 ozbiljno povređeno. Novinari u Turskoj, kao i u zapadnim medijima, ovih dana analiziraju zašto su tačno protesti eskalirali i postali usmereni protiv premijera Erdogana, čiju vladavinu demonstranti sada nazivaju i fašističkom. Čovek koji je doveo do ekonomskog preporoda velike zemlje i prvi političar koji je imao ogromnu popularnost u trenutku stupananja na vlast, još od Ataturka, za mnoge je u međuvremenu postao „diktator u nastajanju“ jer je sa svojim saradnicima često sprovodio autokratske mere, prevazilazeći kanale glasanja i usvajanja pravnih akata. Jedan od problema koji sitiču analitičari je i sve veća polarizacija Turaka na librealne i konzervativne, odnosno pobornike sekularne države i onih koji podržavaju Erdoganov pokušaj da sa svojom konzervativnom partijom „vrati Tursku njenim korenima“ uz blagoslov religioznih vođa. Jedan od primera zakonodavnih promena u tom smeru je i skoro potpuna zabrana konzumiranja alkohola, kojom prilikom je Erdogan čak i napravio i negativnu referencu prema „ocu nacije“ osvedočenom atesiti Ataturku koji je stvorio modernu Tusku po principima sekularne države.
Pod pritiskom potrebe da budu isplativi, naučni TV kanali sve češće emituju programe koji nemaju nikakve veze sa kvalitetnim sadržajem. Da li je nauka zaista dosadna i slabo tražena? Centar za popularizaciju nauke došao je do ohrabrujućih otkrića.
Praktično svi naučno-popularni kanali idu u pravcu komercijalizacije svog programa, a svaki serijal koji se emituje na stranim kanalima je veoma skup i može opstati samo ukoliko ima veliki broj gledalaca različitog profila, primećuje Miloš Kostić, glavni i odgovorni urednik Srpske naučne televizije. “Ova surova tržišna pravila nažalost utiču na sam sadržaj pa on često nema neke preterane veze sa naukom i pre svega se ogleda u formi „rijalitija“. Program lošeg kvaliteta koji godinama imamo prilike da pratimo uzeo je svoj danak te danas imamo razne „stručnjake“ koji se mahom pojavljuju “više kao neka vrsta zabavljača, a ne ozbiljnog i validnog sagovornika”, kaže Kostić, čija TV kuća proizvodi sadržaj u sopstvenoj produkciji, ali dobija i strani sadržaj u vidu donacija od strane velikog broja najrazličitijih naučnih institucija širom sveta.
“Kada bi procenat obrazovanog stanovništva bio veći i količina kvalitetnog programa na domaćim TV kanalima zamenila bi rijaliti-šou programiranje”, kaže Igor Rill, glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja časopisa “National Geographic”. “Nisam poklonik teorija zavere, pa ni ideje da je neko namerno počeo da “zaglupljuje” narod, pošto je neobrazovanim stanovništvom mnogo lakše manipulisati. Ovo je trend koji pokreće čist profit i količina oglasnog prostora koji može da se proda u udarnim terminima.”
Sredinom osamdesetih godina beogradski fizičar Vladimir Ajdačić objavio je veoma popularnu knjigu u kojoj je pokušao da približi nauku mlađim generacijama, pod imenom „Nauka kao bajka“. Na domaćim kanalima – iako ih je bilo samo dva – bilo je više naučnih sadržaja nego što ih danas ima u celoj kablovskoj ponudi.
Da biste našli vredan sadržaj, potrebno je da ga tražite, a da biste ga tražili morate da imate predstavu da je on vredan. Ali taj “začarani krug” je skoro nemoguće razbiti upravo zato što u društvu “ne postoji jasna predstava o vrednostima, niti želja da se ona uspostavi”, kaže za B&F Milan Ćirković, naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu i saradnik oksfordskog Instituta za izučavanje budućnosti čovečanstva.
Najočigledniji primer katastrofalnog uticaja medija na društvo u novijoj srpskoj istoriji bilo je reagovanje javnosti na pomračenje Sunca u avgustu 1999. godine, kada su se širom zemlje ljudi masovno zatvarali u svojim domovima i spuštali roletne na prozore, kaže Ćirković. “Suštinski problem je nedostatak naučne pismenosti i nizak status koje ideje prosvetiteljstva generalno imaju u domaćem društvenom diskursu. Prosto je neverovatno do koje mere je u našem narodu zapravo razvijen nekakav iracionalni otpor ovakvim idejama, a čak bih rekao da je u poslednjih nekoliko godina došlo i do renesanse pseudonaučnih i pseudoreligijskih doktrina, posebno nadrilekarstva. O tragičnim edukativnim i zdravstvenim posledicama ovakvog pristupa se u medijima uopšte ne govori”, upozorava Ćirković.
Činjenica je da kod nas nikada nije bila razvijena tradicija novinarstva u nauci i kulturi, napominje naš naučnik, a još od vremena Obrenovića i prvih novina oblasti poput kulture bile su podređene političkom prepucavanju. “Domaći naučnici, poput Boškovića i Milankovića, a o Tesli i da ne govorim, koji su naizgled ponovo otkriveni, danas se takođe zloupotrebljavaju u političke svrhe. Neki od pisaca naučnih tekstova u uglednim domaćim dnevnicima ne bi u ozbiljnim zemljama prošli ni kao najniži saradnici u novinarskim redakcijama, dok televizije sa nacionalnom frekvencijom, iako su obavezane da imaju određeni procenat edukativnog programa, uopšte nemaju naučne redakcije. Pritom, značaj naučnog novinarstva nije da se povremeno i senzacionalistički piše o uspesima naših naučnika, u koje, uzgred budi rečeno, država ništa nije uložila, već da se javnost obrazuje o naučnim problemima i dostignućima koja proizilaze iz njihovog rešavanja”, ističe Ćirković.
Buduće tehnologije, o kojima velika većina građana i ne sluti da su moguće, već imaju svoje apstraktne začetke u današnjim istraživanjima, zbog čega je neophodno da budemo valjano obavešteni o kretanjima koja se dešavaju na jednom akademskom, intelektualnom nivou.
Na popularizaciji nauke moraju da budu angažovani naučnici, smatra Ćirković, a sa tim stavom slaže se i direktorka Centra za popularizaciju nauke, Aleksandra Drecun: “U Srbiji ne postoje stručni novinari koji bi se bavili naukom, odnosno naučnici koji preuzimaju ulogu novinara. Vreme štednje i tabloidizacija medija doveli su do toga da na našim kanalima više nema programa poput “Opstanka” ili emisija Dejvida Belamija, ali se u poslednje vreme ipak desio pozitivni pomak u smislu da javno mnjenje, u obimnom i anonimnom ispitivanju koje smo sproveli, zaista sve više želi ponovo da vidi takav sadržaj.”
Ćirković je došao do sličnog zaključka. “Jedan urednik poznatog domaćeg časopisa rekao mi je da naučne sadržaje prati tek pet odsto čitalaca, pa mu zato nije isplativo objavljivanje tekstova o nauci. Čak i ako je taj podatak tačan, tzv. rijaliti programi su i dalje nesrazmerno jaki u TV ponudi, ali urednici veruju da je bolje da imaju “overshoot” programa za veći procenat gledalaštva, nego makar malo programa za tih 5 do 10 odsto koje interesuje nauka. Taj nedostatak volje za preuzimanje rizika je kočničar napretka, ali ne bi me iznenadilo da narednih godina nastane nova publika za naučno-popularni sadržaj, upravo iz revolta prema sadašnjoj ponudi. Ideje prosvetiteljstva imaju suštinski pozitivan pogled na život i na kraju uvek pobede, dok su retrogadne akcije dugoročno osuđene na propast”, kaže Ćirković.
Aleksandra Drecun navodi još jedna važan razlog za prevagu kvalitetnog naučnog programa: “Moramo da shvatimo da ako se ne budemo obrazovali uskoro nećemo imati šta da ponudimo svetu. Na kraju krajeva, domaći i strani investitori pre svega traže školovane stručnjake, kao što su poljoprivredni, građevinski i informatički inženjeri”, zaključuje Drecun.
Svojevremeno je u Zapadnoj Nemačkoj sprovedeno istraživanje koliko država ulaže novca u obrazovanje jednog građevinskog inženjera, od predškolskog obrazovanja, pa do završetka studija, i rezultat je bio oko 400.000 tadašnjih maraka. Ali istovremeno, taj isti inženjer državi kroz poreze i doprinose vrati preko dva miliona maraka. U ovaj obračun nisu uračunata autorska prava i ostale dodatne vrednosti koju je stvorio svojim radom.
“U našoj zemlji takvo razmišljanje jednostavno nije profitabilno u vremenskoj skali merenoj kratkoročnim mandatom jednog političara”, kaže Ćirković. “Uz to, model nastupanja i ponašanja intelektualaca u javnosti kod nas je preuzet od krovne institucije SANU, čiji je najveći deo članova tamo dospeo iz političkih razloga. Takođe iz vremena socijalizma prihvaćena je i loše primenjena floskula o “materijalnoj bazi i duhovnoj nadgradnji”, zbog čega je generalno obrazovanje već nekoliko decenija poslednja rupa na svirali u državi. Upravo najveći verbalni protivnici totalitarnog komunizma samo su preuzeli nekadašnju mantru da ulaganje u “luksuz i obrazovanje” predstavlja nepotrebni trošak. Čak i pri podeli resora prosvete pri svakom novom sazivu vlade tim mestom se najmanje trguje, odnosno “tretira se za obično potkusiravanje”, smatra Ćirković. O našem odnosu prema nauci najbolje govori slučaj nekadašnje ministarke obrazovanja Ljiljane Čolić, koja je 2004. godine pokušala da ukine Darvinovu teoriju u osnovnoškolskom obrazovanju.
broj 97, maj 2013.
Finansijska kuća AIG i proizvođač automobila Dženeral Motors pet godina nakon što ih je država spasavala od bankrota vraćaju se na listu S&P 500, što svedoči o njihovom uspešnom oporavku.
Kompanije koje se nalaze na ovoj listi inače smatraju se liderima u svojim industrijama, a povratak među S&P 500 AIG-u i Dženeral motorsu će svakako podići vrednost akcija.
Da podsetimo, AIG-u je država pomogla sa 182 milijarde dolara a Dženeral Motorsu sa 50 milijardi. Finansijska pomoć ovim kompanijama izazvala je buru negodovanja u američkoj javnosti koja zazire od bilo koje vrste intervencionizma, ali sada se vidi da je to bio dobar potez.
Izvor: Biznis Insajder
Troškovi života u zemljama OECD bloka porasli su za 1,3% zaključno sa aprilom mesecom, što je najniža godišnja stopa inflacije još od oktobra 2009. godine. Cene nergenata u aprilu pale za 1,3%, dok su cene hrane skočile za 2,0%.
Stopa godišnje inflacije usporila je u svim većim ekonomijama: na 0,4% u Kanadi (sa 1,0% u martu), 1,1% u Italiji (sa 1,6%), 2,4% u Velikoj Britaniji, 1,1% u SAD (sa 1,5%), 0,7% u Francuskoj (sa 1,0%) i 1,2% u Nemačkoj (sa 1,4%). U Japanu je nastavljena deflacija koja traje već nekoliko meseci, uprkos merama tamošnje vlade. Stopa inflacije čitave evrozone pala je sa 1,7% u martu na 1,2% u aprilu. Izvan OECD slika je bila nešto drugačija, stope godišnje inflacije u većim ekonomijama takođe su pokazivale tendenciju smanjivanja, iako su one u osnovi nešto veće nego u zemljama OECD. S druge strane, godišnja inflacija bila je povećana u Kini (+0,3% na 2,4%) i Ruskoj federaciji (+0,2% na 7,2%).
„Grčka je kao ogledalo. Čini da patiš. Zatim naučiš.“
„Da živiš sam?“
„Da živiš sam. Sa onim što jesi.“
Ovaj citat uzet je iz knjige Čarobnjak Džona Foulsa, uglednog britanskog pisca koji je pre pola veka proveo nekoliko godina u Grčkoj. Danas, kada ekonomska kriza potresa našu zemlju iz temelja, njegove reči izgledaju prikladnije nego ikada. U ovim turobnim vremenima, kada svaka nova stroga ekonomska mera deluje kao crni oblak na nebu, glavni akteri na našoj političkoj i kulturnoj sceni su MMF, EU i njihov ekonomski mehanizam „podrške“, pored već čuvenih agencija za kreditni rejting. Grčka stvarno čini da patimo.
U našoj kratkoj avanturi na ovoj planeti ništa nam nije dato zdravo za gotovo. Pa ipak, mi smo stvorenja s navikama. Uđemo u maticu, dohvatimo se rutine i mislimo da će ono što živimo trajati zauvek. Čak i kada postanemo stariji, i dalje rutinu smatramo zadatom. Sve dok nas jednog lepog dana život nežno – ili manje nežno – ne podseti. Sve iznenada postane mnogo fluidnije, mnogo krhkije. I mi počnemo, sa zakašnjenjem i nerado, da učimo nove stvari, približavajući se našem stvarnom biću. Pitanje koje Fouls podrazumeva jeste – koliko nas će biti u stanju da živi sa onim što – stvarno – jesmo.
Budući da je ogledalo decenijama prikazivalo nešto drugo, iznenadno otkriće stiže kao šok. Mladi ljudi odjednom postaju vlasnici vikendica, dok istovremeno rade za 600 evra mesečno koliko iznose i njihovi mesečni troškovi za piće, benzin i cigarete. Previše pojednostavljujući, srž problema leži u činjenici da su te vikendice podigli njihovi roditelji, koristeći iste te fondove EU namenjene stvaranju kreativnih poslova za njih (dok je država gledala na drugu stranu – glumeći krivicu pre svakih izbora). „Tračak nade, ipak, postoji. Vikendica ima internet. Ako imate čime originalnim da doprinesete – muzikom, rečima, kodovima – sada to možete učiniti s pogledom na Egej. Nema izgovora za pasivnost“, sa zrnom ironije kaže Dimitris Ahlioptas, profesor informatike na Atinskom univerzitetu.
Razrađujući dalje Foulsovu misao, u ovom trenutku neki od nas pokušaće da razbiju ogledalo, drugi će odvratiti pogled ili zuriti u ram, dok će neki biti zapanjeni ovim novim likom pokušavajući da otkriju gde je onaj „dobri stari“ otišao. Predviđeno je da prođemo kroz sve faze patnje: da naučimo da živimo s njom, prihvatimo je i, neizbežno, krenemo da delamo. Za nas koji nećemo da budemo izgubljeni u staklu i suočimo se sa svetom oko sebe, biće novih uloga, do juče nezamislivih. Uloge koje počinju sa „ja“ – ego na grčkom – više neće biti baš glavne.
Postaje očigledno da počinjemo da razmišljamo drugačije. Kolektivno. Prvo uviđamo da nismo sami. Da se to ne dešava samo nama. Mnogi su u mnogo težem stanju. Gotovo svaki naš prijatelj ili poznanik prolazi kroz iskušenje.
Čudna stvar se otelotvoruje, novi osećaj „zajedništva“ – jedinstvo svrhe koje pre nije postojalo. Počinjemo više da izlazimo, posećujemo prijatelje, slušamo, predlažemo nove ideje. Kirijakos Pjerakakis, predsednik grčkog Instituta za mlade, sažima ovo osećanje: „Vremena su stvarno teška – ne umanjujući ogromnu društvenu cenu izazvanu smanjivanjem zarada, rastom nezaposlenosti i zaostajanjem privrednog rasta – kriza je možda najbolja prilika za moju generaciju da iznedri novi duh: da identifikuje rešenja umesto problema, da pokrene akciju umesto pritužbi, da deluje sa ciljem umesto kompromisa.“
Ključno je da ovaj osećaj zajedništva ne ostane samo na psihološkoj ravni. Treba da se razmahne u kolektivnu akciju. Šta god da oblikuje: performans, događaj, inicijativu na internetu, poslovni predlog ili samo prijateljsku saradnju – delovaće kao protivotrov ovom novom poretku stvari s kojim moramo da naučimo da živimo.
Tokom ekonomske krize u Argentini pozorišne grupe i performansi su cvetali. Za nas Grke potreba za zajedničkim naporom i međusobno poverenje možda će biti dobre stvari koje će se izroditi iz – ove, ne sasvim nepredvidive – avanture u koju smo zakoračili. Kriza je grupno putovanje.
Ne bi trebalo da gubimo energiju pomišljajući ko je na početku stvorio ogledalo. Lakih odgovora je napretek. Važno je da ogledalo postoji, i da ne postoji ništa što kao glatko, nemilosrdno ogledalo može da kaže celu istinu.
Prevod s grčkog: Mina Radulović
(Iz knjige Kriza je grupno putovanje, Arhipelag, 2012)
Atlantic Grupa je donirala 120 posteljina Urgentnom centru Srbije kao svoj doprinos rešavanju nekih od ključnih problema u vreme krize.
„Atlantic Grupa, sistematski nastoji da svoje strateško opredeljenje društveno odgovornog poslovanja u svim njegovim segmentima prilagodi regionalnim uslovima i potrebama zemalja u kojima posluje i ostvari ga kroz sve članice Grupe. U Srbiji, to se pre svega odnosi na borbu protiv gladi i poboljšanje kvaliteta života najugroženijih socijalnih kategorija, ali i na doprinos smanjenju nezaposlenosti kroz mentorsku podršku mladih (Dostignuća mladih u Srbiji) i zapošljavanje, kao I na brigu o zaštiti životne sredine uz racionalnije korišćenje resursa i energije“, rekla je tim povodom Marina Savić, rukovodilac Korporativnih komunikacija za Srbiju.