Srbija je 2013. godinu završila sa spoljnim dugom u iznosu od 25.842 miliona evra. On je povećan za 317 miliona evra u decembru, u odnosu na novembar, te je u odnosu na kraj 2012. godine ukupan spoljni dug povećan za 121 milion evra (inače bi, bez promene u decembru, bio smanjen za 196 miliona evra), prenosi makroekonomija.org.
Nedelja, tokom koje je na “Produktnoj berzi” u Novom Sadu prometovano tek nešto preko 1.000 tona poljoprivrednih proizvoda (tačnije 1.064.453 kg), nije donela bitnija cenovna pomeranja osim na tržištu kukuruza. No i tako skroman promet je skoro duplo veći u odnosu na prethodnu nedelju. Konsekventno i vrednosni obim prometa od 27.820.983,31 dinar, udvostručio se u odnosu na prethodni izveštaj.
S obzirom na cenovna pomeranja kukuruz je u strukturi ukupnog prometa participirao sa preko 68%. Trgovano je kako kukuruzom sa sadržajem vlage u skladu sa SRPS standardom tako i kukuruzom sa povećanim sadržajem vlage. Kukuruz, vlage do 16%, prometovan je u količini od 50 tona po ceni od 16,50 din/kg (15,00 din/kg, bez PDV-a). Kukuruzom standardnog kvaliteta trgovano je u količini od 678.453 kg, po ponderisanoj nedeljnoj ceni od 17,51 din/kg (15,92 din/kg, bez PDV-a), što je za 2,64% više u odnosu na prethodnu nedelju.
Drugim rečima, ove nedelje je nakon dvonedeljnog pada cene, kukuruz ponovo poskupeo i to za skoro pola dinara po kilogramu, dostižući ponovo cenovni nivo sa početka februara od 16,00 din/kg, bez PDV-a, posmatrano po pojedinačnim poslovima. Sa cenovnog aspekta situacija na tržištu kukuruza, od početka godine na ovamo, odvija se po principu “toplo-hladno”, kao rezultat smanjenja ili povećanja izvoznih aktivnosti, zbog čega su i bilo kakve ozbiljnije procene o daljem cenovnom trendu na ovom tržištu, vrlo nezahvalne.
Pšenicom se već drugu nedelju za redom ne trguje na “Produktnoj berzi”, dok je soja koja ove nedelji beleži promet od 125 tona, pojeftinila za oko 1,00 din/kg u odnosu na cenu od pre dve nedelje, beležeći aktuelnu cenu od 60,41 din/kg (54,92 din/kg, bez PDV-a). Veoma aktivno je bilo i tržište uree, gde je u okviru istrgovanih 165 tona, postignuta prosečna cena od 38,38 din/kg (34,89 din/kg, bez PDV-a) što je nešto niže nego prethodne nedelje i kreće se na niovu od oko 300 eura za tonu, bez PDV-a, računato po srednjem kursu NBS. Od ostalih proizvoda sa listinga registrovan je još samo jedan berzanski posao kupoprodaje suncokretove sačme i to u količini od 46 tona po ceni od 26,76 din/kg (22,30 din/kg, bez PDV-a), što je identično prošlo nedeljnoj ceni.
Turski predsednik Abdulah Gul aminovao je pre nedelju dana novi zakon o kretanju informacija na internetu, koji mnoge novinare podseća samo na novi vid cenzure u zemlji koju već godinama izjedaju političke i korupcionaške afere.
Novi kontroverzni zakon striktno će ograničavati korisnike interneta u Turskoj u tome koji sadržaj žele da gledaju, dele i postavljaju. Od 18. februara na listi se našlo čak 40.000 sajtova, prema listi „kataloga kriminalnih prekršaja“ turske vlade. Jedan od najkontraverznijih elemenata novog zakona podrazumeva ovlašćenja Direktorata komunikacija, kojima će po „sopstvenom nahođenju“ ova služba moći da blokira URL sajtova ukoliko dobije bilo kakvu pritužbu na ugrožavanje privatnosti od strane privatnih i fizičkih lica. Ovo, naravno otvara vrata mnogobrojnim vrstama manipulacije, kažu nezavisni novinari u Turskoj. Druga značajna stavka podrazumeva da će provajdera moći do dve godine da čuvaju podatke o internet saobraćaju privatnih lica (za skoro 35 miliona korisnika u Turskoj) prema pravilima novoformirane Unije provajdera. Svih 196 provajdera u ovoj zemlji primorano je da funkcioniše i podvrgava se kontroli Direktorata.
Izvoz nam je prošle godine povećan najbrže još od 2006. godine, za preko 26% od januara do novembra, i pomogao da bitno umanjimo naš hronično veliki deficit tekućih transakcija platnog bilansa. Iako se po stopi nezaposlenosti i besparici čini da taj pozitivni trend nismo ni osetili, on je zapravo doprineo da dinar bude stabilan i da lakše plaćamo rate kredita. Koliko je naše dobro, zaista dobro? Češkoj, zemlji sa kojom možemo demografski da se uporedimo, pametno strateški postavljena državna politika donosi 14 puta veći izvozni rezultat ili, za nas nezamislivih, preko 150 milijardi dolara godišnje. Zašto je to tako?
Ako biste pitali tzv. „obične“ ljude kakva im je, ekonomski, bila prethodna godina, verovatno bi je devet od deset njih opisalo epitetima od „loše“ do „katastrofalne“. Zaista, čak ni zvanični podaci naše statistike ne bi mogli da ih demantuju koliko god da je u prošlosti realnost brojki odudarala od realnosti svakodnevnog života ili, bolje rečeno, preživljavanja većine građana. Podaci ilustruju ono što je svima očigledno – nezaposlenost nam je i dalje veoma visoka, na nivou od oko 24 odsto i to po specifičnoj metodologiji Međunarodne organizacije rada (prema kojoj se svako ko u periodu anketiranja obavlja bilo kakav posao smatra zaposlenim), a ukupan broj zaposlenih i nezaposlenih u prethodnih godinu dana stagniraju i pored skromnog rasta privrede od 2%, na koliko je zvanično procenjen. Ni oni koji su zaposleni nisu, međutim, imali mnogo sreće sa svojim standardom – iako je opšti nivo cena porastao za rekordno niskih (bar u poslednje dve decenije) 2,6 procenata, zarade, kao i penzije uostalom, realno su opale, što su najdrastičnije osetili trgovci po daljem negativnom trendu prometa u maloprodaji, gde smo do kraja novembra prošle godine kupovali realno za 5,6 odsto manje nego u istom periodu pretprošle godine.
Kada biste te iste obične ljude pokušali da obradujete vešću da nam je izvoz prošle godine povećan najbrže još od 2006. godine (za preko 26% od januara do novembra) i da smo, kao rezultat znatno većeg plasmana robe na međunarodnom tržištu, bitno umanjili naš hronično veliki deficit tekućih transakcija platnog bilansa, učinak bi bio nikakav. Šta, na kraju krajeva, prosečnom građaninu znače suvoparne statistike ako mu je novčanik sve prazniji, a kućni budžet u sve jadnijem stanju? Tek ako biste učinili dodatni napor da im objasnite kako je, recimo, usled povećanog priliva deviza, kurs cele godine bio stabilan, a njihove rate kredita, ako su zaduženi u nekoj stranoj valuti, uglavnom nepromenjene, apstraktne makroekonomske analize možda bi dobile smisao.
Ovakav rezultat, a po prvi put je naša tranziciona privreda prebacila 10 milijardi izvoza u jednoj godini, daleko najviše možemo da zahvalimo jednom sektoru i jednoj kompaniji. Naravno, radi se o proizvodnji automobila i Fiat-u. Njihov izvozni indeks za jedanaest meseci porastao je za preko tri puta, tako da je do kraja prošle godine verovatno dostignuta i vrednost izvoza od pune dve milijarde evra. Kakav je rast u pitanju postaje jasno kad se uporedi sa podatkom od pre tačno jedne decenije – te 2003. godine srpska privreda izvezla je tek nešto više od pomenute dve milijarde. A poređenja radi, u to vreme je samo jedna strana kompanija u susednoj Mađarskoj (Audi Hungaria Motor), beležila izvoz gotovo koliko i celokupna naša privreda. Po svom doprinosu ukupnom izvozu robe, Fiat se, za svega godinu dana, izjednačio sa nekadašnjim rezultatima smederevske Železare u vreme kada je tadašnji U.S. Steel najbolje poslovao. Relativno, radi se o učešću od punih 15 procenata, s tim da je, apsolutno mereno, kragujevačka fabrika već sada gotovo duplo prevazišla smederevsku po vrednosti izvoza.
Srećom, kragujevački automobili nisu bili jedini nosilac snažne izvozne ekspanzije. Sa nižim stopama rasta, ali velikim apsolutnim vrednostima pratili su ih i hemijska industrija, proizvodnja robe od gume i plastike, električna oprema, metalni proizvodi (gde su u našoj Klasifikaciji delatnosti „sakriveni“ razni auto delovi, kao sektor koji, takođe, beleži, značajno povećanje izvoza), pa i proizvodnja odeće i obuće. Među pojedinačnim robnim grupama, kao novi izvozni aduti u prvi plan su, pored Fiat-a 500L, izbile električne mašine i aparati, ali se ostale robne grupe od 10 najvećih uglavnom odnose na naše tradicionalne izvozne proizvode, nižih faza prerade, kakvi su recimo, povrće i voće, žitarice, obojeni metali ili gvožđe i čelik.
Ukupno posmatrano, najnovije statistike mogle bi da navedu na pomalo neoprezan zaključak da se u industrijski devastiranoj srpskoj ekonomiji polako odvija spontani proces reindustrijalizacije koji doprinosi pojavi da nam prerađivačka industrija kao celina pokreće ukupan izvoz, sa rastom od preko 31 procenta, čime više nego kompenzuje još jednu lošu poljoprivrednu godinu, pa i sasvim skroman izvoz rudarstva kao delatnosti. U stvarnosti, naš izvoz, kao i privredni rast, veoma je zavistan od priliva stranog kapitala, posebno u izvozno-orijentisane sektore koji se karakterišu visokim stepenom dodate vrednosti i većim zaradama od prodaje robe na svetskom tržištu. Niz je takvih primera u sektorskoj strukturi privrede – od pomenute automobilske industrije, gde je prisutan veliki broj stranih proizvođača komponenti (Yura, Leoni, Draexlmaier, Tigar Tyres, Le Belier i mnogi drugi), preko industrije odeće i obuće, kojom dominiraju Valy (proizvođač brenda Golden Lady), Pompea ili Falc East, odnosno prehrambene industrije, sa najvećim igračima, kao što su kompanije iz sastava Danube Foods grupe (Imlek, Knjaz Miloš, Bambi-Banat) i pivare u inostranom vlasništvu, sve do metalskog sektora, gde se kao vodeći proizvođači i izvoznici pojavljuju Sirmium Steel, Ball Packaging Europe ili Fabrika kablova u Zaječaru. Za neke političare bi podatak da je, recimo, 10 od 15 vodećih izvoznika u prošloj godini dobilo državne subvencije (kako često izjavljuje nekadašnji ministar privrede, braneći svoj program finansijskih podsticaja) trebalo da bude maksimalno eksploatisan u predstojećoj predizbornoj kampanji, kao veliki plus, što je činjenica koju teško mogu da osporavaju i najveći poltički protivnici, naravno, ne ulazeći u komplikovane analize, tipa: da li je tim kompanijama zaista bio potreban novac ili bi i bez tog finansijskog stimulansa svakako realizovali svoje projekte u Srbiji, ili koliko je trebalo da iznosi optimalna visina subvencija (tačnije, minimalni iznos subvencija koje bi bile dovoljne da učine njihova ulaganja kod nas profitabilnijim nego na konkurentskim investicionim lokacijama).
Negativan aspekt subvencionisanja u kontekstu ubrzane internacionalizacije srpske privrede (u smislu dominantne pozicije stranih kompanija) vezana je za visok stepen koncentracije izvoza. Ako je tek svaki deseti izvoznik (prema statistici za 2012. godinu) srednja ili velika kompanija, a one kumulativno učestvuju sa preko 70 odsto našeg izvoza, onda takva struktura svakako nije dovoljno diversifikovana pa bi eventualni odlazak neke od većih stranih kompanija ili bilo kakvi ozbiljniji problemi u poslovanju mogli da rezultiraju nizom negativnih makroekonomskih indikatora. Slična situacija, uostalom, već nam se desila pre dve godine kada je, nakon odlaska američkih vlasnika iz Železare, samo u metalskoj industriji izvoz opao za preko 500 miliona evra, dok je zbirni rast izvoza dostigao tek nešto više od skromnih 4 odsto. Nivo koncentracije izvoza ilustruje i podatak da svega 50 vodećih izvoznika ostvaruje preko 2/5 izvoza, a prvih 100 na listi za pretprošlu godinu prebacuje polovinu našeg izvoza po vrednosti. Sve ovo važi i bez Fiat-a koji se pojavio na listi tek prošle godine i svakako je samo dodatno podigao stepen zavisnosti izvoza od rezultata velikih kompanija.
Koliko god da nam je izvoz baziran na poslovanju velikih (stranih) kompanija, toliko je i geografski orijentisan na mali broj teritorijalnih celina, sa tendencijom podizanja nivoa koncentracije. Tokom prethodnih nekoliko godina, zemlje Evropske unije dobile su na dodatnom značaju kao naši spoljnotrgovinski partneri pa tako u ovom trenutku zbirno apsorbuju preko 2/5 srpskog izvoza, dok se otprilike još 1/5 naše robe prodaje u državama bivše Jugoslavije. Jedino preostalo veće izvozno tržište predstavlja Rusija, dok se Severna Amerika pojavljuje kao značajna kategorija tek sa početkom prodaje novog modela Fiat-a. Na drugoj strani, iako se, kao potencijalna destinacija za biznis, reklamiramo kao „tržište koje nudi velike mogućnosti bescarinskog izvoza na teritoriju od oko milijardu stanovnika“, ekonomije u ekspanziji, poput Turske, Belorusije i Kazahstana, sa kojima imamo potpisane Sporazume o slobodnoj trgovini, ostale su za sada gotovo potpuno neiskorišćene izvozne šanse. Ilustracije radi, kada se saberu vrednosti izvoza na sva ta tri tržišta u prošloj godini, dobija se skoro četiri puta manji iznos samo u poređenju sa Bosnom i Hercegovinom, jednom od ekonomija sa najmanjom kupovnom moći u Evropi.
Možda ne i poslednji, ali svakako važan faktor koji vodi ka relativizaciji naših pozitivnih izvoznih performansi u proteklom periodu i predstavlja rizik za dalju realizaciju domaćih izvoznih potencijala odnosi se na neto efekat izvoza. Naši najveći izvoznici istovremeno su, većinom, i veliki uvoznici sirovina, repromaterijala i poluproizvoda što, u mnogim slučajevima, daje skroman saldo spoljnotrgovinske razmene. Ako se apstrahuje nedostatak određenih sirovina za proizvodnju (čuveni slučaj sa uvozom celokupne količine koksa za potrebe Železare), neophodnost uvoza repromaterijala i poluproizvoda za proces finalne prerade trebalo bi da signalizuje trenutak za akciju na dinamičnijem razvoju male i srednje privrede, sa većinskim domaćim kapitalom koja će imati višestruki pozitivan učinak: a) dalji rast proizvodnje, zapošljavanja i izvoza, b) snažnije vezivanje krupnih inostranih igrača za domaće tržište boljom poslovnom saradnjom sa lokalnim dobavljačima i c) veći neto devizni efekat izvoza. Odličnu lekciju u toj oblasti mogla bi da nam ponudi Češka, gde su, istovremeno sa agresivnim privlačenjem stranih kompanija u tehnološki-intenzivne sektore, realizovani brojni projekti razvoja mreža lokalnih dobavljača i njihovog povezivanja sa međunarodnim investitorima. Sasvim konkretno, Česi su u pojedinim godinama u samo jedan od takvih projekata ulagali više nego mi u sve aktivnosti na promociji i privlačenju investicija. Rezultati strateški ispravno definisane državne politike, uz povoljan sticaj geopolitičkih okolnosti, zaista su fascinantni – zemlja sa kojom možemo demografski da se uporedimo izvozi 14 puta više od Srbije ili, za nas nezamislivih, preko 150 milijardi dolara godišnje. Ili, kako je to plastično objasnio jedan domaći privrednik: „Nekada su oni dolazili ovde da uče od nas, a sada dolaze ponovo, ali da nas kupe pa da radimo za njih“.
Dragan Pejčić, MBA
Tekst objavljen u februarskom, 104. broju časopisa „Biznis i Finansije“
Potrošači u Japanu imaju svojih pet minuta a maloprodaja je porasla za 4,4% u januaru, beležeći šesti mesec uzastopnog rasta. Kao rezultat toga porasla je i industrijska proizvodnja u zemlji za oko 4%.
Povećana kupovina i proizvodnja kao odgovor povećanoj tražnji rezultat su najavljenog povećanja poreza sa 5% na 8% za svu robu. Od polovine prošle godine skočila je prodaja nekretnina, automobila i drugih trajnih dobara. Ekonomsti u zemlji izlazećeg sunca nadaju se da će ovaj trend da se nastavi do aprila i uvođenja najavljenog povećanja dažbina.
Nezaposlenost u Japanu iznosi 3,7% i na šestogodišnjem je minimumu. Istovremeno, cene najtraženije robe porasle su za 1,3% u prethodnoj godini.
Prvi potrpredsednik ruske Vlade Arkadij Dvorkovič izjavio je da bi rast njihove ekonomije naredne godine mogao da se popne na 4%, što se u velikoj meri razlikuje od rasta koji je prognoziralo rusko Ministarstvo za ekonomski razvoj. Naime, Ministarstvo smatra da će se naredne dve decenije Rusija mučiti da njen ekonomski rast prebaci 3%.
Dvorkovičev optimizam inače proizilazi iz ekonomskih mera ruske Vlade koje podrazumevaju i lakše sklapanje poslova između države i malih i srednjih preduzeća, kao i stavaranje javnog fonda za jeftinije pozajmice ovim preduzećima.
Bivši ministar finansija Aleksej Kudrin o ovim merama nema tako lepo mišljenje – on kaže da će ako država nastavi da ulaže u vojnu industriju umesto u infrastrukturu i obrazovanje njen ekonomski rast biti oko 1,5%.
Izvor: The Moscow Times
Nemačka i finska ministarstva finansija prekorila su zvanični Brisel zbog pokušaja popuštanja mera štednje u perifernim zemljama evrozone koje bi “omogućilo davanje dodatnog vremena Francuskoj i Španiji da smanje budžetske deficite kako bi ispoštovale ograničenja koje nameće EU”.
Da podsetimo, Evropska komisija je Francuskoj pre godinu dana za dve godine produžila rok za smanjenje budžetskog deficita na tri odsto BDP-a u zamenu za sprovođenje ekonomskih reformi. Brisel je Parizu preporučio da smanji troškove rada, reformiše penzioni sistem i otvori zaštićena tržišta.
Prošle godine je i Španiji dato još godinu dana za istu stvar zbog „značajnog pogoršanja ekonomske situacije”, kako je tada rekao šef evrozone Žan Klod Junker.
Međutim, zbog ovih događaja su Nemačka i Finska na osam strana memoranduma optužile Evropsku komisiju da koristi “donekle proizvoljni arbitrarni pristup” i predložile “dodatni par očiju” koji bi osigurao korektno sprovođenje novih budžetskih pravila od strane Brisela.
Da podsetimo, ova pravila su usvojena pre tri godine na vrhuncu ekonomske krize u evrozoni, a prošle nedelje su predata u ruke predstavnika 28 članica EU radi diskusije. Nemačka i finska reakcija je možda pogurana i izjavom evropskog komesara za ekonomiju Olija Rena da Francuska i Španija uprkos dodatnom roku za smanjenje svojih deficita neće uspeti da ih spusti ispod 3% BDP-a. Francuska, koja bi sledeće godine trebalo da ima budžetski deficit ispod te brojke, ove godine će najverovatnije imati manjak u državnoj kasi od 3,9% BDP-a, a Španija, koja bi 2016. trebalo da smanji deficit na 3%, će ove godine doživeti čak i rast istog, na 6,5%.
Ova nemačko-finska poruka verovatno važi i za Italijane, čiji je novi premijer Mateo Renci nagovestio da bi takođe mogao od Brisela da zatraži “više fleksibilnosti”.
Osim toga, mnogi misle da pisci memoranduma poručuju da je kanibet Oli Rena dosta subjektivan i da vlasti Unije ne mogu dobro da procene da li je nemogućnost pojedinih država da procene odstupanje od zacrtanih fiskalnih ciljeva zapravo posledica loše uprave ili spoljnih faktora.
Zato Nemci i Finci predlažu osnivanje nove komisije za nadgledanje rada zvaničnog Brisela koja bi sadržala nacionalne fiskalne savete država članica. Ovo bi poprilično poljuljalo ugled ali i samostalnost Evropske komisije.
Izvor: Špigl
U okviru evrozone nezaposlenost je 12%, ali su najviše pogođeni mladi ljudi (do 25 godina starosti). Na nivou čitave EU njih 23,4% ne radi, u Grčkoj 59%, Španiji 54,6%…
Osim Grčke i Španije koji su šampioni po nezaposlenosti mladih, ni Italija ne zaostaje puno (42,4%). U poljskoj ona iznosi 27,4%, Francuskoj 25,4%, Velikoj Britaniji 20%, a Nemačkoj 7,6%, prenosi Guardian. Najnoviji rezultati pokazuju da nema mnogo pomaka na evrospkim biroima rada, ali ni kada je u pitanju inflacija: već četvrti mesec zaredom inflacija u zoni evra ostala je nepromenjena na 0,8%.
Bilansna suma Erste Bank a.d. Novi Sad je uvećana za 21,4%, sa 80,7 milijardi dinara na kraju 2012. godine na 97,9 milijardi dinara na kraju 2013. godine. Ukupni krediti u odnosu na kraj 2012. su povećani za 4,6% i iznose 58,2 milijardi dinara, dok su ukupni depoziti povećani za 26,07% i iznose 78,2 milijardi dinara. Operativna dobit na kraju 2013. godine je za 7,9% veća u odnosu na isti period prethodne i iznosi 2.028,5 miliona dinara, dok je prošle iznosila 1.878,7 miliona dinara. Neto dobit na kraju 2013. godine iznosi 1.059,4 miliona dinara, što je 15,3% manje nego u istom periodu prethodne godine, kada je iznosila 1.250,1 miliona dinara.
„Prethodna godina je za Erste Banku bila još jedna u nizu uspešnih, jer smo tokom nje uspeli da povećamo i proširimo podršku klijentima u različitim segmentima i ostvarimo odlične poslovne rezultate uprkos svim ekonomskim izazovima s kojima se suočavamo“, izjavio je Slavko Carić, predsednik Izvršnog odbora Erste Bank a.d. Novi Sad.
Evropski parlament dozvolio je legislaciju koja će ubuduće dozvoliti građanima još 20 zemalja, uključujući i Ujedinjene Arapske Emirate, da posećuju zonu Šengena bez viza.
Kada sve neophodne procedure budu gotove stanovnici 16 malih ostrvskih država iz Kariba i Pacifika, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Perua, Kolumbije i Moldavije, imaće mogućnost da bez viza posećuju zemlje potpisnice Šengesnskog sporazuma. Evropska komisija trebalo bi da razmotri i usvoji ove predloge, posle čega će oni biti i de facto primenjeni, najranije u 2015. godini.