јун 2014

Nedavno su naučnici upozorili da se led na zapadnom Antartiku ubrzano topi, i da će, sadašnjom dinamikom, veći deo leda u bazenu mora Amundsen nestati u roku od 200 godina. To će povećati nivo mora od tri do četiri metra, što nam se može činiti malo i polako, no drastično će promeniti izgled planete. Takva promena znači znatan gubitak današnje obale i  mnogih priobalnih gradova.

Nama na Balkanu je možda ova dramatična vest o Antartiku promakla, ali poplave koje su nas zadesile mogu nam verno dočarati kako izgledaju klimatske promene. U istoj nedelji, tokom samo tri dana, na nas se sručio tromesečni kišni volumen. Poplavljena područja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji zauzimaju područje veće od Slovenije.

Razmere kataklizme je u prvih nekoliko sati, pa i dana, najlakše bilo videti na društvenim mrežama gde su prijatelji i rodbina počeli deliti, u realnom vremenu, informacije i fotografije sa poplavljenih područja. Možda je čak i najgora situacija u Bosni jer, osim što su klizišta uništila puteve i kuće, pomerila su i minska polja zaostala iz poslednjeg rata.

No društvene mreže nisu poslužile samo za informiranje, već i za samoorganizaciju pomoći. Već preko vikenda, organizovana su prikupljanja donacija za ugrožena područja. Dvadeset godina nakon rata, ljudi su pokazali izuzetnu međusobnu solidarnost, do mere da se možemo zapitati je li nam trebaju prirodne katastrofe kako bismo postali bolji ljudi. Ili kako bi rekao jedan moj prijatelj iz Bosne – sad kad sve ovo prođe, ‘ajde da ne zaboravimo da možemo biti dobri.

Nadahnjuje i stav poplavljenih, od kojih su neki izjavili da nije bitno da li su sve izgubili u poplavama, glavno je da su živi i zdravi i da mogu početi ispočetka.

Uskoro su i vlade počele delovati u duhu dobrosusedskih odnosa, pa je tako Hrvatska poslala spasioce u Srbiju i Bosnu, uprkos činjenici da se i sama bori sa poplavama u istočnoj Slavoniji.

Međutim, vlade sve tri pogođene zemlje ne povezuju uzroke ovih poplava sa klimatskim promenama i gotovo ništa ne čine po pitanju smanjenja smanjenja emisije izduvnih gasova niti preduzimaju mere prilagođavanja na klimatske promene.

Upravo suprotno, sve vlade u regiji planiraju izgradnju novih termoelektrana na ugalj, novih velikih hidroelektrana i mnogobrojnih malih hidroelektrana čak i u zaštićenim područjima poput nacionalnih parkova. Većina ovih novih elektrana namenjena je izvozu energije u evropske zemlje, a na za lokalne potrebe. Investicije u energetske projekte za cilj imaju izvoz zbog ekonomskog rasta, a ne nacionalnih potreba, a u isto vreme nema obnovljivih energetskih projekata u vlasništvu lokalnih zajednica, što je trend koji je uzeo maha u Evropi.

Čak i sad, za vreme poplava, neki od političara su iskoristili priliku da predlože izgradnju novih hidroelektrana i brana na rekama jer „imamo i previše vode“, umesto da se konačno pristupi upravljanju rekama na održivi način i da se ostave plavna područja koja mogu prihvatiti višak vode.

Ponekad je teško shvatljivo zašto naše vlade, a i međunarodna zajednica ne deluju po pitanju klimatskih promena, dok nam voda praktično dolazi na kućni prag, dok smo svedoci sve češćih suša i ostalih vremenskih neprilika i dok se polarne kape i glečeri tope. Vreme je da se prestane sa ulaganjem u fosilna goriva, pogotovo u eksploataciju uglja, koji je još uvek prevladavajući izvor proizvodnje električne energije. Moramo smanjiti potrošnju na globalnom nivou, što uključuje i smanjenje odbačene energije i hrane, i istovremeno moramo smanjiti nejednakost korišćenja ovih resursa između bogatih i siromašnih.

Moguće je imati globalnu klimu koja je pogodna i sigurna za čovečanstvo, ali da bi se to postiglo globalno društvo se mora promeniti i moramo promenu započeti odmah.

Promena društva i ekonomije je zapravo mnogo lakša nego pokušaj preživljavanja devastirajuće promene klime, koja će doneti sve više poplava, tornada, šumskih požara i smanjenja poljoprivredne proizvodnje. Nova tehnološka rešenja koja će omogućiti prelaz na obnoviljive izvore energije i smanjenje emisija u transportu će sigurno pomoći, ali neće biti dovoljne.

Ako želimo izgraditi održivo društvo, ne možemo nastaviti sa sadašnjim ekonomskim modelom, koji je štetan i za prirodu i za društvo, i vodi u globalnu katastrofu. Što pre napravimo te promene, tim bolje, jer uskoro to neće biti pitanje modela razvoja ili nivoa potrošnje, nego pitanje golog opstanka.

Jagoda Munić, predsednica Friends of the Earth International, najveće svetske mreže udruženja za zaštitu životne sredine, i čelnica programa zaštite prirode u Zelenoj akciji. Ovaj  komentar je originalno objavljen na engleskom jeziku na web stranicama mreže FoEI, a mi smo ga prenelisa sajta Kontrapress.