Skupština Srbije je po hitnom postupku usvojila izmene Zakona o radu, uprkos oštrom protivljenju opozicije i protestima sindikata koji su održani u Beogradu tokom skupštinske rasprave.
Dok su predlagači izmena Zakona tvrdili da se njime stvaraju bolji uslovi za priliv investicija, opozicija je ostala uporna u stavu da se njime ukidaju radnička prava u korist poslodavaca, odnosno vlasnika krupnog kapitala. Zato ga neki zovu i “tajkunskim zakonom”.
Sindikati su već organizovali proteste protiv njegovog usvajanja, a sada su najavili i prikupljanje potpisa za referandum o povlačenju Zakona o radu koji po njihovim rečima neće omogućiti lakše zapošljavanje već lakše otpuštanje.
Najvažnije novine u izmenama ovog zakona su da pravo na naknadu po osnovu minulog rada od 0,4 odsto po godini rada važi kod aktuelnog poslodavca, a ne za sve godine staža, kao i da će naknada zbog otkaza dobijenog kao tehnološki višak iznositi minimum zbir trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada kod aktuelnog poslodavca.
Zakonom je predviđeno da zaposleni ima pravo na naknadu za noćni rad od 26 odsto, ali ne i za smenski rad. Takođe, zaposleni tokom godišnjeg odmora ima pravo na osnovnu zaradu uvećanu za minuli rad tokom tog meseca, a ne kao do sada na prosek svoje zarade iz prethodna tri meseca.
Lakše zapošljavanje starijih na neodređeno vreme trebalo bi da podstakne ukidanje obaveze poslodavcima da otpremninu isplaćuju za celokupni radni staž, po čemu je Srbija bila jedinstvena zemlja u svetu.
Što se tiče kontraverznog pitanja odnosa prema trudnicama i porodiljama zakonodavac je ipak usvojio amandman po kome je poslodavcu onemogućeno da otpusti trudnicu ili porodilju čak iako je na održavanju trudnoće.
Sada se prvi put zakonom definiše i rad sa nepotpunim radnim vremenom i rad na daljinu, i to tako da ti zaposleni moraju da imaju iste uslove rada kao i zaposleni s punim radnim vremenom.
Usvajanje ovog zakona podržale su mnoge međunarodne institucije i javne ličnosti označavajući ga kao “prvi reformski korak” posle mnogo godina u Srbiji. Istovremeno, na njegov račun upućeno je i mnogo kritika u javnosti.
Između ostalih, izdvajamo one iz Peščanikovog teksta “Zašto poslodavci veruju u Deda Mraza”, u kojima stoji da su njegove mane to što nije procentualno ograničen broj zaposlenih na određeno vreme u firmama, što je rad “na određeno” produžen na 24 meseca, to što se minimalna cena rada određuje do 15. septembra tekuće godine za celu narednu godinu bez obzira na inflaciju, to što nije regulisana praksa poslodavaca da isplaćuju minimalce + 1 dinar, što otvara mogućnost za iskorišćavanje jeftine radne snage itd.
Zagorka Golubović, nekadašnja profesorka sociologije rada, tvrdi da je ovaj Zakon u globalu loš jer “su njime sada sva prava radnika ukinuta. Čak i osnovno pravo na osmočasovni radni dan.”
Osim toga, i ministar za rad Aleksandar Vulin priznao je da je inoviran Zakon o radu propustio da reguliše sve važne stavke vezane za tržište rada kao što je položaj 60.000 ljudi koje agencije iznajmljuju na lizing drugim firmama. On je međutim najavio da će to biti rešeno novim dopunama tog zakona.
I dok ga veliki broj ekonomista, svestan potrebe za liberalizacijom tržišta, podržava, važno je imati u vidu da Zakon o radu neće doprineti većem zapošljavanju ako sve drugo što nije dobro, a mnogo toga nije – od korupcije do zapošljavanja partijskih kadrova u preduzećima i administraciji – ostane kako jeste.
U saradnji sa nekoliko najvećih banaka u Srbiji, Vip je svojim postpejd korisnicima obezbedio besplatan internet saobraćaj prilikom korišćenja e-banking i m-banking aplikacija. Ova pogodnost dostupna je u Banca Intesa, Hypo, Raiffeisen, Komercijalnoj i Societe Generale banci, a plaćanje Vip mesečnih računa ovim putem je bez provizije.
Usluge su dostupne sa bilo kog mesta i u bilo koje vreme, 24 sata, 7 dana u nedelji, bez odlaska u banku i čekanja u redovima.
Ponuda važi do 30. aprila 2015. godine, za korišćenje interneta u nacionalnom saobraćaju, dok se instaliranje aplikacija naplaćuje po važećem Vip internet cenovniku.
Više informacija o ponudi na www.vipmobile.rs, a o e-banking i m-banking uslugama na internet sajtovima i u poslovnicama navedenih banaka.
Vlada Srbije odlučila je danas da minimalna zarada, bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, od jula do decembra ove godine ostane nepromenjena – 115 dinara po radnom času. Poslednje povećanje „minimalca“ bilo je 1. aprila 2012. godine – sa 102 na 115 dinara.
U saopštenju posle sednice navodi se da je Vlada odlučila da obezbedi zdravstveno osiguranje za više od 26.000 zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju i sa nerazvijenih područja, koji nemaju overene zdravstvene knjižice.
Srbija uvozi 90% lešnika, što je samo u 2013. godini dostiglo vrednost od gotovo 7 miliona evra. Najčešći razlog zašto je intenzivno gajenje, i uz povoljne agroekološke uslove, realativno zapostavljeno je dug period ulaganja i što puna rodnost nastupa kasno, od pete do osme godine.
Optimističan scenario da bi Srbija od uvoznika mogla da postane ozbiljan konkurent na tržištu, ispisuje najava italijanske kompanije „Ferrero“ koji planira da podigne plantaže lešnika u Srbiji, razvije rasadničku proizvodnju, omogući domaćim proizvođačima da nabavljaju sadnice po povoljnijim uslovima i obezbedi im sigurnog kupca. Država bi istovremeno refundirala troškove nabavke kupljenih sadnica leske kroz bespovratna sredstva i kroz kreditna sredstva banke uz subvencionisanje dela kamatne stope.
Ovakav model smanjio bi početna ulaganja, ali da li će investicija italijanske kompanije zaista proširiti zasade pod lešnikom 10 puta do 2020. godine kako je planirano, jasnije će biti u septembru za kada je najavljen početak realizacije ovog projekta. Prema proceni Ministarstva poljoprivrede, trenutno se u Srbiji pod zasadom leske nalazi oko 1.000-1.200 hektara. Stari su u proseku 4 do 5 godina, sa prosečnom gustinom sadnje od 600 sadnica po hektaru (400-1.200 sad/ha) i prinosom od 7 do 10 kilograma po stablu.
Na osnovu ovakvih podataka godišnja proizvodnja lešnika u ljusci je oko 4.000 do 5.000 tona, a najveći zasadi se nalaze u: Šidu (137 ha), Pećincima (111 ha), Kuli (107 ha), Šabcu (71 ha), Deču – Crvenki (58 ha, kalemljeni Enis) i u Vršcu (51 ha). Polovina podignutih zasada je zasađena sa kvalitetnim italijanskim sortama koje se koriste u industrijskoj proizvodnji, dok je druga polovina podignuta sa krupnorodim turskim sortama koje se ne koriste u industriji – kažu za naš portal u Ministarstvu poljoprivrede.
Po hektaru do 500 sadnica
„Hazelnut & Leska“ su svoju plantažu lešnika podigli u selu Deč kod Pećinaca, na tridesetak kilometara od Beograda. Kopirali su italijanski sistem gajenja, nabavili italijanske sadnice i razvijaju industrijsku proizvodnju. U nedavnom intervjuu koji je dao za magazin „Ekonometar“, Aleksandar Petrović, jedan od suvlasnika kompanije, kazao je da je po hektaru potrebno uložiti od šest do deset hiljada evra, u zavisnosti od toga šta uzgajivač želi da postigne, odnosno od sistema obrađivanja, navodnjavanja, načina sadnje, pripreme zemljišta.
„Mi smo uradili sve potrebne pripreme na našoj plantaži i zato je naša početna investicija bila oko milion evra, a sada je već narasla na blizu dva miliona. Reč je o industrijskoj proizvodnji koja uslovljava i mnogo veće troškove, ali potencijalni mali proizvođači bi trebalo da računaju na pomenutih šest do deset hiljada evra po hektaru kao okvirni trošak podizanja zasada, i na godišnji trošak održavanja od 700 u prvim godinama, pa do 2.000 EUR u kasnijem periodu“, rekao je Petrović za „Ekonometar“.
Pre četiri godine proizvođači su oformili i Udruženje, koje svojim članovima omogućava popust za kupovinu sadnog materijala. Cene sadnica su različite u zavisnosti da li su jednogodišnje ili dvogodišnje. „Recimo da jedna dvogodišnja sadnica košta oko 2 EUR ali to zavisi i od količine koja se kupuje. Po hektaru nije potrebno više od 400-500 sadnica jer u kasnijim godinama kada se leska proširi nastaje problem zbog guste sadnje“, kaže za portal eKapija Ognjan Ilić iz Udruženja.
Rad na održavanju plantaže zavisi od toga da li se proizvođač ikada bavio poljoprivrednim radovima, a osnovni problem u početku je korov, pa se kako su sadnice mlade i kako se ne bi oštetile raznim hemijskim preparatima, preporučuje njegovo mehaničko uništavanje.
Čekanje koje se isplati
U Ministarstvu poljoprivrede ističu da su proseci rodnosti lešnika u Srbiji jednaki, a u nekim delovima čak i veći nego u Italiji. Lešnik zahteva rastresita, duboka, umereno vlažna zemljišta i dobru osunčanost terena. U centralnoj Srbiji je 90% zemljišta ispod 1.000 metara nadmorske visine, što je takođe izuzetno pogodno. U Vojvodini su za gajenje lešnika pogodni Srem i zapadni delovi Bačke, a zbog jakih vetrova, mrazeva i visokog nivoa podzemnih voda, lešniku ne odgovaraju Banat i severni i istočni delovi Bačke.
Interesovanje za uzgoj lešnika kontinuirano raste ali je problem i dalje dug period ulaganja do pune rodnosti lešnika i povraćaja investicije. U pomenutom intervjuu za „Ekonometar“ suvlasnik „Hazelnut & Leska“ potencijalnim uzgajivačima lešnika poručuje da moraju da planiraju i da razmišljaju tako da prvi ozbiljni povraćaj novca stiže tek u osmoj ili devetoj godini. „Ovo jeste visokoprofitabilna poljoprivredna grana, ali je početni period čekanja znatno duži. Ipak, sa druge strane tržište i cena lešnika su stabilni i nema velikih oscilacija“, kaže Aleksandar Petrović.
U Udruženju proizvođača lešnika za eKapiju kažu da će se proizvodnja svakako pre isplatiti ako se kupci opredele da kupuju domaći kvalitetniji lešnik. Sve što se uvozi, kaže Ognjan Ilić, guši domaću proizvodnju i dugoročno nije dobro za ekonomiju. „Problem je što razni uvoznici uvoze lešnik lošeg kvaliteta, jer je taj lešnik mnogo jeftiniji u nabavci, pa ga isporučuju na naše tržište po nižim cenama čime obaraju cenu lešnika. Zapravo takav lešnik nikome ne treba, makar bio i upola cene.“
Turski lešnik – nelojalna konkurencija
U najavi je i da se pomoć države proizvođačima uveća. Ministarstvo poljoprivrede predvidelo je set mera za unapređenje sektora voćarstva, pa samim tim i proizvodnju lešnika i podizanje novih zasada leske. Subvencija za podizanje novih zasada voća je već povećana u 2014. godini, odnosno povraćaj sredstava po investicji iznosi 40-55% u odnosu na prošlu godinu kada je subvencija iznosila 30-45%.
Država je, ipak, kaže Ilić, u ranijem periodu napravila veliku nepravdu prema domaćim proizvođačima lešnika, kada je potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskom i postavila ih u položaj nelojalne konkurencije. „Mi se trudimo da napravimo kvalitetan domaći lešnik, samim tim da povećamo domaću proizvodnju, smanjimo nezaposlenost makar i u promilima kao i nepotreban trošak novca za uvoz. Uložili smo materijalna sredstva, rad i čekamo skoro deceniju da nam se ona vrate u vidu zarade od prodaje, a potpisivanjem sporazuma sa Turskom, koja je vele sila u proizvodnji lešnika, sve to je dovedeno u pitanje.“
Najveći kupci lešnika su konditori koji otkupe oko 75% svetske proizvodnje, od čega „Ferrero“, kao najveći individualni kupac, otkupi od 22 do 27%. Investicijom u Srbiji, „Ferrero“ bi preko mreže kooperanata postao i najveći otkupljivač lešnika u Srbiji. U Udruženju proizvođača lešnika napominju da će biti uključeni u pregovore sa resornim Ministarstvom i italijanskom kompanijom kako bi pružili podršku trenutnim ali i budućim proizvođačima lešnika u Srbiji.
Sadašnja cena očišćenog lešnika na pijaci je 900-1.000 dinara, dok je lešnik u ljusci upola jeftiniji oko 400 dinara.
Direktor poslovnog udruženja Toplane Srbije Milovan Lečić izjavio je da srpske toplane duguju više od osam milijardi dinara Srbijagasu za isporučene energente, ali je naglasio da je sistem stabilan.
„Energentska stabilnost nije ugrožena i toplane u Srbiji spremno dočekuju narednu sezonu. Da bi se takvo stanje održalo, neophodno je da potrošači izmiruju redovno obaveze kako bi toplane redovno servisirale svoje obaveze prema dobavljačima“, rekao je Lečić novinarima tokom boravka u Šapcu.
Lečić je naveo da su dugovanja prema snabdevačima manja za 40 procenata nego u 2013. godini zbog kredita uzetih kod razvojnih banaka. Udruženje srpskih toplana ima 60 članica.
„Prevelike da bi propale“ banke u SAD i Evropi dobile su tokom 2011. i 2012. implicitne državne subvencije koje je i danas teško tačno proceniti a kreću se od 15 do 70 milijardi dolara u prvom odnosno 90 do 300 milijardi dolara u drugom slučaju. Zahvaljujući “transferu” poreskog novca u njihove profite, koji i danas traje nešto manjim tempom, postale su još veće, još sklonije moralnom hazardu i predstavljaju mnogostruko veću glavobolju za zakonodavca. Iako oni različitim merama nastoje da ih smanje i suze, taj posao će biti i dugotrajan i naporan, a možda i uzaludan.
Država često interveniše i podržava industrije koje smatra vitalnim za rast i zaposlenost. Gotovo uvek su odluke da se neka industrija podrži novcem poreskih obveznika rezultat procene da bi kolaps te industrije ili velikog privrednog subjekta imao velike negativne eksterne efekte. Te odluke su uvek i političke i pod ogromnim uticajem moćnih lobija.
Dubina i intenzitet kao i trajanje poslednje finansijske krize postavili su pitanje “too big to fail -TBTF” u finansijskom sektoru u centar diskusija oko usvajanja novih finansijskih politika. Kriza je izbacila u prvi plan velike banke koje su svojim neodgovornim ponašanjem u velikoj meri doprinele pojavi krize. Tokom nekoliko godina bili smo svedoci propasti nekih banaka, merdžera pod uticajem države i ogromnim direktnim subvencijama iz budžeta. Ono što posebno iritira javnost je činjenica da jedan broj velikih banaka nije podneo konsekvence rizičnog ponašanja, već je uspeo da svoje gubitke prebaci na poreske obveznike.
Bliža sagledavanja problema TBTF finansijskih institucija u krizi dovela su do zaključka da sama njihova veličina nije jedina osobina koja ih čini rižičnim u kriznim vremenima. Pored veličine koja se meri preko dva pokazatelja, aktivom u US$ i aktivom prema GDP države u kojoj je sedište finansijske institucije, definisane su još tri osobine koje se odnose na njihovu zamenljivost, međuzavisnost i kompleksnost. Zamenljivost se najčešće definiše preko pozicije na listama po kapitalu, zajmovima i imovini u državnim papirima, dok je jedna od korišćenih definicija međuzavisnosti bazirana na veličini vrednosnih papira u posedu institucije, visini dugova i odnosu kapitala i dugova. Još uvek ne postoji ni minimalna saglasnost o kombinaciji instrumenata i aktivnosti koje bi bile dobar proksi za pokazatelj kompleksnosti velikih finansijskih institucija, pa on za sada nije u široj primeni. Rastuća kompleksnost i međuzavisnost finansijskih institucija i finansijskih tržišta, kao i nedostatak subjekata koji daju iste ili slične usluge povećava mogućnost izazivanja panike u vremenima krize. Istraživanja TBTF fenomena dovela su do promena u njegovom posmatranju, pa je kompleksno sagledavanje proizvelo novu frazu “too important to fail- TITF, koja je sada prihvaćena kao sinonim za problem finansijskih institucija u krizi.
Kao kvasac
TITF koncept je baziran na verovanju da bi propast neke od sistemski važnih institucija mogla imati suviše veliki negativni efekat na finansijski sistem i privredu zemlje i da vlada treba i mora da učini sve da tu propast spreči. Iako su socijalni troškovi visoki, smatra se da je spasavanje u mnogim slučajevima poželjno i opravdano, ali da zahteva dodatno oporezivanje poreskih obveznika.
S obzirom da smatraju da će država u slučaju krize stati iza TITF institucija, njihovi kreditori očekuju da neće snositi pune troškove propasti banke. Zbog toga su spremni da pozajme novac po nižim kamatnim stopama nego što bi one trebalo da budu ako bi se uzeo u obzir profil rizika banke. TITF institucije su u poziciji da dobijaju niže troškove finansiranja od konkurenata, da povećavaju odnos pozajmljenog i sopstvenog kapitala do grotesknih razmera i da ulaze u rizičnije poslove. Ove institucije imaju podsticaje da rastu brže i više nego što bi to pokazivale ekonomija obima i diversifikacije, da bi maksimalno iskoristile prednosti implicitnog subvencioniranja.
Iako ekonomisti još nemaju kompletan odgovor na TITF problem, postoji saglasnost o najmanje tri povezane činjenice. Prva se tiče uočenog ponašanja finansijskih institucija koje imaju implicitnu ili eksplicitnu pomoć države. Takve institucije su sklone da povećavaju pasivu pozajmljivanjem i da preduzimaju rizičnije poduhvate nego što bi to činile bez „osiguranja“ države. „Moral hazard“ je osnova ovakvog ponašanja i u ovom slučaju se može definisati kao znanje ili očekivanje da će država pomoći instituciju ako preuzeti nepotrebni rizici počnu da se ostvaruju.
Druga važna činjenica je da se u finansijskom sektoru pojavljuju dve vrste institucija, jednih sa podrškom države, dok ostali tu podršku nemaju. Tako se kreiraju nejednakosti i konkurentske prednosti za pojedine institucije na tržištu finansijskih usluga.
Treća činjenica je da vladine subvencije pojedinim finansijskim institucijama rezervišu ili troše deo sadašnjih ili budućih javnih prihoda. Sigurno je da se time smanjuje produktivna javna potrošnja i često ugrožava budžetsku stabilnost zemlje. Uz to, subvencije dovode do distorzije cena i pogrešne alokacije resursa.
Dve mere subvencija
Istraživanja veličine TITF subvencija su za sada ograničena na sistemski važne banke (onako kako ih definiše Financial Stability Board-FSB), ali se TITF pojavljuje i kod ostalih finansijskih nebankarskih institucija, pa i kod nekih industrija u realnom sektoru. Velika većina procena TITF subvencija pokazuje da su one znatne, dok ih jedan manji broj procena koji dolazi iz finansijskog sektora smatra minornim. Razvijeno je nekoliko metoda procene TITF subvencija, od kojih se dve smatraju prilično pouzdanim. Prvi metod se zasniva na razlici ostvarenih credit default swaps (CDS) i njihove vrednosti izračunate na realnoj proceni rizika sistemski važnih banaka. Drugi metod koristi činjenicu da kreditni rejtinzi, sem agregatnog iskaza, imaju komponente, od kojih jedna pokazuje spremnost države ili parent company da obezbedi pomoć. Uprošćeno, razlika ove dve veličine pokazuje TITF subvenciju. Poslednja procena IMF-a o veličini TITF subvencije (za 2013.) kreće se oko 15 basis points za SAD po obe metode i 60 do 90 basis points za Evrozonu, pri čemu se viša vrednost dobija primenom metoda koji koristi razlike u CDS. Prevedeno u američke dolare, TITF subvencija (2011-2012) za sistemski važne banke u uzorku iznosi za SAD između 15 i 70 milijardi dolara, dok se za Evrozonu ova subvencija kreće između 90 i 300milijardi dolara. Ove procene se uklapaju u rezultate istraživanja ovog fenomena koji su do sada objavljeni.Već i površna poređenja procena TITF subvencija i profita najvećih banaka u SAD pokazuju da su ove dve veličine približne, što dovodi do paradoksalnog zaključka da se njihov profit u osnovi može smatrati transferom od poreskih obveznika ka kreditorima tih banaka.
Veće i rizičnije
Prema IMF-u, TITF subvencije su generalno niže u odnosu na period početka krize i nalaze se u ravni subvencija u vremenu pre krize. Izuzetak je Evrozona gde su TITF subvencije i dalje visoke, što se povezuje sa krizom suverenog duga u nekim zemljama EU. Takođe je primetno da je došlo do konsolidacije bankarskog sektora u svim posmatranim zemljama. Broj banaka je opao u svim zemljama posle 2000, ali uz rast odnosa njihove aktive i GDP zemlje. Kriza 2008 je znatno doprinela konsolidaciji, pa su sada sistemski važne banke veće nego pre krize. Ova činjenica pokazuje da je TITF problem veoma kompleksan i da će njegovo rešavanje zahtevati dosta vremena.
Rad na pronalaženju rešenja za TITF ide u dva pravca: mere koje treba da utiču na prevenciju sistemskog rizika od strane TITF institucija, kao i mere kojima se definišu procedure i rešenja za propale TITF institucije. Smatra se da kombinacija pomenutih mera treba da internalizuje rizik koje TITF institucije preuzimaju, kao i da limitira negativne eksternalije koje se prebacuju na državu i poreske obveznike. Do sada su definisane sledeće mere:
• Ekonomska regulacija usmerena na veličinu i aktivnosti banaka kako bi sprečila pojavu TITF institucija ili bar ograničila njihov broj. Moguće su različite mere kontrole i limitiranja aktive, pasive ili njihovih pojedinih pozicija, spajanje i razdvajanje delova ili operacija banaka, kao i nadgledanje aktivnosti banaka kako bi se ublažili rizici. Smatra se da bi regulacija putem podsticaja bila pravo rešenje za banke, ali je problem na strani definisanja i implementacije pravila.
• Novi standardi koji povećavaju otpornost banaka i pojačana supervizija banaka koja bi umanjila mogućnost da dođe do velikih problema u poslovanju. Time se povećava mogućnost absorbovanja gubitaka od strane samih banaka i štiti finansijska stabilnost. Ove mere su uglavnom definisane u Basel III regulativi i obuhvataju povećanje adekvatnosti i kvaliteta kapitala, kao i likvidnosti banaka. Uvedene su dodatni stroži standardi za sistemski važne banke, dok neke zemlje idu dalje od Basela III. Ove mere su praćenje naporima da se produbi i intenzivira supervizija sistemski važnih banaka.
• Jačanje otvorenosti i transparentnosti bankarskih bilansa i operacija može umanjiti potrebu za državnom intervencijom u vreme kriza. Potpunije informacije smanjuju neizvesnost oko kvaliteta aktive banaka u vreme kriza. Ukoliko ovakav način izveštavanja ne postoji, države ponekad u odsustvu informacija pomažu ceo bankarski sektor iako to ne bi morale da čine. Da bi ova politika bila uspešna informacije dostupne javnosti moraju biti koncizne i uporedive.
• Nametanje obaveze da individualne sistemski važne banke naprave svoj testament (plan) za slučaj krize smanjuje troškove za budžet. Tim dokumentima se uklanja neizvesnost o tome šta vlasnici, kreditori, depozitari i ostali ekonomski agenti mogu da očekuju u slučaju propasti banke. Cilj testamenta je da se troškovi sanacije ili likvidacije banke prebace sa javnog na privatni sektor. Ovo rešenje je često praćeno dodatnim oporezivanjem banaka, gde prihodi od poreza idu u poseban fond za pomoć bankama u problemima.
Politike koje treba da umanje TITF subvencije su u procesu definisanja i uvođenja. Rad u internacionalnim finansijskim organizacijama (IMF I FSB pre svih) uz podršku političkih elita doveo je do brojnih promena zakonodavnog okvira u razvijenim zemljama koje su pomogle da se TITF subvencije smanje. Dalja koncentracija banaka nakon krize pokazuje da će ovaj problem verovatno još dugo biti prisutan, ako ga je uopšte moguće eliminisati.
Dr Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF
Finansije top 2013/14
Kanali mobilne komunikacije ubrzano se razvijaju, ali ih kompanije još uvek ne koriste u dovoljnoj meri – navodi se u najvećem međunarodnom istraživanju o komunikacijama u Evropi, koje sprovode Evropska asocijacija za obrazovanje i istraživanje u oblasti odnosa s javnošću (EUPRERA) i Evropska asocijacija direktora komunikacija (EACD) uz podršku međunarodne mreže PR agencija – Ketchum. Istraživanje je zasnovano na odgovorima 2.777 stručnjaka za komunikacije iz 42 zemlje, među kojima je i Srbija.
Polovina ispitanika izjavila je da njihove organizacije trenutno razvijaju kanale mobilne komunikacije, a 91% predviđa da će kanali mobilne komunikacije biti prioritetna razvojna oblast u naredne tri godine. Smatra se da su glavne prilike koje pružaju mobilni kanali komunikacija sa stejkholderima u bilo koje vreme (60%), prezentacija sadržaja prilagođenih korisnicima (54%), i dopiranje do mlađe publike (40%). Glavni izazovi su vezani za integraciju mobilnih medija sa drugim kanalima i platformama (58%), pronalaženje ubedljivih koncepata koji stvaraju dodatnu vrednost (47%) i predstavljanje kompleksnih sadržaja na mobilnim ekranima (46%).
Jedan od fokusa istraživanja bilo je i liderstvo. Ispitanici širom Evrope su ocenili da su pouzdanost (58,9%), inovativnost (51,5%) i kvalitet proizvoda/usluge najvažniji za ocenu liderstva jedne organizacije. Za njima slede kvalitet menadžmenta, imidž dobrog poslodavca, a tek na šestom mestu je finansijska snaga. Čak 88,3% ispitanika ocenjuje efikasnu komunikaciju kao faktor koji je od velikog značaja za dobro vođenje organizacije.
„U Srbiji se kvalitet proizvoda i pouzdanost smatraju ključnim karakteristikama liderskih organizacija, što se uglavnom poklapa sa rezultatima dobijenim u drugim zemljama. Međutim, iznenađuje činjenica da samo četvrtina domaćih ispitanika smatra da fokusiranost na korisnika ili potrošača igra značajnu ulogu u formiranju imidža liderske organizacije, i to je svakako oblast na kojoj treba poraditi u budućnosti ukoliko želimo da idemo u korak sa svetskim trendovima i pokažemo da su nam oni od kojih živimo zaista važni.“ ističe Ljiljana Boljanović, direktorka agencije Olaf&McAteer, Ketchum-ovog partnera u Srbiji, dodajući da, „ohrabruje što je oblast društveno-odgovornog poslovanja među ispitanicima iz Srbije kotirana prilično visoko (38%), i toj oblasti pridajemo više važnosti nego Nemci (26,5%), Britanci (27,7%) i čak duplo više nego Poljaci (18%).“
Istraživanje je takođe pokazalo da među osobinama lidera Evropljani najviše cene sposobnost da se komunicira otvoreno i transparentno (94%). Vrlo visoko se kotiraju i vođstvo davanjem ličnog primera (90%) i saglasnost onoga što se govori i onoga što se radi (89%). Ohrabruje činjenica da se korišćenje „inspirativne retorike“ nalazi na poslednjem mestu od 14 osobina koje su ocenjivane.
Trgovanje akcijama u Rusiji jutros je obeležio novi pad prometa, sa gubicima koji se povećavaju kako vreme prolazi. Investitori su odustali od riskantnijih papira.
Kompanije koje predvode pad berze su giganti kao što su Gazprom, Sberbank i Lukoil, izveštava američki CNBC. Berzanski indeks MICEX pao je za 1,9% u prvom satu poslovanja, a vrednost akcioja ruske avio-kompanije Aeroflot pala je za 2,9% do osam ujutro. U međuvremenu ruska rublja je pala za 1% prema američkom dolaru i dosegla novi najniži nivo od 8. maja.
Kriza se prelila unekoliko i na ostale evropsk eberze a najveći gubitaši su zasad avio-prevoznici: AirFrance, RayanAir i lufthansa su zabeležili gubitke preko 1%.
Bolivija je smanjila starosnu granicu za samozapošljavanje na 10 godina, što znači da je sada tamo dozvoljen dečji rad sve dok ovi mali radnici redovno idu u školu.
Takođe, novim zakonom je dozvoljeno deci od 12 godina da sklapaju ugovor o zaposlenju sa poslodavcima, ali uz pristanak roditelja.
Foto: Unicef
Bolivija je inače veoma siromašna zemlja, u kojoj 500.000 dece svojim zaradama dopunjuje porodične kućne budžete.
Ova deca se uglavnom bave čišćenjem cipela ili prodajom hrane na ulicama. No, ima i onih koji rade u veoma teškim uslovima, u rudnicima ili na poljoprivrednim gazdinstvima.
Izvor: BBC