U ukrajinskoj krizi je od samog početka postojala opasnost da će zauzimanje stava prema Putinu prerasti u pitanje zapadnih vrednost i sopstvenog identiteta. Nije lako slediti sopstvene interese. A što se tiče vrednosti, lako može da se desi da se precenimo.
Umjesto da Meisterschaft pokušava namamiti na besplatno ljetovanje, možda bi dubrovački gradonačelnik mogao ugostiti autobus iz Minska…
Petak je, prvi kolovoza, usred rahle užurbane kolone, među autima stranih registracija, vozim se na more. Ostajemo samo dva dana vikenda, a ja se sjećam prvoga kolovoza od prije tačno trideset godina, bila je srijeda, i ja sam isto ovako putovao prema moru. Samo što je grad iz kojeg sam pošao bio drugi, i nisam išao na dva dana nego na petnaest mjeseci. Prije ponoći, prvoga augusta 1984, morao sam se javiti u Uble, na otoku Lastovu, na odsluženje vojnoga roka. Putovao sam autobusom, a svud okolo bila je ista ova gužva, tisuće automobila, s malim i velikim obiteljima koje su pošle na more. A ja, nesretnik, u vojsku. Sedamdeset godina ranije, koji dan nakon prvoga kolovoza, tako je moj djed išao u Veliki rat.
Prije trideset godina na more su putovali svi. Ljudi bosanskih, srbijanskih, vojvođanskih registarskih tablica jatili su se oko Bugojna i Donjeg Vakufa, zastajali po krajputaškim birtijama da rashlade svoja vrela čela, sigurni u sebe jer znaju kamo idu, jer su svoji na svome i ništa im se loše ne može dogoditi. Među njima, plahovitiji, nesigurni u staze i bogaze i davno probijene turske drumove, pomiješani s domaćima putovali su Nijemci, Čehoslovaci, Madžari, Poljaci. Nije davno bio Drugi svjetski rat, neki od turista sjećali su se ovih šuma. Ali prvog augusta 1984, usred turističkih migracija, dok sam, najsamiji na svijetu, išao u vojsku, činilo se da je rat daleko od nas, na Bliskom istoku, u Gazi i u Libanonu, a nama ostaju samo herojska sjećanja i jedna u nizu sjajnih turističkih sezona.
Danas je drukčije. Domaći rijetko idu na more. A i pojam domaćih se dramatično suzio i sveo na Zagreb i širu okolicu. Svi drugi su stranci, Srbi i Bosanci. A oni, ako im je još ostalo novca, putuju danas na gostoljubivija mora, u Crnu Goru, Tursku, Grčku. Više nema ni Nijemaca koji bi se sjećali ovih šuma iz 1943. Turizam se pretvorio u nacionalnu mistiku, u transcendentalno, zaumno dozivanje bogatih stranaca, da dođu i ostave nam svoje novčanike, crne ili barem zlatne kreditne kartice; na turizam se svela nacionalna ekonomija, pa se kao najstrašnije od svih strašnih pitanja nad glavama Hrvata, kao prorokov glas nad kamenom pustinjom, uzdiže ovo: a šta ako gosti jednom ne dođu? Šta ako jednoga prvog kolovoza na hrvatskim cestama nikoga ne bude? Nije to pitanje na koje bi se odgovaralo među ljudima, u širem društvu ili na televiziji, kod Đure Tomljenovića. To je pitanje koje danas stoji između Hrvata i dragoga Boga. Gospod Bog je, a ne nekakva ženskica, direktor Hrvatske turističke zajednice. On je, a ne onaj nekakav Lorencin, Milanoviću jedini prihvatljiv član jedine preostale antifašističke stranke u Hrvatskoj, nadležan za sudbinu hrvatskoga turizma.
Nama trebaju bogati gosti. Mi smo za elitni, a ne za masovni turizam. Čuju se već dvadesetak godina vlahušići i karavlahušići, lokalni primorski šerifi i domoljubni razbojnici, doktori turizma i vlasnici apartmana s balkonima bez ograde i stepeništima koja vode prema nedograđenom trećem katu, pokazujući otvoreni prezir prema svim tim istočnoeuropskim siromasima koji su prije trideset godina dolazili ljetovati u Dalmaciju. Neće oni Ruse, Čehe i Poljake, neće ni sirote Ukrajince, a za Bjeloruse ni da čuju. Ti Bjelorusi, svojim sam ih očima gledao, ove su godine počeli autobusima da dolaze na Crnogorsko primorje. Tri dana putuju od Minska do Budve, zatim su sedam dana na moru, pa još tri dana putuju kući. Sirotinja huda, nemaju ni za sladoleda, ali jednako osjećaju tu sjevernjačku čežnju za toplim morima kao i Šveđani, Norvežani, Nijemci. Domaći u Budvi i Tivtu gledaju ih u čudu, s nekom solidarnom tugom, ali i strahom da bismo svi jednoga ne tako dalekog dana mogli postati Bjelorusi.
I što bi sad ti vlahušići i karavlahušići kada bi im se jednoga dana, umjesto kruzera veličine empajer stejt bildinga, u Gružu pojavio autobus s Bjelorusima? Bi li ih bez riječi deportirali ili bi ih potjerali uz optužbu da su mlatili sredozemnu medvjedicu?
I dok tako vozim kroz Gorski kotar, putujući u ljubaznu zemljicu Istru, razmišljam o tome što bi oni kada bi im neki marketinški mag objasnio da će veće koristi po hrvatski turizam biti ako na svoj račun u najboljim dubrovačkim hotelima prime i ugoste dva autobusa gostiju iz Minska, a ne njemačku nogometnu reprezentaciju, koja je u Brazilu postala prvak svijeta. Ovo drugo je, naime, jadno i provincijalno. Ugostiti Bjeloruse je, međutim, galantno i elitno. To je gesta elitnog turizma.
Bio sam dijete, pet ili šest godina sam mogao imati kada su u Dalmaciju dolazili Madžari i Čehoslovaci s gepecima punim robe, koju bi u dva dana rasprodali i tako dolazili do novaca za svoja ljetovanja. Donosili su dječju robu, sovjetske fotoaparate i ručne satove, lažne samovare, čajnike, pokućstvo i praški porculan. Madžarima je bilo teže, njihova roba je zbog nečega bila slabija nego čehoslovačka, a nisu imali ni tih famoznih satova i fotoaparata. I tako jednoga ovakvog kolovoza, možda baš sudbonosne 1971, kada je Hajduk nakon duge stanke postao prvak, neki Madžar, zovimo ga Janos, ostao je sa svojim starim wartburgom nasred mjesne rive, praznog rezervoara, i bez dinara u džepu. Samo mu je gepek bio pun neprodane robe, koja nije trebala nikome i nije vrijedila ništa.
Očajan, ušao u u prvu kuću. Ponudio je dječje zimske džempere, u zamjenu za novca koliko bi mu bilo dosta za benzin do Pečuha. Za to vrijeme tužna žena, zovimo je Rosza, sa svoje je dvoje djece sjedila u autu i čekala. Bili su tako dekintirani da se nisu usuđivali ni zagaziti na dalmatinski asfalt.
Žena na čija je vrata pokucao zvala se Matija. Baba Matija. Jedva joj je objasnio što hoće, a ona kada je shvatila, samo što ju nije kolpalo. Prošla je ona i El Šat i godine poslijeratne oskudice, i sve joj se to upisalo u pamet. A sad će se još i ovoga sjećati, kao jada nad jadima. Pozvala je šjor Franu, koji je uza sve druge jezike govorio i madžarski, da Janosu iznese ovakvu ponudu: ostat će deset dana u sobi s kupaonicom, bez posebnog ulaza, i ako za to vrijeme skupi novac za benzin, dobro je, a ako ne skupi, pozajmit će mu ona, a Janos će vratiti sljedeće godine. Što se tiče plaćanja sobe, tu problema nema. Čekala je jednoga takvog da mu ove godine ne naplati sobu. A hranit će se kod nje, jest će ono što jedu njezini, barem blitve i krumpira ima dosta, a ne fali ni kokošje juhe, palente, gulaša…
Ne znam kako se završila priča s Madžarom koji nije prodao ništa, pa nije imao novca ni za ljetovanje, ni za benzin da se vrati kući. Ali babi Matiji je, to znam, dobro išlo s izdavanjem soba. I njoj i njezinima. Bilo je to vrijeme elitnoga turizma, imalo se pa se moglo. Babe u crnini, stare partizanke, dobro su znale što je turistički marketing. Treba ljude navesti da te vole, uvjeriti ih da i ti njih voliš. Ništa drugo.
Sistem objedinjene naplate veoma dobro funkcioniše, ocenili su juče predstavnici Grupacije računovodstvenih agencija Privredne komore Srbije na sastanku sa predstavnicima Poreske uprave. Predstavnici Grupacije izrazili su zadovoljstvo načinom na koji je sistem osmišljen i na koji funkcioniše bez većih problema i poteškoća, saopštila je PKS.
Predstojeće jeseni severnu hemisferu pogodiće epidemija bolesti koja godišnje odnese između 250.000 i 500.000 ljudskih života i za koju još uvek nema leka. U pitanju je – sezonski grip.
Ljudski strah od epidemije obično nema mnogo veze sa izračunatim šansama za oboljevanje, što je fenomen kome u mnogome pomažu senzacionalistički naslovi u medijima. Ebola je trenutno pojam od koga strahuju svi hipohondri, i ne samo oni, širom planete. Dosad je odnela oko 930 života u Zapadnoj Africi, uz stopu smrtnosti od 55%. Javio se tim povodom čak i bogataš Donald Tramp, koji je predložio prekid svih kontakata SAD sa Zapadnom Afrikom.
Ebola je zastrašujuća bolest, ali u higijenskim uslovima, ako je na vreme uočena i tretirana, njena stopa smrtnosti može biti umanjena. Takođe, prenosi se preko telesnih tečnosti, što znači da ju je moguće lakše izolovati od nekih drugih bolesti, npr. sezonskog gripa. Stopa širenja epidemije ebole ukazuje na linearnu progresiju: u junu je bilo zaraženo 400 osoba, u julu novih 500. Zdravstvene radnike mnogo više brinu epidemije bolesti koje se šire eksponencijalno, kada jedna osoba u proseku zarazi dvoje ili više ljudi, čak iako je stopa smrtnosti niža.
Ovogodišnje širenje ebole je tragično, ali ga treba staviti u razumnu proporciju sa nekim smrtonosnijim epidemijama. Otkad je izbila ebola u Zapadnoj Africi u februaru, oko 300.000 ljudi je umrlo od malarije, a 600.000 od tuberkuloze. Čak i lasa groznica, koja deli neke od zastrašujućih ebolinih simptoma, odnosi više života i nalazi svoj put i izvan afričkog kontinenta.
Verovatno najveći efekat epidemije ebole biće prošireni strah i stigmatizovanje pojedinaca. Kada je 2003. izbio SARS, u Sjedinjenim Državama su građani neazijskog porekla masovno izbegavali da stupe u kontakt sa građanima azijskog porekla, kupuju njihovu robu ili prolaze pored njihovih zgrada.
Izvor: Guardian
Srbiju ove godine očekuje rekordan rod kukuriza, izmedju sedam i osam miliona tona, što je oko 20 odsto više od proseka ranijih godina, izjavio je u četvrtak direktor udruženja „Žita Srbije“ Vukosav Saković.
„Kukuruz izgleda bolje nego ikada u poslednjih 20 godina i rod ne može da ugrozi ni ukoliko se nastave vremenski uslovi slični dosadašnjim“, kazao je Saković agenciji Beta. Prema njegovim rečima, domaći proizvođači će moći da ponude za izvoz izmedju tri i četiri miliona tona, ali je ta prodaja, kako je dodao, upitna zbog dobrog roda kukuruza u svetu, a naročito u Evropi.
„Zbog dobrog roda, Evropska unija, koja je jedno od glavnih izvoznih tržišta Srbije, kupiće ove godine oko 15 miliona tona kukuruza manje nego lane“, kazao je Saković i naveo da cena kukuruza na međunarodnom tržištu pada već dva meseca i da se taj trend nastavlja. Dodao je da se kukuruz prošlogodišnjeg roda u Srbiji trenutno prodaje za 15 do 15,3 dinara po kilogramu bez PDV-a.
Saković je kazao da se kukuruz ovogodišnjeg roda nudi po ceni od 12 do 13 dinara, ali da izvoznici ne žele da ga kupe, jer se plaše da kasnije neći moći da ga prodaju za taj iznos, odnosno da će njegova cena biti mnogo manja. On je upozorio da će ove godine problem predstavljati i smeštaj kukuruza, jer se pšenica prodaje sporije od očekivanog, a rod suncokreta i soje je takodje iznad proseka, što je dosta popunilo skladišne kapacitete.
Izvor: Beta
Sporazum Finske i Srbije o uzajamnom podsticanju i zaštiti investicija potpisan je još 2005. godine, ali se intenzivnije interesovanje ulagača iz te zemlje beleži tek sada, skoro deceniju kasnije. Očekuje se da će samo aktuelni projekti finskih kompanija obezbediti posao za oko 2.000 radnika u Srbiji. Prema rečima naših sagovornika, glavna prednost Srbije leži u krupnim koracima koje pravi na putu ka članstvu u EU, jeftinoj radnoj snazi i, u poređenju sa regionom, koliko-toliko uređenom poslovnom ambijentu.
Osim poznavalaca prilika u domaćoj industriji boja i lakova, malo ko je primetio diskretnu promenu vlasništva nad šabačkom fabrikom „Zorka boje“. Još 2011. finska Tikkurila sklopila je 12 miliona evra vredan sporazum o preuzimanju imovine, brendova i obrtnog kapitala kompanije koja se otada zove „Tikkurila Zorka“.
To je samo jedna od šezdesetak firmi koje, prema podacima Privredne komore Srbije, posluju u našoj zemlji sa registrovanim finskim kapitalom ili kao predstavništva finskih preduzeća. Sa dolaskom kompanija „Sisu auto“ u Priboj i „PKC Group Oy“ u Smederevo (PKC je najavio zapošljavanje 1500 radnika do kraja 2016. u svojoj fabrici električnih kablova u smederevskoj Slobodnoj zoni), kao i proizvođača izmenjivača toplote „Luvata“ u Sremsku Mitrovicu, možda se, kako naši političari vole da kažu, treba izjasniti kao oprezni optimista u pogledu daljeg priliva finskih investicija u našu zemlju.
„Oprezne su i finske firme kada donose odluku gde i kada će investirati“, rekao nam je Igor Madžarević, konsultant državne agencije za promociju finske privrede Finpro. Prema njegovim rečima, finske kompanije veoma su oprezne u odabiru investicione lokacije i njihov prvi korak ka zvaničnom otvaranju kompanije obično je zastupništvo ili partnerstvo sa domaćom kompanijom. Nije im, kaže, strano ni da prethodno rade veoma složene i dugotrajne analize tržišta. On savetuje našim firmama da igraju na kartu prisustva u celom regionu, i da se promovišu kao pravi partneri za finske kolege za područje čitavog Balkana. Upozorava, međutim, da neke aspekte balkanskog imidža potencijalni partneri neće tolerisati: „Finske kompanije se odlučuju za investiranje samo kada je tržiste dovoljno uredjeno i sigurno, zatim kada procene da je lukrativno i da ima potencijala za razvoj i u budućnosti.
Igor Madžarević, Finpro
Ono što je trenutno u njihovom fokusu, što im uliva poverenje i stavlja Srbiju možda i u najpovoljniju poziciju u regionu u pogledu potencijalnih ulaganja su početak pregovora o članstvu u Evropskoj Uniji , zatim potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Turskom, Kazahstanom i svim susednim državama, kao i najava Vlade da će sprovesti što ekonomske što reforme u pogledu poslovnog ambijenta kroz usvajanje novih zakona. Jedna od najvećih prednosti Srbije u očima potencijalnih ulagača je i jeftina radna snaga i koliko-toliko uređena poslovna klima u odnosu na region“, objašnjava Madžarević.
Najbolju preporuku kolegama svakako mogu da daju kompanije koje su već prelomile i pokrenule projekte u Srbiji. Finska „Luvata“, recimo, poziciju svoje buduće fabrike u Sremskoj Mitrovici opisuje kao „idealnu u Centralnoj Evropi, na sat vremena vožnje od severne Rumunije, istočne Mađarske i zapadne Hrvatske“. Kako nam je potvrdio CFO „Luvate“ Jyrki Vesaluoma, na njihovu odluku da proizvodnju organizuju u Srbiji uticali su trgovinski sporazumi naše zemlje ali i niži energetski troškovi koji će, prema proceni kompanije, doprineti da njihova roba bude konkurentnija kod kupaca u Turskoj, Rusiji i istočnoj Evropi.
Da finske kompanije primenjuju sistem „korak po korak“ pri ulasku u domaći poslovni prostor govore i primeri „Luvate“ i „PKC-a“: obe su, za početak, iznajmile proizvodne hale. Dok „Luvata“, međutim, mirno planira pokretanje proizvodnje u septembru uz zapošljavanje 50 radnika, „PKC“ je izabrao nešto komplikovaniji put: sa smederevskim vlastima ugovorili su da taj grad izgradi i plati novu halu u kojoj će biti organizovana masovnija proizvodnja, dok bi -kako spekuliše dnevni list „Blic“- „PKC“ mogao da postane i prvi korisnik najavljenih vladinih subvencija za zapošljavanje, i to sa čitavih 1500 evra po novozaposlenom. Procenjuje se, inače, da će vrednost investicije „PKC“ na kraju 2016. dostići oko 8 miliona evra. Poređenja radi, u 2013. ukupne neto investicije iz Finske vredele su veoma skromnih 1,74 miliona evra dok se vrednost ukupne spoljnotrgovinske razmene u poslednjih nekoliko godina vrti, u proseku, oko 110 miliona dolara-sa prosečnim deficitom od oko 80 miliona dolara na našoj strani.
Jyrki Vesaluoma, Luvata
Nepovoljan trend razmene na našoj strani može da se preokrene samo predanim radom na povezivanju sa finskim partnerima u ključnim sektorima. Prema rečima Igora Madžarevića, već pomenuta jeftina radna snaga prednost je pri privlačenju ulagača u tekstilnoj industriji ili onih čije proizvodne potrebe zahtevaju montažu bilo kakve vrste: „Primećujemo da su se finske firme fokusirale na automobilsku industriju, koja bi na duži rok trebalo da zaposli više od 2.000 radnika širom Srbije – sa potencijalom da ta brojka bude i znatno veća“. Naš sagovornik podseća da ne treba zanemariti ni potencijal Srbije u etno odnosno ruralnom turizmu, kao i lovačkom turizmu za koji su Finci veoma zainteresovani. Kaže i da domaća IT industrija ima veliki potencijal za saradnju sa finskom. „Na kraju krajeva“, zaključuje, „Srbija može da ponudi kvalitetne poljoprivredne proizvode. Uz pomoć finskih tehnologija – a ta zemlja je lider u svetu po investicijama u obrazovanje, istraživanje i razvoj – srpski proizvodi imali bi dodatu vrednost i postali konkurentniji i profitabilniji, a ne, kao što je trenutno praksa, da se izvoze samo u obliku čistih sirovina.“
Madžarević kaže da razlika između tipične srpske i finske firme leži u tome što je domaća ophrvana poslovnim problemima, od nabavke sirovina preko transporta robe do nesigurne i dugotrajne naplate potraživanja. Nasuprot njoj, tipično finsko preduzeće je inovativno, fleksibilno, konkurentno na globalnom tržištu i orijentisano ka profitu ali striktno u zakonskim okvirima.
Milica Rilak
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“
Prema najnovijem istraživanju Erste Grupe u Srbiji još uvek mali broj ljudi koristi pametne telefone i tablete za plaćanje svojih računa, a ubedljivo najprisutniji bankarski proizvod na tržištu je tekući račun.
Erste Grupa je sprovela istraživanje u vezi sa korišćenjem bankarskih usluga i proizvoda koje obuhvata najčešće korišćene prodajne kanale, učestalost korišćenja Internet bankarstva i onlajn kupovine, kao i drugih navika korisnika u Srbiji i još pet zemalja centralno-istočne Evrope.
Troje od četvoro ispitanika iz Srbije je svoj najskoriji bankarski proizvod kupilo u poslednje dve godine. Najprisutniji i najkorišćeniji proizvod na bankarskom tržištu jeste tekući račun. Kada je reč o planiranju korišćenja drugih bankarskih proizvoda, 11% ispitanika starosne grupe između 30 i 49 godina planira da u narednih pola godine uzme dozvoljeni minus, 10% kreditnu karticu, 9% keš kredit.
Kada se radi o bankarskim uslugama i proizvodima koji podrazumevaju nove tehnologije važna je činjenica da uređaj kojim je moguće povezati se na internet u Srbiji ne poseduju svi. Naime, 57 odsto ispitanika poseduje klasičan mobilni telefon, 37 odsto ispitanika poseduje pametni telefon, 9 odsto ima tablet, 51 odsto ispitanika poseduje računar, ali čak 12 odsto nijh tvrdi da nema nikakvu konekciju sa internetom. To može biti razlog što se usluge internet bankarstva putem aplikacija za pametne telefone i tablete, kao i preko Internet pretraživača, ne koriste u velikoj meri.
Očekivano, mlađi i ispitanici sa višim primanjima otvoreniji su za njihovo korišćenje od drugih. Iako bankarske aplikacije nude veliki spektar različitih usluga, ispitanici koji ih koriste najčešće to čine da bi proverili trenutno stanje na svojim računima (22%). Za obavljanje plaćanja aplikaciju koristi 11 odsto korisnika. Pretraživače na svojim pametnim uređajima ispitanici više koriste za plaćanje (18%), nego za proveru stanja (14%). Trećina ispitanika kompjuter ili laptop koristi i za plaćanje ili kupovinu različitih proizvoda.
Interesantno je da čak više od polovine ispitanika u Srbiji makar jednom tokom godine koristi uslugu kupovine preko interneta. S druge strane, 40 odsto ispitanika i dalje uopšte ne kupuje proizvode ili usluge na ovaj način. Uslugu kupovine od kuće najčešće koriste ispitanici starosne dobi između 30 i 49 godina, a kao glavne razloge za to navode se bolja cena i mogućnost direktne isporuke. Predstavnici starije populacije najčešće nisu mogli da preciziraju tačan razlog zbog kojeg ne koriste mogućnosti onlajn kupovine, a kada jesu isticali su različite razloge, od straha od prevare do nedostupnosti računara ili Interneta. Odeća i obuća, stvari za kuću, elektronika, aranžmani za odmor i karte za sportske ili kulturne događaje predstavljaju kategorije proizvoda koji se najčešće kupuju onlajn.
Rastući trend korišćenja onlajn bankarstva je najjači u Češkoj Republici – 62 odsto Čeha koristi onlajn bankarstvo, što je gotovo duplo više nego pre četiri godine (38 odsto 2010. godine).
“Iako je udeo korisnika onlajn bankarstva u Rumuniji relativno mali i iznosi svega 6 odsto, a u Srbiji svega 5 odsto, udeo u obe zemlje je pre četiri godine iznosio samo 2 odsto. Očekujemo brz i stabilan razvoj u pogledu korišćenja digitalnih kanala na svim našim tržištima,“ kaže Dieter Stock, šef Odeljenja za upravljanje kvalitetom i istraživanjima Erste Grupe.
U prethodnih 12 meseci, svaki drugi korisnik usluga iz Austrije, četiri od deset korisnika iz Slovačke i Srbije i oko trećina iz Češke i Hrvatske su posetili filijalu banke kako bi dobili savet od svog bankara. „Ljudi koji posećuju svog bankara danas očekuju da dobiju vrhunski savet i da osete da neko za njih brine. Kako bi bile u korak sa digitalnim trendom, banke će morati da razviju odgovarajuću kombinaciju pružanja usluga u filijali i odmah dostupnih digitalnih usluga,“ dodaje Stock.
S obzirom na to da je istraživanje Erste Grupe paralelno sprovođeno u šest zemalja Evrope – Austriji, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Hrvatskoj, kao i u Srbiji, zaključak je da su promene u ponašanju korisnika i tehnološki napredak uticali na promenu tradicionalnog bankarskog poslovanja.
Erste Banka Srbija, odgovarajući na zahteve tržišta i razvoja novih tehnologija u bankarstvu, razvila je u okviru svoje mBanking aplikacije funkcionalnost „Slikaj i plati“ koja omogućava plaćanje računa pomoću kamere mobilnog telefona. Za uplatu je potrebno svega par jednostavnih komandi u aplikaciji: fotografisanje računa, potvrda slanja i potvrda transakcije. Na ovaj način se može platiti bilo koji račun (struja, telefon, komunalije, itd.). Pomoću funkcionalnosti „Slikaj i plati“ u okviru Erste mBanking aplikacije za prvih pola godine od njenog lansiranja plaćeno blizu 6.000 računa.
Da bi cena hleba i žitarica trebalo da bude bitno niža od proseka u Evropi, ili članicama EU28 čiji prosečni nivo uzimamo za relativna poređenja, u Srbiji upućuju niska kupovna moć građana i veliki izvozni viškovi žitarica.
U Srbiji je ipak cena hleba i žitarica za 33,1% niža nego u EU28. U pet zemalja još je niža nego kod nas: u Makedoniji, Bugarskoj, Poljskoj, Rumuniji i Albaniji.
Kada dovedemo u odnos nivoe cena i aktuelan nivo potrošnje dolazimo do toga da je upravo u ovim siromašnim zemljama potrebno izdvojiti mnogo više novca iz kućnih budžeta kako bi se kupila ista količina hleba i proizvoda od žitarica kao u razvijenijim zemljama. Veće relativno odstupanje od Srbije (gde je potrebno 38,8% više novca), imaju Albanija (+52,8%, 43,4% nivo individualne potrošnje, a 66,3% nivo cena žitarica), Hrvatska (+49,4%; 65% i 97,1%), Bosna i Hercegovina (+47.7%; 49,3% i 72,8%) i Crna Gora (+39,6%; 50,5% i 70,5%).
Izvor: Makroekonomija.org
Izvršni odbor Narodne banke Srbije odlučio je na jučerašnjoj sednici da referentnu kamatnu stopu zadrži na postojećem nivou od 8,5 odsto, saopštila je NBS.
Investiciona malezijska državna kompanija Khazanah Nasional predložila je potpuno preuzimanje avio-kompanije koja je u velikim problemima nakon pada dva putnička aviona iz njene flote u tri meseca.
Khazanah trenutno poseduje 69,4% vlasništva Malaysia Airlines, ponudila je juče preuzimanje preostalih akcija finansijski posrnule avio-kompanije po ceni 12,5% višoj od one koja je postignuta po zatvaranju berze. Trgovanje akcijama avio-prevoznika danas je obustavljeno.
Posle pada putničkog aviona MH370, najverovatnije u vodama Indijskog okeana, kompanija je doživela čak 60% smanjenu prodaju u Kini, svom glavnom međunarodnom tržištu, uz veliki broj otkazanih letova. U maju su objavljeni neto gubici od 138 miliona dolara samo u kvartalu januar-mart, uz neuspešan niz od nekoliko godina i ukupan gubitak tržišne vrednosti od čak 40% u poslednjih devet meseci.
Izvor: BBC