новембар 2016

Oreol misterije i vek zabrane jednog proizvoda učinili su da, danas, dve države naprave turističku priču koja im je donela novac, razvila lokalni turizam i privredu, zaposlila ljude i generalno podigla nivo regionalnog i ruralnog razvoja kraja za koji se smatra da je postojbina „zabranjenog proizvoda“. Sve to zaokružio je „Muzej zabranjenog proizvoda“ u švajcarskom gradu Motijers, koji godišnje poseti oko 12.000 ljudi. A sve je počelo od alkoholnog pića apsint.

Pre deset godina, Švajcarska i Francuska inicirale su „Put apsinta“, a 2008. osnovano je i udruženje „Država apsinta“. Osnivači su pojedine opštine iz ove dve zemlje, turističke organizacije, kao i ljudi koji su veliki poštovaoci ovog alkoholnog pića. Pre četiri godine grad Pontarlier iz Francuske i Udruženje „Apsint“ iz Švajcarske napravili su zajednički projekat, čiji je deo i „Muzej zabranjenog proizvoda“ u švajcarskom gradu Motijers, i od tada je krenula ekonomska ekspanzija.

Novac za projekat „Put apsinta“, Švajcarska i Francuska obezbedile su pre svega iz EU fonda „Feder“, kao i iz zajedničkog fonda koji imaju sa Švajcarskom. Zatim, sredstva je obezbedila i sama Švajcarska i to preko državnog fonda u koji se sliva novac od igara na sreću, budući da jedino država ima licencu da se bavi ovom delatnošću. Država naplaćuje i porez, a od tog novca se finansiraju isključivo projekti u oblasti kulture, sporta, turizma…Deo sredstava obezbedila je i Francuska, ali kako su nam rekli predstavnici „Muzeja zabranjenog proizvoda“, njihov udeo bio je isključivo u radu, a ne u novcu. Tako je francuska strana izračunala da njihov doprinos u ukupnim satima rada vredi 28.000 evra.

Na kraju, za tri godine uspeli su da dobiju budžet od pola miliona franaka! Do sada su iskoristili nešto manje od 440.000 franaka. U samu zgradu muzeja i celokupno renoviranje uloženo je dodatnih dva miliona franaka, a ta sredstva su dobili delom od države, a delom od opštine. Sadašnja kuća apsinta je nekada bila, zapravo, policijska stanica.

Živeti od apsinta

Ipak, ne teče sve glatko kao što bi se moglo zaključiti letimičnim pogledom na muzej. „Možda na prvi pogled i ne izgleda tako, ali EU projekti su veoma komplikovani i birokratski zahtevni. Problem je i što se sredstva isplaćuju tek kada vi platite sve troškove. Sama procedura, dok se novac ne nadoknadi, zna da traje dugo i to je veoma opterećujuće. Mi smo sve plaćali iz Švajcarskog fonda od igara na sreću, pa nam je to znato olakšalo situaciju“, objašnjava za Biznis i Finansije Žan Kloze, direktor „Muzeja zabranjenog proizvoda“.

Druga veliki kamen spoticanja projekta „Država apsinta“ je i geografsko poreklo. Naime, obe zemlje, i Švajcarska i Francuska, bi želele da ga zaštite. Dogovor nije postignut, i kako sada izgleda rešenje nije ni na vidiku.

„Naša zajednička saradnja je povremeno na ivici konflikta, i problemi još nisu rešeni. Ime „Apsint“ trenutno ne može da se zaštiti. Zaštita ovog proizvoda na švajcarskoj strani značila bi zabranu proizvodnje u Francuskoj, i obrnuto. Situaciju dodatno komplikuje to što Švajcarska nije članca EU“, kaže Kloze.

Ipak, on dodaje da je celokupno iskustvo zajedničke saradnje dve države veoma dragoceno, kao i da su dosta naučili. Kako kaže, uspeli su da „umreže ljude i iskustvo“, iskoriste vrednosti istorijskog nasleđa, ali i inspirišu mnogo ljudi koji su pokrenuli sopstveni biznis koji je „naslonjen“ na apsint. Jednom rečju, negativni kontekst koji se kroz istoriju vezivao za ovaj proizvod, pretvoren je u pozitivno iskustvo za sve.

„Početkom 2004. godine nismo imali ni političku ni novčanu podršku. Niti gotov projekat. Ovo naše iskustvo možda nekoga može da ohrabri da se veliki rad i veliki entuzijazam na kraju mogu isplatiti, kao i da novac nije uvek ključan za uspeh“, smatra Žan Kloze. On dodaje da je danas sve više malih preduzetnika koji, takođe, žive od apsinta, proizvode čokolade sa ukusom ovog pića, sade biljke od kojih se apsint pravi, slikaju biljke za razne kataloge, razglednice…

Poštapanje na zabranjeno piće

Istorija ovog pića je, možda, još uzbudljivija od njegove profitabilnosti. Apsint, ili kako ga još zovu piće „Zelena vila“, otkriven je u 18. veku, proslavio se u 19. a zabranjen je u 20. veku. Ali, proizvodnja nikada nije prekidana. U Švajcarskoj je ovo alkoholno piće zabranjeno od 7.oktobra 1910. godine, dok je zabrana ukinuta tek 2005. godine. Tokom perioda zabrane godišnje se proizvodilo oko 120.000, a danas se proizvede i izveze 160.000 litara.

Receptura se, u suštini, nikada nije promenila. Apsint je liker koji se pravi od nekoliko sastojaka, etarskog ulja pelina, etil alkohola, šećernog sirupa i etarskog ulja anisa koje ovom piću daje prepoznatljivi ukus na bronhi bonbone i zbog kog apsint dobija mlečno zamućenje kad mu se doda voda. Tujon, sastojak biljke apsint, je zapravo „odgovoran“ za to što se ovom piću pripisuju halucinogena svojstva. Pa tako istorija kaže, Van Gog je posle ovog pića sebi odsekao uvo, dok je izvesni seljak po imenu Lanfrej, koji pre toga nije bio poznat po problematičnom ponašanju, posle dve popijene čaše apsinta ubio svoju trudnu ženu i dve ćerke.

Upravo to je bio i okidač da 1908. godine počne velika kampanja da se ovo piće zabrani. Najglasniji zagovornici zabrane bili su proizvođači piva i vina, koji su pravili plakate sa slikama đavola i porukama da apsint izaziva ludilo. U vreme zabrane, jer proizvodnja nikada nije ni prestajala, dovitljivi trgovci su apsint prodavali u konzervama kompota od ananasa, ili konzervama graška ili paradajza. Flaše su prenosili i u posebnoj pregradi kutije od alata, ili su „Zelenu vilu“ sipali čak i u štap koji je služio za pridržavanje dok se hoda, a imao je „duplo dno“.

Čak ni visoke kazne nisu mogle da zaustave proizvodnju, a nelegalnih destilerija bilo je skoro u svakoj kući. Zabeleženo je da je najveća izrečena kazna za nelegalnu proizvodnju apsinta iznosila gotovo dva miliona švajcarskih franaka. Vlasnik nelegalne destilerije je pobegao, i kaznu nikada nije platio. Kažu da ga vlasti nikada nisu pronašle, a da je jedino poznato da je umro 2005. godine, baš one kada je zabrana proizvodnje ovog pića i ukinuta.

Skuplje od viskija

Iako je u 19.veku 120 porodica u Švajcarskoj gajilo biljku apsint, danas je dostupna samo na jednom polju veličine fudbalskog terena. U toku zabrane mnoge destilerije su ovu biljku naručivale iz istočne Evrope, pa se to često dešava i danas. Osim Švajcarske i Francuske, apsint se proizvodi i u Češkoj, ali ne po istoj metodi i procesu. Švajcarci kažu da je češki apsint za njih nižeg kvaliteta od onog koji oni prave.

Trenutna cena „Zelene vile“ je od 55 do 60 franaka za flašu. Od toga, od 18 do 20 franaka odlazi na razne poreze.

„Zabrana je doprinela mističnosti apsinta i ljudi su bili spremni skupo da ga plate. Sada je to problem, jer zbog visokog procenta alkohola, visoke su i akcize, pa je ovo piće skuplje i od votke i viskija. Problem je i to što više nema draž zabranjenog, pa smo svesni da ćemo za deset godina morati nešto da promenimo ako želimo i dalje da se apsint prodaje“, objašnjava Žan Koze, direktor muzeja.

Ulaz u „Muzej zabranjenog proizvoda“ košta 10 franaka. Ulaznica i jedna degustacija su 14, dok za ulaznicu i tri degustacije treba izdvojiti 16 franaka.

Aleksandra Galić
oktobar 2016, broj 131.

Informacije koje je pre dve nedelje objavio britanski medij Gardijan o novoj energetskoj direktivi Evropske unije koja će ukinuti prioritet napajanja energetskih mreža solarnom ili energijom vetra pred fosilnim izvorima, pokazuju se, izgleda, kao tačne. Iako se objava osam tekstova ove regulacije, nazvane “Zimski paket” očekuje 30. novembra, njen sadržaj nije tajna.

Organizacije koje se bave klimatskim pitanjima upozoravaju da izostavljanje ograničenja emisije CO2 iz člana 23. Zimskog paketa omogućava prikrivene subvencije za elektrane napajane ugljem. Ovo se odnosi na načelo da potrošači koji su ugradili obnovljive izvore energije u svoje domove, viškove tako dobijene energije prodaju velikim javnim ili privatnim energetskim mrežama koje onda imaju obavezu prioriteta potrošnje ove energije nad klasičnom (ugalj, nuklearke). Novim paketom zakona tog prioriteta više nema.

Obnovljivi izvori energije ne samo što postaju sve efikasniji (osim veće iskoristivosti, radi se i na unapređenju skladištenja ovih izvora – npr. uz pomoć baterija električnih automobila – što je zbog nestalnosti obnovljivih izvora veliki problem) već postaju jeftiniji od fosilnih goriva (osim uglja). Uprkos tome što neke zemlje u Europi najavljuju i do 100 posto proizvodnje energije iz obnovljivih izvora (jer su se zagađujuće industrije preselile u zemlje u razvoju), Evropa ne iskorišćava dovoljno ove potencijale, pa su tako nedavno i evropski proizvođači solarnih panela zatražili od Evropske komisije ukidanje antidampinških carina na proizvode iz Kine jer takve carine ne samo što usporavaju razvoj ovog sektora, nego ograničavaju i otvaranje novih radnih mesta. Upozoravalo se takođe da zbog daljeg podsticanja potrošnje fosilnih goriva ulaganja u obnovljive izvore energije u Evropi padaju iz godine u godinu, uprkos tome što smer razvoja ovih energenata ide suprotnom putanjom.

Nisko postavljeni ciljevi

Svega mesec i po dana nakon što je ponosno potpisala i krenula u ratifikaciju neambicioznog Pariskog sporazuma o zaustavljanju posledica klimatskih promena, Evropska unija uz diskurs “postavljanja potrošača u središte energetske mreže”, a istovremenim ukidanjem ograničenja emisije CO2 u ovom kontekstu radi suprotno od deklarisanih političkih ciljeva.

Radi se navodno o ustupku Poljskoj čija industrija zavisi od elektrana na ugalj, a koja je već u lošim odnosima sa Komisijom zbog potencijalnog gubitka tranzitnih poreza za transport ruskog gasa koji bi uskoro, ukoliko se realizuje izgradnja gasovoda Severni tok 2 (ideja najvećih evropskih kompanija koje se bave fosilnim gorivima), mogla umesto preko Poljske da ide preko Nemačke. Međutim, više od toga, radi se o još jednom ustupku najvećim evropskim energetskim kompanijama, a na štetu svih proizvođača-potrošača obnovljivih izvora energije.

Načelo prema kojem proizvođači energije dobijene iz obnovljivih izvora viškove prodaju energetskim kompanijama, nastalo je zbog nepostojanja tehnologije skladištenja ove energije. Takva razmena omogućuje uštede u kupoprodaji energije iz fosilnih izvora. Zauzvrat, u visokofunkcionalnoj mreži obnovljivih izvora energije sutrašnjice, potrošači ne samo da neće plaćati visoke cene energije (mreže skladištenja će ipak trebati održavati) već će i sami ostvarivati neke prihode koji bi na kraji mogli prestići i neke troškove. Dok druge zemlje, posebno Kina (ali i skandinavske zemlje, Holandija i neke arapske zemlje), traže načine za proširenje mreže obnovljivih izvora energije i povećanja potrošnje, ali značajno povećavaju ulaganja, EU je čini se odustala od globalnog primata nad ovim delom tržišne utakmice. Pritom, potpuno slobodna od demokratske kontrole i bez straha od gubitka vlasti, ne razmišlja dugoročno ni o sopstvenom opstanku ni o interesima 800 milijuna ljudi koji joj gravitiraju, već poraznim klimatsko-energetskim ciljevima koje sebi postavlja primarno vodi računa o profitnom interesu najvećih evropskih fosilnih kompanija.

Preuzeto sa Biltena

Donald Tramp je uspeo da iznenadi većinu političkih analitičara i analitičarki, kao i dobar broj novinara i novinarki. Prošle nedelje je postao izabrani predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Kada su objavljeni statistički podaci, najviše su se iznenadile feministkinje. Naime, iako je u predsedničkoj trci učestvovala Hilari Klinton, iako je jedna velika partija po prvi put u američkoj istoriji podržala kandidatkinju, 53% belih žena je odlučilo da glasa za Trampa.

Osvrćući se na te rezultate feministkinje su ponudile moguće odgovore, koji se većinom svode na – žene su stavile rasne ispred rodnih interesa. U Vašington postu Džil Filipovič piše: „Većina belih žena je glasala za Trampa, u najvećem broju starije, religiozne i žene bez višeg obrazovanja – drugim rečima, žene koje su zavisne od muškog autoriteta. Čini se da je njima rasa bila važnija od roda, a bela supremacija od širih sloboda za žene. Iako je ovo razočaravajuće, možda je očekivano: bele žene u mnogim državama koje su podržale Trampa podržavaju segregaciju i rasizam kao i njihovi muževi, i redovno se protive zakonima koji bi unapredili živote svih žena u Americi“. Do sličnog zaključka dolazi i Amanda Markoti koja navodi da je „značajan deo tih glasova odraz čistog rasizma“. Na sajtu Alternet autorka Kali Halovej zahteva prekid razumevanja za belu radničku klasu, pri čemu je odgovornost belih žena za dolazak Trampa još veća.

U Americi rasizam jeste pokretačka snaga, naročito kod kandidata koji je dobio (i nije se ogradio od nje) podršku Kju Kluks Klana. Ali jedna stvar je zajednička za sve pomenute analize: do zaključaka se dolazi bez razgovora sa ženama koje su glasale za Trampa. Da li je moguće da su one pored rasizma imale i druge razloge?

U tekstu „Osveta zaboravljene klase“ objavljenom na sajtu Propublica, 54-orogodišnja žena koja je glasala za Trampa navodi da mnogi glasači nemaju vremena da skupe sve potrebne informacije, jer „neprekidno rade boreći se sa siromaštvom“. Ali kada objašnjava zašto nije glasala za Hilari Klinton, iako je ranije redovno glasala za kandidate Demokratske partije, ona navodi slučaj Bengazi, probleme u poslovanju Klinton fondacije i slučaj mejlova: „Žrtvovanje života zbog korporacijske pohlepe i podsticanja na rat mi je bilo previše… Ne verujem joj“.

U tekstu objavljenom u Gardijanu neke od žena koje su glasale za Trampa daju svoje razloge za to. Jedna navodi da je teško radila kako bi izašla iz siromaštva i da zato ne želi povećanje poreza za one koji najviše zarađuju. Druga je oduševljena time što je Tramp protivnik abortusa. Ima onih koje žele promene u ekonomiji i odlučniji obračun sa terorizmom. Jedna Latino žena (26% Latino žena je glasalo za Trampa) takođe navodi ekonomsku politiku. Neke misle da je Hilari lažovka, a Tramp manje zlo. Trampov seksistički govor i mizogino ponašanje koji su došli u žižu javnosti nakon što je objavljen snimak na kome se on hvali kako može da napadne bilo koju ženu bez posledica, njegove glasačice mahom pravdaju. Neke kažu da „on ipak nikoga nije ubio“ (za razliku od Hilari koja je preuzela odgovornost za Bengazi), a neke tvrde da su se tako „ponašali i prethodni predsednici, samo što nisu bili snimljeni kako se time hvale“.

Ženama nije teško da prihvate Trampov seksistički govor i mizogino ponašanje. Na to su navikle na poslu, u kući, u barovima i restoranima. Kada se usude da se požale, dobijaju odgovor da to nije ništa strašno, da se to samo „tako kaže“. Ako se od njih očekuje da prihvate svog šefa, muža, brata, zašto bi zbog toga odbacile kandidata za predsednika.

Moguće je da su žene glasale za Trampa vođene ličnim (ekonomskim) razlozima, a ne, kako paternalistički sugeriše Džil Filipovič, zbog zavisnosti od muškog autoriteta. Sasvim je moguće i da je u osnovi tih razloga rasizam, ali kao jedan od uzroka ne treba odbaciti ni to da je Demokratska partija glasačima i glasačicama ponudila najgoru kandidatkinju u datom trenutku. Od početka kampanje, za vreme izbora u okviru partije, vođstvo Demokratske partije je svojoj bazi poručivalo da ih ne zanima šta oni imaju da kažu, šta očekuju od izbora i koga podržavaju. Kako drugačije objasniti opredeljivanje superdelegata pre početka kampanje.

Glasači i glasačice i sa jedne i sa druge strane jasno su poručili da ne žele da glasaju za pripadnike političke elite, a Demokratska partija im je ponudila upravo to. Sa druge strane su imali nekoga ko nije vezan za politiku (bar ne otvoreno), ko je uspešni biznismen i ko se suprotstavlja partijskom vođstvu. Hilari Klinton je tvrdila da je Amerika na dobrom putu i da samo tako treba da nastavi. Tramp je ponudio korenite, iako ne konkretne promene. U takvoj situaciji, kada dobar broj radnika i radnica živi gore nego pre četiri ili osam godina, lako je preći preko rasizma i seksizma zbog mogućeg poboljšanja životnog standarda.

Ukratko, Demokratska partija je ponela nož u obračun pištoljima, odnosno poslali su kandidatkinju sistema na anti-sistemske izbore. Ona nije imala šta da ponudi glasačima i glasačicama izašlim na te izbore i izgubila je deset miliona glasača i glasačica koji su na prethodnim izborima glasali za demokrate. Ona je bila pogrešna kandidatkinja za ove izbore. Možda zato (bele) žene nisu glasale za nju.

Preuzeto sa Peščanika