фебруар 2017

Skoro sam dobio vizit kartu čiji vlasnik se predstavlja kao „proizvođač preduzetništva“, odnosno kao osoba koja pokreće jednu po jednu poslovnu ideju kroz osnivanje firmi, koje zatim prodaje. Da li je ovaj „serijski preduzetnik“ ustvari „serijski izdajnik“ i prodavac duše, ili smo svedoci da je na pomolu potpuno drugačiji trend u svetu strat-apova i inovativnih preduzetnika?

Ne izlazi mi iz glave razgovor koji sam nedavno vodio sa jednim od mojih kolega sa berlinske start-ap scene. Pričali smo o njegovom projektu. To zapravo nije više projekat, to je već firma. Poslovna ideja u prilično razvijenoj fazi. Mladi preduzetnik je registrovao preduzeće, ima lepo dizajniran i privlačan sajt, impresivnu bazu poslovnih kontakata, formirao je mali tim koji radi punom parom i već prodaju svoje usluge. Prema klasičnom shvatanju preduzetništva, to preduzeće i njegov mladi osnivač nalaze se na početku jednog dugog, ali obećavajućeg puta ka osvajanju svetskog tržišta. Neko ko je ambiciozan, shvatio bi to kao zadatak za ceo život, ili barem veći deo života.

Kada smo, međutim, počeli da razmatramo šta je uspeh a šta neuspeh u preduzetništvu, moj sagovornik je veoma staloženo objasnio da sa firmom koju je upravo osnovao ne namerava da osvojiti svet. On, zapravo, planira da poveća promet i da je se otarasi za veliku sumu novca. Ako ne uspe, osnovaće novu i ponovo pokušati da je proda. Zašto? S obzirom da ima 21 godinu i da potiče iz uspešne preduzetničke porodice, te da mu je ovo prvo poslovno iskustvo u koje se upustio uporedo sa završnim ispitima na fakultetu, teško je poverovati da je reč o nedostatku ambicije.

Zato moram da priznam da me je takav stav začudio. Naravno da su mi poznate situacije kada neko želi da zaradi prodajom svoje firme. Ali po mom iskustvu, to su obično dugo najavljivane transakcije, uglavnom velikih biznisa, koje se preduzimaju radi strateških ciljeva, kao što je ulazak na novo tržište kroz kupovinu tamošnjeg preduzeća. U slučaju koji sam naveo, međutim, nije reč o nekoj multinacionalki, već o tek rođenoj ideji u razvoju. O početničkoj firmi. Razmišljanje da se ona što pre unovči kroz prodaju nekom drugom, učinilo mi se na prvi pogled kao izdaja ideje i svih onih koji su u nju uložili mnogo truda. I pomalo kao prodaja duše.

Institucionalizovano neverstvo

Moje rekacije su, ustvari, očigledan pokazatelj da pripadam „staroj“ gardi preduzetnika, koji su lično, pa i emotivno, veoma vezani za sve što su uspeli da stvore u svom poslu. Ideja da se osnuje firma samo zato da bi se što pre uspešno prodala, stigla je u svet preduzetništva sa novim generacijama. Da li je takav način razmišljanja svojstven samo jednom broju mladih ljudi, ili smo svedoci da je na pomolu potpuno drugačiji trend u svetu strat-apova i inovativnih preduzetnika?

Recimo, nedavno sam u novim poslovnim kontaktima dobio vizit karte, čiji vlasnici se predstavljaju sledećim zvanjima: Entrepreneur in Residence i Serial Entrepreneur. Dok za prvu titulu jos nisam proučio sta je tačno funkcija tog posla (siguran sam da je važna, ali treba prvo da je razumem), druga me je podstakla na razmišljanje: da li neko može da se bavi „proizvodnjom preduzetništva“? Drugim rečima, da sam sebe naziva osobom koja pokreće, prati i ispraća jednu po jednu poslovnu ideju. Sa stanovišta mog iskustva, to mi deluje kao institucionalizovano neverstvo – dakle „serijski izdajnik“, a ne „serijski preduzetnik“.

Pitanje koje mi se neminovno nameće glasi: da li neko može da ima neograničenu energiju i produktivnost za neprekidno stvaranje novih poslovnih ideja i novih formi za njihovu realizaciju, a koje, pri tom, moraju da obezbede brzu i unosnu prodaju? Ili, pak, u traganju za pravim odgovorom prethodno treba da se zapitamo šta, ustvari, poručujemo današnjim mladim preduzetnicima, tek izašlim sa fakulteta?

Manija za jedinstvenošću

Ako pokušamo da ih razumemo, videćemo da su oni svakodnevno preplavljeni brojnim primerima o brzom preduzetničkom uspehu u digitalnom svetu. Takva situacija im, s jedne strane, nameće da već na početku mere i upoređuju svoje ideje i sposobnosti sa rezultatima koje su postigli aktuelni ekonomski velikani, a sa druge omogućava da za kratko vreme dođu do važnih informacija, a možda i da brže prepoznaju svoje nedostatke i greške. Na osnovu sopstvenog iskustva mogu da tvrdim kako su sposobni da daleko brže donesu odluku čime će se baviti, nego što sam ja to mogao da učinim kada sam počinjao pre dvadesetak godina.

Društvene mreže, pogotovo njihove niše posvećene preduzetništvu, veoma doprinose u motivisanju osnivača start-apova da što pre saznaju koje se velike poslovne transakcije trenutno odvijaju, kao i da o tome pribave što više detalja. Diskrecija oličena u salama upravnih odbora i advokatskih kancelarija postaje „muzejska vrednost“ u poslovnom svetu, koji se sve teže brani od nadzora miliona pratilaca. Ali, budimo iskreni: ko ne sanja da baš njegova ideja bude ta koju će kupiti Facebook, Google ili Apple?!

Time se prodaja firme nameće kao poslovni princip i cilj već od njenog osnivanja, a takav trend izrazito podržavaju nove karakteristike preduzetništva, poput digitalizacije, mobilnosti i želje (nazvao bih je čak „manijom“) da se bude ne samo kreativan, već jedinstven. U prilog tome ide i komentar jednog danskog analitičara da je gotovo 90% svih osnivača strat-ap firmi ubeđeno kako je njihova ideja jedinstvena i da će neminovno promeniti svet.

Ta nova samouverenost ima brojne prednosti: brz razvoj, širenje na nova tržišta (danski analitičar konstatuje da 80% start-apova već u početnoj fazi ideje uključuje internacionalizaciju u svoju strategiju razvoja), ili ulazak u nove oblasti industrije ili tehnologije. Uz to, naravno, ide i podrška na tržištu kapitala, koja nudi brže i raznovrsnije mogućnosti da se pribave finansijska sredstva. Sve pobrojano može zajedno da proizvede ubrzani efekat i predstavlja okosnicu u podršci kakvu pružaju „domovi“ za start-ap firme, kao što su inkubatori i akceleratori. Odatle delom potiču i primeri uspešne prodaje start-ap firmi i njihovih ideja, a najznačajnije transakcije tog tipa u poslednjih pet do sedam godina odigrale su se u oblastima industrijske automatizacije, obnovljive energije i održivog razvoja. Tako, recimo, u Nemačkoj, više nije retkost da neki uspešan koncern kupi potpuno nepoznat ali inovativan start-ap i integriše ga u svoj razvoj.

Više preduzetnika nego stanovnika

Takve uspešne priče deluju kao mamac novim generacijama preduzetnika, ali trenutno ostvareni uspeh ne garantuje i njegovu održivost. Problem je u tome što su manje-više svi „novi“ modeli preduzetništva (start-apovi, digitalnje varijante poslovanja ili neke potpuno „virtuelne“ poslovne ideje kao sto su „Airbnb“ ili „Uber“) jako mladi. Retko ko od njih ima iza sebe poslovnu istoriju dužu od pet godina. Čak i najuspešniji i najrazvijeniji među njima, kao što su Linkedin, Facebook, Whatsapp ili Instagram, posluju suviše kratko da bi se njihov model mogao objektivnije i sveobuhvatnije analizirati. Iz toga proizilazi novi rizik, a to je da se mladim preduzetnicima sugeriše kao uzor model za koji niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da će se pokazati uspešnim i u nekom dužem vremenskom periodu.

Kako danas možemo da znamo kuda vodi trend da u svakoj ulici u Berlinu ili Barseloni ima više „Airbnb“ stanova nego stanovnika? Šta ako „Uber“ ili „shared economy“ počnu da se koriste za otimanje, umesto za zaštitu lične imovine? Možda je, ipak, mudrije da se ne zalećemo sa propagiranjem ovakvih modela „na sva zvona“, pre nego što prođe vreme koje je neophodno da se pokaže koliko je euforija oko početničkog uspeha bila osnovana, kao i sve posledice koje proizilaze iz takvog načina poslovanja, a koje iz ove perspektive ne možemo da sagledamo do kraja.

Vraćam se na mladog preduzetnika sa početka ovog teksta. On već ima matematiku za sve što mu predstoji u poslu. Prema njegovoj računici, potrebno mu je 20 poslovnih ideja koje će uspeti da pretoči u star-ap firme. Od tih 20, polovina neće opstati više od godinu dana i ako u tom roku ne uspe da proda te firme, one će propasti. Drugih deset će uspeti da prođu prve prepreke, odnosno da pronađu na tržištu kupce za konkretan proizvod ili uslugu, ali će polovina naići na probleme u fazi kada treba finansirati rast preduzeća. Na kraju, ostaće pet uspešno razvijenih kompanija, od kojih će četiri prodati kako bi finansirao onu jednu, ne zato što je njena ideja najprofitabilnija, već stoga što mu se zaista sviđa i tim poslom želi da se bavi.

Meni se dopada ta matematika, jer smatram da ukazuje na ambicije i svest koji mogu da budu veoma korisni u stvaranju novih i dobrih modela preduzetništva. Čak se uhvatim u razmišljanju da sam imao takve tehnološke mogućnosti za pribavljanje informacija i komunikaciju kada sam počinjao, ko zna šta bih postigao do sada. A onda se „prizemljim“ kada se setim da sam baš sa tim mladim preduzetnikom uspostavio poslovni kontakt na krajnje „nevirtuelan“ način – upoznao nas je zajednički prijatelj koji radi u potpuno drugoj oblasti, uz pivo u jednom lokalu u kome se okupljaju različiti ljudi, ali veoma malo privrednika. Takvi primeri potvrđuju da, ipak, nema te tehnologije i matematike koja može sve da izračuna, standardizuje i da ukalupi preduzetništvo u određeni model.

Zato je i princip da se firma osnuje radi što brže i unosnije prodaje samo jedna od opcija, ali ne i „sveto pismo nove preduzetničke ere“. Koliko god se svet oko nas manjao, a sa njim i poslovni modeli, još uvek važe neka osnovna pravila sa kojim se svakodnevno srećemo na pijaci. Jedno od njih je: nećete se baš zaletati da zimi kupujete voće kome je sezona u leto, jer ma koliko lepo izgledalo na prvi pogled, znate da nije prirodno sazrelo.

Aleksandar Međedović, nemačko-turski privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Berlinu i Istanbulu
broj 134, februar 2017.

Startap scena u Srbiji je sve razvijenija. Broj kompanija raste, a država sve više shvata njihov značaj i potencijal za razvoj celokupne privrede, pa se čini kao sasvim logičan zaključak vodećih menadžerki kompanije Microsoft koje su u nedavnom razgovoru za eKapiju istakle da je „Srbija na dobrom putu da postane startap nacija“. Nedavno usvojenom Strategijom razvoja IT industrije određene su, između ostalog, i mere podrške za IT preduzetništvo i startap projekte, a u toku je i izrada Akcionog plana. Istovremeno, sve su mnogobrojniji izvori finansiranja, od privatnih investicionih fondova do mikrokredita za početnike u biznisu.

Povodom Evropske nedelje startapa, koja je obeležena od 6. do 10. februara, državna sekretarka u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjana Matić najavila je dodelu bespovratnih sredstava za startap projekte, „u cilju povećanja broja tržišno uspešnih srpskih startap privrednih subjekata u čijim projektima dominantnu ulogu imaju informacione tehnologije“. Takođe, planirana je i podrška razvoju startap ekosistema, jačanje IT klastera, startap habova i tehnoloških inkubatora.

Jedna od institucija koje aktivno rade na podršci startap zajednici je i Fond za inovacionu delatnost, a Ivan Rakonjac, v.d. direktora Fonda, kaže da je pre pet godina Srbija imala samo jedan tehnološki inkubator, dok zajednica inovativnih startapa gotovo da nije postojala. Fond je tada bio jedna od retkih ustanova koje su pružale finansijsku podršku upravo mladim preduzetnicima sa dobrim idejama, i to u trenutku kada je pomoć države i najpotrebnija – u fazi ranog razvoja.

– Mi smo uvodili načine finansiranja koji kod nas nisu bili viđeni, a danas su oni ugrađeni u inovacioni ekosistem u Srbiji. U međuvremenu je startap zajednica i brojčano i organizaciono ojačala i to su sada artikulisana mlada preduzeća koja znaju šta im od države treba, preduzetni, obrazovani i ohrabreni mladi ljudi od kojih dobijamo važne i konstruktivne povratne informacije – objašnjava Rakonjac.

On podseća da danas postoji mnogo više izvora finansiranja, raznih privatnih fondova, ali i novih državnih projekata. Naš sagovornik veruje da će se startap scena razvijati u pravcu diverzifikacije i umnožavanja izvora finansiranja, i da će se ukazati i potreba da država u nekoj meri redefiniše svoju ulogu. Ivan Rakonjac smatra da će startapi postajati sve važniji oslonac domaće privrede zasnovane na znanju.

– Jedan od glavnih izazova za dalji napredak startap scene je i dalje primetan odlazak mladih preduzetnika van zemlje, odnosno odliv ideja i znanja. Naš posao kao državnog fonda jeste da ovde izgradimo jednako dobre uslove za rad. To pre svega znači da obezbedimo kontinuitet finansijske podrške, uključivanje, ali i isključivanje pomoći u pravom trenutku. Takođe, ukupna ekonomska situacija u zemlji ne pogoduje inovatorima, jer to što oni nude ima pravu vrednost i pun smisao jedino ako ima ko da kupi i koristi – ističe Rakonjac.

Startapima potrebna efikasna onlajn naplata i bankarske garancije

Vladimir Koprić, osnivač kompanije Coprix Media koja kreira inovativne i zabavne sisteme za učenje, kaže da se uslovi za poslovanje startapa popravljaju iz godine u godinu, ali da startap zajednica i država „imaju još mnogo toga da stabilizuju, pre nego što se postignu optimalni rezultati za razvoj preduzetništva u Srbiji“.

– Osnova svega je mogućnost efikasne i sigurne onlajn naplate i prijema uplata od korisnika iz inostranstva, a odmah iza toga sledi pomoć domaćim startapima da se prošire na nova tržišta van istočne Evrope. To je osnovni problem za industriju u kojoj se mi nalazimo, jer nedostatak podrške za posledicu ima značajno veće troškove i duže vremenske intervale, nego što ih imaju startup kompanije iz drugih zemalja – objašnjava Koprić.

Darko Tasovac iz kompanije NovelIC ističe veliki razvojni potencijal ulaganja u startapove, za koje smatra da donose benefite društvu u celini. On smatra da uslovi za razvoj mladih kompanija moraju biti mnogo bolji, pri čemu treba koristiti neke već postojeće modele podrške implementirane u širem regionu.

– Najbitnije je obezbediti investicioni capital tipa „seed investment“, osnažiti strukturu podrške kroz inkubatore i omogućiti startapovima bankarske garancije za apliciranje na državnim javnim pozivima – navodi Tasovac u razgovoru za eKapiju.

Kao jedan od glavnih izazova u dosadašnjem radu naš sagovornik navodi činjenicu da NovelIC, koji se bavi visokotehnološkim razvojem za koji su potrebna specifična znanja, teško može da nađe kadrove na domaćem tržištu rada. Zato su prinuđeni da dosta ulažu u obrazovanje radnika, i to obukom studenata završnih godina fakulteta, koja se kruniše zaposlenjem.

Vreme za sledeću fazu razvoja

Vladimir Koprić ističe da je Fond za inovacionu delatnost odlična finansijska i logistička podrška startapima, dok je osnivanje StartIt-a pokazalo i da postoji zajednica koja može mnogo toga da uradi. Pošto su se pojavili prvi akceleratori i biznis anđeli, Vladimir Koprić smatra da je sada vreme da se pređe u sledeću fazu razvoja kada će doći i „pravi Venture Capital fondovi koji raspolažu privatnim kapitalom“.

– Potrebni su fondovi koji razumeju šta znači ulaganje u startap i koji su spremni na investiciju visokog rizika, kao i povoljni krediti u fazi ranog razvoja. Neophodno je i uređivanje pravne regulative, kako bi se privukli Angel i VC investitori koji su zaista orijentisani na startap kompanije – navodi sagovornik eKapije, uz napomenu da veoma bitan faktor predstavlja i Privredna komora Srbije „koja bi morala mnogo više da se angažuje da aktivno pomogne kompanijama prilikom izlaska na nova tržišta“.

Darko Tasovac smatra da bi podrška države startapovima bila veoma značajna u vidu finansijske pomoći za učestvovanje na međunarodnim sajmovima, kao i za patentiranje inovacija (NovelIC ima 8 međunarodno podnetih patenata). Takođe, dobrodošlo je i učešće u finansiranju programa obuke mladih ljudi.

– Veoma je značajan pristup osiguranju IT kompanija prema trećim licima u obavljanju inženjerskih poslova. Takve garancije su neophodne u poslovanju prema velikim stranim kompanijama, a kod nas su nepoznanica i velike osiguravajuće kuće koje posluju u Srbiji ih ne izdaju, ili to rade za daleko veće sume nego u inostranstvu – ističe Tasovac.

On kao značajnu stavku navodi i potrebu za olakšavanjem i uprošćavanjem carinskog postupka uvoza i izvoza hardverskih prototipova („development hardware“) koji su u slučaju kompanije NovelIC sredstvo za rad, a ne roba koja ide u dalju prodaju.

Sve više izvora finansiranja

Fond za inovacionu delatnost ove godine ponovo pokreće Program ranog razvoja, namenjen upravo privatnim mikro i malim preduzećima u ranim fazama razvoja. Potrebno je da imaju neku inovaciju sa jasnim tržišnim usmerenjem, a u Fondu se nadaju da će moći da raspišu dva javna poziva – jedan u prvoj polovini i drugi krajem 2017. godine.

– Tu dodeljujemo do 80.000 EUR po projektu. Za prvi poziv dobili smo sredstva iz budžeta, a za drugi očekujemo nastavak donacija našeg dugogodišnjeg donatora, Evropske unije – kaže Ivan Rakonjac, v.d.direktora Fonda.

Pored državne podrške, sve je više privatnih izvora finansiranja. Tako su sedmorica biznismena iz Srbije 15. januara osnovali prvi privatni investicioni fond u Srbiji za startape, vredan milion evra – ICT Hub Venture. Fond je već raspisao konkurs kojim će u naredna 24 meseca investirati do 30.000 EUR u najviše 30 novoosnovanih firmi iz Srbije i regiona.

– Naše polazno razmišljanje bilo je kako da dalje ojačamo startap u Srbiji, da obezbedimo investicije, odnosno finansiranje projekata koji su u ranoj fazi. Počeli smo da razgovaramo sa potencijalnim investitorima koji imaju snažnu tehnološku komponentu i tako je nastao ICT Hub Venture – rekao je Kosta Andrić, direktor Fonda u nedavnom razgovoru za eKapiju.

Za sada je predviđeno da ICT Hub Venture traje dve godine, a ukoliko se pokaže kao dobra opcija, postoji mogućnost i za njegovo širenje, čak i regionalno.

Na srpsko tržište najzad je stiglo i mikrofinansiranje, pa je tako Erste banka krajem 2016. godine lansirala program podrške startap firmama i socijalnim preduzećima – „Korak po korak“. Za sredstva mogu da konkurišu startap kompanije koje posluju kraće od 24 meseca, imaju manje od 10 zaposlenih i godišnji prihod manji od milion evra. Startapi mogu da dobiju kredit u maksimalnom iznosu od 25.000 EUR, a program nudi i podršku početnicima u biznisu kroz besplatne edukacije, mentorstvo i umrežavanje sa drugim firmama.

– Postoji veliko interesovanje za program, imajući u vidu da su tradicionalni bankarski proizvodi poput kredita za ove firme do sada bili nedostupni. Tokom poslednja dva meseca, oko 150 prijavljenih je prošlo onlajn edukaciju na platformi www.korakpokorak.rs. Njihova starosna struktura je zaista različita, od 18 do 54 godine, i 56% čine muškarci, a 44% žene – kaže za eKapiju Sreten Vranić, menadžer programa „Korak po korak“, koji Erste banka sprovodi u partnerstvu sa Smart kolektivom, organizacijom ENECA, Razvojnim biznis centrom Kragujevac i Business Innovation Programs.

Oko 30 preduzeća podnelo je zahtev za finansiranje, a iznosi odobrenih kredita kreću se u rasponu od 5.000 do 20.000 EUR.

Marko Andrejić

eKapija

Kineski, indijski, brazilski, angolski investitori krenuli su u veliki šoping, kupujući auto industriju, banke, osiguravajuće kuće, medije, nekretnine, rudnike, poljoprivredno zemljište od Evrope, SAD pa do Australije. Dok je kupovina prirodnih resursa igra na duge staze koja će se gotovo sigurno isplatiti, ulaganje u nekretnine i uslužne djelatnsti je mač sa dvije oštrice. Ko ne vjeruje neka pita Japance.

Podjela na bogati sjever i siromašni jug postaje relativna, jer niti su svi na sjeveru bogati niti su svi na jugu siromašni. Kolonijalne sile protekla tri vijeka obilato su iskorištavale prirodne i sve ostale resurse svojih afričkih i azijskih kolonija, da bi nakon njihove formalne nezavisnosti za bagatelu kupovali ono što su nekada bez naknade iskorištavali.

Evropljani, ošamućeni finansijskom krizom, očajnički su trebali svježi kapital, prvenstveno za sanaciju banaka kao i kupce za privatizaciju državnih kompanija. Tako da su bili i više nego zadovoljni kada su se pojavili kupci iz bivših kolonija.  A drugih zainteresovanih ionako nije ni bilo.

Investitori iz Angole, nekadašnja portugalske kolonije, posljednjih godina naveliko su investirali u portugalske banke, telekome, medije, kupujući budzašto sve što im je bilo zanimljivo. Iako je finansijska kriza bacila portugalsku ekonomiju na koljena sa drastičnim padom životnog standarda, u prodavnicama luksuzne robe u centru Lisabona, poput Cartiera, Rolls-Royce, biznis je cvjetao, zahvaljujući novoj klijenteli. Novopečena angolska elita, predvođena milijarderkom Isabelom Santos, najbogatijom ženom Afrike i kćerkom vječitog angolskog predsjednika, pohrlila je da demonstrira da sada oni imaju pare.

Iako na prvi pogled djeluje paradoksalno, Kina, Indija, Brazil, Angola, su istovremeno i glavno odredište zapadnih investitora, koji su u protekle dvije decenije uložili stotine milijardi dolara  kako bi proizvodnju sa zapada preselili na globalni jug.

Trgovina je dobra, ali vlasništvo je bolje

Kineski investitori istovremeno špartaju planetom mjerkajući prije svega potencijalne prirodne resurse, naftu, rude i poljoprivredno zemljište, ali su posljednjih nekoliko godina intenzivno počeli i sa ulaganjem u uslužni sektor, od hotelskih lanaca pa do holivudskih studija. Kina, kao globalna fabrika koja snabdijeva svijet, da bi održala tempo dugoročno mora obezbijediti za svoju industriju energiju i rude, te hranu za stanovništvo.

Trgovina je dobra ali vlasništvo je puno bolje zaključili su Kinezi, svjesni da se situacija može preko noći promijeniti, bilo da je riječ o  ekonomskim ili političkim razlozima, u zemljama trenutnim snabdjevačima. Samo u prošloj godini procjena je da su kineska ulaganja u inostranstvu iznosila oko 175 milijardi dolara, što je za 46 posto više nego u 2015. godini i duplo više nego u 2012. godini. U prosjeku trećina kineskih akvizicija u prošloj godini odnosila se na američke kompanije.

Među najvećim kineskim investicijama u prošloj godini bila je kupovina  američke hotelske grupacije Strategic Hotels & Resorts, za koju je kupac, jedna od najvećih kineskih osiguravajućih kuća, Anbang Insurance Group, platila 6,5 milijardi dolara. Najbogatiji Kinez, Wang Jianlin, najavio je u Davosu da je rezervisao pet do deset milijardi dolara za nove investicije u SAD i Evropi, prije svega u oblasti industrije zabave i sporta.

Sigurno je da će za početak najviše zabave imati sretni prodavci, brojeći milijarde dobijene prodajom njihovih kompanija kineskim investitorima.

Ove akvizicije, s druge strane, pokazuju da osim strateškog obezbjeđenja sirovina i energenata, brojni kineski investitori žele i kontinuirani priliv keša koji donose kompanije u uslužnom sektoru.

Pašnjaci ključni za nacionalnu bezbjednost

Ne ide baš sve uvijek glatko, jer iako su zapadne vlade prve u davanju lekcija ostatku svijeta kako politika ne treba da se miješa u ekonomiju, pogotovu kada je riječ o stranim investitorima, druga pravila važe kada se radi o njihovom dvorištu. Obilato se koristi odredba o „nacionalnoj bezbjednosti“, kako bi se pojedine akvizicije blokirale i spriječio prelazak  vlasništva u kineske ruke.

Kineska kupovina američkih medijskih kuća, prije svega filmskih studija, gleda se sumnjičavo u Kongresu SAD, zbog mogućeg kineskog propagandnog uticaja.

Dogovoreno preuzimanje lanca hotela, iako načelno nema veze sa nacionalnom bezbjednošću SAD, privremeno je bilo zaustavljeno dok iz paketa nije izbačen hotel u San Dijegu, koji se nalazi isuviše blizu američke komorničke baze.

Slična je situacija i u Australiji, gdje se sa podozrivošću gleda na kineske kupovine poljoprivrednog zemljišta. Iako je zemljište privatno, australijska vlada uporno blokira prodaju pravdajući to „nacionalnim interesima“, jer samo ova jedna transakcija vrijedna 288 miliona dolara uključuje oko 2,5 posto od ukupno obradivog zemljišta u Australiji.

Potrošačka groznica, barem kada je riječ o Kinezima, mogla bi splasnuti, zbog novih ograničenja kineske vlade koja se odnose na kontrolu kapitala i njegovo iznošenje iz zemlje. Činjenica je da su brojni kineski milioneri akvizicije u inostranstvu koristili kao pokriće za iznošenje kapitala iz zemlje i sklanjanje na sigurno.

Indijska invazija na nekretnine

Indijski investitori, takođe su posljednjih godina značajno povećali svoje akvizicije u inostranstvu, iako prilično zaostaju za Kinezima. Procjena OECD je da su indijske kompanije samo između 2006. i 2012. uložile u inostranstvu oko 103 milijarde dolara, od kupovine australijskih rudnika uglja, pa do gotovo pet miliona hektara obradivog zemljišta, prvenstveno u Africi. Naravno, tu su i ulaganja u uslužne djelatnosti širom svijeta, poput hotela ali i nekretnina u Londonu i Njujorku. Indijski investitori planiraju samo u Londonu ulaganja u nekretnine od nekih pet milijardi dolara, pri čemu su već na trećem mjestu po visini ukupnih ulaganja u Veliku Britaniju. U Njujorku su samo od aprila 2013. do marta 2014. godine na kupovinu nekretnina potrošili 5,8 milijardi dolara.

Indijac Lakšmi Mittal već je vlasnik najvećeg svjetskog proizvođača čelika ArcelorMittal, čija je poslovna sudbina neizvjesna u eri kineske hiperprodukcije jeftinog čelika. U međuvremenu Mittal, može na miru da razmišlja o budućim poslovnim potezima u svom skromnom londonskom kućerku sa 30 do 40 sobičaka, za koji je uredno iskeširao nešto više od 120 miliona dolara.

Japanski harakiri i pouke

Dok je kupovina prirodnih resursa, rudnika, energenata i poljoprivrednog zemljišta  igra na duge staze koja će se gotovo sigurno isplatiti, ulaganje u nekretnine, holivudske studije i hotele je mač sa dvije oštrice. Ko ne vjeruje neka pita Japance. Kada je osamdesetih godina prošlog vijeka japanska ekonomija bila na vrhuncu a globalna mantra „da će Japanci vladati svijetom“, japanske kompanije i investitori takođe su masovno ulagali u američke nekretnine, hotele, holivudske studije, kojima je cijena usljed povećane potražnje vrtoglavo narasla. Ali Japanci su morali da udome viškove para, pa šta košta da košta.

Par godina kasnije, kriza je zakucala na vrata Japana i japanske banke i kompanije očajnički su trebale keš, te su odlučili da prodaju svoju nedavno stečenu imovinu. Dočekalo ih je neprijatno iznenađenje – kada su krenuli da prodaju, cijene su bile 50 do 75 posto niže od cijena po kojima su oni kupovali. U pojedinim slučajevima sve je ličilo na lošu komediju, američki vlasnici koji su Japancima prodali kompaniju za četiri milijarde dolara, par godina kasnije velikodušno su im ponudili da ih kupe nazad, ali za jednu milijardu. I Japanci su prodavali, usput knjižeći gubitke.

Slična priča bi se mogla ponoviti, samo ovoga puta sa Kinezima i Indijcima u glavnim ulogama, kada je riječ o ulaganjima u nekretnine i uslužne djelatnosti. Ali svaka škola se plaća, a nekadašnji kolonijalni gospodari su još uvijek svjetski prvaci u igri, „prodaj skupo strancima, i kupi jeftino kad im zatrebaju pare“.

Dražen Simić 

Tekst je objavljen u februarskom broju #134 časopisa Biznis & Finansije

Uzgoj popularnog voća, koje na primer u Velikoj Britaniji predstavlja proizvod na kojem vlasnici trgovačkih lanaca najviše zarađuju, uz pamuk troši više hemikalija od bilo koje druge kulture. Osim zatrovane i monokulturnim uzgojem osiromašene životne sredine, bananizacija Ekvadora, Hondurasa, Kostarike ili afričkih zemalja često donosi i kršenje radničkih prava. No, „potrošači u EU imaju moć da promene stvari“, ističe Jacqui Mackay iz organizacije Banana Link.

Na stolovima u kafićima i restoranima gradića Macará na jugu Ekvadora nalaze se velike činije pune banana, kao što se kod nas nalaze paketići šećera za kafu. Banane se ne naplaćuju i možete ih jesti koliko hoćete. Macará se, naime, nalazi na granici sa Peruom, u zemlji koja je jedan od najvećih svetskih izvoznika tog popularnog voća. Ovde su banane toliko jeftine da se ne isplati prodavati ih, a i lokalnim stanovnicima su verovatno banana dosadile. Kada se vozite autobusom od peruanske granice prema glavnom gradu Quitu većinu vremena gledate nepregledne nizove stabla banana, dakle jasno je da je banana ovde preuzela sve drugo, poput svojevrsne invazivne vrste, iako su invaziju izvršile korporacije, a ne sama biljka. Banana je nakon nafte, najveći izvor prihoda za ovu južnoameričku državu, i zapošljava 220 hiljada ljudi na plantažama koje zauzimaju više od 162 hiljade hektara.

No, bananizacija Ekvadora, ali i zemalja poput Hondurasa, Kostarike, karipskih ili afričkih zemalja, ima svoju cenu. Uzgoj voća, koje na primer u Velikoj Britaniji predstavlja proizvod na kojem vlasnici trgovačkih lanaca najviše zarađuju, za lokalne stanovnike donosi brojne štete koje nisu uvek manje od koristi.

Iako na svetu postoji više od 1000 različitih sorti banana, većina banana koje su dostupne ne evropskom tržištu su banane jedne jedine sorte – Cavendish. Ogromne plantaže banana te sorte tipičan su primer onoga što monokulturna proizvodnja na veliko donosi ekosistemu – eroziju tla, povećane rizike od poplave, deforestaciju i uništenje staništa, kao i veliku potrošnju hemikalija, u kojoj banane prednjače.

Naime, „industrija proizvodnje banana troši više agrohemikalija nego bilo koja druga industrija u svetu, osim proizvodnje pamuka“, ističe Jacqui Mackay iz organizacije Banana Link iz Velike Britanije, koja se bavi podizanjem svesti o lošim uslovima rada i života radnika i malih uzgajivača banana i ananasa u Latinskoj Americi, Africi i na Karibima.

„Zbog mutiranja biljnih bolesti moraju se koristiti sve jači i štetniji pesticidi. U nekoliko zemalja vlasnici plantaža troše više novca na pesticide nego na radnike. Gnojiva i pesticidi onda zagađuju vodene tokove što ubija ribe i ostali život u vodi, uključujući i koralne grebene. Hemikalije koje se odlažu bez dovoljno opreza, prodiru u tlo zagađujući ga, a velika upotreba hemikalija dugoročno smanjuje plodnost tla“, napominju u Banana Linku.

Zagađenu vodu lokalni stanovnici koriste za piće, kuvanje i pranje. Kako standardi zaštite na radu uglavnom nisu ni blizu evropskim, pesticidi se nanose rukama i špricaju vazduhom. Prema podacima Banana Link-a, čak 85% hemikalija koje se prskaju iz aviona ne završi na plantažama već po radnicima, njihovim kućama i hrani.

„Zdravstvene posledice za radnike i lokalce su brojne, od depresije do respiratornih problema i raka, pobačaja i dece rođene sa raznim oštećenjima. Na desetine hiljada radnika u Nikaragvi i Kostarici ostali su sterilni zbog upotrebe nematicida DBCP i još uvek traže pravdu na sudovima u SAD“, navode.

Brojne su vesti koje govore kako je upotreba pesticida u proizvodnji banana gorući problem. U Laosu je na primer početkom ove godine zatvoreno 18 plantaža kineskih vlasnika zbog korišćenja otrovnih hemikalija. Krajem decembra, američka podružnica Aldija objavila je kako neće više kupovati banane tretirane bilo kojim od osam insekticida, među njima i za pčele vrlo opasnim neonikotinoidom imidaklopridom. U Oxfam-ovom pak izveštaju Sweet fruit, bitter truth iz 2016. navodi se kako se na plantažama u Ekvadoru koristi vrlo toksični pesticid paraquat koji je u EU zabranjen još 2007.

„Posebno su zabrinjavajući efekti koje upotreba agrohemikalija u ovom opsegu ima na zdravlje trudnica i majki koje doje. Mi pozivamo kompanije da rade sa nezavisnim sindikatima i osiguraju edukaciju radnika o opasnostima hemikalija i da im osiguraju zaštitnu odeću, iako je smanjenje upotrebe ključni prioritet“, ističe Mackay.

Čak i ako kupujemo banane sa oznakom organsko i „pravedna trgovina“ (Fair Trade), cena njihovog uzgoja po životnu sredinu i dalje može biti velika, upravo zbog monokulturnog načina proizvodnje.

„Da, oznake bio banane i Fair Trade banane ne obraćaju se problematici uzgojne metode – monokulturnom uzgoju. Zato naša organizacija, Banana Link, radi i na tome da aktivno promoviše banane koje uzgajaju mali proizvođači. No, organska proizvodnja ipak sprečava upotrebu određenih hemikalija i zamenjuje ih alternativnim praksama poput plevljenja korova ručno, što donosi merljive dobrobiti i radnicima i životnoj sredini“, objašnjava Mackay.

Osim šteta po prirodu, Banana Link je dokumentovao i brojne slučajeve kršenja radnih prava u industriji proizvodnje banana. Tako su u podružnicama velikog evropskog uvoznika banana Fyffesa u Hondurasu i Kostarici u više slučajeva kompanije isplaćivale plate manje od minimalnih, nisu plaćale doprinose za radnike, kršile su prava na udruživanje u sindikate i nisu osiguravale uslove zaštite na radu.

„Nisu nikad uplaćivali u penzioni fond i ja ne mogu da odem u penziju nakon toliko godina provedenih na plantažama“, ispričala je istraživačima Banana Link-a 65-godišnja Maria Gomez, koja je trideset godina radila na plantažama u Hondurasu.

U lancu proizvodnje i prodaje najmanji deo kolača izvuku radnici na plantažama, a najviše zarađuju „oni koji imaju najveću moć: korporativni akteri, najčešće trgovci“, kaže Mackay. Ali ni potrošači u Evropi nisu bespomoćni.

„Možemo lobirati kod onih koji imaju moć – vlada i korporativnih aktera da promene svoje politike i prihvate odgovornost za prava radnika i malih poljoprivrednika kroz svoje lance distribucije. Potrošači moraju shvatiti da oni imaju ogromnu moć da utiču na korporativno ponašanje i da imaju priliku da se ponašaju solidarno prema radnicima i malim proizvođačima kupovinom proizvoda koji su proizvedeni pod pravednim uslovima, a to su proizvodi sa oznakom Fair Trade proizvodnje. Time šaljemo poruku da je potrošačima stalo kako je voće koje jedu proizvedeno“, ističe Mackay.

Kupovinom sertifikovanih Fair Trade banana potrošači osiguravaju da radnici i mali poljoprivrednici imaju koristi od ove industrije, da se za proizvod garantuje minimalna cena koja osigurava da su pokriveni troškovi proizvodnje, kao i dodatak koji može biti investiran u lokalnu zajednicu da se poboljšaju društveni i ekološki uslovi.

No, potrošači na ovim prostorima neće tako lako pronaći Fair Trade banane. Ako ih i nađu, njihova cena će biti dvostruko viša od „nepravednih“ banana, što u zapadnim zemljama nije nužno slučaj.

Osim promenom kupovnih navika, građani mogu da učestvuju u ovoj borbi i potpisujući peticiju kojom se od spomenutog uvoznika banana Fyffesa traži da radnicima u celom svom distributivnom lancu dopuste sindikalno organizovanje. Peticiju koja je pokrenuta u sklopu Make Fruit Fair možete potpisati ovde.

*Ovaj članak je objavljen u sklopu međunarodne kampanje „Želimo pravednu proizvodnju tropskog voća“ (Make Fruit Fair), koju koordinira Oxfam Nemačka

Marina Kelava

Preuzeto sa H-altera