март 2018

Ne, nije reč o pobrkanim tekstovima iz različitih rubrika, nego o iznenađujućim „noncore“ proizvodima poznatih kompanija.

Najbolji dokaz da srpski turizam zaista raste je to što gotovo da nema domaćeg tajkuna koji ne poseduje barem jedan hotel. Do skoro je stvar prestiža bila plantaža jabuka ili vinograd, ali hotelijerstvo je najnovija modna linija u krugu onih koji su poznatiji po proizvodnji šećera, klanicama, tržnim centrima ili trgovini strujom. Da se radi o državnom kapitalu, već bi se oglasili dežurni eksperti sa savetima da se javna preduzeća manu onoga o čemu nemaju pojma i drže se osnovne, ili kako se sada češće govori „core“ delatnosti. Neizostavno bi sledila opservacija kako je to još jedna potvrda da im je neophodna profesionalizacija i depolitizacija u upravljanju, jer su sve te prateće, dodatne, sporedne, odnosno „noncore“ delatnosti izmišljotina za udomljavanje partijskih saboraca i rodbine.

Da takvi jesu udomljavani uveliko složiće se valjda svako, kao i sa onim da javna preduzeća vape za profesionalizacijom, međutim kada je samo reč o dizanju ruku od „noncore“ delatnosti stvar nije tako jednostavna jer ima i ovakvih i onakvih primera, pa se ipak sve vraća na kompetenciju i posvećenost onih koji o tome odlučuju. A izbegavanje profesionalizacije obično se maskira brzopletim reorganizacijama i transformacijama, čiji je omiljeni deo izdvajanje i privatizacija pratećih delatnosti na način koji sufliraju oni koji menadžment u juavnim preduzećima i postavljaju. Čudi li onda što po pravilu slede stečajevi ili poništavanja takvih privatizacija, u kojima zaposleni ispaštaju redovno, kupci ovih entiteta veoma retko, a kreatori i sprovodioci naopakih rešenja nikad?

Pošto je priča započela sa turizmom, dovoljno je navesti slučaj hotela „Zelenkada“, elitnog zlatiborskog odredišta dok je njime gazdovalo jedno od naših javnih preduzeća, a sad avetinjskog strašila u sred tamošnjeg građevinskog i turističkog mravinjaka. A da je NIS ostao javno preduzeće, umesto što je prodat Gaspromu, teško bi se u selu Jazak i dalje flaširala istoimena fruškogorska voda.

Za to vreme kod najkrupnijih u našem privatnom sektoru ne nedostaje mašte u diversifikaciji, pa osim iskoraka u prehrambenu industriju ili turizam, prisustvujemo i neočekivanoj renesansi interesovanja za bankarstvo. Pred očima su naravno i oni koji su tokom privatizacije grabili šta su stigli, pa se nije znalo da li se bave konfekcijom ili rudarstvom i da li im je bankarstvo bliže od poljoprivrede. Ne čudi da su ovakve nekoherentne poslovne imperije brzo propadale, a poučna su iskustva, naša i komšijska, kada je ista sudbina sustizala i mnogo smislenije konglomerate jer su građeni na neodrživim finansijskim konstrukcijama.

Kako u svetu spajaju „nespojive“ biznise

Za potpuniju sliku o tome treba li se fokusirati samo na osnovnu delatnost nužno je da se, ipak, razmotre iskustva i van skučene balkanske nedođije. Svakodnevno bivamo bombardovani vestima kako spajanjem i onako ogromnih korporacija nastaju poslovni monstrumi čija veličina nadmašuje većinu članica UN, pri čemu se spajaju ne smo slični, nego i naizgled nespojivi biznisi. Istovremeno, samo sa manje pompe, teče nastanak i intenzivno širenje pratećih poslova velikog broja svetski respektabilnih kompanija.

Ikea je zanimljiv primer jer pokazuje da nekad prestrogo sudimo sebi, pa smo postiđeni što standard većinu naših potrošača primorava da kupovinu ograniče na hot dog ili švedske ćuftice u restoranu ove kompanije. Ali izgleda da to nije samo naša specifičnost i da je takvih nesuđenih kupaca troseda, lampi i komoda više nego što mislimo, jer je razvijajući sopstvene restorane Ikea uznapredovala do partnerstva sa čuvenim Meriotom, sa kojim su pre nekoliko godina kreirali lanac hotela „Moxy chain“, koji već poseduje šezdesetak objekta širom sveta.

S druge strane, vest da se u 82. godini Lučijano Beneton vraća iz penzije na čelo čuvene porodične firme iz Treviza, govori da njihova doskorašnja poslovna strategija nije ispala kako je zamišljeno. A diversifikacija je uključivala i takve stvari kao što je kupovina hiljada hektara u nedođijama argentinske Patagonije. Ali, ako zvuči neobično koliko je proizvođač konfekcije čuvene po veselim bojama šarao po delatnostima, pa je pored pomenutog ulagao još i u restorane, autoputeve i aerodrome, onda je poslovni portfolio kompanije Mars još bizarniji. Ako imate macu, onda je velika šansa da sa jednakim uživanjem sa kojom vi krišom tamanite Marsove čuvene čokoladice, vaš ljubimac proždire Šeba paštetice ili Viskas granule. Šta je tu sporedan, a šta glavni proizvod, nagađajte dok budete odgonetali da li su ove proizvodne linije povezane i na neki drugi način, osim što im je jedna od najvećih američkih privatnih kompanija zajednički vlasnik.

Nije daleko od ovih primera ni podatak da korejski LG, gigant u svetu potrošačke elektronike, poseduje liniju farmaceutskih proizvoda, a da Porše, jedan od najčuvenijih proizvođača glamuroznih automobila, povećava proizvodnju meda. Nešto od pomenutog su komercijalni poduhvati, a ovo sa Poršeovim medom je verovatno deo društveno odgovornog poslovanja, pa ipak kao što veliki sportski timovi ne vole da gube ni u prijateljskim utakmicama, tako ni ove korproracije nerado prave gubitke čim god da se bave. Prema tome, ako vam nekim čudom neko i pokloni teglicu „Turbienchen“ meda, setite se dosetke pokojnog američkog predsednika Regana kako ne postoji besplatan ručak, a da je onaj koji odmah ne platite obično i najskuplji.

E, da je Nokiji bio jedan Korado Pasera!

Kada smo kod gubitaka, nisu im skloni ni švajcarski poštari, iako su iskoračili iz svoje osnovne delatnosti: Swiss Post, pored dostavljanja pisama i paketa, uspeva da bude i najveći autobuski prevoznik u prebogatoj alpskoj zemlji. Preko 2.100 drečavo žutih autobusa jezdi njenim drumovima, pa čak i na linijama koji prelaze u susednu Francusku. A blizu je i Italija, čija je Poste Italiane takođe cenjena u poštanskim krugovima, mada je van te zemlje malo poznat njen neverovatni portfolio finansijskih usluga. Italijanima je prirodno da u najbližoj pošti, osim uobičajenih plaćanja, mogu da dobiju platne kartice, uzmu kredit za kola ili stan, trguju na berzi ili izaberu neku drugu od sijaset ponuđenih usluga. Smetnju ne predstavlja to što je švajcarska pošta u potpunom, a italijanska u većinskom državnom vlasništvu, jer je menadžment takav da je pre desetak godina Korado Pasera, pošto je prethodno reorganizovao Poste Italiane, preuzeo kormilo Banke Intesa, a onda kreirao i Intesa Sanpaolo Group kao jednu od najvećih bankarskih grupacija evrozone.

Finska Nokija je primer da prerastanje pratećeg u osnovni biznis nije mogućnost koja se pruža samo ambicioznim menadžerima. U sećanju većine, Nokija je ostala povezana sa prozvodnjom mobilnih telefona jer je dominirala tim tržištem do prvih godina ovog veka. Posao je išao toliko dobro da su pogasili većinu drugih proizvodnih linija, premda su bili cenjeni proizvođač televizora, kompjutera, automobilskih guma i mnogo čega drugog. Na neki način, nagli poslovni zaokreti jesu deo dugogodišnje tradicije kompanije nazvane po reci koja je pokretala mlinove za preradu drveta, od kojih je sve počelo. Eksponati u kompanijskom muzeju ne skrivaju da je do duboko u 20. vek jedan od proizvoda bio i toalet papir.

Baš zbog ove prilagodljivosti ostaje zagonetka kako je Nokija propustila da se blagovremeno prilagodi tržištu pametnih uređaja i za samo nekoliko godina završi na njegovim marginama. Iako je i put Epla i Samsunga do ove proizvodnje bio krivudav, oni su spremno uskočili na Nokijino mesto, a njeno savezništvo sa Majkrosoftom u pokušaju da uhvati priključak ide traljavo. Pri tome je Majkrosoft primer giganta koji se preterano vezao za osnovnu delatnost, pa nije blagovremeno prepoznao značaj društvenih mreža, a onda ni tržišne potencijale spajanja mobilne telefonije, računara i interneta. A mogli su mnogo toga da nauče od Mek Donaldsa koji je startovao sa hot dogom, da bi danas bio sinonim za hamburgere.

Teško da će se Nokija vratiti korenima pa prerađivati drvenu pulpu, ali ovlašan uvid u aktuelni poslovni portfolio, osim što pokazuje okupiranost kreiranjem nečega što bi zamenilo legendarnu Nokiu 3010, signalizira da je težište preusmereno na šire tržište telekomunikacione opreme i pratećeg softvera. Iako Nokija spada u 500 najvećih svetskih korporacija čije akcije komponuju najvažnije berzanske indekse, to nije bilo garancija dobrog upravljanja. Njen spektakularni promašaj ide na dušu tadašnjem menadžmentu koji je tvrdoglavo insistirao na sopstvenom Simbian operativnom sistemu, a zatvarao oči pred činjenicom da se tržište već opredelilo za uređaje zasnovane na Android i IOS sistemima.

 
Vladan Žarković

februar 2018, broj 146. 

Regulisanje statusa Garantnog fonda, visina naknade koju osiguravajuća društva uplaćuju na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, brže i efikasnije rešavanje odštetnih zahteva kroz novi model izdavanja zapisnika i druge dokazne dokumentacije, a posebno odnos osiguravajućih društava i tehničkih pregleda kao kanala prodaje polisa osiguranja od autoodgovornosti – biće ključne stavke prilikom donošenja novog Zakona o obaveznim osiguranjima koje se očekuje do 2020. godine.

Da je donošenje novog Zakona o obaveznim osiguranjima neophodno saglasni su i osiguravači, i Narodna banka Srbije, i predstavnici Ministarstva finansija. Razgovori o ovoj temi javno su pokrenuti na konferenciji „Srpski dani osiguranja“, koju je krajem prošle godine organizovalo Udruženje osiguravača Srbije (UOS) u Aranđelovcu.

Na ovom skupu, guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković najavila je da bi sa novom regulativom u oblasti osiguranja, koja bi bila usklađena sa evropskim standardima, trebalo da se izađe do 2020. godine. U međuvremenu, rad na pripremi Predloga za izmene i dopune Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju poveren je Radnoj grupi pri Ministarstvu finansija, a deo Radne grupe je i UOS. Cilj je, kažu, usklađivanje sa praksom EU, ali i unapređenje održivosti sistema i stepena zaštite trećih lica oštećenih u saobraćaju.

Garantni fond – samo jedan

Važeći Zakon o obaveznim osiguranjima, donet 2009. godine, predvideo je da se osnuje još jedan garantni fond – nezavisno pravno lice nadležno za rešavanje šteta koje naprave neosigurana i nepoznata motorna vozila, i za štete iz eventualnih novih stečajeva osiguravajućih društava. U vreme donošenja pomenutog Zakona, u okviru UOS-a je već postojao garantni fond, nadležan za rešavanje šteta iz dotad otvorenih stečajeva osiguravajućih društava. Novi do sada nije formiran jer se to, prema rečima Duška Jovanovića, generalnog sekretara UOS-a, pokazalo neracionalnim – stvorilo bi dodatne troškove koje bi snosila društva za osiguranje, a posredno i osiguranici kroz premiju osiguranja AO.

„Za osiguravače je najvažnije da su NBS i UOS usaglasili i zajednički podneli predlog da garantni fond ostane pri Udruženju. To će u praksi značiti i da će pojedini članovi Zakona konačno početi da se primenjuju. Primera radi, pod određenim uslovima moći će da se isplati i materijalna šteta ukoliko je za nezgodu odgovorno nepoznato lice. To se neće odnositi na sve štete, već samo na one u kojima je oštećeni poginuo ili pretrpeo tešku telesnu povredu koja zahteva bolničko lečenje. Ta odredba postoji i u sadašnjem Zakonu, ali se u praksi ne primenjuje, jer garantni fond, koji bi takvu štetu plaćao, nije formiran“, kaže za Biznis i finansije Duško Jovanović.

„Sadašnjim rešenjima ni regresni zahtevi nisu uređeni na adekvatan način, pa imamo apsurd da se sredstva garantnog fonda ne troše samo za naknadu štete oštećenim licima, već i za naknadu troškova postupka protiv nesavesnih vlasnika i vozača. To, sa jedne strane, onemogućava garantnom fondu da ostvari svoje zakonsko pravo na regres, a istovremeno ispada da su u gotovo istoj poziciji i građani koji uredno osiguravaju i registruju vozila i oni koji to ne rade. Prihvaćen je naš predlog da imamo pravo regresa i prema vozaču i prema vlasniku neosiguranog vozila“, kaže Jovanović.

Garantni fond imao je obavezu da isplati štete umesto društava koja su otišla u stečaj, ali tek po okončanju stečajnog postupka, pa se na to čekalo i po 10 godina. Ubuduće, početak obaveze garantnog fonda poklapaće se sa danom otvaranja stečajnog postupka. Najzad, predloženo je i da se garantnom fondu omogući da kupuje investicione nekretnine ili hartije od vrednosti, a ne da sredstva samo drži kao depozit u banci.

Još jedan predlog osiguravača u vezi sa novim Zakonom biće i izmena visine naknade koju osiguravajuća društva sada izdvajaju za RFZO – a to je pet odsto bruto premije osiguranja. Ovo rešenje je svojevremeno prihvaćeno kao bolje nego da se utvrđuje stvarna šteta u svakom pojedinačnom slučaju – lečenje povreda u saobraćajnim nezgodama uglavnom ide na teret RFZO, a obavezno osiguranje AO po regresnom zahtevu najčešće pokriva značajan deo tih troškova. Osiguravači smatraju da je utvrđeni procenat znatno viši od potrebnog, odnosno od ukupnih iznosa do kojih bi se došlo pojedinačnim utvrđivanjem stvarnih šteta. Zato je UOS predložio smanjenje izdvajanja na dva procenta, ili vraćanje na rešenje po kojem bi se svaka stvarna šteta pojedinačno regresirala.

Šta donosi liberalizacija tržišta?

Novi Zakon bio bi usaglašen i sa propisima EU – prema rečima Mirka Petrovića, predsednika IO Dunav osiguranja, to bi u ovoj vrsti osiguranja značilo podizanje limita u isplati šteta, i liberalizaciju tržišta: „Svedoci smo stalnog rasta šteta u EU, kao posledice rasta zarada, povećanja cena zdravstvenih usluga usled stalnog razvoja novih metoda lečenja itd. S druge strane, u Sloveniji i Hrvatskoj, gde je već liberalizovano tržište AO, posledice su bile veliki gubici u premiji osiguranja i smanjenje broja zaposlenih – novi Zakon bi trebalo da nađe odgovore na ova pitanja“, kaže Petrović.

On smatra da liberalizacija tržišta ne mora pod obavezno da znači i povećanje cena polisa AO, već da će svako samostalno da određuje cenu prema proceni nivoa rizika, ali da mora pokriti eventualnu štetu. Ipak, dodaje, sadašnja cena polise AO prilagođena je sadašnjim prilikama, i biće nedovoljna sa rastom šteta. „Da bi se došlo do liberalizacije tržišta, neophodno je podići premiju AO, kako osiguravači ne bi došli u situaciju da ne mogu da izmire svoje preuzete obaveze. Sa liberalizacijom cene polise AO mogu biti različite, ali preuzeti rizik mora biti pokriven“, kaže Mirko Petrović.

Uvođenje reda u najveći kanal prodaje

Poseban akcenat osiguravači stavljaju na prodaju polisa preko tehničkih pregleda, smatrajući da bi ovaj kanal prodaje kroz koji se proda oko 90 odsto polisa AO, trebalo „uvesti u red“. Jedan od glavnih „kamenova spoticanja“ u saradnji između osiguravajućih kuća i tehničkih pregleda jeste visina maksimalno dozvoljene provizije za prodaju polisa AO, koja je po Zakonu svega 5 odsto. Ovim iznosom tehnički pregledi obično nisu zadovoljni, pa osiguravajuće kuće dolaze u nezgodnu stuaciju, tražeći način da nadoknade razliku do željenog iznosa. Rad osiguravajućih kuća kontroliše NBS, ali ona nema nadležnost za kontrolu rada tehničkih pregleda.

Prema rečima Ivana Ivanovića iz Poreske policije, poreska kontrola je utvrdila da su tehnički pregledi ostvarivali enormne prihode kroz podzakupe. „Detaljnom kontrolom smo utvrdili da nije reč o renti već o provizijama osiguravača i osiguravači su snosili troškove oporezivanja. Nadam se da će se regulativa promeniti kako u budućnosti ne bi dolazilo do problema“, rekao je Ivanović. S druge strane, Dragan Filipović, predsednik IO Đenerali osiguranja smatra da se – ukoliko bi postojala minimalna cena tehničkih pregleda od koje bi oni mogli da žive – ne bi stvarala ovolika međusobna uslovljenost osiguravača i tehničkih pregleda. On podseća da u zemljama u okruženju proizvođač garantuje za ispravnost automobila u prve četiri godine pa nema potrebe voziti ih na tehnički pregled, ali je potrebno osiguravati ih svake godine: „Polise se, stoga, redovno kupuju u osiguravajućim kućama, što osiguravačima pruža mogućnost prodaje i ostalih proizvoda“, kaže Filipović.

Najzad, predlog industrije osiguranja je da se UOS-u omogući da društvima za osiguranje i ostalim zainteresovanim licima dostavlja zapisnike i drugu dokumentaciju vezanu za saobraćajne nezgode koje su se desile na teritoriji Republike Srbije, a koja je u nadležnosti državnih organa. Oštećena lica više ne bi morala da po zapisnik idu lično u MUP ili nadležno OJT, niti da pribavljaju ostalu uviđajnu dokumentaciju, već će biti dovoljno samo da osiguravaču prijave štetni događaj. Tako će se ubrzati rešavanje odštetnih zahteva, a istovremeno rasteretiti državni organi.

Lela Saković

februar 2018, broj 146. 

Način na koji se (ne)upravlja otpadom u Srbiji je jedan od najočitijih primera pogrešno postavljenog sistema zaštite životne sredine i njegovog finansiranja. Uslovi koje će naša zemlja morati da ispuni u toj oblasti u procesu pristupanja EU će svakako doneti poboljšanja i u upravljanju otpadom, ali upravo zato što Srbija nije do sada radila i ne radi na ispunjenju sopstvenih ciljeva, u procesu evrointegracija ćemo se fokusirati da ispunimo tuđe, upozorava Radmilo Pešić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i ekspert za zaštitu životne sredine.

„Visoki troškovi, neracionalna organizacija, nizak kvalitet usluga i nedovoljna briga za okolinu rezultat su poraznog stanja u organizaciji upravljanja otpadom”, piše na zvaničnoj stranici portala Agencije za zaštitu životne sredine. Retko koja državna institucija situaciju u sopstvenom dvorištu opisuje ne birajući reči, ali čini se da to samo ukazuje na veličinu problema u sektoru iz koga, sada već redovno, stižu uznemiravajuće vesti.

Počelo je pred novogodišnje praznike, kada je na imanju u selu Vukićevci u Obrenovcu otkriveno oko 25 tona „opasnog i kancerogenog otpada“, kako je izjavio ministar zaštite životne sredine Goran Trivan, da bi samo dva dana kasnije, na teritoriji iste opštine, policija na napuštenom stovarištu u Velikom Polju pronašla još stotinu buradi sa potencijalno opasnim otpadom. U oba slučaja, nadležni su izašli na teren po prijavama meštana.

Zatim je pred kraj januara, u nekadašnjoj Hemijskoj industriji Novi Sad (HINS) pronađeno hiljadu tona otpada za koji se pretpostavlja da je opasan i toksičan. Ovoga puta, stvari se odvijaju nešto drugačije u odnosu na „obrenovački scenario“: otpad je otkriven kod zakupca prostora HINS, koji je imao dozvolu iz 2012. za skladištenje opasnog otpada, ali je, prema rečima pokrajinskog sekretara za urbanizam i zaštitu životne sredine, „posedovao adekvatnu dokumentaciju samo za 32 tone, dok je u krugu fabrike otkriveno 1080 tona otpada, pa je lišen slobode“.

Višak otpada, „oskudica“ rešenja

Da je kvalitet upravljanja opasnim otpadom na zabrinjavajuće niskom nivou upozorava i naš sagovornik, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i ekspert za zaštitu životne sredine Radmilo Pešić. Njegova analiza dostupnih podataka Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) za 2016. godinu ukazuje na to da je nepoznata sudbina gotovo polovine opasnog otpada koji nastane u Srbiji. „U našoj zemlji je tokom 2016. stvoreno oko 75 hiljada tona opasnog otpada, što je zvaničan podatak SEPA. U istom dokumentu, navodi se da je deponovano oko 30 hiljada tona, i da je izvezeno oko 16 hiljada tona. Ostalo nam je, dakle, još oko 30 hiljada tona. Gde je taj otpad završio?“

Pešić ističe da upravo to pitanje ukazuje na ogromno zanemarivanje problema upravljanja opasnim otpadom, a posebno uzimajući u obzir da u Srbiji ne postoji nijedno postrojenje za njegovo uništavanje, i da se čak ni ne diskutuje o tome gde bi taj pogon mogao da se izgradi. Uveren je da bi nam međunarodne organizacije rado dale novac za takav projekat, ali treba pronaći lokaciju, što je nepopularno i među građanima i među političarima.

 

Foto: Radmilo Pešić

Naš sagovornik podseća da naša zemlja ne poseduje ni trajno odlagalište za nuklearni otpad, već samo privremena odlagališta u Vinči, što znači da ga deponujemo samo 13 kilometara od centra gusto naseljenog glavnog grada. „Izgleda“, kaže, „da se vodimo time da nemamo nuklearnih centrala, pa ne moramo ni da razmišljamo o takvom otpadu, iako ga generišemo u industriji ili, recimo, kroz korišćenje medicinskih aparata“, upozorava Pešić.

Tu se gomilanje problema sa nagomilanim otpadom ne završava, budući da u našoj zemlji nema ni dovoljno uređenih deponija za komunalni otpad, dok se broj divljih deponija uporno kreće oko tri do četiri hiljade na čitavoj teritoriji Srbije. Sredinom prošle godine, ministar zaštite životne sredine je najavio izgradnju 26 regionalnih deponija do 2020. godine i istako da se trenutno radi na potpunom uređenju njih 17, od kojih 10 ispunjava sve sanitarne uslove za rad.

Potencijalno najveći, a svakako najskuplji iskorak ka uređenju odlaganja otpada učinio je grad Begrad, pošto je prošlog leta potpisan ugovor o javno-privatnom partnerstvu za uređenje deponije u Vinči sa japansko-francuskim konzorcijumom Suez Groupe-I Enviroment Investments. Radovi na osnovu ugovora, čiju vrednost beogradski čelnici procenjuju na oko 300 miliona evra, trebalo bi da počnu krajem ove godine.

Pasivna država, aktivna crna berza

Nasuprot manjku uređenih deponija u Srbiji, u otpadu ne oskudevamo, jer kako navodi Pešić, građani i industrija stvore godišnje oko 10 miliona tona otpada. To je oko 1,3 tone godišnje ili 3,5 kilograma dnevno po glavi stanovnika, a od toga onog najčešćeg i najprisutnijeg u svakodnevnom životu – komunalnog – oko 800 grama dnevno.

Podaci o tome koliko se otpada reciklira su, međutim, mnogo „fleksibilniji“ – od procene da se ta stopa kreće oko 5-6%, do dvostruko veće stope u izjavama pojedinih funckionera. „Kod nas, kao i u svetu, najrazvijenije i najbolje organizovano je prikupljanje ambalažnog otpada. Međutim, i u toj oblasti se udeo reciklaže kod nas procenjuje u rasponu od 25% do 40%, što izaziva sumnju u tačnost podataka. Sve to zajedno liči na scenu iz ’Maratonaca’, kada Pantelija premine a svi izvade svoj testament i traže nasledstvo. Kada je reč o oblasti zaštite životne sredine, svako voli da se poziva na sopstvene podatke, već prema prilici“, upozorava Radmilo Pešić.

Prema „reciklažnoj statistici“ Agencije za privredne registre (APR), u ovoj delatnosti je registrovano oko 2.200 pravnih lica. Pešić, stoga, smatra realnim procene da ta industrija zapošljava trenutno oko 10 hiljada ljudi, ali ističe da je problem što se veliki deo tih aktivnosti i dalje odvija na nelegalnom tržištu. Posledice su mnogobrojne, od opasnosti da se organizovanje prikupljanja sekundarnih sirovina prepušta kriminalnim grupama, do neprekidnog nanošenja štete infrastrukturi i stambenim objektima da bi se prikupilo malo bakra ili mesinga, za kojima očigledno postoji stalna tražnja na tržištu.

„Iznenađuje me pasivnost države, jer ima i procena da bi u ovoj oblasti moglo da se zaposli oko 30 hiljada ljudi, ali pod uslovom da se propišu jasna pravila igre, i da se obezbedi institucionalno-pravni okvir za poslovanje, a pogotovo kada je reč o radnom angažmanu sakupljača sekundarnih sirovina“, naglašava Pešić.

Sistemske greške u finansiranju

Situacija u kojoj se, zbog lošeg ambijenta za poslovanje, samo mala količina otpada prikuplja i razvrstava za dalju preradu dovela je, prema mišljenju našeg sagovonika, do greške u našem sistemu, a to je da se daleko najviše novca izdvojenog za zaštitu životne sredine troši na subvencije reciklerima. „Prema Zakonu o budžetu za prošlu godinu, za zaštitu životne sredine planirano je ukupno 2,29 milijarde dinara (19,2 mil EUR), a od toga čak 1,19 milijardi predstavlja podsticaje za reciklažnu industriju. U isto vreme, samo oko 100 miliona dinara se planira za intervencije u ’ekološkim’ vanrednim situacijama. Verujem da to ukazuje na dve osobine naše reciklažne industrije: da je neprofitabilna i da ovakva kakva je trenutno pati od viška kapaciteta“, kaže Pešić.

Da novac koji se planira za zaštitu životne sredine treba pažljivo planirati i trošiti dokazuju i procene potrebnih investicija kako bi se naše prilike uskladile sa evropskim. U pripremnim dokumentima za otvaranje pregovaračkog poglavlja 27, navodi se i podatak da će našoj zemlji samo za implementaciju plana o izgradnji deponija biti potrebno 918 miliona evra, dok se troškovi za buduće obezbeđivanje čiste pijaće vode i obradu komunalnih otpadnih voda penju na vrtoglavih sedam milijardi evra, doduše u narednih 30 godina, ukoliko Evropska unija pristane na tako duge rokove prilagođavanja za Srbiju.

Radmilo Pešić, međutim, skreće pažnju da finansiranje zaštite životne sredine ne bi trebalo posmatrati samo kao buduće rashode, već i sa stanovišta prihoda koje taj sektor generiše. „Prema podacima Zavoda za statistiku, od 2008. do 2015. prosečno godišnje učešće ’prihoda od životne sredine’ – u koje ubrajam poreze i različite takse na zagađenje, na energente ili na saobraćaj – iznosi 3,4% BDP. U isto vreme, za životnu sredinu izdvaja se oko 0,5% BDP i tu se najbolje vidi neadekvatnost finansijske politike – taj sektor višestruko više puni budžet nego što iz njega dobija, što dokazuje i podatak da naša zemlja daleko manje investira u životnu sredinu od prosečnih evropskih 2% BDP“.

Moneta za političko potkusurivanje

Na pitanje da li na efikasnije korišćenje sredstava za zaštitu životne sredine mogu uticati preduslovi za članstvo koje za tu oblast postavlja EU, Radmilo Pešić odgovara potvrdno, ali ističe da upravo zato što Srbija nije do sada radila i ne radi na ispunjenju sopstvenih ciljeva, u procesu evrointegracija ćemo se fokusirati da ispunimo tuđe. „Da se znaju prioriteti u politici zaštite životne sredine, ne bismo u budžetu ’prisvajali’ novac od ekoloških taksi za druge namene, već bismo se bavili nagomilanim problemima“. Pešić, naime, podseća da u „bilans zagađenja“ u Srbiji, osim aktuelnog, spada i nasleđeni otpad iz doba socijalističke industrijalizacije kada se nije vodilo računa o ceni koju će za to „platiti“ životna sredina, preko devedestih prošlog veka kada se u opštoj nemaštini nije imalo novca za pravilno čišćenje i održavanje postrojenja, do posledica NATO bombardovanja.

Uprkos nagomilanom otpadu i problemima koje stvara, već gotovo dve decenije nijedna vlast nije percepirala sektor zaštite životne sredine kao šansu za poboljšanje uslova života i poslovanja, već se njime „trgovalo“ kao monetom za političko potkusurivanje. „Malo ko se seća da je taj resor 2000. godine bio pri ministarstvu zdravlja, pa je onda prerastao u posebno ministarstvo, koje se opet za dve godine spojilo sa ministarstvom nauke, pa sa energetikom, a potom i sa poljoprivredom. Danas je to ponovo posebno ministarstvo, što pozdravljam“, kaže Pešić, ali upozorava da je sam resor i dalje opterećen pogrešno koncipiranim sistemom finansiranja i loše odabranim ekonomskim instrumentima, što će neminovno dovesti i do loših rezultata.

Milica Rilak

februar 2018, broj 146.