Imajući u vidu prognoze da će se ekstremne suše u celoj Evropi nastaviti barem u narednih pet godina, možda ne bi bilo loše da pre nego što digitalizujemo sva sela u Srbiji, prvo svi dobijemo vodu i kanalizaciju. Kod nas skoro petina stanovništva i dalje nema pristup javnom vodovodu, a svega 55% naselja može da se pohvali civilizacijskim dostignućem u vidu kanalizacione mreže. Ako sanjate da pobegnete u Beograd, razmislite još jednom o tome da skoro trećinu teritorije u prestonici krase septičke jame.
Mnogo je vode proteklo od kada je, neposredno pre provale korona virusa u naš život, država obećala da će do 2025. godine svi stanovnici Srbije moći da uživaju u dva neverovatna dostignuća, tako što će dobiti pristup vodovodu i kanalizaciji. Investicioni program „Srbija 2025” obećava proširenje i rehabilitaciju kanalizacione mreže, izgradnju postrojenja za prečišćavanje voda, izgradnju fabrika voda i otvaranje novih vodoizvorišta.
U međuvremenu se desilo što se desilo, pa je ovaj program i prošle godine bio samo u najavi, kada je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić podsetio da taj ambiciozni plan uključuje i tri milijarde evra za izgradnju vodovoda i kanalizacije južno od Save i Dunava, kao i 300 miliona evra namenjenih kupovini mehanizacije, navodnjavanju i komasaciji. Potom je u aprilu ove godine, ministar građevinarstva Tomislav Momirović ponovo najavio da će Srbija uložiti četiri milijarde evra u prečišćavanje otpadnih voda i komunalnu infrastrukturu, koja bi trebalo da obuhvati oko 80 procenata stanovništva u roku koji je produžen na narednih pet godina.
Dok vodovod i kanalizacija ne pokrenu lavinu povratnika u srpska sela, evo kako trenutno stojimo sa ovim vitalnim životnim resursom, prema podacima iznetim u analizi „Voda je zajedničko dobro“, koju je objavio Centar za politike emancipacije.
Pristup vodovodu ne znači da je voda za piće
Srbija raspolaže sa oko 16 milijardi kubnih metara vode, od čega se 735 miliona koristi za vodosnabdevanje. Oko 75% snabdevanja vodom se vrši iscrpljivanjem podzemnih voda. Prosečna potrošnja vode po stanovniku iznosi oko 350 litara na dan, ali u tom proseku prednjači stanovnik grada koji utroši 400 litara vode dnevno, dok onaj koji živi na selu za to vreme potroši samo 250 litara. Od ukupnih količina proizvedene vode, stanovništvo koristi 45%, četvrtina odlazi za potrebe industrije i javnu potrošnju, a u preostalih 30% spadaju utrošci pri preradi vode i gubici u mreži.
Zbog nedostatka ulaganja u održavanje postojeće infrastrukture, njeno stanje varira, te u pojedinim sistemima usled zastarelosti vodovodne mreže dolazi do značajnog gubitka vode. On može dostići i do 20%, što uključuje i ilegalne priključke na mrežu.
U Srbiji je javnim vodosnabdevanjem obuhvaćeno 81% stanovništva, a da li ćete imati vodu u 21. veku zavisi od toga u kom delu zemlje živite. Pristup javnom vodovodu je najlošiji u centralnoj Srbiji (71%), a najzastupljeniji u Beogradu (92%) i u Vojvodini (91%). U centralnoj Srbiji postoje i neka veća naselja koja nemaju vodovodnu mrežu. U pojedinim opštinama na ovoj teritoriji nedostatak vode je misteriozni fenomen koji traje cele godine, dok neke druge imaju više sreće, pa sa vodom kubure samo tokom sušnih leta.
Priključivanje na vodovodnu mrežu u Srbiji je za nešto više od decenije poraslo za 5%, ali ne zahvaljujući ulaganju u razvoj infrastrukture, već usled iseljavanja seoskog stanovništva u gradove. Pored toga što je stanovništvo podeljeno prema tome da li ima ili nema pristup vodovodu, nisu svi jednaki ni u pogledu kvaliteta vode koju piju.
Polovina kontrolisanih vodovodnih sistema nema dovoljno kvalitetnu vodu za piće, zbog fizičko-hemijskih i mikrobioloških neispravnosti. Analize pokazuju da su najkvalitetnija izvorišta reka Đetinje, Studenice, Rzave, Moravice, Mlave i Visočice, dok u najzagađenije vodotokove spadaju: Kereš, Krivaja, Zlatica, Begej, delovi kanalskog sistema Dunav-Tisa-Dunav, Topčiderska reka, Studva i Veliki Lug.
Loš kvalitet vode za piće proizilazi iz tri ključna problema, koja se ne rešavaju decenijama. Pre svega, problem predstavlja preterana eksploatacija podzemnih voda, što je karakteristično za Vojvodinu, kao i neodgovarajući kvalitet vode za piće uslovljen prirodnim karakteristikama podzemnih voda i neadekvatnim sadržajem nitrata. Treći veliki problem je u tome što izvorišta nisu dovoljno zaštićena.
Šta bi mi da nisu propale fabrike
Naime, podatak da u vreme kada država na sva zvona priča o digitalizaciji sela u Srbiji, skoro petina stanovništva i dalje nema pristup vodovodnoj mreži, nije najgora vest u ovdašnjoj „vodnoj“ statistici. Pravo posrtanje sledi kada se stigne do podataka o izgrađenosti infrastrukture za prečišćavanje otpadnih voda. Kanalizacionom mrežom obuhvaćeno je svega 55% naselja, a nekim stepenom prečišćavanja otpadnih voda tek oko 10% stanovništva.
Društvena odgovornost preduzeća u Srbiji je očigledno presušila kada je reč o vodi, jer je tercijarnim prečišćavanjem, koje uklanja azot i fosfor, obuhvaćeno samo 3% otpadnih voda. Izuzetno mali broj fabrika vrši predtretmane tehničke vode pre njenog ispuštanja u kanalizaciju. Situacija je često mnogo lošija na malim vodotocima, na kojima se nalaze veći gradski centri.
S druge strane, relativno dobar kvalitet vode koji se beleži kod većih vodotoka, ne možemo zahvaliti boljoj zaštiti voda, već gašenju velikih industrijskih postrojenja tokom devedesetih godina i činjenici da se o reindustrijalizaciji i dalje više priča nego što se na svakom koraku saplićemo o nove domaće fabrike.
Kada je u pitanju industrijski otpad, samo 5% voda zagađenih industrijskom proizvodnjom prolazi kroz sve faze prečišćavanja. Na teritoriji Vojvodine oko 65% industrijskih postrojenja ne vrši uopšte tretman prečišćavanja vode, a 12% stanovništva nije ni obuhvaćeno sistemom odvodnje otpadnih voda.
Situacija nije bolja ni u ostalim delovima Srbije, jer samo 19 opština koristi postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Odvodnju i preradu atmosferskih i otpadnih voda u lokalnim samoupravama vrše javna komunalna preduzeća. Većina se i dalje zlopati sa nedostatkom odgovarajućih instrumenata koji mere protok i količinu otpadnih voda, pa godišnje izveštaj na tu temu dostavi tek četvrtina komunalaca.
Zbog nedovoljnog broja podataka, ostajemo uskraćeni za pravu sliku kako se otpadne vode tretiraju u Srbiji, a možda je i bolje da to ne znamo u situaciji kada već pijemo tone antidepresiva iščekujući energetsku, prehrambenu i nuklearnu kataklizmu.
Prepoznatljivi miris prestonice
Kada je reč o javnoj kanalizaciji, manje pate oni u gradovima, gde ovu blagodet civilizacije može da koristi čak 75% stanovništva, dok među onima koji imaju sreće da žive na selu i da se olakšaju u prirodi, svega 9% koristi pomenuto civilizacijsko dostignuće. Živeti uz Dunav na prvi pogled deluje kao izuzetna privilegija, ali ne za 3,5 miliona ljudi koji doduše jesu priključeni na kanalizacioni sistem, ali samo 4,3% je dobilo na „vodovodnoj“ lutriji, odnosno ima sistem za efektivnu preradu otpadnih voda.
S druge strane, život u gradu ne garantuje da ćete imati vodu za piće, što najbolje znaju stanovnici Zrenjanina. Ovaj grad je dočekao punoletstvo od kada je prvi put sanitarna inspekcija zabranila vodu iz gradskog vodovoda za piće i pripremu hrane. Od tada se postrojenje za prečišćavanje vode gradi kao Skadar na Bojani, a Zrenjaninci su umesto pijaće vode bez otrova dobili političku aferu bez kraja. Građani Zrenjanina i danas plaćaju neispravnu vodu, a na nabavku ispravne vode dnevno se potroši oko 20.000 evra.
Ostatak Srbije ne gleda blagonaklono na Beograd, koji usisava i stanovništvo i investitore na račun ostalih. Ali ni u prestonici, kao najvećoj aglomeraciji na teritoriji Srbije, kanalizaciona mreža baš ne blista. Podaci pokazuju da čak 30% gradske teritorije nije obuhvaćeno kanalizacionim sistemom, pa se u ova naselja sa septičkim jamama koje zagađuju zemljište i podzemne vode ne vode potencijalni strani investitori. U Beogradu postoji oko 100 kanalizacionih ispusta u Savu i Dunav, tako da u rekama završavaju i sve otpadne i fekalne vode. To prestonici daje poseban šarm, originalnu mirisnu notu po kojoj je prepoznatljiva, naročito leti.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 202, oktobar 2022.
Foto: Jon Tyson, Unsplash