април 2025

Proizvođači zaštitne obuće u našoj zemlji su u krajnje nezavidnoj situaciji zbog nelojalne konkurencije. Država ne kontroliše ogroman uvoz jeftinih zaštitnih cipela iz Kine, dok istovremeno subvencioniše strane investitore koji sve više napuštaju Srbiju, upozorava Nikola Nenadović, direktor niške firme „Kanin“, koja proizvodi obuću duže od tri decenije.

Iako je Niš najpoznatiji po elektronskoj i mašinskoj industriji, porodica Nenadović iz ovog grada pronašla je posao za sebe u nekim sasvim drugim vodama. Njihovo preduzeće „Kanin“ bavi se proizvodnjom obuće duže od tri decenije. Krenuli su za zaštitnim, takozvanim HTZ cipelama, a potom su asortiman proširili i modnom obućom.

Sadašnji direktor firme Nikola Nenadović kaže za B&F da su posao započeli njegovi roditelji, koji su se prethodno bavili poslovima u toj industriji. „Moj otac je bio direktor kožare u Vinkovcima, a majka je radila u ’Ledi’ iz Knjaževca. Kada je počeo rat došli smo iz Hrvatske u Niš, jer su moji roditelji studirali ovde i poznavali su grad. Odlučili su da proizvode obuću, jer otac je znao oko kože, a majka oko cipela. Kao i sve porodične firme krenuli smo sa proizvodnjom u garaži i u još jednom prostoru na drugoj lokaciji. Na jednom mestu bila je montaža, a na drugom šivara. Pogon na putu između Niša i Vlasa otvorili smo pre nešto više od 17 godina“, priča Nenadović.

Preduzeće je postepeno širilo asortiman i sada polovinu njegove proizvodnje čine zaštitne cipele, a preostalo modne obuća za muškarce i žene. Nikola napominje da obuću dizajniraju on i njegova supruga Svetlana, a niško preduzeće samo proizvodi i kožne đonove za cipele.

„Imamo klasične modele, pa se malo igramo sa kožama, bojama, đonovima, materijalima. Trudimo se da ispratimo trendove na svetskom tržištu u okviru svojih mogućnosti. Recimo, ranije se koristio isključivo gumeni i kožni đon, sada se prelazi na dosta lakše materijale i različite boje đonova“, objašnjava Nenadović.

Na tenderima se gleda samo cena

„Kanin“ zaštitne cipele prodaje na tenderima i neposrednom porudžbinom, a modnu obuću posredstvom interneta. Po porudžbini modne cipele rade i za druge brendove.

„Zapošljavamo 11 radnika i godišnje proizvedemo oko 5.000 pari obuće, a zbog prilika ili bolje rečeno neprilika na tržištu ne razmišljamo o povećanju proizvodnje i o zapošljavanju većeg broja ljudi. Proizvodnja cipela u Srbiji je u jako lošoj situaciji i firme se zatvaraju širom zemlje, zato što država ne pokušava ni na jedan način da nas zaštiti. Srbija je veliko tržište za radnu obuću, ali izuzetno malo za nas koji smo proizvođači, zato što smo mi pomereni u stranu u korist uvoza iz Kine“, komentariše Nenadović.

Prema njegovim rečima, uvoz obuće u Srbiji niko ne kontroliše, a jedini uslov za učešće na tenderu je cena.

„Onaj ko uvozi cipelu i učestvuje na tenderu nema obavezu da cipelu ispita na institutu u Srbiji, već mu je dovoljan samo ovlašćeni prevod nekog izveštaja. Oni opišu cipelu i kažu cenu, a mi ovde ispitujemo kvalitet. Jedno ispitivanje košta 50.000 dinara i onda vam kažu ovo nije dobro, ovo ne odgovara i onda se plati novo ispitivanje Mnogo je vrsta zaštitnih cipela, imate obične cipele za rad u uslovima gde nema velikih opasnosti, cipele sa posebnim đonom za rad u uslovima gde postoji opasnost od probijanja odozdo, vodootporne, kiselootporne cipele, cipele sa metalnom kapom… Kada vam dođe cipela iz Kine ona je na sve otporna, ona je deklasirana za sve, i vodootporna i kiselo i uljano otporna, može sve živo samo da se proda“, ističe direktor „Kanina“.

On dodaje da na velikoj većini tendera za nabavku zaštitnih cipela za radnike javnih preduzeća domaći proizvođači ne mogu da učestvuju, jer su cipele iz Kine značajno jeftinije.

„Najjeftinije cipele koje mi možemo ovde da proizvedemo su duplo skuplje nego ove iz uvoza. Kada stavite na papir cenu materijala, cenu kože, postave, đona, minimalnu cenu rada koja se nama maltene svakog meseca podiže, morate da podižete cenu proizvoda. Zašto cipele iz Kine koštaju toliko malo? Ne zato što su ti materijali toliko jeftini, mi svi znamo cenu na svetskom tržištu, nego njima država subvencioniše proizvodnju. Kineskim firmama država daje subvencije po svakom proizvedenom paru, samo da ih izvezu. Oni daju novac da bi se njihova privreda održavala, a mi dajemo novac stranim investitorima koji isplaćuju minimalac radnicima. To je potpuno naopako“, zaključuje Nenadović.

Nelogični propisi

Naš sagovornik ukazuje da u Srbiji niko ne pokušava da zaštiti domaću proizvodnju, niti da podstakne njen razvoj.

„Domaća proizvodnja cipela mogla bi da se zaštiti odlukom države da javna preduzeća mogu da nabavljaju zaštitne cipele samo od domaćih proizvođača, dok ostala preduzeća mogu da oh uvoze. Država time ne bi bila na gubitku. Viša cena cipela vratila bi se u državni budžet kroz poreze i doprinose radnika, kroz PDV. Međutim, državu ne zanimaju problemi u proizvodnji obuće i automatski propada ceo sektor. Na žalost, nije u pitanju samo proizvodnja obuće, tu je i proizvodnja radne odeće i rukavica i mnogih drugih proizvoda koji se koriste u zaštiti radnika u javnim preduzećima. Svi se nalaze u istoj situaciji zbog uvoza koji niko ne kontroliše“, konstatuje Nenadović.

On ističe da mala preduzeća koja imaju 10 do 15 zaposlenih održavaju našu državu, ali niko ne pomišlja da ta preduzeća dobiju subvencije od države kakve dobijaju strani investitori za otvaranje pogona u Srbiji.

„Mi za sve ove godine nismo ništa dobili od države. Zašto ne bismo mogli da dobijemo, poput stranih investitora, 10.000 evra da kupimo nove mašine zato što zapošljavamo radnike duže od tri decenije. Kada dođu strani investitori bez problema dobiju 10.000 evra ili više po radniku, a evo šta se dogodilo sa ’Geoksom’ u Vranju. Posle sedam godina su otišli i 2.000 ljudi se našlo na ulici. ’Beneton’ je otišao, iako je država njima dala ogroman novac. Zar nije pametnije novac ulagati u domaću proizvodnju?“, pita niški preduzetnik.

Država ne može da očekuje da će domaća privreda rasti ako je prepusti da se sama bori, ukazuje Nenadović i dodaje: „Problem je to što se ljudi koji donose odluke u našoj zemlji nisu nikad bavili privatnim poslom, ili su se vrlo malo bavili. Morate da imate ljude u ministarstvima koji će svaki dan da obilaze firme i koji će reći šta je kom sektoru potrebno. Ovako, puno je problema, a niko ih ne rešava. Recimo plaćanje PDV-a je do 15. u mesecu, a rok plaćanja javnih preduzeća je 45 dana. Kakva je to logika? Ukoliko sada isporučimo cipele za milion dinara, moramo 15. u sledećem mesecu da platimo 200.000 dinara, a nismo mogli da naplatimo soju robu jer je rok plaćanja 45 dana. Posebna priča su kadrovi. Obućarska škola u Nišu ne postoji više od dve decenije. Za 10 godina mi nećemo imati ljude koji će da prave cipele“, upozorava Nenadović.

Dobar rad inspekcija

Zbog nekontrolisanog uvoza, ali i kraćeg roka plaćanja PDV-a od roka plaćanja isporučene robe, „Kanin“ učestvuje godišnje na svega nekoliko tendera za nabavku zaštitne obuće.

„Otprilike 2% ukupne vrednosti tendera u Srbiji su tenderi za koje se javlja nas pet, šest domaćih proizvođača. To su tenderi na kojima zaštitne cipele iz uvoza ne mogu da prođu jer ne zadovoljavaju svojim kvalitetom, ali to je premalo posla za nas. Zato smo se okrenuli proizvodnji modne obuće, jer smo tu postavili našu cenu, imamo svoje kupce. Tu nema ko da nas uslovljava. Ljudi koji dolaze kod nas da kupuju modnu obuću nikada neće kupiti uvoznu obuću zato što znaju šta je kvalitet. Svakako, postoje kvalitetne modne i zaštitne cipele i u uvozu, ali su njihove cene slične domaćim“, navodi Nenadović.

Ukoliko nešto treba pohvaliti u domaćoj privredi, onda je to po Nenadovićevom mišljenju rad inspekcija. Direktor „Kanina“ ističe da inspekcijski nadzor više nije kazneni, već preventivni, tako da proizvođači više nisu pod pritiskom kada dođe inspekcija, već razmišljaju o tome šta su uradili i šta još treba da urade.

Biljana Ljubisavljević