Sa procenjenih 30 miliona tona rezervi retkih metala, Mongolija je u procepu između velikih sila, od kojih bi svaka da se dokopa njenog rudnog bogatstva. Kako bi u tome mogao da prođe prosečni stanovnik Mongolije pokazuje druga najrazvijenija industrija u ovoj zemlji – proizvodnja kašmira. Zbog navale visoke mode na takozvane kašmirske koze iz pustinje Gobi, trenutno u Mongoliji ima preko osam puta više koza nego stanovnika i do sada su pobrstile i uništile 70% pašnjaka u ovoj državi.
Mongolija je zemlja sa malo stanovništva i velikim rezervama retkih metala. Ovo drugo je verovatno i ključni razlog da tu državu, stešnjenu između Rusije i Kine, zapadne zemlje u poslednje vreme ističu kao primer demokratskog napretka. Što se otimačina oko kritičnih sirovina u svetu više zahuktava, to Mongolija postaje „demokratskija“, naročito u očima Sjedinjenih Država i Evropske unije.
Mongolija trenutno izvozi velike količine bakra, zlata i gvožđa, ali prema predviđanjima američkog Geološkog instituta, sa procenjenih više od 30 miliona tona rezervi retkih metala, ona ima potencijal da postane vodeći izvoznik ovih sirovina u svetu. Loša vest je da postojbina Džingis kana nema dovoljno kapitala, niti odgovarajuću opremu za takvu vrstu rudarskih istraživanja.
Naravno, Sjedinjene Države i Evropska unija su više nego voljne da pomognu Mongoliji da taj rudni potencijal iskoristi za opšte dobro, koje se na kraju uvek nekako poistoveti sa interesima najmoćnijih država.
Nesreća u sreći
Pored nevolje da Mongolima pomoć nude oni koji su daleko, pa još neprijateljski nastrojeni prema državama koje su joj najbliži susedi i podjednako ambiciozno gledaju na njena prirodna bogatstva, tu su i brojne nepoznanice oko mongolskih rezervi retkih metala. Još uvek nije poznato kakvog su tačno kvaliteta, koliko novca je potrebno uložiti u iskopavanja i kada bi ona mogla da počnu.
Sve i da se ti problemi reše u neko dogledno vreme, to ne znači da bi se mongolsko stanovništvo usrećilo. Intenzivno iskopavanje retkih metala pre bi moglo da natovari dodatnu bedu na vrat prosečnom stanovniku, što dokazuju ne samo posledice dosadašnjih rudarskih aktivnosti, već i nagli razvoj druge najveće industrije u ovoj zemlji iza rudarstva. To je proizvodnja kašmira.
Naime, ako su retki metali na dugom štapu, mongolske koze su odavno dostupne i oko njih se već godinama otimaju najpoznatije modne kuće u svetu. Koze iz pustinje Gobi čine sirovinsku bazu za proizvodnju kašmira, najkvalitetnije vune na globalnom tržištu. Ove životinje su toliko tražene zbog svoje dlake koja svake zime raste ispod gornjeg sloja. Dok je gornja dlaka oštra, donja je šest puta tanja od ljudske kose i toliko meka i pahuljasta da je neki tekstilci na Zapadu upoređuju sa „bradom Deda Mraza“.
Kraljevsko vlakno
Nomadi u Mongoliji uzgajaju takozvane kašmirske koze više od hiljadu godina. One su jako izdržljive i dobro prilagođene oštroj klimi u zemlji gde temperature zimi mogu pasti ispod 40 stepeni Celzijusa. Njihova vuna ima odlična izolaciona svojstva i veoma dobro štiti od hladnoće i vremenskih nepogoda u negostoljubivom okruženju. Cenjen zbog svoje izdržljivosti i mekoće, kašmir se koristi za izradu luksuznih džempera, šalova i ćebadi.
Industrija kašmira počela je ubrzano da se razvija u Mongoliji početkom 19. veka, uporedo sa jačanjem međunarodne trgovine, pre svega sa Kinom i Rusijom. Uzgajanje kašmirskih koza iz pustinje Gobi je postajalo sve važnije za nacionalnu privredu, pa su vlasti u Mongoliji sredinom prošlog veka preduzele korake da bolje regulišu i modernizuju proizvodnju kašmira, uključujući i mere da se izvoze samo vlakna visokog kvaliteta. Naime, u nekim delovima Mongolije proizvodi se kašmir od takozvanog „kraljevskog vlakna“, najfinijeg i najskupljeg u poređenju sa ostalim predivima.
Dlaka se obično sakuplja u martu i aprilu, kada se koze češljaju ručno. Njihova vuna ima vrlo širok raspon boja, koji se kreće od bele i bež, do sive i braon boje. Sirovi kašmir se prevozi do pogona za preradu, gde se sortira po boji i potom pere kako bi se uklonila prljavština. Kada se osuši, vlakna se upredaju u finu tkaninu, poznatu širom sveta.
Ženski posao
Na globalnom tržištu kašmira trenutno se obrće više od 3,5 milijardi dolara godišnje, a procenjuje se da će njegova vrednost premašiti pet milijardi dolara do 2030. godine. Potražnja za kašmirom stalno raste, posebno u Evropi, gde su Italija i Velika Britanija glavni uvoznici ove vune.
Mongolija je drugi najveći proizvođač kašmira u svetu, odmah iza Kine, sa udelom od 40% u ukupnoj svetskoj proizvodnji. Ova industrija doprinosi sa oko 5% bruto domaćem proizvodu Mongolije, a 80% ukupne proizvodnje kašmira se izvozi u tridesetak zemalja, najviše u Kinu, Rusiju, Kazahstan i Indiju.
Prošle godine, u strukturi mongolskog izvoza prednjačio je ugalj (6,48 milijardi dolara), potom bakar (2,73 milijarde dolara) i zlato (2,05 milijardi dolara), dok je kašmir bio na četvrtom mestu sa 430 miliona dolara, ispred izvoza rude gvožđa (389 miliona dolara).
Kašmir u Mongoliji proizvodi oko 100 tekstilnih preduzeća, sa više od 20.000 zaposlenih. Proizvodnja je najrazvijenija je u glavnom gradu Ulan Batoru i najviše se oslanja na mala preduzeća. U njima 90% radne snage čine žene, od kojih skoro polovina ima ispod 30 godina.
Sukob stočara i rudara
Sirovinu obezbeđuje oko 300.000 stočara nomada, koji čine približno 10% stanovništva Mongolije. Uporedo sa rastom potražnje za kašmirom, stočari su uvećavali svoja stada. Za nešto više od tri decenije, broj koza je „eksplodirao“ sa pet na 27 miliona. Tako je Mongolija postala država u kojoj koza ima preko osam puta više nego stanovnika.
To je drastično promenilo „lični opis“ pašnjaka, koji čine više do dve trećine mongolske teritorije. Koze svakog dana pojedu trave, žbunja i korova u količini i do 11 procenata svoje telesne težine. One brste biljke blizu korena i tako ih sprečavaju da rastu, a uz to svojim oštrim kopitama oštećuju gornji sloj zemlje. Prema podacima Ujedinjenih nacija, zbog prekomerne ispaše obezvređeno je oko 70% pašnjaka u Mongoliji.
S druge strane, konkurentska rudarska industrija, koja doprinosi bruto domaćem proizvodu Mongolije sa 29%, čini 92% izvoza i 32% fiskalnih prihoda, u ogromnoj meri dodatno degradira zemljište. To se posebno odnosi na iscrpljivanje rezervi vode. Rudarstvo koristi 15% ukupne vode u Mongoliji, a u južnom delu pustinje Gobi, gde su smešteni najveći rudnici, ova industrija troši više od 78% celokupno iskorišćene vode u regionu.
Proces ekstrakcije dovodi do erozije zemljišta, a samo eksploatacija uglja i zlata je uništila oko 100.000 hektara poljoprivrednih površina. Uz to, zbog novih rudarskih aktivnosti, država često raseljava stočarska domaćinstva, što dovodi do sukoba između poljoprivrednika i rudarskih kompanija.
Kraljica kašmira
U takvoj situaciji, gajenje koza za proizvodnju kašmira postaje sve manje isplativo u Mongoliji. Stočarska domaćinstva u proseku drže oko 500 koza, od čije dlake zarade približno 5.000 dolara godišnje. To je mesečno znatno manje od prosečne plate u državi, koja trenutno iznosi nešto ispod 700 dolara.
S druge strane, najluksuznije modne kuće kao što je italijanska kompanija Laro Piana, prodaju samo džempere po cenama od 2.000 dolara pa naviše. Pošto Mongolija nema dovoljno sopstvenih kapaciteta za proizvodnju kašmira, na dobitku su kineski trgovci, koji direktno od mongolskih stočara otkupljuju najveći deo sirovine.
Monopol ima kineski konglomerat Erdos, koji drži trećinu svetskog tržišta kašmira. Nekada je snabdevao sve luksuzne modne kuće, ali je pre desetak godina počeo da proizvodi sopstvenu robu od kašmira, kada je na čelo kompanije došla Džejn Vang. Ona je toliko razvila ovaj posao, da su je prozvali „kraljicom kašmira“.
Marina Vučetić
Biznis & finansije 233, maj 2025.
Foto: Tom Schuller, Unsplash