U pravoslavnoj veri nam je da pravimo buku i time teramo zle duhove, za sve praznike oko Nove godine, naročito Božića i bliskih svetkovina. I mi to tradicionalno, srpski, radimo na najbolji i najkvalitetniji način:
Pripreme za doček Nove godine kreću već početkom decembra kada mlađahni Srbi posle škole počinju sa intenzivnim treninzima u bacanju petardi. Vežbe imaju za cilj da se pronađe pravo mesto gde petarda ječi najviše – u igri su oluci, propusti, prolazi, kante… Brzina kojom vežbači beže je zapravo merilo pripremljenosti.
Ako je pao sneg, za vežbe se skidaju kape (šerpe) sa Sneška Belića (koje su roditelji budućih vežbača napravili), i koriste se kao pouzdani pojačavači petardastog zvuka. Šerpe se povlače po livadama između zgrada sve do Februara dok ih ne sklone vredni đubretari – do tada, kučići ih zapišavaju, a prolaznici ih zagleđuju razmišljajući da su izbačene iz kuhinje zbog crnog i izbušenog dna i tradicionalne nekvalitetne izrade.
U sklopu priprema od dodatnih sredstava najviše se koriste kante i kontejneri. Uspešnost u pripremama i pouzdani znak da ste spremni za proslavu (glavne ili srpske) Nove godine, pokazuje izlazak vatrogasaca da gase razbuktale kontejnere. Što više smrdi i bukti, to vam je rang u društvu vežbača veći. Profesionalni nivo pripremljenosti se ipak dobija ako uspete da upalite neku od igračaka na dečjim igralištima, makar njene drvene delove. To znači preciznost, istrajnost i profesionalizam u pravilnom uništavanju, a izlazak vatrogasaca da gase vatru uz neki tekst na lokalnim news portalima, pisana je potvrda pravilnog treninga.
Treninzi se pojačavaju kako stiže katolički Božić, koji služi kao generalna proba. U periodu priprema mogu se pojaviti i mladi bračni parovi, gde otac, obično oskudno odeven na hladnoći, ali dobro opskrbljen svim vrstama petardi i vatrometa, na nekom vidnom mestu (najčešće obližnji košarkaški ili fudbalski teren), inauguriše buduće vežbače, i priprema mlade naraštaje za budućnost. Dok mame, svekrve, zaove, svaje i sva ostala rodbina drži slinavu decu koja mrznu na terenu, sve oči su uprte u piromanskog Hudinija od tate. A on, kao najbolja učiteljica, vrši pokaznu vežbu paljenja malog ručnog vatrometa (preporučuje se najmanje 3 vatrometa, da deca dobro upamte svaki pokret), i bacanja malih, srednjih i većih petardi sve do topovskog udara. Ovo je najvažnija uloga mlađahnog tate u njegovom životu, i on to s ponosom radi, uz krilaticu „ako ih ja ne naučim pravilno, naučiće ih ulica“. Naravno, tata ih uči i higijeni, jer ostatke od vatrometa uredno baca u lokalnu kantu (dok ona ne bude raznesena starijim vežbačima), mada nikad ne skupi ostatke od petardi. Naravno, ona gluplja deca koja žele igrati neki ubogi novogodišnji fudbal ili košarku, ostaju onemogućeni zbog nepokupljenih ostataka petardi, pa šta će-kud će, polako se i oni priključuju treningu.
Sam doček je od posebnog značaja i tada se pokazuju pravi junaci. Ali ne prerano. Baražna vatra kreće oko 10, polako pojačavajući intenzitet. Najinteresantnije je između zgrada, gde se gađaju prolaznici, ili u nedostatku njih parkirana kola (uspeh je da se upali alarm ili sam automobil). Neretko se uz bacanje ispuštaju životinjski krici, kako bi opisali muku koju je osoba imala tokom godine, a sa petardom baca tu muku da pukne i da bezmučno uđe u Novu godinu. Oko 12 prepoznajete i one kojima sat ide 10tak minuta napred, pa je kod njih intenzivni baraž prerano krenuo, a ima i onih kojima kasni, pa im kasni i baražna vatra.
Uglavnom, ovaj običaj besomučnog bacanja petardi, vatrometa i sve moguće pirotehnike, traje oko pola sata u Novoj godini u Srbiji i to je, kako kažu ekonomisti, mera snage ekonomije jedne države. Naime, debljina novčanika građanstva diktira koliko dugo iza ponoći se ovaj običaj produžava, jer je potrebno kupiti velike zalihe da bi se održala frekvencija od 1 PPS (mera iz metričkog sistema jedinica, PPS ili petarda po sekundi).
Uspešan doček oslikavaju jutarnje zelenilo i crvenilo na stazama i puteljcima oko zgrada od petardi. A za drugo veče Nove godine, obred se nastavlja u zavisnosti od ekonomske situacije u državi. Ukoliko je loša, onda je vidno manji intenzitet probijanja bubnih opni.
Lokalne klinačke bandice tradicionalno su na ulici tokom dočeka, i pokazuju sav raskoš uvežbanog. Akcenat ne svetim kantama, a posebno su pogodne one male plastične uz pešačke staze, koje se od petardi rascvetaju ko ruža u proleće, i tako rascvetane, neobično su pogodne za šutiranje. Ipak smo mi fudbalska nacija. Šutiranje ovećih delova kanti po običaju mora da se uradi najmanje 200 metara, a obred se ponavlja sa svakom kantom na putu kući. Кvalitet dočeka Nove godine ogleda se i u broju natpisa u novinama „Dečaku u <slučajno naseljeno mesto> odneti <random deo tela ili organ, najčešće>prsti na ruci zbog petarde!” (varijacije u naslovu su svakako dozvoljene novinarima). Što više natpisa, to lepši doček. Pazite: broj uništenih kanti i kontejnera je vrlo bitan za budućnost, jer što ih je više uništenih, to će nam Nova godina doneti više sreće, veselja i radosti – jer svi zli dusi nestaše s kantama.
Izvor: Стојичевић.срб
Foto: Pixabay