Posle 5

Izdavačka kuća Arhipelag započela je rad na elektronskom izdavaštvu, najavio je Gojko Božović, glavni urednik Arhipelaga, na pres konferenciji održanoj povodom sedam godina od osnivanja ove izdavačke kuće. Arhipelag će svoje knjige u elektronskom izdanju objavljivati u seriji e-Arhipelag.

Arhipelag je objavio prvih osam knjiga u elektronskom izdanju koje su u ovom trenutku dostupne na dva digitalna marketa iTunes i Google Play, a uskoro će se naći i na digitalnom marketu Amazona.

Prvih osam knjiga u seriji e-Arhipelag su romani Sasvim skromni darovi Uglješe Šajtinca, Nemački u sto lekcija Ratka Dangubića i Svetlost Zapada – Lux Occidentalis Nikole Moravčevića, knjige priča Otrovno mleko maslačka Vide Ognjenović, Pretesteriši me Jelene Lengold, Priča o malaksalosti Lasla Blaškovića i Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila Jelene Rosić, kao i tematska antologija savremene srpske priče o evropskim gradovima Svet oko nas.

„Arhipelag je nastao na uverenju da je izdavač, pre svega, odgovoran prema svojim čitaocima. Iako se za ovih sedam godina promenilo mnogo toga u izdavaštvu i kulturi, ovaj koncept profesionalnog i kulturno i socijalnog izdavaštva na kome je utemeljen Arhipelag nije se promenio. Danas, posle sedam godina, verujem da je pravi trenutak da podelimo sa čitaocima i sa javnošću ono na čemu smo radili u proteklih nekoliko meseci. Arhipelag započinje da se bavi elektronskim izdavaštvom u seriji e-Arhipelag. Objavili smo već prvih osam knjiga i za njima će uskoro uslediti i nove knjige u e-formatu“, rekao je Gojko Božović. Ističući da objavljivanje e-knjiga predstavlja pružanje mogućnosti čitaocima da izaberu formu u kojoj žele da čitaju knjige i da se na taj način olakšava dostupnost knjiga, pogotovu začitaoce srpske literature koji žive na drugim kontinentima, Gojko Božović je podsetio: „Mnogi od nas su vezani za klasični oblik štampane knjige. Takve čitaoce, naravno, nećemo napustiti, to i dalje ostaje težište naših aktivnosti. Ali verujemo da je neophodno čitaocima pružiti mogućnost izbora i kada je reč o žanrovima i kada je reč o vrsti literature, ali i kada je reč o formi u kojoj se knjige objavljuju. To je možda pogotovu važno danas kada je oko nas previše istih stvari i kada je izdavaštvo sve manje izraz autorske prepoznatljivosti i individualne neponovljivosti. Knjiga je, ipak, najpre tekst koji čitamo i to je neuporedivo važnije od samog oblika kojim se taj tekst posreduje do čitalaca.“
Na pres konferenciji u Arhipelagu govorio je i Zlatko Ahmić, savetnik za digitalna izdanja u firmi New Look Entertainment, koja je distributer digitalnih izdanja Arhipelaga. Ahmić je predstavio saradnju sa Arhipelagom, kao i potencijale elektronskog izdavaštva. „I u elektronskom izdavaštvu, kao i u štampanom, ključni je sadržaj. Tek posle toga dolazi marketing. Povećava se interesovanje za digitalne sadržaje, pa tako i za knjige u elektronskom izdanju. Mi težimo da budemo provajderi što većeg broja kvalitetnih srpskih knjiga kako bi one bile dostupne širom sveta. Uskoro ćemo potpisati ugovore o saradnji sa još dva globalna digitalna marketa, što će svakako biti značajno i za naše čitaoce, ali i za naše partnere kao što je Arhipelag“, rekao je Ahmić.

Arhipelag je najavio svoje nove knjige elektronskom izdanju, a prva sledeća knjiga biće studija Ljubomira Erića Strah od smrti.

Izgradnja kazina Cosmopolitan koštala je čak četiri milijarde dolara, ali uprkos prestižnoj lokaciji u Las Vegasu, ovo megalomansko kockarsko zdanje sa dva tornja nije napravilo profit još od 2010. godine. Deutsche Bank je postala vlasnik ovog kazina pošto prethodni vlasnik i graditelj nije uspeo da na vreme namiri troškove kredita.

Centralna nemačka banka saopštila je da je uspešno obavila prodaju Cosmopolitan-a za 1,7 milijardi dolara, zato što „njegovo posedovanje nije bilo ključno za poslovanje banke“. Kupac je privatni fond Blackstone, koji je u nadmetanju za posed u centru Las Vegasa sa 52 sprata i 3.000 soba pobedio još dva takmaca.

Izvor: BBC

Neki od malih muzeja, kakav je Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu, smešteni su na tako skučenom prostoru da ih je najbolje pogledati u virtuelnom izdanju, ali štap Čarlija Čaplina, brojne legate, afričke bubnjeve, ili makete u Železničkom muzeju lepše je videti na licu mesta. Ovaj manje vidljiv a jednako uzbudljiv deo grada najčešće otkrivaju deca, studenti i stranci koji boravak na Beogradskom festivalu igre, BITEF-u i drugim međunarodnim događajima u gradu, koriste da zavire u vredne zbirke smeštene u manje poznatim izložbenim prostorima.

Od štapa čoveka koji je uspeo da nasmeje celu planetu, Čarlija Čaplina, preko bogatih i dupke punih arhiva, rukopisa, pisama, medalja i drugih reprezentativnih dokumenata sve do ličnih predmeta i originalnih nagrada i diploma, mali muzeji u Beogradu nalikuju na košnice – na minijaturnom prostoru sabrani su jedinstveni, autentični predmeti, koji tek čekaju turiste da ih otkriju. U Muzeju jugoslovenske kinoteke pored pomenutog Čaplinovog štapa smeštena je i čuvena kamera jednih od prvih režisera u istoriji filma – braće Limijer iz 1896. godine. Kamera je jedna od retkih koje su sačuvane u izvornom obliku, a pored nje među eksponatima su i preteča gramofona – takozvani polifon iz 1860-te, Edisonov fonograf (1908) i legat Uglješe Rajčevića, koji je kinoteci poklonio celokupnu privatnu kolekciju fotografskih aparata, niza projektora, kamera i foto opreme, ukupno preko 2.000 eksponata.

Nedaleko od Muzeja kinoteke, u Uzun Mirkovoj, nalazi se i Muzej pozorišne umetnosti, smešten u najstarijem sačuvanom zdanju podignutom za porodično stanovanje u Beogradu. Muzej čuva značajnu teatrološku građu poput audio i video zapisa, rukopisne i štampane građe, scenografskih i kostimografskih skica, pozorišnih plakata i novinskih isečaka kako bi se, kako kaže kustos muzeja Irina Kikić, „pomoglo da jedna pozorišna predstava bude sačuvana od zaborava nakon poslednjeg spuštanja zavese“. Zbog skučenog prostora u muzeju je nemoguće prikazati ono što je i najatraktivnije – kostime, rekvizite, elemente scenografije i gabaritne predmete koji bi privukli i posetioce koji se profesionalno ne bave pozorištem.

Sto pedeset posetilaca po kvadratu

Muzej pozorišne umetnosti, koji ne uspeva da na nepunih 250 kvadratnih metara udomi istoriju srpskog pozorišta od srednjeg veka do danas, nije jedini muzej u Beogradu sa ovakvim problemom. Prirodnjački, Jevrejski istorijski muzej, i Železnički muzej takođe su stisnuti na malom prostoru. „Nedostatak prostora nam je najveći problem od samog početka”, kaže Aleksandra Savić, viši kustos i načelnik odeljenja za edukaciju, komunikaciju i marketing Prirodnjačkog muzeja. “Bez stalne postavke, naša jedina izložbena galerija je na Kalemegdanu. Kroz nepunih 200 kvadratnih metara godišnje prođe 30.000 posetilaca i to je maksimum na koji možemo da odgovorimo. Pored zaštite prirode i rada na terenu – zaštite slepih miševa i krupnih životinja poput medveda na primer, muzej se veoma pažljivo bavi i edukacijom – sarađuje sa brojnim školama i vrtićima kao i specijalnom školom “Boško Buha”. Pored neobičnih i zanimljivih radionica poput oslikavanja čokoladom, muzej poseduje jednu od najstarijih i najstručnijih biblioteka na Balkanu kao i 117 prirodnjačkih zbirki.

Pošto poseduje bogatu sačuvanu građu i materijal, Jevrejski istorijski muzej ne posećuju samo znalci već i ljudi svih starosnih dobi zainteresovani za stalnu postavku predmeta, fotografija i dokumenata, u kojima su zabeležene sinagoge, groblja, običaji, istorijat jevrejskih opština i njihov dolazak na ove prostore, jevrejska društva i školstvo, ugledne ličnosti i svedočanstva holokausta. U muzeju se organizuju i promocije knjiga kao i projekcije dokumentarnih filmova koji prikazuju istoriju i tradiciju ovog naroda, a upravnica Vojislava Radovanović, je istovremeno i kustos muzeja.

„Iako primećujemo porast broja stranih posetilaca i u manjim muzejima, oni su uglavnom zainteresovani za druge sadržaje, nekolicina njih za obilazak Kuće cveća i Muzeja istorije Jugoslavije, dok mlađi biraju Muzej Nikole Tesle“, kaže Snežana Bulatović, profesionalni turistički vodič.

Ipak, legati umetnika, slikara i pisaca, u sastavu Muzeja grada Beograda, poput zbirke ikona Sekulić, muzeja Tome Rosandića (koji je u poslednje dve godine zatvoren i čeka rekonstrukciju), Jovana Cvijića, Paje Jovanovića i Spomen muzeja Ive Andrića nisu bez posetilaca. O tome govori i opremljenost muzeja dvojezičnim štampanim materijalima – na engleskom i srpskom jeziku, i mogućnost organizacije stručnih tura sa kustosima na oba jezika, u Muzeju afričke umetnosti i na francuskom. Muzej koji je isključivo posvećen kulturama i umetnostima afričkog kontinenta, prikazuje muzičke instrumente, nakit, maske, skulpture u drvetu i bronzi. Ovaj muzej organizuje tribine i predavanja, tematske večeri a redovno i dečije radionice, dok najviše posetilaca ima tokom juna, za vreme Afro festivala, kaže kustos Emilia Epštajn.

Najveću posetu svi ovi muzeji beleže tokom međunarodnih festivala– BITEFa, kao i nedavno završenog Beogradskog festivala igre kada najviše turista, pogotovu Rusa poseti Muzej pozorišne umetnosti. Udarni dani su i za vreme održavanja Noći muzeja, Dana evropske baštine i Dana Beograda.

Železnički muzej

Mama, tata i ja

Najčešći posetioci muzeja su i najmlađi, a po rečima kustosa Aleksandre Savić, najnezainteresovanija grupa su studenti. Tako pitanje koje postaje nezaobilazno jeste – kako savremenog čoveka koji živi u vremenu IT tehnologija, gde mu se svaki sadržaj nalazi nadohvat ruke, privoleti da dođe u muzej. “Kvalitetna zabava sa vrhunskim informacijama – to je ono što daje kvalitet muzeju”, objašnjava Aleksandra Savić.

“Izlažete muzejski materijal koji sam po sebi treba da je atraktivan, a ukoliko je potrebno da radite nešto potpuno suprotno od muzejske delatnosti samo da bi privukli posetioce, onda je pitanje da li su ti posetioci na pravom mestu” kaže Siniša Jočić, upravnik Železničkog muzeja. S obzirom na gabaritnost najvažnijih eksponata, u ovom muzeju su izloženi modeli, makete i veliki broj retkih predmeta, a muzej koji je u fazi rekonstrukcije ove godine očekuje osveženje stalne postavke. Pored čuvene Šarganske osmice i Plavog voza, značajno je i odeljenje uzanih pruga u Požegi gde su smeštena istorijski važna železnička vozila i parne lokomotive.

Muzeju pozorišne umetnosti razvoj internet tehnologije doneo je savršeno rešenje. “Opština Stari grad nam je omogućila digitalizaciju fondova što znači da – iako nema novca za rekonstrukciju zbirki – sada se one mogu prikazivati na sajtu Muzeja, dok su istovremeno originali zaštićeni od daljeg habanja”, kaže Irina Kikić.

Železnički muzej 

Iako je virtuelni svet često i najdominantniji svet najmlađih, veliki broj mališana ne propušta muzejske radionice, i dovodi i dodatnu publiku – članove svoje porodice. To je već 48 godina iskustvo Muzeja grada Beograda gde se svakog prvog ponedeljka u mesecu održavaju predavanja u sklopu Tribine ljubitelja istorije Beograda. ”Ovo je program našeg Muzeja sa najdužom tradicijom, kao i program ’Na kafi kod kneginje Ljubice’ koji se u Konaku knjeginje Ljubice izvodi već punih pet godina”, kaže kustos Zorica Janković.

Katarina Marinković
broj 107, maj 2014.

Naučnici su koristeći tehnologiju 3D štampanja napravili model ajkuline kože kako bi pokazali na koji način joj sopstvena krljušt omogućava da sa tolikom brzinom i lakoćom krči put kroz okeane i mora.

Gledana izbliza, krljušt ajkule sastoji se iz sitnih, gusto zbijenih zubaca koji joj pomažu pri plivanju. Inžinjeri su pokušali da kopiraju hrapavost ajkuline kože primenivši je na dizajniranje kupaćih kostima, pa čak i trkačkih automobila.

Džordž Lauder (George Lauder), profesor sa Univerziteta Harvard, i tim njegovih saradnika detaljno su skenirali parče krljušti ove životinje i uspeli da naprave 3D model veličine 0,15 milimetara, ali pravi izazov za njih bila je proizvodnja sintetičke kože sa hiljadama zubaca koji treba da čine glatku, elastičnu membranu. Profesor Lauder je naveo da im je za izradu bilo potrebno oko godinu dana.

Već pri prvom testiranju veštačke ajkuline kože dobili su rezultate – zakačivši veštačku krljušt na omanje veslo videli su na koji način ajkula izvlači korist od svoje neobične kože: skoro 6% manje energije ova životinja utroši na svakodnevno kretanje od ostalih vodenih životinja. „To je ogroman efekat ukoliko uzmemo u obzir da ova životinja provede ceo svoj životni vek na jedan način – plivajući“, navodi profesor Lauder. On je dodao da ne očekuje da će se njegov 3D izum ubrzo proširiti na tekstilnu industriju i da je moguće da će proći decenije pre nego što se to desi, ali da smatra da kada se to bude desilo, nesumnjivo će imati ogroman uticaj na sve one koji se profesionalno ili rekreativno bave plivanjem.
Izvor: BBC

Priredila: Katarina Marinković

Nakon Brema Stokera i holivudske industrije, Vlad Cepeš poznatiji kao Drakula postao je unosan izvor prihoda i za rumunski turizam. U raspravama kako i zašto je baš ovaj vlaški vladar iz 15. veka postao globalni simbol zla, manje poznata činjenica u najširoj javnosti je da su njegovom negativnom imidžu značajno doprineli i saksonski trgovci, koje je, sprovodeći ekonomske reforme, lišio veoma unosne zarade.

Vlad Cepeš, poznatiji kao Drakula, sigurno nije ni sanjao da će postati najčuveniji vampir svih vremena, na čiji račun će se obogatititi mnogi. Lik bledog čoveka u crnom ogrtaču, oštrih krvavih očnjaka odavno je recept za uspeh i zaradu u književnosti, filmovima i serijama, reklamnoj industriji i, naravno, za privlačenje hiljade turista svake godine u rumunske zamkove. Iako je o Cepešu napisano mnoštvo istorijskih studija u potrazi za istinom, negativni mit o njemu se u Rumuniji i dalje svesno eksploatiše radi popune državnog i privatnih budžeta od turizma i industrije zabave.

Među raspravama zašto i kako je vladar Vlaške iz 15.veka postao globalno oličenje zla i divljaštva, neke od manje poznatih činjenica u najširoj javnosti odnose se upravo na priču o novcu i osujećenoj zaradi, kao posledici Cepešovih ekonomskih reformi. I bez toga, kako potvrđuju i istraživanja rumunskog istoričara Mirče Dogarua koji je doktorirao „na Drakuli“, Cepešu nije manjkalo političkih neprijatelja tokom njegove vladavine. Iako je rođen 1431. u Sigišoari u Transilvaniji, život mu je bio vezan za Vlašku kojom je vladao njegov otac Vlad Drugi, član uticajnog viteškog reda Dragon (rumunizovano Drakul), što je proizvelo da ova reč postane sastavni deo porodičnog imena. Kada je Vlada Drugog sa trona zbacila frakcija koja je imala mađarsku podršku, povratak na vlast obezbedio je uz pomoć Turaka, ali pod uslovom da im za taoce da sinove Vlada Trećeg i Radua. Turci su Vlada, kao starijeg, obučavali za naslednika vlaškog prestola, računajući na njegov vazalski odnos u budućnosti.

Protekcionističke mere

Iskazavši veliki vojni talenat još u najranijoj mladosti, Vlad je sa 17. godina zauzeo vlaški presto, sa kojega su ga, međutim, veoma brzo zbacili mnogobrojni politički protivnici. Kada je Beograd 1456. pao pod tursku vlast, i Mađarska je bila ugrožena, a odnos moći među vladarima ovih prostora ozbiljno uzdrman. Vlad je u okršaju lično ubio tadašnjeg vladara Vlaške Vladislava Drugog i opet seo na presto. Zatekao je ekonomiju u očajnom stanju i rešio da preduzme mere za njeno reformisanje, svestan da samo privredno jaka zemlja može i vojno da bude uspešna i odupre se neprijatelju.

Cepešove ekonomske reforme bile su prvenstveno usmerene na ulaganja u poljoprivredu i izgradnju sela, budući da su osiromašeni seljaci masovno napuštali imanja zbog trgovačkog monopola koji su uspostavili Saksonci (kod nas poznati kao Sasi). Oni su zahvaljujući monopolskom položaju, vlaške proizvode otkupljivali po mizernim cenama i skupo ih preprodavali na drugim tržištima. Da bi unapredio lokalnu poljoprivredu i trgovinu, Cepeš je odlučio da stranim trgovcima ograniči mogućnosti za kupovinu robe – mogli su pazariti samo u tri grada u ograničenom vremenskom periodu. Ovakva, protekcionistička politika pogodovala je lokalnim poljoprivrednicima i trgovcima, na štetu donedavnih saksonskih monopolista koji su se na novu politiku žestoko žalili, uključujući i pamflete o Cepešu koje su slali rođacima u Nemačkoj.

U njima su saksonski trgovci primenili recept koji je neizostavan u svakoj uspešnoj satanizaciji protivnika – manipulaciju poluistinama. Ono što im je išlo na ruku je rešenost vlaškog vladara da se surovim metodama obračuna sa neprijateljima, bilo da su dolazili spolja ili su ga politički podrivali iznutra – nabijao je njihove glave na kolac kao preteću opomenu drugima, što je u to vreme bio običaj i van Turske, u kojoj je Cepeš obučavan za vojskovođu i vladara. Uveo je i izuzetno stroge kazne za lopove, pljačkaše i ubice, sa ciljem da suzbije široko raširen kriminal u zemlji, čiji su počinioci do tada bili veoma blago sankcionisani, uključujući i najteže zločine za koje se najčešće plaćala samo novčana kazna. U slučaju stranaca koji su kršili zakone na njegovoj teritoriji, Cepeš ih je kažnjavao u skladu sa merama koje su za takve prestupe primenjivane u njihovim zemljama. To je za saksonske trgovce koji su bivali uhvaćeni da krše nova pravila o trgovanju značilo odsecanje udova i oslepljivanje, shodno pravnim merama koje su se u takvim slučajevima preduzimale u južnim nemačkim pokrajinama.

Gumeni očnjaci

U pamfletima koji su kružili po Nemačkoj, pored optužbi da im je „isisao krv“ onemogućivši im da trguju kao ranije i tako ih lišio unosnog izvora zarade, saksonski trgovci su Cepeša predstavili i kao krvoločnog vladara, koji vrši genocid nad sopstvenim narodom. Prema ovim izvorima, ubio je najmanje 80.000 ljudi, a priče o njegovoj surovosti bile su začinjene i nadrealnim detaljima poput onog da je turskim izaslanicima, koji su odbili da pred njim skinu turbane u znak poštovanja, zakucao turbane za glavu ekserima i tako ih otposlao nazad sultanu. Opise prepune krvavih scena pratili su crteži glava nabijenih na kolac, a negativnom imidžu vlaškog vladara je prema istorijskim izvorima zdušno doprineo i mađarski kralj Matija Korvin, kako bi se opravdao što mu se nije pridružio u bici protiv Otomanskog cartstva, iako je u to ime dobio novčanu pomoć hrišćanskih zemalja.

Korvin mu je na kraju i „došao glave“, uhapsivši ga na prevaru kako bi ga uklonio sa puta Turcima. Naime, kako je Cepeš pružao žestok otpor rastućoj turskoj moći na Balkanu, Turci su prvo njegovom mlađem bratu Raduu naložili da ga slomi, ali se taj pohod završio neuspehom. Ali i Vlad je imao slabosti. Raspustio je vojsku kojoj nije verovao i angažovao plaćenike, a kada mu je ponestalo novca obratio se za pomoć Matiji Korvinu, računajući da će ovaj prihvatiti savez jer je i sam bio ugrožen od Turaka. Međutim, kada je Cepeš stupio na mađarski dvor, Korvin je naložio da ga uhapse, sklopivši prethodno sa Turcima dogovor da za uzvrat ne napadaju Transilvaniju i Mađarsku.

Svoje prve dane zatočeništva Cepeš je proveo u zamku Bran, koji upravo iz tog razloga danas predstavlja jednu od najvećih turističkih atrakcija u Rumuniji. Vlaškog prestola uspeo je da se domogne i po treći put 1476. godine, ali je u zimu iste godine poginuo na bojnom polju. Prvobitno opisan kao krvoločni samodržac i protivnik slobodne trgovine, Cepeš je zakoračio u sudbinu horor antijunaka onog trenutka kada je romanopisac Brem Stoker, listajući u javnoj biblioteci priče o vampirima iz istočnoevropske mitologije, naišao na neke od saksonskih pamfleta i dobio idelan recept za bestseler s kraja 19. veka: istorijsku ličnost iz „balkanske zabiti“, prepune legendi o vampirima. Stvoren je Drakula, kome nije mogla da odoli ni holivudska filmska industrija i to u više navrata, ni masovna kultura koja ga je pretvorila u jeftinu senzaciju. Rumunija danas privlači gomile turista na rutama po Transilvaniji, a u okolini zamkova u kojima je Cepeš boravio prodaju se jeftine kineske maske vampira i nezaobilazni gumeni očnjaci. I dalje se mnogo ulaže u Drakulin negativni imidž, pa se retko gde može pročitati istorijska činjenica poput one da se, na primer, ime Bukurešta prvi put pominje 20. septembra 1459. godine u dokumentu u kome ga Vlad Cepeš navodi kao jednu od svojih rezidencija.

broj 88/89, jul/avgust 2012.

Zamak Bran poznat kao “Drakulin zamak”, ponuđen je na prodaju, ali na formiranje (niže) cene verovatno će uticati činjenica da Vlad Cepeš, poznatiji kao Drakula, nikada zapravo nije živeo ovde.

Izgradnja Brana započeta je 1377. godine na bradašcetu koje deli Vlašku i Transilvaniju a završena je 1388. Jedina veza koju je zamak imao sa “Drakulom” je to što je početkom 15. veka bio u vlasništvu Cepešovog dede kneza Mirče Starijeg, međutim postoje i neke, za sada nedokazane, tvrdnje istoričara da je Vlad Cepeš proveo dva meseca u ovom zamku u kućnom pritvoru. Osim toga, mnogi misle da je Brem Stoker kada je pisao Drakulu u glavi imao baš ovaj zamak, koji svojom izolovanošću zaista pomalo izgleda da je iz neke horor priče.

Zamak, koji ima 57 soba, već nekoliko puta je bio na aukciji ali nikada nije postigao zadovoljavajuću cenu. Bran inače godišnje poseti oko 560.000 turista, tako da se ova investicija ne mora nužno podvesti pod puko trošenje sredstava, već može biti i dobro ulaganje u budućnost.
Izvor: huffingtonpost.com

Pitajte postkolonijalnu osobu šta bi najmanje bila voljna da otkrije nekom „zapadnjaku“ o svojoj zemlji i odgovor će se najčešće odnositi na nacionalni nivo korupcije. Korupcija je jedna od onih reči koje pre slabe nego što podstiču želju za razumevanjem i često je na zanimljiv način povezana sa samopoštovanjem konkretnog društva. U stvari, sramota korupcije kao da zahvata čitavu postkolonijalnu naciju; gotovo niko osim njenih najizrazitijih nosilaca nije izuzet od tog osećanja, pa je možda to razlog što tako često čujemo pozive da se zemlja „očisti“ od zla korupcije.

Ko ima bogatiji vokabular, prosečan reper ili Viljem Šekspir? Mat Daniels sproveo je veliko mada ne i previše naučno istraživanje i pronašao odgovor, piše Booksa.hr.

Ranije su se događaji iz realnog života pretvarali u video igrice i druge internet sadržaje, međutim sa promenom ljudskih navika promenila se i ova praksa – sada polako virtuelni svet oživljava. Poslednji dokaz za ovo su Tens naočare za sunce koje poput Instagrama filtriraju slike, samo ne digitalne, nego one iz realnog života.

Kompanija koja stoji iza brenda Tens potiče iz Edinburga u kojem tokom prosečnog zimskog dana samo sat vremena sija sunce. Možda je ovo jedan od razloga za kreiranje naočara koje menjaju pogled na svet – počev od retro izgleda sa starih slika pa sve do jarkih tropskih boja.

Da gledanje kroz obojene naočare nije puko pomodarstvo govore i naučna istraživanja. Tako je na primer dokazano da boja lekova utiče na poverenje koje im pružaju njihovi konzumenti. Znamo da boje utiču na promene raspoloženja, ali Tens je dokazao i nešto više – da digitalne tehnologije mogu da utiču na naše ponašanje i kada smo “offline”. Izgleda da toliko vremena provodimo gledajući u monitore da ćemo uskoro stvarnost prilagođavati digitalnim trendovima.

Izvor: Kvarc