B&F Plus

„Naši zeleni krovovi pokrivaju objekte različitih dimenzija, od 15 kvadratnih metara jedne terase na Vračaru do 6.500 kvadrata na Košutnjaku, što je najveća površina pod zelenim krovom u našem regionu“, ističe Dejan Lazić, osnivač i direktor beogradskog preduzeća „Green decor“, koje je svojim inovativnim rešenjima ozelenilo brojne zgrade, javne površine, deponije i nepristupačne terene, kao što su strme padine pored puteva.

Dejan Lazić, inženjer pejzažne arhitekture, nikada ne bi postao uspešan preduzetnik da je slušao druge. Kada je po završetku studija i nakon uzaludnih pokušaja da se zaposli u struci odlučio da osnuje sopstvenu firmu za projektovanje, održavanje i uređivanje zelenih površina, kolege su ga odvraćale od te ideje, tvrdeći da nema šta da traži u poslu u kojem već decenijama dominira JKP „Zelenilo-Beograd“.

Ali, tadašnji početnik a danas priznati pejzažni arhitekta nije odustao od cilja da sam sebi stvori posao, pa je otvorio preduzeće „Green decor“ 2001. godine u Beogradu. „U to vreme pokretanje firme bilo znatno skuplje nego danas, pa sam uložio ušteđevinu od 8.000 dolara i to bez ijednog unapred dogovorenog posla“, priča Lazić za B&F kako je krenuo u preduzetništvo.

Prve dve godine morao je da se dovija i bori za svakog klijenta, a onda je u novinama video javni konkurs koji je objavila Opština Savski venac za rekonstrukciju parka ispred bioskopa „Partizan“. Lazić je odlučio da se prijavi, iako su ga drugi ponovo ubeđivali da to ne radi, „jer svi znaju da su tenderi namešteni“. Da je odustao, unapred bi sebi zatvorio vrata za posao koji mu je, kako se pokazalo, bio odskočna daska u daljoj karijeri.

Firma „Green decor“ je pobedila na pomenutom tenderu zato što je ponudila duplo kraći rok od „Zelenila-Beograd“ i tražila avans od 5%, dok je javno preduzeće zahtevalo 40%. Izgleda da je ishod tendera bio iznenađujući i za inspektorku koja je već četvrtog dana po započinjanju radova došla da proveri da li se sve obavlja po propisima i tražila od Lazića da razgovara sa „pravim“ vlasnikom firme.

Najveća površina u regionu pod zelenim krovom

Danas „Green decor“ 50% svog prihoda obezbeđuje iz javnih infrastrukturnih projekata u kojima ga angažuju glavni izvođači radova, a preostalu polovinu od inovativnih rešenja koja plasira na tržištu, najviše od hidrosetve i ugradnje zelenih krovova.

Naime, ovo beogradsko preduzeće je prvo na srpskom tržištu ponudilo hidrosetvu za zasnivanje travnjaka na nepristupačnim terenima kao što su strme padine pored puteva. Njegovi stručnjaci sade travu uz pomoć specijalne mešavine koja sadrži seme u klijanju a nanosi se pod pritiskom, direktno iz cisterne.

„Veoma je važno da se to dobro uradi, pošto biljke, odnosno njihov koren, stabilizuju to zemljište koje bi inače bilo sklono klizanju”, ukazuje Lazić i dodaje da se hidrosetva primenjuje i na deponijama i drugim nepristupačnim terenima, kao i u dvorištima jer omogućava brže i povoljnije zasnivanje travnjaka.

Najtraženiji na domaćem tržištu su njihovi kasetni zeleni krovovi koje je „Green decor“ pre pet godina sam osmislio i zaštitio u Zavodu za intelektualnu svojinu. „Pošto smo uvideli da interesovanje za zelenim krovovima raste, hteli smo da napravimo rešenje koje je praktičnije i jednostavnije za postavljanje”, objašnjava Lazić zašto su isprojektovali svojevrsnu „navlaku“ za krovove koja se sastoji od niza kaseta, odnosno saksija u kojima su zasađeni sukulenti.

Ova ekološka bašta svojom težinom ne opterećuje krovove, akumulira dovoljno vlage da biljke mogu opstati bez dodatnog zalivanja i poboljšava toplotnu izolaciju prostora iznad kojih se nalazi. Lazić kao prednosti njihovog rešenja navodi i to što sa cenom od oko 50 evra po kvadratnom metru košta manje od sličnih proizvoda i jednostavno je za postavljanje.

„Kada smo plasirali naše zelene krovove na tržište, nismo se mnogo bavili reklamom, ali srećom, oni su počeli sami da se prodaju. Trenutno imamo toliku tražnju u celoj Srbiji da jedva postižemo da je zadovoljimo. Naše rešenje pokriva krovove različitih dimenzija, od 15 kvadratnih metara jedne terase na Vračaru do 6.500 kvadrata na Košutnjaku, što je najveća površina pod zelenim krovom u našem regionu”, ističe Lazić.

Kad prođe sezona – čiste sneg

„Green decor“ u svojoj ponudi ima i kasetne zelene zidove. Ovaj modularni sistem čine posude sa automatskim zalivnim sistemom koji biljkama obezbeđuje trajanje i istovremeno smanjuje troškove grejanja i hlađenja prostorija. Kompanija ugrađuje i zidove od mahovine, koji predstavljaju jednu od najinovativnijih tehnologija ozelenjavanja zidova u enterijeru, kao i sedum tepihe za krovove. Pored toga, nudi centralizovane zalivne sisteme i usluge održavanja zelenih površina.

Pošto radi u sezonskoj delatnosti, odnosno ima posla svega osam meseci godišnje, beogradsko preduzeće je proširilo svoju ponudu i na usluge čišćenja snega. Lazić priznaje da na ovu ideju nisu došli planski, već je novom poslu „kumovao“ ugovor sa kompanijom IKEA, „koja je zahtevala da im održavamo zelenilo i tokom zime. Prvo smo hteli da iznajmimo zimsku službu, ali se ispostavilo da to nije najbolje rešenje, pa smo kupili mašine i sami počeli da čistimo sneg“.

„Green decor“ ima 15 zaposlenih, od kojih su petoro inženjeri a ostali su tehničari, uključujući i baštovane koje uglavnom čine prekvalifikovani radnici drugih struka jer u Srbiji nema baštovana sa četvrtim stepenom stručne spreme. Pored stalno zaposlenih, preduzeće angažuje i dva poljoprivredna gazdinstva za uzgoj biljaka. Sarađuje i sa nekoliko firmi koje kupuju i postavljaju njegove proizvode.

Posluje isključivo sa pravnim licima – od preduzetnika do korporacija. Lazić kaže da poslove najbrže dogovaraju i realizuju sa malim firmama, „jer njihovi vlasnici svoje zelene površine doživljavaju lično“.

Sreća se ne meri samo prihodima

Osnivač i direktor preduzeća „Green decor“ je pobornik sporijeg ali stabilnog rasta i zato je kompletan posao razvijao bez zaduživanja. „Kada nismo imali dovoljno novca za nabavku novih mašina kupovali bismo polovne u inostranstvu, uvek planski i sračunato. Nismo želeli da razvijamo poslovanje spoljnim finansiranjem, već smo se opredelili za organski rast. Čini mi se da nas je upravo to što smo sami prevazilazili prepreke napravilo održivom kompanijom“, smatra ovaj beogradski preduzetnik.

Preduzeće je u 2023. ostvarilo prihode od 67,4 miliona dinara a prošle godine čak 160,6 miliona, a Lazić objašnjava toliki skok prihoda prethodno ugovorenim poslovima, čija realizacija je završena tek u 2024. godini.

„U našoj delatnosti je veoma važno strateško planiranje jer od trenutka zaključenja posla do njegove naplate prođe bar godinu dana a često i više”, ističe naš sagovornik. Deo strateškog planiranja je i već započeta zamena voznog parka električnim vozilima. Kako bi povoljnije punili nova vozila, instalirali su solarne panele na proizvodne pogone, čiju površinu su u 2024. povećali za 10.000 kvadratnih metara na 30.000 kvadrata. „Green decor“ planira i da naredne godine započne izvoz svojih proizvoda.

„Naravno da me sve ovo čini srećnim“, zaključuje Lazić, „ali najsrećniji sam kada upoznam mlade ljude koji žele da idu istim ovim putem. Pre nekoliko godina ozelenjavali smo autobuske stanice u Zrenjaninu u saradnji sa grupom gimnazijalaca iz tog grada, koji su angažovani u nevladinoj organizaciji ’Need for green’. Iako je to bio posao male materijalne vrednosti, rado ga se sećam zbog velike želje tih mladih ljudi da urade nešto za opšte dobro“.

Marija Dukić

Biznis & finansije 238, oktobar 2025. 

Sektor trgovine na veliko i na malo zabeležio je prošle godine rekordnu dobit od 1,9 milijardi evra. Ali, ove godine poslovanje je neizvesnije jer je na snagu stupila uredba koja ograničava marže osnovnih namirnica, za koju trgovci tvrde da ih vodi u gubitak, dok vlast obećava da će time smanjiti inflaciju i zaštititi standard građana. Ekonomisti ocenjuju da će ovakva intervencija države na tržištu imati više negativnih nego pozitivnih rezultata.

Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), u sektoru trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila, posluju 31.253 privredna društva koja čine 27,7% ukupnog broja firmi i zapošljavaju 244.536 radnika, odnosno 18,5% ukupno zaposlenih u preduzećima. Trgovinom se bavi 25,5% velikih kompanija, 26% srednjih, 31,1% malih i 27,3% mikro preduzeća. Od ukupno 118.862 preduzetnika, 31,5% se bavi trgovinom i zapošljavaju 28,1% od 237.552 radnika koje angažuju preduzetnici.

Isti izvor navodi da je zahvaljujući prošlogodišnjoj neto dobiti od 207,6 milijardi dinara (oko 1,9 milijardi evra), ovaj sektor bio najzaslužniji za ukupne pozitivne rezultate domaće privrede. Na listi „Sto naj“ privrednih društava u 2024. Agencije za privredne registre, najveće prihode među trgovinskim lancima ostvario je Delez Srbija (167,36 milijardi dinara) i našao se na 6. mestu liste sto najvećih kompanija u Srbiji, Lidl je na 9. mestu sa prihodom od 110,12 milijardi, a Merkator S je na 12. mestu sa prihodom od 106,59 milijardi dinara.

Delez je prošle godine ima i najveću dobit (7,42 milijarde dinara) među trgovinskim lancima i po ovom pokazatelju je dospeo na 10. mesto liste „Sto naj“, dok je Lidl zauzeo 27. mesto sa dobiti od 4,69 milijardi dinara. Sa spiska najprofitabilnijih izostao je Merkator S, jer je u prošloj godini imao gubitak od 378 miliona dinara.

I pored velike profitabilnosti na nivou celog sektora, prosečne zarade u trgovini već godinama zaostaju za republičkim prosekom. Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) pokazuju da je u januaru ove godine prosečna neto plata u sektoru trgovine iznosila 83.830 dinara i bila je 17% niža od republičkog proseka. Najveće zarade zabeležene su u veleprodaji (112.579 dinara), dok je u maloprodaji prosečna plata od 75.429 dinara bila skoro 28% niža od republičkog proseka. Delatnost se obavljala u 82.757 objekata, kojih je bilo za 3,6% manje nego u 2023. godini.

Ko više „zida“ cene?

Ali, kada se bude svodila računica za ovu godinu, mala je verovatnoća da će trgovci ponoviti prošlogodišnji rezultat. Vlada Srbije je od 1. septembra na šest meseci ograničila marže na maksimalno 20% u odnosu na neto prodajnu cenu najvećim igračima u maloprodaji, koji ostvaruju više od 4,5 milijardi dinara godišnjeg prihoda. Ograničenje se odnosi na 23 grupe proizvoda sa oko 20.000 artikala i obuhvata značajan deo prometa, jer iako u trgovini radi veliki broj firmi i preduzetnika, 20 vodećih trgovinskih lanaca drži više od 80% tržišta, a tri najveća skoro polovinu.
Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je još pre dve godine optužila trgovinske lance da svojim visokim maržama podižu cene prehrambenih i drugih osnovnih namirnica i tako „pothranjuju“ inflaciju. Međutim, analiza Republičkog zavoda za statistiku iz 2023. godine je pokazala da u prehrambenom lancu veću maržu od trgovaca zaračunavaju prerađivači.

Njihova bruto marža – koja pokriva troškove sirovina, radne snage, transporta, investicije, logistiku i uključuje dobit – iznosila je 54,1%, a u sektoru trgovine prosečnih 14,9% ili 3,6 puta manje. Prema računici RZS, bruto profitna marža pre odbitka poreza na dobit, kod prerađivača je bila 2,4 puta veća i iznosila je 8,6%, dok je u maloprodaji bila 3,6%.

Uprkos tome što je prošla godina za trgovce bila izuzetno profitabilna, pet najvećih trgovinskih lanaca zabeležilo je pad dobiti za oko 25%. Delez, Merkator S, Univereksport, DIS i Metro ostvarili su ukupno 8,3 milijarde dinara dobiti, što je za 2,4 milijarde manje nego godinu pre.

Vlada Srbije je u međuvremenu zatražila novu analizu od RZS-a, ali pre nego što su stigli rezultati, uvela je u septembru uredbu o ograničenju marži trgovcima, uz obrazloženje da u situaciji kada se prosečna marža u najvećim trgovinskim lancima kreće između 32% i 45,2%, takva mera je neophodna da bi se zaštitio standard građana.

Prema izjavama srpskih zvaničnika, uredba bi trebalo da snizi cene za 80% proizvoda koje građani svakodnevno kupuju i to za 10-20%. Republički zavod za statistiku je objavio da su cene proizvoda i usluga lične potrošnje u septembru, prvom mesecu primene uredbe, u odnosu na avgust ove godine u proseku niže za 1,6%, dok je godišnja inflacija sa avgustovskih 4,7% pala na 2,9% u septembru. Najveći pad cena (4,5%) zabeležen je kod hrane i bezalkoholnih pića.

Rizik od „potisnute“ inflacije

Ekonomska struka ima drugačiju računicu o dugoročnijim ishodima ove mere, a jednu od najdetaljnijih analiza objavio je član Fiskalnog saveta Slobodan Minić u septembarskom izdanju „Kvartalnog monitora“, koji se osvrnuo i na iskustva Mađarske i Rumunije koje su pre Srbije uvele slična ograničenja trgovcima.

Minić ističe da će uredba koju je donela Vlada Srbije najverovatnije imati ograničen i kratkotrajan učinak na usporavanje ukupne inflacije, iako se može očekivati umereno smanjenje cena kod dela obuhvaćenih proizvoda. Drugo, mera unosi značajne neravnoteže na tržište i nosi rizik od izraženih negativnih posledica.

„Mera ozbiljno dovodi u pitanje trenutni model poslovanja i profitabilnost maloprodajnog sektora, što može dovesti do otpuštanja radnika i poremećaja u lancu snabdevanja. U slučaju dužeg trajanja, mera destimuliše investicije usled povećane nepredvidivosti ekonomske politike, a njeno eventualno ukidanje bez unapred pripremljene izlazne strategije nosi rizik od ’potisnute’ inflacije i naglog cenovnog šoka”, ocenjuje Minić i dodaje da se upravo to dogodilo u Rumuniji kada je ukinula ograničenje na cenu električne energije, koja je nakon toga naglo porasla za 20%.

Efekat vodenog kreveta

Ograničenje cena je „jedna od najstarijih i politički najprimamljivijih formi ekonomske intervencije, posebno u periodima visoke inflacije ili izraženih cenovnih šokova”. Zaštita kupovne moći potrošača jeste društveno prihvatljiv cilj, ali su posledice ovakvih mera složene, višeslojne i često kontraproduktivne, ističe Minić.

Osim mogućih nestašica roba i pojave crnog tržišta, što se dogodilo u Mađarskoj kada je u kratkom periodu rasprodata godišnja potrošnja šećera, mogu se očekivati i suptilniji mehanizmi prilagođavanja tržišta. Trgovinski lanci mogu sniziti kvalitet proizvoda u svom asortimanu, uvesti nove proizvode koji nisu obuhvaćeni uredbom i podići cene u drugim segmentima tržišta kako bi nadoknadili gubitak nastao ograničenjem marži, što je fenomen poznat kao efekat „vodenog kreveta“, navodi se u analizi.

Autor predviđa da će dugoročno doći do pada investicija i inovacija u ovom sektoru, te da će se trgovci obuhvaćeni uredbom naći u situaciji da im prihodi padaju a troškovi rastu zbog poskupljenja energenata i rasta plata nakon najavljenog povećanja minimalne zarade. To može imati za posledicu otpuštanja dela radnika i gašenje nedovoljno profitabilnih objekata.

Negativne posledice mogu pogoditi i male trgovce, koji nisu obuhvaćeni uredbom. Primer je Mađarska, gde su mali trgovci dovedeni do ivice opstanka jer nisu mogli da se takmiče sa neprirodno niskim cenama u velikim trgovinskim lancima. Probleme bi mogli da imaju i domaći proizvođači, upozorava Minić, jer će trgovci pokušati da se okrenu jeftinijim proizvodima iz uvoza.

Mirjana Stevanović

Biznis Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2025.

Foto: sharpshutter, Depositphotos

Građevinarstvo se od „zidara“ privrednog rasta u Srbiji tokom prethodnog perioda ove godine zaljuljalo, sa prognozama da će upravo pad građevinskih aktivnosti u dobroj meri „kumovati“ skromnom povećanju bruto domaćeg proizvoda. Šta mogu biti neki od ključnih problema u ovom važnom sektoru za domaću privredu, govore i podaci da skoro tri četvrtine građevinskih firmi finansira poslovanje iz sopstvenih izvora, dok među najuspešnijima ubedljivo dominiraju strane kompanije.

Građevinarstvo se već nekoliko godina unazad ističe kao jedan od ključnih sektora koji „zida“ privredni rast u Srbiji, sa udelom u BDP-u između 5,5% i 6,4% i rastom bruto dodate vrednosti (BDV) od 11% u 2024. godini. Prema podacima Privredne komore Srbije, prošle godine građevinski sektor je sa više od 18.800 preduzeća činio skoro 14% ukupnog broja privrednih društava u Srbiji.

Približno 38% građevinskih preduzeća bilo je registrovano za izgradnju zgrada, 28% za specijalizova radove, skoro petina za arhitektonske i inženjerske delatnosti, a najmanji broj firmi (683) za izradu proizvoda od nemetalnih minerala. Pored preduzeća, u 2024. građevinske poslove je obavljalo nešto manje od 54.000 preduzetnika.

Broj radnika u građevini je rastao od 2020. do 2024. po stopi od preko 4% i prošle godine je činio 8% ukupne registrovane zaposlenosti u Srbiji. Građevinci su zapošljavali skoro 186.00 ljudi, najviše u specijalizovanim građevinskim radovima i na izgradnji zgrada.

Međutim, prosečne zarade su znatno niže u delatnostima koje najviše zapošljavaju. Radnici u delatnosti specijalizovanih građevinskih radova i izgradnji zgrada dobijali su zarade za 29% i 17% manje od proseka u zemlji, dok su plate zaposlenih u izgradnji ostalih građevina, kao i u arhitektonskim i inženjerskim delatnostima bile za 11% i za 5% iznad republičkog proseka.

Prošle godine izdato je 30.437 građevinskih dozvola, za trećinu više u odnosu na 2020. godinu, ali za 2,5% manje u poređenju sa 2023. Ukupna vrednost izvedenih radova lane je porasla za 8,6% u tekućim cenama, dok je u stalnim cenama zabeležen rast od 6% u poređenju sa 2023. godinom.

Smanjuju se i izvoz i uvoz

Prema podacima Narodne banke Srbije (NBS), 2024. je od izvoza građevinskih usluga ostvareno 294,1 milion evra, uz međugodišnji rast izvoza od preko 20%. Istovremeno, uvoz je vredeo 192,5 miliona evra, što je međugodišnji rast od nepunih 17%, pa je suficit iznosio 101,6 miliona evra.

Ali, kada se pogleda period od 2020. do 2024. godine, vidljivo je da spoljnotrgovinska aktivnost usporava, sa prosečnim padom izvoza od preko 8%, dok se uvoz u proseku smanjivao za 11%.

Od ukupnih ulaganja u građevinarstvo u iznosu od 921,9 miliona evra, najviše je realizovano u izgradnji ostalih građevina (311,1 miliona evra), potom u arhitektonskim i inženjerskim delatnostima (298,7 miliona), slede specijalizovani građevinski radovi (141,7 miliona), proizvodnja proizvoda od nemetalnih minerala (98,6 miliona evra), dok je najmanji iznos investicija od 71,8 miliona evra zabeležen u izgradnji zgrada.

U petogodišnjem periodu (2020–2024) ukupan neto priliv stranih direktnih investicija u građevinskim delatnostima iznosio je 5,6 milijardi evra. Najveći iznos od 1,8 milijardi evra zabeležen je upravo 2024. i činio je preko 35% ukupnih stranih investicija u Srbiji tokom prošle godine.

Skoro tri četvrtine građevinaca samo finansira poslovanje

Građevinarstvo je prema poslovnim rezultatima bilo treći najuspešniji sektor u Srbiji 2024. godine, iza trgovine i prerađivačke industrije, a firme iz ove delatnosti značajno su zastupljene i na listi sto najvećih kompanija u 2024. godini, koju je objavila Agencija za privredne registre (APR).

Među građevinskim preduzećima koja su prošle godine ostvarila najveću dobit predvodi Beograd na vodi sa zaradom od 7,5 milijardi dinara, slede dve kineske kompanije, China first highway engineering (4,4 milijarde) i China railway international (3,34 milijarde), a za njima američko-turski konzorcijum BehtelEnka (3,3 milijarde) i azerbejdžanska firma Azvirt sa 2,8 milijarde dinara dobiti.

Na osnovu rezultata ankete koju je PKS sprovela pred kraj prošle godine među građevinskim firmama, najveći udeo u tekućim i planiranim investicijama za 2025. godinu imaju ulaganja u građevinske objekte i opremu, dok su najmanja izdvajanja opredeljena za istraživanja i razvoj.

Tokom prethodne godine, skoro tri četvrtine preduzeća iz građevinske industrije finansiralo je poslovanje iz sopstvenih sredstava, oko 13% je koristilo kredite, dok budžetski podsticaji i ostali izvori finansiranja imaju zanemarljivo učešće. U 2024. godini, podsticaje državnih institucija i lokalnih samouprava koristilo je tek nešto više od 6% građevinskih firmi.

Poverenje u poslovnu klimu najniže od pandemije

Kraj prethodne godine označio je preokret u građevinskom sektoru. Građevinske aktivnosti neprekidno padaju od četvrtog tromesečja 2024. godine, a prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u drugom kvartalu 2025. one su bile za preko 16% manje u poređenju sa istim periodom lane. Vrednost radova na zgradama je jedina uknjižila rast, dok je izgradnja puteva, cevovoda i ostalih industrijskih objekata bila u minusu za više od 26%.

Ove godine, građevinski radovi su usporili u celoj zemlji, izuzev u Beogradu, gde je aktivnost porasla za preko 19% u svim oblastima građevinarstva, pri čemu dominiraju radovi vezani za Beograd na vodi i Expo. S druge strane, u poređenju sa istim kvartalom prošle godine, vrednost građevinskih radova u Vojvodini gotovo se prepolovila, u južnoj i istočnoj Srbiji je bila manja za trećinu, a u Šumadiji i zapadnoj Srbiji pala je za skoro 9%.

RZS navodi da prema indikatoru ekonomskog raspoloženja, poverenje u poslovnu klimu je najniže još od 2020. koju je obeležila pandemija, a trgovina, industrija i građevinarstvo su tri oblasti kod kojih su najizraženije rezerve u pogledu novih poslova i zapošljavanja.

Stručnjaci ukazuju da se kvadrati „tope“ usled ekonomske krize koju u Srbiji produbljuju i političke napetosti, zbog teškoća u finansiranju, kamata, inflacije i birokratskih procedura, te nestašice radne snage. Procenjuje se da je zemlju napustilo oko 30.000 građevinskih radnika i da je tu prazninu na tržištu teško nadoknaditi radnicima „iz uvoza“, za koje upućeni tvrde da nisu jeftini nego jedini dostupni.

Blagi rast izvoza građevinskih materijala

Usporavanje građevinskih aktivnosti negativno utiče i na proizvođače građevinskih materijala koji su pretežno vezani za domaće tržište, jer izvoz ove robe čini svega 0,4% republičkog izvoza. Prema podacima RZS, u trgovini sa inostranstvom opekom, cementom, betonom, malterom i kamenom, Srbija je 2024. imala deficit od 15,6 miliona evra. Situacija tokom prvih pet meseci 2025. je bila nešto bolja, jer je izvoz godišnje porastao za 6,6% na 46,2 miliona evra, dok je uvoz pao za 1,2%, na 48 miliona evra, te je pokrivenost uvoza izvozom bila 96,2%.

Više od polovine izvoza građevinskog materijala čine opeka i crep, potom keramičke pločice, dok cementa uvozimo pet puta više nego što izvozimo. Domaće tržište cementa je izrazito koncentrisano, gde najveći proizvođač, kompanija Lafarge, ima već godinama tržišni udeo od 30-40%.

Ovoj kompaniji iz Beočina, koja se sa ostvarenom dobiti od 5,46 milijardi dinara našla i na prošlogodišnjoj listi „Sto naj“ Agencije za privredne registre, Vlada Srbije je u oktobru odobrila subvencije u visini od 10,6 miliona evra za izgradnju fabrike cementa kod Obrenovca. Investitor obećava da će uložiti više od 112 miliona evra u novu proizvodnju koja će biti ekološki prihvatljivija. Podsetimo da od naredne godine stupa na snagu mehanizam za prekogranično usklađivanja cene ugljenika (CBAM), koje će nametnuti dodatne troškove za izvoz određenih industrijskih proizvoda na tržište EU, uključujući i cement.

Vladimir Adonov

Biznis Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2025.

Foto: koya979, Depositphotos

U poređenju sa Srbijom, radnici u Evropskoj uniji rade u proseku pet sati kraće, za naknade koje su po satu veće tri do 3,5 puta, ali su zato po času rada produktivniji 4,2 puta. Poljoprivreda EU je produktivnija 8,7 puta, a IT sektor tri puta, u Irskoj čak 12 puta u odnosu na Srbiju. Razlika u zaradama između Srbije i Evropske unije se smanjuje a jaz u produktivnosti povećava, što domaću privredu čini sve nekonkurentnijom. Ključni problem je u načinu na koji se radi, naročito u državi.

Izjava američkog profesora i autora knjiga na listi bestselera Njujork tajmsa Bajrona Dorgana da težak rad i pametan rad ponekad mogu biti dve različite stvari, prilično dobro opisuje problem koji Srbija ima – mnogo truda za mršave rezultate. Eurostat je lansirao Srbiju na drugo mesto u Evropi, odmah iza Turske, po količini vremena koje njeni građani provode na poslu. Radnici u Srbiji su tokom 2024. godine u proseku radili 41,3 sata nedeljno, što je preko pet sati duže od proseka Evropske unije. Ako se gleda dužina radnog vremena, mi smo daleko vredniji od stanovnika najbogatijih evropskih zemalja, koji prosečno rade oko 34 sata nedeljno, a Holanđani ni toliko.

Zašto, onda, nismo podjednako imućni? Zato što prosečan radnik u bogatijim zemljama uradi mnogo više za znatno kraće vreme, pokazuje analiza Aleksandre Anić, vanredne profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu o produktivnosti rada u Srbiji i Evropskoj uniji. Prosečna radna nedelja u EU traje 36 sati, ali je produktivnost po času rada 4,2 puta veća nego u Srbiji, dok je u evrozoni 4,7 puta veća. Norvežani rade prosečno ispod 34 sata nedeljno, međutim, produktivniji su preko osam puta po času rada od nas.

Razlika je najmanja u poređenju sa Bugarskom i Rumunijom. Bugari rade 39 sati nedeljno i za 20% su produktivniji po času rada nego mi, dok Rumuni tokom nedelje provedu na poslu 38,8 sati, ali su zato 50% produktivniji po satu od prosečnog radnika u Srbiji.

Nezadovoljni i radnici i poslodavci

Koliko je srpski radnik plaćen za to što obara rekorde u dužini vremena koje provodi na poslu? Prosečna naknada po času rada u 2024. iznosila je 9,6 evra u Srbiji, dok je u Centralnoj i Istočnoj Evropi dostigla 14,2, u Evropskoj uniji 30 a u evrozoni 34 evra po satu. To znači da je naknada po času rada u EU i evrozoni u proseku bila veća za tri do 3,5 puta, ali ta razlika u nadnicama nije toliko velika kao razlika u produktivnosti po satu rada u korist Unije.

Autorka analize skreće pažnju da je razlika u naknadama između Srbije i najrazvijenijih članica EU, Skandinavije i Zapadne Evrope, veća kada se posmatra naknada po času rada u odnosu na naknadu po zaposlenom, upravo zato što se u tim zemljama radi kraće.

Ukoliko se naknade uporede prema paritetu kupovne moći, zaostajanje Srbije boli još više. Uporedni podaci pokazuju da mereno paritetom kupovne moći, naknade u EU su u proseku 80% veće po zaposlenom i čak 89% veće po času rada u odnosu na Srbiju. Te razlike su manje u poređenju sa prosekom CIE, gde su naknade veće 40% po zaposlenom i 29% po času rada nego u Srbiji. Grčka je jedina zemlja EU koja je imala čak manju naknadu po času rada prema paritetu kupovne moći u odnosu na nas i to za 9%, dok je naknada u Bugarskoj, Mađarskoj i Poljskoj veća za oko 10%.

Iz navedenih podataka o nadnicama i produktivnosti jasno je zašto nisu zadovoljni ni radnici ni poslodavci u Srbiji. Radnici smatraju da su potplaćeni za toliki rad, a poslodavci da su zaposleni preplaćeni imajući u vidu njihovu produktivnost, ali nemaju mnogo izbora osim da dižu zarade u situaciji kada posla ima više nego radnika. Međutim, u problemu je celokupna srpska privreda, jer kako upozorava Anić, neopravdano visoki jedinični troškovi rada u Srbiji u odnosu na zemlje EU dodatno umanjuju konkurentnost domaćih preduzeća.

Produktivnost škripi u celoj Evropi

Produktivnost rada u Srbiji jeste značajnije porasla u poslednjoj deceniji, od 2015. ona se povećala za trećinu, ali je u dužem vremenskom periodu sveukupno porasla manje nego u većini zemalja Centralne i Istočne Evrope. Poljska, Rumunija, Bugarska, Letonija i Litvanija su ostvarile veći rast produktivnosti u odnosu na Srbiju od 2010. do 2024. godine. Rast je u Rumuniji iznosio preko 56%, dok je u ostalim navedenim zemljama bio oko 40%.

Rad očigledno postaje manje „plodan“ u celoj Evropi, što potvrđuju i podaci da su tokom prethodne decenije naknade po času rada rasle više od produktivnosti u većini evropskih zemalja, a ne samo u Srbiji. Takav trend je, ipak, mnogo izraženiji u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Zarade u pomenutom periodu porasle su više od dva puta u Bugarskoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Rumuniji i Srbiji i skoro dva puta u Poljskoj.

Osnovni razlog je manjak radne snage koji je izraženiji u CIE nego na zapadu i severu Evrope. Iako ceo Stari kontinent zabrinjavajuće stari, bogate zemlje ublažavaju lošu demografiju uvozom radne snage, od koje dobar deo pristiže upravo iz manje bogatog dela Evrope.

Izgladnjivanje poljoprivrede

Ako se produktivnost poredi na nivou sektora, rak rana Srbije je poljoprivreda. Produktivnost poljoprivrednika po času rada u EU je 8,7 puta veća, a u CIE 3,7 puta veća nego u Srbiji. Koliko loša državna strategija „izgladnjuje“ domaću poljoprivredu – u kojoj su od zastarele mehanizacije još stariji proizvođači jer mladi sreću traže u profitabilnijim profesijama – pokazuje paradoks da pojedine evropske zemlje koje imaju manje plodnog zemljišta nego mi proizvedu mnogo više sa manje radnika i časova rada, ukazuje Anić.

Kada je u pitanju industrija, Centralna i Istočna Evropa je u proseku za 40% produktivnija u odnosu na Srbiju. Nemačka industrija je skoro šest puta produktivnija od naše, a ako je za utehu, industrija u pojedinim zemljama CIE, poput Bugarske, Rumunije i Hrvatske kuburi sa produktivnošću isto kao i naša.

Najmanje zaostajemo u IT sektoru, koji je po produktivnosti na nivou Bugarske, Hrvatske, Litvanije, Poljske i Mađarske. Ipak, produktivnost u ovoj delatnosti je skoro tri puta veća u Evropskoj uniji i evrozoni, dok je u zemljama CIE u proseku 1,2 puta veća. Najviše zaostajemo za Irskom, koja je u IT sektoru čak 12 puta produktivnija od Srbije.

Za pametnu privredu potrebna pametna država

Poslednjih nekoliko godina, IT uz građevinarstvo i rudarstvo najviše doprinosi rastu srpske privrede, ali sva tri sektora imaju značajna strukturna ograničenja i nedostatke. Građevinarstvo je previše zavisno od javnih ulaganja, a još već problem je to što država često ulaže u projekte koji nisu ekonomski i društveno korisni. Rudarstvo je pretežno u rukama stranih firmi koje iskorišćavaju prirodne resurse uz nisku rudnu rentu i bez značajnijeg prenosa znanja i tehnologija na domaću privredu. IT sektor, iako je brzorastući i veoma produktivan, najviše radi za strana tržišta a veoma malo na tehnološkom razvoju u zemlji.

Dakle, ključni problem je u načinu na koji se radi, na prvom mestu kako radi država koja svojom ekonomskom politikom neproduktivno koristi ljudske i materijalne resurse. Prelazak sa teškog na pametan rad zahteva radikalno drugačiju strategiju razvoja, usmerenu na ulaganja u zdrave preduzetničke inicijative i visoke tehnologije, a pre svega u ljude koji će doneti napredak, zaključuje Anić.

Iz toga proizilazi da je za razvoj pametne privrede potrebna pametna država. To je, po svoj prilici, najmukotrpniji rad koji predstoji Srbiji, posebno u situaciji kada u celom svetu pametne i ljude od integriteta iz javnog života proteruju siledžije.

Zorica Žarković

Biznis Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2025.

Foto: stockasso, Depositphotos

Pored umetničkog talenta, oslikavanje zidova zahteva od muraliste da bude snalažljiv i fizički izdržljiv, jer obično radi bez predaha, često uz pomoć merdevina, pa i građevinskih skela. I pored takvih radnih uslova, u Srbiji su najaktivniji muralisti koji se bliže pedesetoj godini života, a slede ih oni u tridesetima. Pripadnici nove generacije uličnih umetnika kažu da iako ne žive život ispunjen obiljem i sigurnošću, svoj posao ne bi menjali ni za jedan drugi.

Najpoznatija dela ulične umetnosti su grafiti i murali. Prvi se obično rade pod okriljem noći na zidu koji je umetnik sam odabrao, dok se murali slikaju uz dozvolu vlasnika objekta, nekada za svoju dušu a nekada po narudžbini. Komercijalna tražnja za muralima raste i u Srbiji, ali i dalje nema mnogo umetnika koji uspevaju da obezbede egzistenciju isključivo od ovog posla.

Iako je reč o profesiji koja ne nudi materijalnu sigurnost, Marija Vidović je upravo slikanje murala odabrala za svoj životni poziv. Kada je pre desetak godina završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, radila je kao frilenserka kako bi prikupila novac za višemesečno putovanje po Latinskoj Americi.

Po dolasku u Peru na brojnim arheološkim nalazištima susretala se narodnom umetnošću starih lokalnih kultura. Zadivljena načinom na koji ova umetnost komunicira sa širom publikom, odlučila je da se i sama oproba u izradi crteža zasnovanih na sličnim motivima. Činjenica da se peruanska narodna umetnost zasniva na geometrijskim oblicima isto kao i srpska – što se može videti, na primer, na pirotskim ćilimima – pomogla joj je da stvori sopstveni stil: živahan i jarkih boja, a opet geometrijski vrlo precizan.

Na merdevinama i po 12 sati dnevno

Njen talenat za slikanje murala otkrio je jedan lokalni muralista i ustupio joj zid za crtanje. Tako je Marija u dalekoj Latinskoj Americi postala muralistkinja pod umetničkim imenom Marv. Nakon povratka u Beograd prvo je slikala na zidovima svojih prijatelja, da bi potom počeli da je angažuju i komercijalni klijenti.

Danas živi od slikanja murala. Uradi oko desetak murala godišnje, dok zimi, kada vreme nije pogodno za ovaj posao, izrađuje crteže u svom „muralskom“ stilu koje prodaje i kao zasebne radove, ali i kao printove za štampanje na majicama i drugim proizvodima.

„Slikanje murala obično traje između tri i sedam dana, ali zahteva i prethodni dogovor sa naručiocima, obilazak terena, merenje zida i analizu okoline kako bi crtež bio dobro uklopljen u nju, izradu skice… Zatim sledi nabavka materijala. Koristim isključivo fasadne boje, a troškovi tog materijala zavise od veličine zida i kompleksnosti crteža. Primera radi, za jedan zid od 10 kvadratnih metara mogu se kretati između 3.000 i 4.000 dinara za farbu, ne računajući četke i drugi pribor. Ipak, ne mogu da znam tačan iznos dok ne izmerim zid“, objašnjava Marija za B&F.

Koliko košta rad umetnika takođe zavisi od više faktora, kao što su veličina i složenost slike, ali i pristupačnost mesta. Marija kaže da tokom slikanja stoji na merdevinama i po 12 sati dnevno „sa rukama u vazduhu, uz prateće bolove u kičmi i oticanje stopala“.

Murali se traže i u selima

Njeni klijenti su pojedinci i preduzeća, među kojima su i vlasnici vikendica i drugih objekata za iznajmljivanje, ugostitelji, udruženja građana, ljudi koji se bave seoskim turizmom, vlasnici etno kompleksa poput „Vodeničarkinog sela“…

Marija tvrdi da nema svoja omiljena dela, ali ima omiljena sećanja o tome kako su neka od njih nastala, poput murala veličine 12×6 metara u Beograd bašti. Njega su tražili stanovnici okolnih zgrada, koji su umetnicu upozorili da bi njeno delo moglo biti išarano grafitima jer je to „zvezdaški“ kraj, no ona mu je obezbedila dugovečnost nacrtavši grb „Crvene zvezde“ u uglu.

Ostale priče dolaze iz sela na Rtnju, zatim iz Gunjaka, Galovića, Braćevaca… „Iako u Braćevcima niko ne živi, tamo su mladi ljudi, uglavnom vikendaši, pretvorili napuštenu seosku školu u mesto za druženje, i angažovali me da je oslikam. Ljudi na selu poštuju i dobro razumeju poruke koje šalju murali“, ističe Marija, „i dok radim redovno svraćaju, razgovaraju, donose kafu i kolače“…

Kako je Čačak postao prestonica murala

Njen kolega Vuk Đurić, poznat pod umetničkim imenom Endo, smatra da za slikanje murala u selima treba imati poseban senzibilitet. Ovaj muralista, čija je adresa u Čačku, oslikava zidove širom sveta, ponajviše u gradovima.

Vuk je diplomirao grafički dizajn na Fakultetu umetnosti Kosovska Mitrovica, a od slikanja murala je počeo da zarađuje još dok je bio student. Prvi mural je naslikao na unutrašnjem zidu jednog kafića u Mitrovici. Do sada je uradio više stotina murala različitih dimenzija u Srbiji i drugim evropskim zemljama, a stigao je i do Azije, Čilea i Perua.

Svojim apstraktnim stilom privlači i fizička lica i klijente iz poslovnog sveta, od onih koji rade u IT industriji poput preduzeća „HiTech“, do kraft pivare „Dogma“. Ova beogradska pivara je poznata po tome što podržava ulične umetnike, među kojima je i Vuk. Ona je u okviru projekta „Dogma in The streets“ napravila pivo koje je nazvala po njegovom umetničkom imenu Endo.

Deo novca od prodaje ovog piva izdvojila je za finansijsku podršku festivalu „Dani urbane kulture“ (DUK), čiji je osnivač i direktor Vuk Đurić. Zahvaljujući ovoj manifestaciji muralske umetnosti, najvećoj u našem delu Evrope, Čačak je do sada dobio čak 124 murala, najviše na Balkanu.

Osim kroz murale, Vuk svoje motive plasira i na druge načine. U saradnji sa firmom LKLDKL kreirao je kolekciju letnjih šortseva, majica, peškira i sličnih proizvoda, a trenutno sa jednom dizajnerkom iz Čačka pravi šešire.

I muralista i „građevinac“

Premda u Srbiji uspeva da živi od dva murala mesečno, on primećuje da je oslikavanje zidova u drugim zemljama znatno isplativije i dodaje: „Ovo nije posao koji se radi svaki dan od devet do pet. Ali, kada se radi, to se čini bez predaha. Dok radim na muralu obično ustajem ranom zorom, obilno doručkujem, i posle toga do mraka ne silazim sa skele”.

Uprkos tome što slikanje murala zahteva težak fizički rad, u Srbiji su najaktivniji muralisti koji se bliže pedesetoj godini života a sledi ih Vukova generacija, koja je u tridesetima.

Pošto ovaj umetnik u svom radu upotrebljava i sprejeve i akril, uspostavio je kontakte sa farbarima kako bi bio što efikasniji, ali i sa iznajmljivačima skela i građevinskih mašina. „Ubrzao sam proces rada naučivši da rukujem mašinama. Na primer, dizalicu dovezem do zida koji ću oslikavati, popnem se na nju, i potom je, kako posao odmiče, daljinski pomeram dok stojim na njoj”, objašnjava muralista iz Čačka za B&F.

O izboru materijala odlučuju naručioci njegovih dela, ali čini mu se da su traženiji murali koje oslikava sprejevima. Vuk kaže da sprejevi i njemu „više leže“, jer su lakši za nošenje nego kofe s farbom i ne zahtevaju stalno mešanje boja.

Kada se završi sezona za slikanje murala u Srbiji, on ne sedi besposlen, već zime provodi u toplijim zemljama, gde radi nove murale i sklapa nova poznanstva.

Marija Dukić

Biznis & finansije 238, oktobar 2025. 

Većina preduzetnika u Srbiji i širem regionu očekuje rast i nastavlja ulaganja u modernizaciju poslovanja uprkos povećanju operativnih i troškova radne snage i riziku od pada tražnje usled geopolitičke nestabilnosti. Pri tome, većina planira finansiranje razvoja iz sopstvenih sredstava, pokazuje EY Preduzetnički barometar za 2025. godinu, koji po prvi put objavljuje rezultate istraživanja u 16 zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. To omogućava jedinstvenu analizu pozicije srpskih preduzetnika u širem regionalnom kontekstu.

Najuspešniji preduzetnici u Srbiji, kako demografija ovog istraživanja pokazuje, pretežno su muškarci sa fakultetskim obrazovanjem koji su na čelu porodičnih kompanija i posluju više od 20 godina. Najčešće rade u sektorima proizvodnje, tehnologije, trgovine ili ugostiteljstva i godišnje ostvaruju poslovni prihod manji od milion dolara. Veoma su posvećeni i istrajni u poslu, razmišljaju dugoročno, skloniji su organskom rastu, brzo se prilagođavaju promenama na tržištu i najviše se oslanjaju na sebe.

Preduzetnici u Srbiji imaju mnogo sličnosti sa preduzetnicima u širem regionu, ali su uočljive i neke razlike u razvoju poslovanja, njegovom finansiranju, prioritetima prilikom ulaganja, digitalizaciji i uslovima u kojima rade, pokazuje najnovije izdanje istraživanja EY Preduzetnički barometar.

Kompanija EY već devet godina objavljuje ovu studiju koja sadrži detaljne analize i preporuke za brži i sveobuhvatniji razvoj preduzetništva u Srbiji, ali ovogodišnje izdanje predstavlja prekretnicu u dosadašnjem pristupu. EY Preduzetnički barometar za 2025. godinu po prvi put objavljuje rezultate istraživanja koje je sprovedeno u 16 zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, što omogućava jedinstvenu analizu pozicije srpskih preduzetnika u širem regionalnom kontekstu.

Studija je zasnovana na rezultatima ankete koja je obuhvatila 1.031 preduzetnika iz Bugarske, Hrvatske, Kipra, Češke, Estonije, Grčke, Mađarske, Letonije, Litvanije, Malte, Poljske, Rumunije, Srbije, Slovačke, Slovenije i Turske i predstavlja najopsežniju analizu kretanja u preduzetništvu u CESA regionu.

Rast uprkos geopolitičkoj krizi

Najvažniji rezultati pokazuju da uprkos nestabilnom geopolitičkom okruženju, 71% preduzetnika u Srbiji je ostvarilo rast poslovnih prihoda u prošloj fiskalnoj godini. Više od petine preduzeća je imalo rast od preko 20%, što je iznad proseka u CESA regionu (18%). S druge strane, 57% srpskih preduzetnika ocenjuje poslovnu klimu u zemlji kao nepovoljnu, što je znatno više u odnosu na prethodno istraživanje (39%) i u odnosu na CESA region, gde takav stav ima 35% ispitanika.

Preduzetnici u Srbiji i regionu slično procenjuju najveće rizike po buduće poslovanje. Ispitanici smatraju da najveću opasnost za finansijsku stabilnost njihovih preduzeća predstavlja rast operativnih i troškova rada, dok je sve teže ostvariti planirane prihode u situaciji kada se zbog rastućih geopolitičkih tenzija i ekonomske nestabilnosti menjaju navike potrošača i pada tražnja na tržištu. I pored toga, 89% preduzetnika u Srbiji prognozira rast prihoda u ovoj fiskalnoj godini, među kojima čak petina projektuje da će taj rast premašiti 20%.

Ulaganja usmerena na inovacije

Projekcije preduzetnika u Srbiji o rastu poslovanja zasnivaju se na strateškim ulaganjima u IT sisteme, automatizaciju, onlajn prodaju i inovacije koje menjaju i unapređuju poslovne modele. Najveći broj srpskih preduzetnika (58%) ulaže u modernizaciju proizvodnje, što je iznad proseka u CESA regionu (53%). Ovaj pokazatelj sugeriše da su srpska preduzeća više okrenuta ka poboljšanju proizvoda radi daljeg širenja na tržištu.

Nasuprot tome, ispitanici u CESA regionu imaju uravnoteženiji pristup ulaganjima u inovacije, posebno kada je reč o inoviranju procesa (46% naspram 38% u Srbiji), što im omogućava veću operativnu efikasnost. Pored toga, inovacijama u organizaciji poslovanja prioritet daje 37% anketiranih u Srbiji u poređenju sa 45% ispitanika u CESA regionu. To upućuje da domaći preduzetnici mogu ubrzati rast većim ulaganjima u poboljšanje internih procesa i struktura u preduzeću, i tako obezbediti veću prilagodljivost i konkurentnost u poslovnom okruženju koje se stalno menja.

Posebno značajna je mogućnost poređenja pristupa veštačkoj inteligenciji. Dok 47% srpskih preduzetnika koristi AI za učenje i inspiraciju, regionalni kontekst pokazuje da se radi o širem fenomenu – 68% preduzetnika u CESA regionu veruje da će AI značajno unaprediti operativnu efikasnost u narednih pet godina. Međutim, samo 4% ulaže značajna sredstva u ovu tehnologiju, što na nivou regiona predstavlja priliku za razvoj.

U Srbiji čak tri četvrtine preduzetnika veruje da će u narednih pet godina znatno unaprediti operativnu efikasnost. Zanimljivo je da preduzetnici u Srbiji i Bugarskoj imaju najveća očekivanja od AI tehnologija, dok su preduzetnici u Poljskoj oprezniji, iako preduzeća u ovoj zemlji više primenjuju AI tehnologije.

Stabilnost u neizvesnosti

Pitanje radne snage predstavlja jedan od najkompleksnijih izazova. Dok 52% preduzetnika planira da poveća broj stalno zaposlenih, čak 65% se suočava sa problemima pronalaska kandidata sa potrebnim veštinama. Dodatno, 41% preduzetnika navodi privlačenje i zadržavanje kvalifikovane radne snage kao najveći izazov u upravljanju radnom snagom u Srbiji, a ovaj procenat u CESA regionu iznosi 46%. Premda se oba područja suočavaju sa istim problemima, veći procenat u CESA regionu govori o intenzivnijem nadmetanju preduzeća za kvalifikovane stručnjake.

S druge strane, više od dve trećine preduzetnika u Srbiji identifikuje troškove radne snage kao faktor koji najviše utiče na povećanje organizacionih troškova, dok je taj procenat znatno manji u CESA regionu (56%), što u današnjim tržišnim uslovima čini veliku razliku u opterećenju poslovanja.

Ovaj pokazatelj je bitan i kada se posmatra širi regionalni kontekst u načinu na koji preduzetnici finansiraju razvoj svog poslovanja. Finansijska strategija domaćih preduzetnika oslanja se pretežno na reinvestiranje profita – čak 75% ispitanika koristi sopstvene resurse, dok se u CESA regionu taj procenat kreće oko 65%. Međutim, činjenica da samo 20% preduzetnika u celom regionu koristi bankarske kredite govori o širem obrascu konzervativnog pristupa finansiranju, što može biti posledica lekcija naučenih tokom prethodnih decenija ekonomskih turbulencija.

Istovremeno, preduzetnici postaju sve oprezniji u pristupu kapitalu. Samo 19% traži finansiranja iznad 10 miliona dolara, dok se većina okreće održivim modelima i alternativnim izvorima — od crowdfunding-a do strateških partnerstava.

Sektor mikro, malih i srednjih preduzeća u Srbiji pokazuje izuzetnu otpornost i sposobnost prilagođavanja, prateći svoje kolege kako u CESA regionu, tako i širom sveta. Uprkos nepovoljnom poslovnom okruženju, većina preduzeća beleži pozitivan rast, investira u digitalizaciju i planira širenje kapaciteta. Međutim, strukturni izazovi ostaju izraženi. Potrebna je sistemska podrška kroz pojednostavljenje regulatornog okvira, poboljšanje pristupa kapitalu, usklađivanje obrazovnog sistema sa potrebama privrede i stvaranje predvidljivijeg poslovnog ambijenta.

Optimizam preduzetnika, njihova inovativnost i posvećenost kontinuiranom razvoju predstavljaju snažan temelj. Sada je na redu stvaranje okruženja u kome mogu da ostvare svoj puni potencijal – jer budućnost srpske privrede u velikoj meri zavisi od vitalnosti i uspešnosti njenog najdinamičnijeg segmenta.

Jelica Milovanović, viši saradnik za brend, marketing i komunikacije u kompaniji EY

Biznis Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2025.

Foto: Ben White, Unsplash

Preduzeća u Srbiji suočavaju se sa ozbiljnim problemima koji proističu iz unutrašnje strukture privrede i njene prevelike zavisnosti od globalnih dešavanja. Sistemske slabosti dovele su do prekomernog oslanjanja na strane investicije, dok su istovremeno domaća privatna ulaganja među najnižima u Evropi. Zato, kada dođe do usporavanja svetske trgovine, pada stranih ulaganja zbog globalnih tenzija ili najava carina, Srbija to odmah oseti. To je glavni rizik za period koji sledi, upozoravaju stručnjaci.

Kako se ova poslovna godina bliži kraju, tako se smanjuju predviđene stope privrednog rasta za Srbiju. Za razliku od projekcije Ministarstva finansija sa početka godine da će BDP Srbije u 2025. dostići 4,2%, NBS je u oktobru iznela procenu da će rast iznositi 2,75%. Slična je i prognoza Svetske banke za Srbiju (2,8%) EBRD predviđa 2,5%, a MMF daje još nižu procenu (2,4%).

Kraj godine obeležile su energetska neizvesnost usled sankcija NIS-u i moguće obustave dotoka ruskog gasa, kao i najave o smanjenju kvota i rastu carina na izvoz srpskog čelika u Evropsku uniju. Od naredne godine, dodatnim troškovima biće izložene i domaće firme koje izvoze na evropsko tržište, a posluju u oblastima koje su obuhvaćene EU mehanizmom prekograničnog prilagođavanja cene ugljenika (CBAM).

Kakve su perspektive domaće privrede, imajući u vidu spoljašnje nestabilnosti, veliku političku krizu unutar zemlje i samu strukturu privrednog rasta?

Domaća privatna ulaganja među najnižima u Evropi

Stručnjak Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Branimir Jovanović kaže za B&F da Srbija ima relativno izbalansiranu privredu, bez izrazito dominantnog sektora, što je dobro. Prednjače prerađivačka industrija, trgovina, informisanje i komunikacije, dobro se kotira i građevinarstvo podstaknuto velikim javnim investicijama, ali značajno učešće sektora nekretnina po njegovom mišljenju nije nužno pozitivno, jer ukazuje na prekomerno investiranje u pregrejano tržište stanova.

Veliki priliv stranih investicija na nivou 6-7% BDP-a proteklih godina i izvoz koji se sa oko 55% BDP-a približava zemljama Višegradske grupe ukazuju, međutim, na veliku otvorenost i zavisnost privrede od spoljnog okruženja. „To u situacijama globalne neizvesnosti i trgovinskih napetosti može biti izvor rizika. Upravo je ta osetljivost jedan od razloga usporavanja privrede ove godine”, ocenjuje Jovanović.

On ističe da visoke javne investicije koje su sa 6-7% BDP-a među najvišima u Evropi pozitivno utiču na dugoročni potencijal rasta, jer znači da se zemlja infrastrukturno razvija. Ali, ključna slabost ostaju niska domaća privatna ulaganja koja su među najnižima u Evropi.

„Kada dođe do usporavanja svetske trgovine, pada stranih ulaganja zbog globalnih tenzija ili najava carina, Srbija to odmah oseti. To je glavni rizik za period koji sledi. Zato kreatori ekonomskih politika moraju razmisliti o promeni ekonomskog modela, i pružiti veću podršku domaćim firmama”.

Bečki institut je u jesenjoj prognozi o perspektivi srpske privrede oborio očekivanja za rast u ovoj godini na svega 2%, dok je prognoza za inflaciju povećana na 4,5 procenata. Prema ovoj analizi, ono što ohrabruje je snažan rast automobilskog sektora od oko 23% u prvoj polovini godine.

Raste odliv profita i dividendi

Ekonomista Dragovan Milićević smatra da je struktura privrede ustrojena privatizacijom posle 2000. godine, koja je bila motivisana imovinskim a ne profitnim faktorom, kao i prilivom direktnih investicija potpomognutih velikim subvencijama. Takva politika sem isplaćenih zarada, energenata i drugih uglavnom nematerijalnih troškova, nije imala podsticajan efekat na razvoj srpske privrede. Istovremeno, domaće firme stavljene su u neravnopravan položaj.

Rizici takve strukture su preveliki, kaže Milićević za B&F. U početku zbog priliva inostranih ulaganja rastu prihodi u primarnom dohotku, čime se pozitivno utiče na tekući račun platnog bilansa. Kasnije, kada kompanije počnu da vraćaju dobit i dividende u matične države, primarni dohodak postaje negativan jer pada priliv investicija.

„Druga opasnost je polako iscrpljivanje glavnih resursa zbog kojih su strane kompanije došle u Srbiju, kao i promene na međunarodnom investicionom tržištu i tržištu kapitala. Svedoci smo da se u drugoj polovini prošle i u ovoj godini regionalni raspored investicija menja i da pada priliv investicija u zemlje Istočne i Jugoistočne Evrope, samim tim i u Srbiju”, navodi Milićević.

Sa druge strane, energija je sve skuplja. Pitanje je kako će se odvijati situacija sa NIS-om i kakav će biti sporazum oko gasa sa Rusima, jer cena može biti značajno povećana. Skuplji energenti negativno utiču na konkurentnost praktično svih sektora, pa je teško reći koju granu bi to najteže pogodilo. Da ne pričamo o negativnom uticaju koji bi imala rastuća inflacija.

Do visokih tehnologija ni brzo ni lako

Srpska privreda se tako nalazi između konkurentnih siromašnih zemalja sa niskim platama i razvijenim industrijama i bogatih država, dominantnih u industrijama koje prolaze kroz brze tehnološke promene. „Strane direktne investicije mogu doneti znanje, tehnologije, pristup novim tržištima i najvažnije, ulaganja u ljudski kapital. Nažalost, ta vrsta koristi najčešće je dostupna samo razvijenim zemljama“, ukazuje Milićević.

On ističe da prekomponovanje privredne strukture traži velike materijalne, kadrovske i organizacione resurse i ne dešava se brzo. Srbija bi morala da privuče ulaganja u razvoj privrednih grana u kojima bi dominirale više i visoke tehnologije, uz primenu novih znanja i novih zanimanja. Bez toga nema izlaska iz „sklapačke“ ekonomije, niti iz klopke srednje razvijenosti.

Metalski sektor već trpi

Kako sistemske slabosti mogu da se odraze na poslovanje konkretnog sektora pokazuje primer metalske industrije. Ova industrija beleži godišnji izvoz od oko 10 milijardi evra i zaslužna je za svaki treći evro zarađen iz inostranstva. Veliki broj firmi i dobavljača zapošljava oko 200.000 radnika. Posluju već dugo u makroekonomskim uslovima koji su krojeni za uvoznike.

Zoran Pekez, direktor Vojvodina metal klastera, kaže za B&F da kao i u mnogim drugim delatnostima, i u metalskom sektoru već se oseća nedostatak posla, dok istovremeno rastu cene repromaterijala a sve veći problem je i energija. Tražnja pada ne samo zbog teškoća u kojima se već duže vreme nalazi autoindustrija u EU, već i zbog problema na domaćem terenu.

„Problema je sve više i u finansiranju izgradnje velikih državnih infrastrukturnih projekata. U tom lancu javljaju se sve veće poteškoće u naplati. Pored toga, evidentno je da inflacija uzima maha i da devizni kurs koji je fiksan pogoduje uvoznicima i guši izvoznike. Ima dosta metalaca koji izvoze i to im postaje sve teže i nerentabilnije”, ističe Pekez. Proizvodnja i izvoz električnih vozila koja je počela u Stelantisovoj fabrici u Kragujevcu, prema njegovoj oceni, nije mnogo popravila situaciju.

Profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić u publikaciji Kvartalni monitor upozorava da poslovanje u Srbiji u nekim delatnostima, naročito u sektoru razmenjivih dobara poput industrije, poljoprivrede i nekih usluga postaje skupo i ekonomski neisplativo, jer se cene u evrima u Srbiji brzo približavaju evropskim cenama. To je posledica kombinacije visoke inflacije i fiksnog kursa dinara prema evru.

Prema nivou razvijenosti Srbija je u 2023. godini bila na 46% EU, dok je prema nivou cena bila na 68% EU, pa se znatno brže približavamo Evropi po cenama nego po nivou razvijenosti. Tako su cene kod nas bliže evropskim nego u Rumuniji i Bugarskoj, iako su one razvijenije od Srbije. U takvoj situaciji, jedina šansa za održivi rast Srbije je preorijentacija ka visokoproduktivnim delatnostima, koje mogu profitabilno da posluju sa visokim cenama, zaključuje Arsić.

Jelena Stjepanović

Biznis Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2025.

Foto: NewAfrica, Depositphotos