Home Tekstovi B&F Plus
Category:

B&F Plus

B&F PlusIT i nauka

Aleksandar Čabrilo, osnivač i izvršni direktor kompanije HTEC Group: U dobrim vremenima se gradi poslovanje, a u lošim reputacija

by bifadmin

„Znam da nije lako čuti ’ne’, ali svako ko želi da uspe u preduzetništvu mora da se pripremi da će ga, bar u početku, čuti nebrojeno mnogo puta. Ali bez obzira na to kako se u tom trenutku osećate, morate da nastavite dalje. Mi smo bili jako uporni, ponekad čak i naporni. Ja sam razmišljao ovako – ako mi se od sto vrata na koja sam pokucao otvore jedna, onda odmah krećem da tražim novih sto, kako bi mi se opet otvorila još jedna“, objašnjava Aleksandar Čabrilo, osnivač i izvršni direktor HTEC Group-a, kako je na globalnom tržištu uspela ova kompanija koja je osnovana usred svetske finansijske krize, a tokom pandemije je udvostručila svoje poslovanje.

B&F: HTEC je kompanija koja pruža konsultantske usluge u oblasti digitalizacije poslovanja. Zašto ste se odlučili baš za ovu delatnost?

Aleksandar Čabrilo: Želeli smo da razvijamo određene tehnološke proizvode, ali te 2008. godine nije bilo mnogo investicionih fondova koji su ulagali u startapove u našem regionu, niti se moglo pristupiti rizičnom kapitalu. Zato smo odlučili da kroz uslužni biznis zaradimo dovoljno sredstava za razvoj svojih proizvoda. I uspeli smo da ih razvijemo i lansiramo na tržište, ali pošto smo shvatili da veće poslovne šanse leže u konsaltingu, kreirali smo posebne kompanije za proizvodne delatnosti. Sada je HTEC fokusiran isključivo na svoju glavnu delatnost, na uslužni biznis, a u proizvode možemo da investiramo preko biznisa nezavisnih od kompanije.

Ljudi me često pitaju zašto smo se odlučili za konsalting. Mnogi misle da se veliki uspesi mogu ostvariti samo u proizvodnoj delatnosti. Međutim, pogledajte na primer konsultantsku kompaniju Accenture, ona vredi više od 170 milijardi dolara. Mislim da trenutno samo desetak tehnoloških firmi na svetu vredi više od nje.

B&F: Šta HTEC konkretno radi?

Aleksandar Čabrilo: Kompletnu analizu poslovanja određene kompanije, posle koje nudimo ideje kako optimizovati poslovanje kroz digitalne proizvode bazirane na novim tehnologijama, kao što su veštačka inteligencija, IoT, automatizacija, obrada podataka, i slično. Osim toga, pomažemo klijentima da pronađu nove niše na tržištu i nove izvore prihoda, kao i da osmisle nove proizvode. Imamo i kreativni i konsultantski tim koji im pruža podršku prilikom dizajna i osmišljavanja tih proizvoda.

B&F: Uz rizik da ćemo zvučati poput lika iz crtanog filma, pomenućemo da svega toga ne bi bilo da jedan svršeni student ETF-a nije odlučio da se iz Holandije, gde je tek započeo karijeru, vrati u Srbiju i osnuje sopstvenu firmu. Zašto?

Aleksandar Čabrilo: Mnogi su se čudili što sam se vratio iz inostranstva i ovde započeo posao. I dalje mi nije jasno zašto. Beograd je lep grad za život i sasvim pristojna destinacija za pokretanje poslovanja, budući da su mu svi evropski gradovi relativno blizu i da ima odlične stručnjake, bar u našoj industriji. Uostalom, započinjanje posla je svuda podjednako teško. Zato kompanije treba da idu tamo gde su im klijenti, a ne tamo gde su „bolji“ uslovi za poslovanje. Mi smo, na primer, tek pre četiri godine odlučili da preselimo sedište u San Francisko, zato što smo tamo imali najviše klijenata.

B&F: Koliko se poslovanje u San Francisku razlikuje od onog na našim prostorima?

Aleksandar Čabrilo: Suštinska razlika između razvoja posla u San Francisku i kod nas ogleda se najviše u različitom mentalitetu. Tamo se neprekidno insistira na promociji vrednih i pametnih ljudi, sa dobrim idejama. Oni su najveći uzor mladima, a u Srbiji se, nažalost, više promovišu rijaliti zvezde. Glavna razlika je, dakle, u društvenim vrednostima, a kapital, brzina poslovanja, agilnost u donošenju odluka i sve ostale prilike koje nudi ova lokacija, dolaze iza toga.

B&F: Lista vaših klijenata nije kratka, a među njima se nalaze i Intel, IBM i mnoga druga zvučna imena. Kako ste došli do takvih referenci?

Aleksandar Čabrilo: Uvek se počinje od malih klijenata, ako uopšte i uspete da ih nađete. Prodavati robu ili uslugu nimalo nije lako. Ako na primer prodajete lubenice na pijaci, ma koliko da ste vremena i truda posvetili njihovom uzgoju, uvek će se naći neko ko će po njima kucnuti i reći da bolje zvuče one na susednoj tezgi. Ali to su stvari sa kojima jednostavno morate da se izborite.

Znam da nije lako čuti „ne“, ali svako ko želi da uspe u preduzetništvu mora da se pripremi da će ga, bar u početku, čuti nebrojeno mnogo puta. Često vas odbiju bez objašnjenja, a ponekad se potrude da vam daju bar neki razlog, pa vam bude lakše.

Ali bez obzira na to kako se u tom trenutku osećate, morate da nastavite dalje. Mi smo bili jako uporni, ponekad čak i naporni. Ja sam razmišljao ovako – ako mi se od sto vrata na koja sam pokucao otvore jedna, onda odmah krećem da tražim novih sto, kako bi mi se opet otvorila još jedna.

B&F: Kojim tempom su vam se u početku otvarala vrata?

Aleksandar Čabrilo: Prvo veoma sporo, ali čim dođete do nekoliko klijenata onda postaje malo lakše, jer imate referencu. Sećam se da sam za jedan od naših prvih poslova pet-šest puta vozio do Beča, samo da bismo dobili bar tog jednog klijenta, odnosno da bismo imali na koga da se pozovemo. I to nije bio jedini takav slučaj.

Danima bih mogao da pričam o problemima sa kojima smo se suočavali, ali ono najbitnije je da smo ih prevazišli, i da sada dobijamo poslove u izuzetno jakoj konkurenciji, kakva je već pomenuta kompanija Accenture. Dakle, neko ko može da sarađuje sa najvećom kompanijom iz ove oblasti na svetu, ipak bira nas. Kako doći do toga? Tako što na probleme nećete gledati fatalistički već kao na izazove koje vaš tim, marljivim radom i velikom motivacijom, može da reši. Ključ našeg uspeha su zaposleni. Trenutno imamo dva prioriteta – da njima ponudimo najbolje moguće radno mesto u okviru kojeg mogu da ostvare svoj maksimalni potencijal, i da istovremeno klijentima ponudimo najbolji mogući servis koji igde mogu dobiti.

B&F: HTEC je osnovan u trenutku kada je započela globalna finansijska kriza, a poslovanje je udvostručio prošle godine kada je ceo svet paralisao korona virus. Kakav to krizni menadžment vi imate?

Aleksandar Čabrilo: Navikli smo mi na krize, imali smo ih i u mnogo mirnijim vremenima. Pre nekih pet-šest godina, dok nam je još sedište bilo u Beogradu, u roku od 15 dana ostali smo bez 80 odsto ukupnih prihoda. Sticajem okolnosti nekoliko velikih klijenata nisu više mogli da plaćaju naše usluge, iz različitih razloga. To se odigralo baš kada smo bili relativno sigurni da nam je kompanija stabilna, i da bi preživela čak i da izgubimo dva-tri velika klijenta. A onda se za manje od mesec dana desi potpuno filmski scenario – svi veliki klijenti se odjednom povuku.

Međutim, nije bilo ni govora o predaji, a pogotovo ne o optimizaciji troškova kroz otpuštanja. Tada sam rekao da ću, ako bude potrebe za tim, prvi otpušten biti ja, pošto snosim najveću odgovornost za poslovanje kompanije. Razmislili smo šta možemo da uradimo i dali sve od sebe da sve one poslove koje je trebalo da sklopimo u narednih godinu dana sklopimo što pre. Kupio sam avionsku kartu za San Francisko i otišao tamo na skoro četiri nedelje, iako je za mesec dana trebalo da se venčam u Beogradu. Tamo smo radili „udarnički“, održali mnoštvo sastanaka, dovijali se šta da ponudimo potencijalnim klijentima kako bi ih privukli, davali im mogućnost odloženog plaćanja i mnoge druge pogodnosti, i uspeli da privučemo dovoljno novih kompanija kako bismo održali poslovanje. Vratio sam se u Srbiju tri dana pred svadbu.

B&F: Da li se nešto slično dešavalo i tokom pandemije korona virusa?

Aleksandar Čabrilo: To su ipak bile malo drugačije okolnosti. Mi smo tokom pandemije udvostručili broj zaposlenih, pa ih sada imamo više od 700 samo u Srbiji. Do kraja ove godine planiramo da taj broj povećamo na 1.000. Uvek nam treba pametnih i motivisanih ljudi, nebitno da li su to menadžeri, inženjeri ili dizajneri. Ko god traži ovakav posao, može da nam se javi.

Sada, pošto sam iskoristio vaš časopis da oglasim potragu za novim kadrovima, vratiću se na našu temu. Prošla godina ni nama nije krenula baš najbolje. U januaru i februaru 2020. smo imali rast na koji smo već navikli, od 70-tak odsto. A onda smo u martu ostali bez značajnog dela prihoda. Uopšte nije izgledalo kao da će nam to biti uspešna godina. Svi su nas savetovali uštedimo tako što ćemo otpustiti neke zaposlene, međutim to nije HTEC-ov način poslovanja. Odlučili smo da dodatno investiramo u rast i da zaposlimo još ljudi kako bismo privukli još klijenata i mogli da servisiramo njihove potrebe. Išli smo toliko daleko da smo čak i finansirali neke klijente koji su bili najteže pogođeni krizom. Jer, evo o čemu se radi – kada ekonomija raste vi gradite svoje poslovanje, međutim kada nastupi kriza onda gradite reputaciju. A ona je bitna i u dobrim i u lošim vremenima.

Osim reputacije, gradili smo i timski duh. Beskrajno sam ponosan na sve zaposlene, a posebno na moj menadžment tim, ljude koji su radili i više nego što bi iko očekivao od njih, konstantno, u tri smene. Nekada bih im ja sugerisao da bi trebalo malo da se opuste, jer će „pregoreti“, a oni su govorili: „Samo još ovo da završim, pa ću onda odmarati“. Neki još uvek nisu otišli na taj odmor. Ali, ponosni su što su privukli nove klijente i duplirali poslovanje. Novi plan je da u naredne tri do četiri godine povećamo obim posla još deset puta, a sa timom koji imamo siguran sam da ćemo uspeti čak i više od toga.

Marija Dukić

broj 183, mart 2021. 

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusIT i nauka

NTP Beograd: Nove zvezde u Zvezdarskoj šumi

by bifadmin

Na prvi javni poziv za novi, akceleratorski program koji je pokrenuo Naučno-tehnološki park Beograd, stiglo je više od 180 prijava. Razlog za ovako veliko ineresovanje je mogućnost da početnici u tehnološkom preduzetništvu, zahvaljujući podršci Vlade Švajcarske, dobiju već dokazano uspešnu stručnu, ali sada i finansijsku pomoć i to bez učešća u vlasništvu.

Ako se po jutru dan poznaje, onda će zaposlenima u Naučno-tehnološkom parku (NTP) Beograd koji su zaduženi za realizaciju novog programa „Raising Starts“, radni dan trajati kao polarni dani na severu Evrope, gde sunce ne zalazi ni po šest meseci. Naime, na prvi od nekoliko planiranih javnih poziva za ovaj program koji je pokrenut s ciljem da pruži stručnu i finansijsku podršku za razvoj oko 100 novih startap kompanija, već je stiglo više od 180 prijava.

Na elektronsku adresu Parka u Zvezdarskoj šumi, pod čijim krovom trenutno posluje preko 70 kompanija sa više od 800 inženjera, tokom nepunih mesec i po dana koliko je trajao rok za prijave, „isporučene“ su nove ideje koje traže put do tržišta iz mnoštva oblasti: informaciono-komunikacionih tehnologija, hrane budućnosti, kreativne industrije, inovativnih mašinskih procesa, energetski efikasnih i pametnih ekoloških rešenja, inovacija u prerađivačkoj industriji, medicini, biotehnologiji, edukaciji…

A to je tek početak, jer je planirano da program „Raising Starts“ za podršku razvoju inovacija u ranoj fazi traje tri godine, i da pored Beograda obuhvati i naučno-tehnološke parkove u Nišu i Čačku. Program nudi mikro preduzećima i timovima koji dokažu da su upravo njihove ideje tržišno najperspektivnije i izvodljive, stručno vođstvo odabranih domaćih i stranih mentora i finansijsku podršku. Ona iznosi do 10.000 švajcarskih franaka za razvoj inovativnih softvera, odnosno do 15.000 švajcarskih franaka za razvoj inovativnih proizvoda.

Rano prepoznavanje

Iznosi su u švajcarskim francima jer je program „Raising Starts“ pokrenut u okviru projekta „Tehnopark Srbija 2 – Podsticanje izvoza kroz razvoj tehnoloških parkova”, koji u ime švajcarske vlade finansira Državni sekretarijat za ekonomske poslove (SECO), a sprovodi NTP Beograd. Druga faza pomenutog projekta je nova, ali ovo partnerstvo već ima iza sebe deceniju iskustva.

Počelo je u vreme kada su se nove tehnologije u Srbiji doživljavale kao „veliki potencijal u povoju“ koji se, međutim, mahom iseljavao u razvijenije zemlje, a naučno-tehnološki park u Zvezdarskoj šumi takođe bio samo „entuzijazam u perspektivi“.

Stoga je prva saradnja pokrenuta sa Poslovno tehnološkim inkubatorom tehničkih fakulteta Beograd (BITF), koji je švajcarska vlada prepoznala kao zametak budućih izvoznih poslova sa visokom dodatom vrednošću, podseća Derek Džordž, zamenik direktora Švajcarske kancelarije za saradnju u Ambasadi Švajcarske.

„Rano smo prepoznali veliki potencijal u oblasti visokih tehnoloških inovacija, uglavnom u IT i sektoru medicinskih tehnologija i biotehnologije i odlučili smo da podržimo razvoj tri održive izvozne platforme u BITF-u, koje su olakšale prenos znanja i delotvornije promovisale srpske visokokvalitetne proizvode i usluge u ovim oblastima“, kaže naš sagovornik.

Ispostavilo se da su kompanije „stanari“ u BITF-u za samo tri godine uspele da uvećaju izvoz koji im je obezbeđivao 75% ukupnih prihoda, a više desetina inženjera se vratilo iz inostranstva, kako bi ovde razvijalo svoje kompanije.

Podrška malog obima može imati veliki uticaj

Potom je BITF svoj model ugradio u Naučno-tehnološki park Beograd, koji je osnovan 2015. godine i čiji je razvoj, ponovo, podržala švajcarska vlada. Šta je rezultat za nepunih šest godina? Danas je ova institucija postala prepoznatljiva ne samo u Srbiji već u celom regionu po svom modelu podrške za osnivanje tehnološki inovativnih preduzeća, ocenjuje Derek Džordž. NTP Beograd je privukao mnoštvo mladih preduzetnika iz zemlje i inostranstva, uljučujući i dijasporu iz Švajcarske.

Razvio je saradnju sa istraživačkim institutima, fakultetima, gradskom upravom i nadležnim republičkim ministarstvima, i partnerstvo sa međunarodnim privatnim investitorima, korporacijama i drugim izvorima podrške, nabraja naš sagovornik i dodaje: „Tokom prethodnog projekta, kompanije članice NTP Beograd otvorile su više stotina novih radnih mesta, a ukupna vrednost dosadašnjeg izvoza ovih kompanija u preko 40 zemalja iznosi 20 miliona evra“.

Stoga je za drugu fazu projekta namenjenog daljem podsticanju izvoza kroz razvoj tehnoloških parkova, švajcarska vlada izdvojila 3,90 miliona evra, dok ukupna sredstva koja uključuju i prethodnu, prvu fazu, iznose 4,97 miliona evra. Veliki deo budžeta za realizaciju druge faze, 1,20 miliona švajcarskih franaka, opredeljen je za podršku startapima u ranoj fazi razvoja. To znači da NTP Beograd, pored dosadašnjih usluga u oblasti podučavanja, mentorstva i umrežavanja, može mladim preduzetnicima sa najboljim inovativnim idejama da obezbedi i početna sredstva.

Odluku da podrže ovakav akceleratorski program u NTP Beograd, Derek Džordž objašnjava ovako: „Početnicima u preduzetništvu je uvek teško da pokriju niz troškova, počev od razvoja ideje, izrade prototipa i zaštite intelektualne svojine, do testiranja sa prvim kupcima. Po pravilu, moraju da se oslanjaju na sopstvenu ušteđevinu i takozvane „3F“ izvore finansiranja – prijatelje, porodicu i ’čudake’. Zato podrška malog obima može da ima veliki uticaj na premošćavanje tog jaza koji deli ideju od potencijalnih ulagača i uspeha na tržištu“.

Inovaciona kičma duž cele Srbije

To i te kako dobro znaju mnogi uspešni mladi ljudi koji su svoje prve preduzetničke korake započeli pod krovom NTP Beograd, a koji će svojim savetima, pored stručnjaka u ulozi mentora, takođe pomoći početnicima koji prođu selekciju u programu „Raising Starts“, ističe Gordana Danilović Grković, v.d. direktora NTP Beograd. Ona podseća da je i nedavno istraživanje Startup Genome u Srbiji, pored veoma ohrabrujućih ocena da je srpska startap zajednica sve prepoznatljivija na svetskoj mapi, utvrdilo kao najveću slabost tog sistema upravo nedostatak sredstava u najranijoj fazi razvoja.

„Naše dugogodišnje iskustvo pokazuje da u našim uslovima, u toj početnoj fazi čak i jako mala sredstva, na primer 3.000 do 5.000 evra, mogu biti značajna i napraviti veliku razliku. Uz podršku švajcarske vlade našli smo rešenje da to ulaganje bude do 15 hiljada franaka. Ali nije samo iznos bitan“, napominje naša sagovornica, „često je važnija namena tih sredstava. Ako neko početničkoj kompaniji odmah omogući mnogo novca da angažuje skupog međunarodnog konsultanta, a ona nema mogućnosti da plati dva inženjera koja će završiti razvoj prototipa – onda je to bačen novac. Zato smo zahvalni donatoru što je omogućio da korisnici granta mogu jedan njegov deo da upotrebe i za angažovanje razvojnih inženjera, kao i za sertifikaciju, nabavku opreme i slično“.

Važno je, dodaje Gordana Danilović Grković, i što je napravljena razlika između troškova startapa koji razvijaju hardver i onih koji prave softver, jer će to uz korišćenje laboratorije u NTP Beograd koja je dobro opremljena zahvaljujući donaciji republičke vlade, pospešiti razvoj većeg broja novih proizvoda u Srbiji.

Cilj je da se stvori „kritična masa“ uspešnih mladih inovatora koja će u većoj meri privući investitore u Srbiju, a da bi se to postiglo jedan od uslova je da oni postanu prepoznatljiviji i van Beograda i Novog Sada, koji su se već uspešno pozicionirali na globalnoj startap sceni.

„Zato je ideja našeg projekta da iniciramo regionalni razvoj zasnovan na inovacijama. To ne može dugoročno da uradi jedan tehnološki park, već je potrebno da se izgradi inovaciona ’kičma’ od severa do juga zemlje, u svim univerzitetskim centrima“, ističe Gordana Danilović Grković i dodaje: „Vlada Srbije je izgradila infrastrukturu u svim ovim gradovima, a mi smo se koncentrisali da kroz ovaj projekat, uz podršku Vlade Švajcarske, pomognemo da naučno-tehnološki parkovi u Nišu i Čačku ubrzano razviju svoje kapacitete. Delimo sa njima domaće i međunarodno znanje i uporedo radimo sa upravljačkim timovima i sa samim kompanijama na razvoju inovacija“.

Zorica Žarković

broj 183, mart 2021. 

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Sumnjiva ponuda za najstariju banku na svetu

by bifadmin

Italijanska vlada muku muči da proda Monte dei Paschi di Siena, staru 549 godina, koju je država već spasavala dva puta od izbijanja svetske finansijske krize. Iako je grupa američkih investitora dala ponudu za kupovinu banke, u italijanskom ministarstvu finansija sumnjaju u njihovu stručnost, a još više u finansijsku sposobnost. S druge strane, požaljen kupac za italijansku vladu je UniCredit banka, ali u ovoj banci ne dele oduševljenje države da se upuste u ovakvu transakciju.

Italijanska vlada godinama pokušava da nađe kupca za najstariju banku na svetu, ali sada kad se pojavio zainteresovani kupac, zvanični Rim sumnja da potencijalni investitori ne znaju ništa o bankarstvu, a upitno je i da li uopšte imaju dovoljno novca.

Kako piše Blumberg, pozivajući se na dva upućena izvora, još od prošlog Božića italijanska vlada na stolu ima ponudu za kupovinu banke Monte dei Paschi di Siena, stare 549 godina.

Ponudu je dala grupa američkih investitora koje predvodi bivši kongresmen Norman D. Diks, a njihov plan vredan četiri milijarde evra uključuje razvoj poslovanja banke s italijanskom dijasporom.

„Mršavi“ podaci

Američki investitori nude 900 miliona evra za državni udeo u Monte dei Paschi – banci koja neprekidno posluje od 1472. godine – te dodatna ulaganja radi pokrivanja kapitalnih potreba banke.

Inače, Monte dei Paschi di Siena je četvrta najveća banka u Italiji, sa dve hiljade poslovnica i preko pet miliona klijenata.

Međutim, izvori Blumberga iz italijanskog ministarstva finansija koji su želeli da ostanu anonimni, tvrde kako ponuda američkih investitora nije vredna razmatranja. Razlog je što potencijalni ulagači nemaju iskustvo u bankarskom poslovanju, a još veću sumnju pobuđuje činjenica da su podaci o kapitalu kojim raspolažu jako „mršavi“. Štaviše, u ministarstvu sumnjaju da Amerikanci uopšte imaju novca za završetak transakcije.

„Kamen oko vrata“ italijanskoj vladi

Banka je „kamen oko vrata“ italijanskoj vladi još od prvog spasavanja od propasti 2009. godine, nakon što je izbila svetska finansijska kriza. Posle drugog spasavanja 2017. i ubrizgavanja ukupno osam milijardi evra budžetskog novca, italijanska država ima više od 68 odsto udela. Ali svih ovih godina vlada ne uspeva da izađe iz vlasništva, što je postalo simbol za širi problem „čišćenja“ italijanske bankarske industrije od tereta loših kredita.

Italija je obećala Evropskoj komisiji da će do kraja ove godine prodati svoj udeo u Monte dei Paschi. Pre pojavljivanja američkih investitora i pada prethodne vlade koju je predvodio Đuzepe Konte, ministarstvo finansija je pokušalo da uveri najveću banku u zemlji, UniCredit, da „proguta“ Monte dei Paschi.

Stoga ća nastojanja da se razmrsi ovo klupko biti jedan od ključnih zadataka za premijera Marija Dragija. Ali američka ponuda bi mogla znatno da mu oteža pronalaženje ne samo kvalitetnog finansijskog, nego i političkog rešenja.

Između čekića i nakovnja

Naime, s obzirom da ministarstvo finansija smatra da Diksova grupa nije prihvatljiv ponuđač, Dragi ne može da prihvati ovu ponudu kao izlaz.

S druge strane, činjenica da Amerikanci nisu povukli ponudu Dragiju će zakomplikovati situaciju, jer može dati argument onim političkim snagama u parlamantu kojima se ne sviđa ideja da se banka iz Sijene proda UniCredit-u.

Mateo Salvini, vođa desničarske Lige i ključni Dragijev politički saveznik, podsetio je u prošlonedeljnom intervjuu koliko politički može biti škakljiva odluka o sudbini najstarije italijanske banke.

Ulepšavanje udavače

Salvini je upozorio kako bi vlada bila „luda“ da u ovom trenutku proda svoj udeo u banci, s obzirom da je cena akcija 80 odsto ispod vrednosti koju je italijanska država platila pre više od tri godine.

O rešenju koje podrazumeva prodaju UniCredit banci počelo je da se govori nakon što je bivši ministar finansija Karlo Padoan – koji je vodio drugo spasavanje Monte dei Pachi – prošle jeseni postao predsednik tog bankarskog diva.

Padoan je u tom planu imao podršku bivšeg ministra finansija Roberta Gvaltijerija, njegovog stranačkog kolege iz Demokratske stranke.

Ministarstvo finansija počelo je tako da „ulepšava udavaču“. Budžet za 2021. uključuje poresku olakšicu od tri milijarde evra svakome ko želi da kupiti Monte dei Paschi. Uz to, italijanska vlada se obavezala da pokrije 10 milijardi evra obaveza, pa će prebaciti 15 milijardi evra problematičnih kredita u posebnu, „lošu banku“.

UniCredit ne deli oduševljenje oko preuzimanja

Zvaničnici ministarstva finansija koji rade na predlogu ističu da je zamišljen tako da svako bude zainteresovan za kupovinu Monte dei Paschi banke. Međutim, stručnjaci u UniCredit banci nisu baš sigurni u to.

Iz te banke su istakli da bilo koje preuzimanje mora biti kapitalno neutralno i da štiti banku od pravnih rizika.

Dodatnu nesigurnost u celu priču unosi i nedavna ostavka koju je podneo Žan Pjer Mustije, doskorašnji izvršni direktor UniCredit banke, upravo zbog neslaganja sa Padoanom oko strategije spajanja i preuzimanja najstarije italijanske banke.

Foto: Herbert Frank, Siena, Piazza Salimbeni (Bank Monte dei Paschi di Siena)

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Unosna trgovina ljudskom kosom

by bifadmin

Procenjuje se da globalno tržište perika i nadogradnje kose vredi oko sedam milijardi dolara, a da će do 2024. godine dostići vrednost od oko 10 milijardi dolara. Najviše kose u svetu se nabavlja iz Kine i Indije. Ove dve zemlje izvezu ljudske kose u vrednosti od 30 miliona, odnosno 19 miliona dolara godišnje. U Kini se nalazi 70% fabrika za preradu ljudskih vlasi, a prema podacima UN Comtrade, Kina od izvoza ovih proizvoda zarađuje 1,15 milijardi dolara. Najveće uvozno tržište su Sjedinjene Američke Države.

Ljudska kosa je jedan od najsvestranijih resursa na svetu. Od nje se izrađuju kaligrafske četke, obloge za odelo i nameštaj, sredstva koja se upotrebljavaju za čišćenje prikom izlivanja nafte. Kosa se koristi čak i u opremi koja služi za pripremanje krofni u kompaniji „Dunkin’ Donuts“. Ipak, većina ljudskih vlasi završi na glavama drugih ljudi.

Procenjuje se da globalno tržište perika i nadogradnje kose vredi oko sedam milijardi dolara, a da će do 2024. godine dostići vrednost od oko 10 milijardi dolara. U Sjedinjenim Američkim Državama najveći deo ovog tržišta čine ljudi koji iz različitih razloga gube kosu, ali je nadogradnja kose veoma popularna i među tamošnjim afroameričkim, pravoslavnim i jevrejskim zajednicama.

Brojne su mušterije i iz sveta zabave, ali pod uticajem društvenih mreža naglo raste i broj onih koji iz hobija prikupljaju različite perike i produžetke za kosu. Popularnost ovakvih zbirki u SAD se toliko povećava, da su kolekcionari ljudske kose postali potpuno novi segment tržišta.

Frizeri u hramovima

Ali odakle dolazi sva ta kosa i kako se njome trguje? Stručnjaci za ovo tržište kažu da ljudske vlasi namenjene prodaji prođu kroz najmanje sto ruku, pre nego što stignu na odredište. Ogromna većina neprerađene kose dolazi sa samo dva mesta u svetu. Prvo je Hong Kong, odakle se izveze ljudskih vlasi u vrednosti od 30,2 miliona dolara godišnje. Drugo mesto je Indija, koja od izvoza ljudske kose zaradi godišnje oko 19 miliona dolara.

Prema knjizi „Tajni život kose“, koju je objavila Ema Tarlo, profesorka antropologije na Univerzitetu u Londonu, lokalni trgovci kosom u Kini i Indiji kruže od sela do sela tražeći žene koje žele da prodaju kosu. Jedan od glavnih izvora su i hinduistički hramovi u južnoj Indiji, gde hodočasnici „žrtvuju“ svoju i kosu svoje dece u obredu „Mundan“.

Hram Venkatešvara, u planinskom mestu Tirumala, zapošljava 1.320 frizera koji u proseku obriju 40 glava dnevno. Odsečena kosa se prodaje putem aukcija na internetu, a prošle godine je na jednoj od takvih aukcija prodato 157 tona kose za čak 1,6 miliona dolara.

Crno zlato

Ali kako je potrebno barem dve godine da kosa poraste do minimalne dužine koja je neophodna za prodaju vlasi, kineski i indijski trgovci su proširili tržište svojih „dobavljača“. Nabavljaju kosu od stanovništva u Indoneziji, Laosu, Mjanmaru i Mongoliji. Cena neprerađene kose zavisi od njene dužine, teksture i od toga koliko je zdrava. Ako je kosa dobrog kvaliteta, najveću cenu postiže ona koja je direktno ošišana sa ženske glave, a trgovci je nazivaju „crnim zlatom“.

Frizeri u Jangonu, najvećem gradu u Mjanmaru, zarađuju 150 dolara po „ošišanoj glavi“ kose, u zemlji u kojoj prosečan radnik zaradi oko 1,4 dolara za dan. Znatno manja zarada se ostvaruje od otpadaka u frizerskim salonima. Oni se šalju u sela, gde se cela domaćinstva bave raspetljavanjem kose i njenim razvrstavanjem u snopove određene dužine i boje.

Ovako razvrstana kosa se potom šalje u fabrike, gde se od nje prave perike i različiti umeci za nadogradnju. Gotovo 70% ovakvih fabrika nalazi se u Kini. Prema podacima UN Comtrade, Kina je 2019. izvezla ovih proizvoda u vrednosti od 1,15 milijardi dolara.

Tamo, ovamo preko Atlantika

Proizvodi se prebacuju preko multinacionalnih distributera i lokalnih posrednika, ponekad prelazeći Atlantski okean više puta pre nego što se ponude na prodaju preko Amazona i Alibabe. Sjedinjene Američke Države su najveće prodajno tržište, gde je prošle godine uvoz ovakvih proizvoda porastao za 130 miliona dolara.

Maloprodajom u SAD dominiraju trgovci poreklom iz Južne Koreje, dok su najbrojnije mušterije Afroamerikanci. S druge strane, tržište umetaka za kosu koji se koriste iz verskih razloga, procenjuje se na 60 miliona dolara i to samo za jevrejsku zajednicu u SAD.

Američka carina je prošlog leta zaplenila pošiljku ljudske kose tešku 13 tona, čija je vrednost iznosila 800.000 dolara. Pošiljka je zaplenjena pod sumnjom da je ilegalno pribavljena iz zatvora u Mjanmaru. Osim etičkih pitanja i ilegalne trgovine ljudskom kosom, problemi na ovom tržištu nastaju i zato što u pakovanju ne stiže uvek ono što je poručeno. Nije retkost da se ljudska kosa meša sa jeftinijom sintetičkom i životinjskom dlakom kako bi se povećala zarada.

Muška panika od ćelavosti

Podaci UN Comtrade pokazuju da je kosa koja se prodaje kao brazilska ili peruanska često kineska ili indijska. Perika sa oznakom „Remi European“ može biti izbeljeni otpad od ostataka kose, pomešanih sa kozjom dlakom. Istraživanja pokazuju i da južnoafrički frizerski saloni ostvaruju 80% svojih prihoda od perika i umetaka za nadogradnju kose, ali da je više od trećine falsifikat.

Afričke žene preko društvenih mreža nude svoju kosu na prodaju, ali im frizerski saloni najčešće određuju cenu tek kada ih ošišaju. Prema dostupnim podacima, cena za najkvalitetniju kosu ošišanu direktno s glave, kreće se od 800 do hiljadu dolara.

Neke kompanije pokušavaju da razviju alternativno tržište, tako što prave nadogradnju za kosu od stabljika banana, a koja je za razliku od sintetičkih vlakana biorazgradiva.

Podatak da je globalno tržište perika i umetaka za kosu poraslo prošle godine za 13% u poređenju sa 2019. godinom uprkos krizi koju je izazvala pandemija, donekle mogu da objasne i rezultati ankete koje je nedavno objavila kompanija za istraživanje tržišta IBISWorld. Oni pokazuju da je svaki deseti muškarac u Evropi spreman da potroši novac za sve što ga može spasiti ćelavosti.

Foto: KELLEPICS, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Da li će tehnološke kompanije preoteti tržište automobila?

by bifadmin

Zaokret ka električnim automobilima kao vozilima budućnosti nije samo pitanje ekološke, već i tržišne revolucije sa neizvesnim ishodom kome će od proizvođača ona biti majka, a kome maćeha. Prognoze da će tehnološki giganti zavladati i automobilskom industrijom ne deluju verovatno u bližoj budućnosti. Ali to ne umanjuje njihove ambicije i izglede da dugoročnije zaista preraspodele karte u svoju korist na tržištu automobila. I time uvećaju svoju dominaciju, za koju mnogi misle da je već sada – prevelika.

Okolnost da se za vožnju automobilom već decenijama koriste benzin, dizel i plin, omogućila je najvećim proizvođačima u ovoj industriji da „zacementiraju“ svoju poziciju na tržištu. Manji proizvođači automobila teško su se probijali među automobilskim divovima, čija je tehnologija za mnoge bila nedostižna.

Ali zaokret ka električnim automobilima kao vozilima budućnosti nije samo pitanje ekološke, već i tržišne revolucije sa neizvesnim ishodom kome će od proizvođača ona biti majka, a kome maćeha. Iako su možda preterane ocene da se sa razvojem električnih vozila nadmetanje u automobilskoj industriji vraća na sam početak, činjenica je da dolazi do novog mešanja karata koje otvara vrata potpuno novim igračima na ovom tržištu.

Koliko su toga svesni etablirani proizvođači pokazuje podatak da 29 najvećih automobilskih kompanija u svetu planira da ukupno uloži preko 300 miliona dolara u razvoj i proizvodnju vozila na električni pogon do kraja 2024. godine. Skoro polovinu tog novca uložiće proizvođači u Kini, gde država godinama unazad izdašno subvencioniše ovu vrstu proizvodnje. Očekuje se da će u bliskoj budućnosti ulaganja najvećih kineskih proizvođača automobila, kao što su SAIC Grupa, Džili i Grejt vol motors, dostići investicije najvećih globalnih proizvođača, Folksvagena, Dženeral motorsa i Dajmlera.

Šta ide na ruku novim igračima?

Vodeći proizvođači automobila su i dalje u znatnoj prednosti jer imaju razvijene procese i velike fabrike za proizvodnju ogromnih količina vozila. Ali električni automobili se veoma razlikuju od klasičnih, funkcionišu na potpuno drugačiji način i imaju različite delove. Bitno drugačija svojstva električnih automobila su i razlog što mnogi veliki proizvođači u njihovom razvoju sarađuju sa tehnološkim kompanijama, pa čak prave i zajedničke timove.

No, upravo potreba da se razviju i usavrše novi procesi i tehnologije – daje mogućnost i novim konkurentima da se oprobaju u osvajanju tržišta. Stoga se sve češće postavlja pitanje da li, posle ulaska u trgovinu i u finansijski sektor, moćne IT kompanije mogu ne samo da uđu u trku na automobilskom tržištu, već i da njime zavladaju?

Tehnološki giganti godinama rade na razvoju i optimizaciji hardvera i softvera koji funkcionišu na osnovu električne energije. Zahvaljujući tome, imaju razvijene vrlo sofisticirane sisteme koji mogu – doduše uz mnogo promena – da posluže kao kvalitetna osnova za razvoj električnih automobila.

Imajući u vidu da napredni računari već danas kontrolišu gotovo svaki segment vožnje, pretpostavlja se da će budućnost automobila mnogo više zavisiti od brzine u razvoju kvalitetnog softvera. Ide se ka tome da sve napredniji softveri omoguće električnim automobilima prelaženje većih udaljenosti tokom samo jednog punjenja, da se bolje upravlja svim delovima vozila, pa sve do opcije da automobil sam upravlja vožnjom, bez prisustva vozača.

Potonje se smatra i najvećom prilikom za proboj tehnoloških kompanija na automobilsko tržište. Mnogi proizvođači automobila upravo u ovoj oblasti najviše traže podršku IT kompanija, jer nemaju dovoljno znanja i kvalitetnog kadra za razvoj autonomnih sistema. Samim tim, tehnološke kompanije postaju svesne sopstvene prednosti na ovom polju i šanse da mogu mnogo bolje da je unovče ako plasiraju sopstvena vozila na tržište.

Njihove ambicije svakako podgreva uspeh kompanije Tesla, koja je, praktično bez ikakvog iskustva u autoindustriji, napravila najpopularniji električni automobil današnjice. Koliko su, međutim, blizu ili daleko od tog cilja tehnološke kompanije koje se najčešće pominju kao kandidati za preokret na automobilskom tržištu u budućnosti?

Više najava, nego automobila

Gugl je već odavno prepoznao priliku u razvoju električnih automobila i autonomne vožnje, a njegovi autonomni automobili su bili među prvima koji su testirani na tržištu. Iako je time otvorio potpuno novo poglavlje u automobilskoj industriji, odluka da se inženjeri usredsrede na sisteme za autonomnu vožnju potisnula je u kompaniji razvoj električnih automobila u drugi plan.

Gugl u poslednje vreme kritikuju da i u razvoju autonomne vožnje sve više zaostaje za konkurencijom, ali se ističe da je njegova velika prednost i dalje to što ima izuzetno napredan sistem geografskog pozicioniranja (Google Maps). Funkcionisanje autonomnih automobila će umnogome zavisiti od podataka sa interneta, u čemu je Gugl među vodećima na tržištu. Njegovi aduti su i odličan inženjerski tim i, svakako, velika finansijska moć da ulaže u rešenja koja bi mu omogućila proboj na tržištu električnih automobila.

Epl je još jedan tehnološki gigant o čijem automobilu se priča već godinama, ali bez naznaka da će se pojaviti na tržištu u doglednoj budućnosti. Ipak, nedavno je objavljena vest da južnokorejski proizvođač automobila Hjundai i američki Epl planiraju potpisivanje ugovora za proizvodnju prvog Eplovog električnog vozila koje može samo da upravlja.

Epl je trenutno jedna od tržišno najvrednijih kompanija na svetu, ima ogromne finansijske mogućnosti ali ne i iskustvo u razvoju i proizvodnji automobila, pa zato mnogi ocenjuju kao logičan potez njegovu odluku da potraži partnera u autoindustriji. Ali sve i da se obistine najave kako će ugovor biti potpisan do kraja ovog meseca, većini ne deluju realno planovi da se prvi Eplov električni automobil nađe na tržištu već 2027. godine.

Na Istoku ćute i rade

Nasuprot tehnološkim kompanijama koje streme razvoju kompletnih električnih vozila sa autonomnim upravljanjem, kineski tehnološki gigant Huavej ima drugačije planove. Mada je ova kompanija u poslednje dve godine doživela mnoge promene u poslovanju, a tokom svoje istorije pokazala da ume da iznenadi konkurenciju, kako trenutno stoje stvari Huavej se opredelio da radi isključivo na razvoju sistema za autonomnu vožnju.

Huavej se veoma dobro pozicionirao na tržištu u oblastima veštačke inteligencije i mašinskog učenja, što su izuzetno važni preduslovi za razvoj autonomne vožnje. Prema planovima koje je objavila sama kompanija, Huavej ima ambiciju da postane vodeći na kineskom tržištu u toj oblasti do 2025. godine. U kompaniji ističu da će biti usmereni na razvoj gotovih sistema autonomne vožnje, koji će moći da se brzo, jednostavno i jeftino ugrađuju u nova električna vozila.

Za razliku od prethodnih primera, o električnim automobilima kompanije Soni nije se mnogo pričalo, ali je zato ovaj japanski tehnološki div nedavno predstavio javnosti svoje električno vozilo na austrijskim putevima. Iz te prezentacije, lako se moglo zaključiti da Sonijevo vozilo koje samo upravlja više nije samo koncept, već stvarni automobil koji bez problema može da savlada složene austrijske saobraćajnice.

Ipak, za sada nije jasno da li Soni namerava da razvija kompletan automobil, ili samo komponente za autonomnu vožnju. Stručnjaci za ovaj deo tržišta predviđaju da su verovatne obe opcije, odnosno da japanska kompanija planira da u skorijoj budućnosti plasira na tržište sopstveni električni automobil, dok bi za druge auto gigante proizvodila sisteme za sigurnu i autonomnu vožnju.

Na osnovu svega, može se zaključiti da preotimanje trona postojećim proizvođačima automobila u bližoj budućnosti ne deluje verovatno. Ali to ne umanjuje ni ambicije ni izglede tehnoloških kompanija da u dugoročnijem periodu zaista preraspodele karte u autoindustriji u svoju korist. Time bi dodatno povećale dominaciju na svetskom tržištu, za koju sve veći broj onih u drugim industrijama, ali i regulatora smatra da je već sada – prevelika.

Branko Bogavac

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Genetski modifikovano drveće: Hakovanje šuma

by bifadmin

Spasilačka misija za preživljavanje planete, kao što to predstavlja deo naučnika koji se svim silama zalažu za genetsku modifikaciju drveća kako bi se ubrzalo „istrebljivanje“ ugljen-dioksida, ima i svoju ekonomsku računicu. Projekti „hakovanja“ šuma se uveliko sprovode i radi ekonomskog prestiža na globalnom tržištu.

Živimo u vreme kratkog pamćenja. Tako je u aktuelnim polemikama šta bi sve moglo spasiti svet, sada kada smo se zahvaljujući koroni duboko zamislili nad sudbinom čovečanstva, nedavno osvanula i vest američke televizijske kuće CNN pod pompeznim naslovom: „Kako bi genetski modifikovano drveće moglo spasiti Zemlju“.

U ovoj vesti gotovo ništa nije vest, budući da se ponavljaju rasprave koje među naučnicima traju već više od tri decenije o tome da li je pribegavanje genetskoj modifikaciji drveća još jedan doprinos oporavku planete ili još jedna zamka na putu za propast.

Glavna teza zagovornika jeste ona da najstarija stabla koja skladište polovinu proizvedenog ugljen-dioksida i tako ga uklanjaju iz atmosfere, čine svega jedan odsto drveća na planeti. Ljudske aktivnosti koje produkuju ugljen-dioksid „napreduju“ mnogo brže nego što drveće raste po svom prirodnom ritmu, pa bi rešenje opet bila prečica – da se genetskom modifikacijom drveće omasovi i ubrza njegov rast.

Ako bismo drveće „hakovali“, tako što bi se primenila specijalizovana tehnika DNK kojom naučnici mogu da precizno modifikuju organizam bez uvođenja stranog genetskog materijala, ono bi bilo i mnogo otpornije na klimatske promene.

Suprotni argumenti su u pomenutoj vesti svedeni na uopšteno upozorenje da bi širenje genetski modifikovanih (GM) biljaka u divljini moglo doneti više štete nego koristi, te da bilo kakvo uplitanje u genetiku zahteva široku raspravu o dalekosežnim posledicama.

Pored toga što nema ni reči o tome kakve bi to posledice mogle da snađu sve nas u društvu hakovanih šuma, u spasilačkoj misiji istrebljenja ugljen-dioksida na ovakav način nigde se ne pominje ekonomski interes. A on je, kao i slučaju genetski modifikovane hrane, prisutan uporedo sa ekološkim još od davne 1987. godine, kada je izvršen prvi takav eksperiment na topolama. Od tada su se topolama pridružila i brzorastuća stabla jasike, ali sa još jednom svrhom – radi osvajanja tržišta biogoriva.

Mutant plantaže

Naime, umesto prirodnih ugljovodonika, koji su veliki zagađivači, u svetu se sve češće koristi etil alkohol iz kukuruza i šećerne trske, biodizel iz uljane repice i biogas iz biljnih otpadaka. Cena biogoriva je, međutim, i dalje generalno nekonkurentna u odnosu na cene fosilnih goriva, pa se u potrazi za kvalitetnom, a jevtinijom sirovinom za njegovu proizvodnju zaključilo da to može biti obična drvna masa.

Mana ovog rešenja je što drveće sporo raste, te su se naučnici fokusirali na pronalaženje instant varijanti prirodnih stabala, koje imaju višestruke prednosti. Osim što daleko brže rastu, ovako dobijena stabla su i mekša i pogodnija za preradu. Uporedo sa tim, eksperimenti koji se vrše sa zasadima GM drveća imaju za cilj, kako se tvrdi, i da što preciznije ispitaju potencijale „mutiranih“ šuma da umanje posledice isparenja žive u atmosferu, nastale sagorevanjem fosilnog goriva i spaljivanjem otpada.

Da niko nije gadljiv na novac, pa i nekadašnji predvodnici komunizma, potvrđuje i podatak da su ovakav ekspriment još pre jedne decenije započeli stručnjaci sibirskog Instituta za fiziologiju i biohemiju biljaka u Irkutsku. Tokom istraživanja je po prvi put jasika modifikovana genom kukuruza koji „upravlja“ hormonom brzog rasta. Radi transformacije topole korišćena je metoda gajenja izolovanih ćelija izmenjenog oblika.

Kao rezultat, eksperimentalni uzorci su rasli sedam do osam puta brže od običnih i za dve godine od sadnje dostigli su visinu od četiri metra. To u praksi znači da bi se uz dozvolu za sadnju, već za nekoliko godina dobila stabla koja bi mogla da se seku i prerađuju za dobijanje biogoriva.

Sa istim ciljem i nekoliko industrijskih giganata u Americi nastoji da se šume na jugoistoku zemlje zamene genetički modifikovanim eukaliptusom, brzorastućim australijskim drvetom. Najveću podršku daje im kompanija ArborGen LLC, koja sarađuje sa vladinim sekretarijatom za energiju, a koja intenzivno radi na kontroli razmnožavanja brzorastućeg eukaliptusa, kako ne bi postao invanzivan i ugrozio autohtone vrste.

Američke kompanije ne kriju da bi dobijanje dozvole za industrijsku proizvodnju GM drveća donelo značajan profit proizvođačima, ali i obnovilo konkurentnost američkoj drvnoj industriji na svetskom tržištu. Ako bi se planiranih 10 miliona jutara zemlje na jugoistoku SAD preusmerilo na gajenje brzorastućeg eukaliptusa, otvorila bi se vrata za sustizanje ne samo Brazila, već i drugih zemalja poput Čilea, Rusije, Indije, Kine ili Novog Zelanda, gde se eksperimenti sa GM drvećem uveliko sprovode.

Nisu tehnologije te koje određuju šta je moralno

Šta je, onda, u ovom konceptu koji su uključivanjem genetski modifikovanog drveća u Kjoto protokol kao čistog razvojnog mehanizma podržale i Ujedinjene nacije toliko sporno, da mu se protive sve vodeće ekološke organizacije u svetu i naučna imena od velikog autoriteta?

Kada je u pitanju kompanija ArborGen, zamera joj se da i dalje ne postoje utemeljeni dokazi koliko je zapravo efikasna njena metodologija za ograničavanje oplodnje, kao i da ovaj sistem nikada nije ozbiljnije proučavan kod višegodišnjih biljnih vrsta. Time se otvara pitanje u kojoj meri su ugrožene autohtone vrste drveća ukoliko oplodnja eukaliptusa izmakne kontroli.

Protivnici genetske modifikacije drveća tvrde i da su eksperimenti sa „mutiranim“ šumama već pokazali da njihova stabla prenose svoje genetski modifikovane gene čak 600 kilometara unaokolo, pa je opasnost mnogo veća nego u slučaju genetski modifikovanih useva.

Prema upozorenjima naučnika, među kojima su posebno loša predviđanja izneli američki profesori Džo Kumins i Tomas Koks, zbog ogromne invazivnosti GM stabala, ugroženi su zemljište, voda i ukupan bidiverzitet. Povrh toga, usled činjenice da se kod GM drveća zbog potreba industrijske prerade smanjuje otpornost na bolesti i ograničava nivo rasta koji mogu da dostignu, potencijalno se smanjuje šumska biomasa. Još jedan kontrargument su pokazatelji da su upravo spororastuće vrste drveća glavni prerađivači ugljen-dioksida.

Tehnologije nemaju morala, bile one stare ili nove, podsećaju američki profesori. Tim pre je veći skandal da se bioenergetske kompanije, a posebno naučnici, utrkuju za zaradom pozivajući se na koncept čistih tehnologija kao moralni argument, bez ozbiljnog promišljanja kako njihova „ekološka“ istraživanja mogu dovesti do ekološke katastrofe.

Drveće je već ubrzalo rast zbog klimatskih promena

Pomenute kontradiktornosti dodatno uvećavaju rezultati studije koju su američki stručnjaci, na čelu sa Džesom Parkerom sprovodili čak 23 godine na oko 50 hiljada stabala širom istočnog dela SAD. Oni ukazuju da usled klimatskih promena drveće raste brže nego ranije, te da će budućnost svetskih šuma obeležiti još značajnije promene.

Opisujući ovaj fenomen, američki naučnik navodi da se tokom te 23 godine količina ugljen-dioksida u atmosferi povećala za 13%, godišnja prosečna temperatura za 0,3 stepena Celzijusa, a sezona rasta drveća za oko sedam dana. On dodaje i da šume širom sveta pokazuju sličnu stopu rasta, ali da efekat tih promena još nije jasan. Iako bi brži rast mogao da dovede do omekšavanja drveta i čak kraćeg životnog veka nekih vrsta, istovremeno bi mogao da doprinese smanjenju ugljen-dioksida u atmosferi zbog uvećanja šumske biomase.

Ako su i naučnici zbunjeni i kontradiktorni u svojim ocenama, šta li tek, nakon svega iznetog, može biti jasno običnom čoveku? Verovatno samo to da će, za razliku od epiloga u bajci o Ivici i Marici, moderna baba roga iz šume, ova mutirana, kad tad dočekati svoj obrok.

Zorica Žarković

broj 182, februar 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomijaIZDVAJAMO

Utrka za bijelom naftom: Litijumska groznica kruži Evropom

by bifadmin

Budućnost je u električnim automobilima a benzinski i dizel motori trče počasni krug, najavljuju i političari i proizvođači automobila. Umesto točenja benzina u rezervoare, kod električnih automobila struja se „toči“ u litijumske baterije i tu počinju problemi. Litijuma je malo, potražnja raste, pa se novi rudnici litijuma planiraju i u Srbiji, BiH, Portugalu, Austriji.

Ako se ostvare predviđanja stručnjaka, u narednih 10 do 15 godina automobile sa benzinskim motorima zadesiće sudbina dinosaurusa. Jednostavno, nestaće sa scene, da bi se smanjila emisija ugljen-dioksida i usporilo globalno zagrijavanje.

Proizvođači automobila kao Ford, Volkswagen, BMW, Mercedes, Jaguar, već ubrzano na tržište izbacuju modele sa električnim motorima, kako bi zauzeli što bolje startne pozicije za budućnost, ali limitirajući faktor postaju baterije, tačnije litijum.

Bez litijuma nema baterija velikog kapaciteta, a bez baterija nema električnih automobila. Tako da je logičan zaključak, ko u narednim decenijama bude kontrolisao snabdjevanje litijumom praktično će kontrolisati i auto industriju. Kao i sa nizom drugih strateških metala, na Zapadu su iznenada otkrili da i ovdje Kina ima dominatnu kontrolu. Brojni rudnici litijuma u Australiji i Južnoj Americi već su u vlasništvu kineskih kompanija, pa kad se sve to sabere – Kina je nezaobilazan igrač.

Prethodnih tridesetak godina ovo nije bio problem, jer je Zapad sa zadovoljstvom Kini prepustio prljavi posao rudarenja i prerade litijuma. Sada, kada je Kina postala globalni konkurent Zapadu, ta ideja ne izgleda više tako dobra. Trenutno, 55 posto svjetske proizvodnje litijuma dolazi iz Australije, a slijede Čile sa 23 posto, Kina sa 10 posto i Argentina sa osam posto.

Postojeća proizvodnja je nedovoljna da zadovolji rastuće potrebe, jer se procjenjuje da bi globalna potražnja u narednih pet godina mogla narasti na 700.000 tona godišnje, pa je sada fokus na povećanju proizvodnje i na pitanju koliko i gdje ima rezervi litijuma.

Litijum južnoamerički, kapital kineski

Kada se radi o postojećim rezervama, onda se slika mijenja. Apsolutni rekorder je Čile, gdje se rezerve litijuma procjenjuju na 9,2 miliona tona, dok je drugoplasirana Australija sa 4,7 miliona tona, a slijede Argentina sa 1,9 miliona tona, Kina sa 1,5 miliona tona, SAD sa 750.000, Zimbabve sa 220.000, Brazil sa 95.000 i Portugal sa 60.000 tona.

Južna Amerika je tako postala „obećana zemlja“ kada se radi o novim nalazištima litijuma. Zato nije preveliko iznenađenje što su tamo među glavnim investitorima upravo kineske kompanije, koje takođe nastoje ugrabiti dio kolača i u ostatku svijeta.
Kao rezultat prilagođavanja novoj geopolitičkoj realnosti u svijetu, Sjedinjene Američke Države su kao jedan od prioriteta navele otvaranje novih rudnika litijuma na vlastitoj teritoriji, kako bi smanjile stratešku zavisnost od Kine.

Sličan pristup sada ima i EU, koja je takođe zaključila da baziranje budućeg razvoja auto industrije prvenstveno na uvoznom litijumu i baterijama, dugoročno predstavlja preveliki rizik. Trenutno većinu litijuma EU uvozi iz Kine, Čilea i Australije, pa je prioritet stavljen na evropska nalazišta litijuma, prije svega postojeća, kao i na otvaranje novih rudnika.

Ambiciozan cilj EU je da do kraja ove decenije količinu litijuma na raspolaganju poveća 18 puta u odnosu na trenutno stanje, što uključuje i domaću proizvodnju kao i uvoz.

Prljavo „zlato“

Litijum i nije toliko rijedak, mada veličina zaliha varira. Problem je što su iskopavanje rude litijuma i prerada prilično prljav proces koji značajno zagađuje i uništava okolinu, uništavajući i podzemne vode i zagađujući tlo. Zato je većina zapadnih zemalja sa oduševljenjem prepustila, kao i obično, prljave tehnologije Kinezima i sirotinji, zadovoljavajući se isporukom gotovih upakovanih baterija.

Sada, kada je đavo odnio šalu, počela je potraga za litijumom u Evropi. Na meti se prvo našao Portugal u kome već postoji domaća proizvodnja litijuma, u ograničenim količinama. Jedini problem je što decenijama čitavu tu proizvodnju otkupljuju proizvođači keramike, tako da nema viškova koji bi ublažili globalnu glad proizvođača mobitela, laptopa i ostale elektronike za litijumskim baterijama.

Shodno pravilu da gdje ima dima ima i vatre, geološka istraživanja su pokazala da postoje značajna neiskorištena nalazišta litijuma, pogotovu na sjeveru Portugala. Ona se procjenjuju na 60.000 tona, što Portugal svrstava na osmo mjesto u svijetu po veličini zaliha litijuma.

Britanska kompanija Savanahh tako je odlučila da se krene u eksploataciju litijuma u regionu Tras-os-Montes i otvaranje otvorenog kopa na ovoj lokaciji, obećavajući investiciju od 109 miliona dolara i stvaranje novih 800 radnih mjesta u ovom regionu. Istovremeno, svojim investitorima Savanahh obećava da će tokom prvih 11 godina eksploatacije rudnik donijeti kompaniji 1,5 milijardi dolara od prodaje iskopanog litijuma.

Na strani zagovornika otvaranja ovog rudnika su portugalska vlada i Evropska komisija, i samo se čeka konačno odobrenje za početak eksploatacije na ovoj lokaciji.

Vlasti za, građani protiv rudnika

S druge strane, lokalno stanovništvo i portugalski nevladin sektor nisu nimalo oduševljeni ovom idejom, pokušavajući protestima i peticijama da zaustave otvaranje rudnika. Površinski kop bi predstavljao ekološku katastrofu i praktično bi uništio njihovu glavnu razvojnu šansu – turizam, a već postojeće privatne pansione i ostalu turističku ponudu pretvorio u propale investicije. Time bi se zapečatila sudbina jednog od najsiromašnijih regiona u Portugalu, gdje se uglavnom živi od stočarstva.

Kako stvari trenutno stoje, male su šanse da će otvaranje rudnika biti zaustavljeno, a konačno odobrenje i početak radova očekuju se u narednih nekoliko mjeseci. Paradoksalno, novi rudnik ne znači nužno plus za EU, jer investitori namjeravaju barem u prvoj fazi, litijum iz Portugala prodavati Kinezima.

I na drugom kraju Evrope, na području Srbije, BiH i Austrije, australijske kompanije poput Rio Tinto i Jadar Resources, nadaju se premiji u vidu bogatih nalazišta litijuma. Optimizam baziraju na preliminarnim istraživanjima, koja u slučaju Srbije ukazuju na postojanje rezervi koje bi bile među najvećima u svijetu. Jadar Resources, pored Srbije, namjerava da se upusti u eksploataciju litijuma i u Austriji, gdje su preliminarni rezultati takođe obećavajući, dok slovenački investitori vjeruju da i u BiH postoje komercijalno isplativa nalazišta litijuma.

Cilj su baterije, litijum je samo sredstvo

Za razliku od Portugala, gdje bi radovi na otvaranju novog rudnika mogli početi do kraja ove godine, u slučaju Srbije potencijalni investitori najavljuju da bi eksploatacija litijuma mogla početi u naredne tri do četiri godine, što znači da je čitav projekat još uvijek u ranoj fazi. Do tada bi se moglo znati i koliko su ozbiljne najave o otvaranju rudnika litijuma u BiH i Austriji i koliko iznose realne rezerve, te kakva je ekonomska računica.

U Portugalu veliki dio javnosti i medija, kao i pobornici zaštite okoline na globalnom nivou skeptični su prema „blagodetima“ koje donose rudnici litijuma. Na Balkanu se najave otvaranja rudnika litijuma uglavnom doživljavaju kao dobitak na lutriji, koji će nas sve učiniti ekstravagantnim milionerima, pri čemu su podjednako euforični i vlast i mediji kao i većina javnosti.

U slučaju Srbije, stanovnici na područjima gdje je planirana izgradnja rudnika, ne dijele ovaj optimizam jer strahuju da bi oni i njihova buduća egzistencija postali kolateralna šteta, za zagađenim vodenim tokovima, zemljištem i vazduhom.

Lokalni protesti stanovništva i kampanje nevladinog sektora teško da će zaustaviti planiranu eksploataciju litijuma. U igri je jednostavno previše novca, a kao i obično o posljedicama će se razmišljati kasnije, nakon nekoliko decenija.

U čitavoj priči o baterijama i električnim automobilima, sirovi litijum je samo jedan segment. Ključni element su fabrike baterija, koje pretvaraju litijum u strateški važne baterije. Litijum je sredstvo a baterije su cilj.

Trenutno, Kina ima 93 „giga fabrike“ koje proizvode litijumske baterije, a SAD četiri. Prema procjenama analitičara, ako se ovaj trend nastavi, na kraju ove decenije Kina će imati 140 „giga fabrika“, EU 17 a SAD 10, što znači da nezavisnost SAD i EU od kineskih baterija ostaje na dugom štapu.

A prije nego što se krene sa masovnim otvaranjem boca šampanjca na Balkanu, možda bi trebalo malo detaljnije pogledati kalkulaciju, jer na eksploataciji domaćih prirodnih resursa profit ide stranom investitoru, a domorocima ostaju mrvice. Kao primjer mogu poslužiti Afrika i Južna Amerika, koje i pored neizmjernog prirodnog bogatstva i nisu primjer prosperiteta i stabilnosti kome treba težiti.

Dražen Simić

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
1 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomija

Kakva finansijska podrška je potrebna izvoznicima: Povoljni krediti važniji od pomoći za minimalce

by bifadmin

Pandemija nije podjednako pogodila sve izvoznike, pa stručnjaci smatraju da bi ove godine država trebalo da pomogne one izvozne sektore kojima je najteže. Izvoznici, iako u različitim situacijama, saglasni su da su povoljni krediti važniji za opstanak poslovanja nego pomoć za minimalne zarade radnika.

U većem broju proizvodnih firmi u Srbiji, početkom ove godine poslodavci su radnike počeli da šalju na prisilne godišnje odmore usled smanjene prodaje izazvane pandemijom korona virusa, pre svega na inostranom tržištu. Uveravaju ih da će se brzo vratiti na posao jer očekuju dodatnu pomoć države, koju najavljuju predstavnici vlasti, iako ona nije planirana ovogodišnjim budžetom.

Kao što ni svi privredni sektori nisu jednako bili pogođeni pandemijom, tako se posledice krize nisu u istoj meri odrazile ni na sve izvoznike, pa bi, stoga, i pomoć trebalo da bude selektivna. Zvanična statistika pokazuje da su prošle godine dobro prošli neki izvoznici, dok su drugima mnoga tržišta bila zatvorena.

Na vrhu liste izvoznih proizvoda bile su električne mašine i aparati, zatim voće i povrće, žitarice, pogonske mašine i proizvodi od kaučuka. Među onima koji su najlošije prošli su proizvođači obuće, odeće, nameštaja, ali i mesa i mesnih prerađevina.

Uravnilovka je loša mera

Vlada Srbije bi, po oceni profesora Više strukovne škole za preduzetništvo u Beogradu Zorana Ristića, trebalo da dobro prouči prošlogodišnje poslovne rezultate svakog sektora, pre nego odluči kome će i na koji način pomoći ove godine da ublaži posledice pandemije.

„Najveći posao je na ministarstvima privrede i finansija da naprave dobru analizu, jer ova kriza izazvana pandemijom ne pogađa sve firme na isti način i ne bi trebalo da svi dobiju istu pomoć, kao što je to bilo prošle godine. I među izvoznicima ima onih koji ni sada nemaju smetnji da robu dostavljaju do ugovorenog kupca, a ima i onih koji su izgubili kupce jer su zemlje u koje su izvozili robu pod ključem, poput Nemačke koja je naš najvažniji spoljnotrgovinski partner“, rekao je Ristić za „Biznis i finansije“.

Za sada nema potvrda da se rade takve analize, a ministar finansija Siniša Mali obećava pomoć u vidu minimalaca svim malim i srednjim firmama, pa možda čak i velikim, ali i svim penzionerima i nezaposlenima, iako je takva, neselektivna mera kojoj je Vlada pribegla prošle godine, bila najviše kritikovana.

Važni i uslovi za refinansiranje kredita

Jedan od izvoznika koji priznaje da mu ne treba pomoć države da bi isplatio bar minimalne zarade zaposlenima je Jovan Janković, vlasnik firme „InterCrown-Janković“ iz Nove Pazove, koja se bavi izradom plastične robe.

„Moja firma na sreću prošle godine nije smanjila izvoz. Za to smo morali da uložimo više rada, da se preorjetnišemo na druga tržišta, ali isplatilo se i nije nam bila potrebna nikakva pomoć države. Uspeli smo da ostvarimo dobar izvozni posao u Emiratima, prodaju plastičnih ramova za registarske tablice sa reklamama firmi, i mogli smo redovno da isplaćujemo plate za 36 zaposlenih. Nadamo se da će tako biti i ove godine. Ukoliko nam država ponudi novac za minimalne zarade opet ćemo odbiti, ali smo zainteresovani za povoljne kredite“, kaže Janković za „Biznis i finansije“.

Smatra da su za firmu poput njegove povoljni krediti koji su sa kamatom od jedan do 1,5 odsto, umesto sadašnje stope od dva do tri odsto.

„Takođe, privrednicima bi bilo važno da istovremeno sa ugovaranjem kredita znaju i uslove pod kojima će moći da refinansiraju taj zajam, jer bi se u tom slučaju lakše odlučili da pozajme novac za nabavku opreme i repromaterijala. Niko ne može da predvidi kako će se dalje razvijati situacija vezana za pandemiju, pa je važno da imamo bar neku sigurnost i izvesnost“, ističe Janković.

Potrebna organizovana promocija u inostranstvu

Suvlasnik fabrike „Elam MMS“ iz Tutina Medžid Fakić, sa setom se seća da je ta fabrika do prošle godine bila jedan od najvećih izvoznika nameštaja u regionu.

„Do pandemije smo izvozili 70 do 80 odsto proizvodnje, a prošle godine nam je izvoz smanjen za 80 odsto. Izvozili smo u Sloveniju, Hrvatsku, Grčku, čak i u Belorusiju, iako su na tom tržištu bile veoma komplikovane procedure. U tom rastu izvoza zapostavili smo domaće tržište i sada smo u problemu, jer su ovde došli veliki igrači i za nas male sada nema mesta“, kaže Fakić za „Biznis i finansije“.

Za njegovu firmu, kako je ocenio, mnogo bi značilo kad bi država na neki način pomogla da se mali proizvođači nameštaja udruže i konkurišu velikim kompanijama, kao i da im pomogne u promocijama na inostranom tržištu.

„Sajmovi su nama značili prozor u svet, na njima smo se predstavljali inostranim kupcima, a kako je pandemija obustavila sajamske manifestacije i naše promocije, od velike koristi bi bilo da nas sada, na primer, Privredna komora Srbije promoviše van zemlje“, predlaže Fakić.

On se dvoumi da li će ponovo, ako to bude deo novog paketa državne pomoći, pristati da njegovi radnici dobiju jednu ili više minimalnih zarada, za šta je ranije uslov bio da ne bude otpušeno više od 10 odsto zaposlenih.

„Koristili smo tu vrstu pomoći za naših 60 zaposlenih i nikog nismo otpustili, ali je pitanje, ako se ubrzo ne okonča pandemija i ne vratimo kupce, da li će ti radnici hteti da ostanu u firmi ili će dati otkaz i otići da rade u inostranstvu. Nejasno je da li se u tom slučaju državi vraća dobijena pomoć zbog smanjenog broja zaposlenih, iako su otišli svojom voljom”, ukazao je Fakić.

Pohvalio je uslove po kojima Fond za razvoj nudi kredite preduzetnicima, ali skreće pažnju da se teško dolazi do njih zbog dugotrajnih procedura.

„Zaboli nas glava kad vidimo kakve sve papire moramo da obezbedimo da bi dobili zajam. Na primer, mi u Tutinu nemamo procenitelja, a treba da imamo njegovu procenu. Mnogo je takvih uslova koje je teško ispuniti i za šta treba dosta vremena”, naveo je Fakić.

Dobavljači traže avansno plaćanje

Izvoz beogradske fabrike „Obuća Marko“, koja ima 80 radnika i u pogonu u Vranju još 20, prošle godine je opao za 70 do 80 odsto i svaka pomoć je, kako tvrdi vlasnik Milorad Babić, dobrodošla za opstanak do nekih boljih dana.

„Nekako smo preživeli prošlu godinu, ali je sada vreme da nabavljamo materijale za sledeću sezonu jesen-zima, jer smo za sezonu proleće-leto već obezbedili robu. Uslovi po kojima sada nabavljamo materijale iz Italije i Turske su pooštreni i brinemo kako ćemo ih ispuniti”, kazao je Babić za „Biznis i finansije“.

Kako je objasnio, prodavci sirovina koje su neophodne za proizvodnju obuće sada traže avansno plaćanje, a ranije su rokovi ugovorenih isporuka bili od 60 do 120 dana. Dobavljači su na početku pandemije imali razumevanja za svoje poslovne partnere, ali sada i oni imaju teškoće u finansiranju proizvodnje i prisiljeni su da skraćuju rokove plaćanja i traže avanse.

„Imamo ugovor o izvozu obuće ruskoj avio-kompaniji Aeroflot, ali je potrebno da na vreme obezbedimo tražene količine. Tu bi država mogla da nam priskoči u pomoć, davanjem garancija našim inostranim dobavljačima sirovina, jer nemamo novac da bi im avansno platili robu. Pored toga, nastojimo da osvojimo nova tržišta, u Nemačkoj i Holandiji, za šta moramo da budemo potpuno spremni i konkurentni, a to je i državi u interesu”, naveo je Babić.

Nedostaju kratkoročne pozajmice

On nema zamerki na uslove kredita Fonda za razvoj, ali je zainteresovan i za kratkoročne pozajmice, koje se sada ne nude, a čiji bi rok otplate bio šest meseci, a kamata nikakva ili minimalna.

„Smatram da bi država na taj način mnogo pomogla preduzetnicima, jer bi mnogima u vreme pandemije to bila slamka spasa“, kazao je Babić.

Predstavnici Narodne banke Srbije smatraju da je njihova, kao i vladina podrška domaćoj privredi u velikoj meri doprinela povoljnijem rezultatu ekonomske aktivnosti u prethodnoj godini nego što se to očekivalo na početku pandemije. Ne izjašnjavaju se o tome da li se pripremaju neke nove mere, ali navode da će centralna banka „kontinuirano procenjivati sve do sada donete mere kako bi se pružila podrška daljem oporavku ekonomske aktivnosti, bez ugrožavanja cenovne i finansijske stabilnosti“.

Marica Vuković

broj 182, februar 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusIZDVAJAMOPolitika i društvo

Kako su zeleni falsifikovali svog „Če Gevaru“

by bifadmin

Govor koji je pre dva veka održao indijanski poglavica Sijetl kada je morao da preda zemlju belim doseljenicima, pravi je primer kako istorijske događaje prekrajaju oni koji ih prenose i oni koji ih koriste za svoje potrebe. Njegov govor su menjali decenijama, sve dok neko nije umetnuo upozorenje da će pohlepa belog čoveka uništiti planetu, koje ga je učinilo „Če Gevarom“ ekološkog pokreta. Kult indijanskog „proroka“ traje i danas, iako je u međuvremenu dokazano da su stvarni događaji bili potpuno obrnuti.

Mada je proglašen prorokom, poglavica indijanskog plemena Djuvejmiši, po imenu Sijetl, nije mogao da prorekne da će postati ikona modernog ekološkog pokreta. Još je veća ironija što je ovaj „zeleni“ Če Gevara, postao kultna ličnost zahvaljujući zapadnoj kulturi, čiji su pripadnici zapečatili sudbinu njegovog i drugih indijanskih naroda, proteravši ih sa sopstvene zemlje u rezervate.

Njemu se decenijama pripisivala rečenica koja će postati zaštitni znak ekološki osvešćenog dela čovečanstva, a koja glasi: „Tek kada padne poslednje drvo, kada otrujete poslednju reku, kada ulovite poslednju ribu, shvatićete da se novac ne jede“. Mada je reč o istorijskom falsifikatu, ova zabluda se prenosila s kolena na koleno, a počela je – greškom u komunikaciji, odnosno reči indijanskog poglavice su se što slučajno, što namerno „izgubile u prevodu“.

Djuvejmiši su pokolenjima živeli na plodnom zemljištu oko moreuza Pjudžet, na severozapadnoj obali današnje američke države Vašington. Njihov prvi susret s doseljenicima iz Evrope dogodio se dok je poglavica bio Sijetlov otac, koji je dozvolio nezvanim gostima da se nasele u blizini, ali je odbio da im proda zemlju.

Porez na uznemiravanje

Kada je Sijetl postao poglavica, proslavio se svojom hrabrošću u borbama protiv drugih indijanskih plemena. Pošto se 1851. godine na teritoriju Djuvejmiša doselilo još dvadesetak porodica iz Evrope, Sijetl je, poput svoga oca, dozvolio da zaposednu zemlju i na njoj grade sopstvena imanja.

Ipak, njih dvojica su se razlikovala u jednoj veoma bitnoj stvari – dok je njegov otac nastojao da uspostavi miroljubive odnose s belcima ali je bio veoma uzdržan, Sijetl je bio zadivljen evropskom kulturom. Ta očaranost je počela još u detinjstvu, kada je na obali prvi put video brodove kojima je doplovio oficir britanske Kraljevske mornarice i čuveni istraživač Dordž Vankuver.

Sijetl se posebno sprijateljio sa jednim od doseljenika, Dokom Mejnardom. On je bio notorna pijanica, ali i čovek koji se svojom ogromnom energijom i idejama nametnuo kao predvodnik doseljeničke zajednice. Sijetl je Mejnardu obezbedio posebno povoljno mesto da sagradi kuću, a jednom mu je čak spasao život kada je pripadnik drugog indijanskog plemena pokušao da ga ubije.

Zbog zaštite koju je pružao doseljnicima od Indijanaca koji su belce smatrali za neprijatelje, Sijetl je postao njihov miljenik i svoju naseobinu su nazvali po njemu. Otuda ime Sijetl za današnju metropolu na severnozapadnoj obali Sjedinjenih Država.

Ali kada je indijanski dobročinitelj saznao šta su njegovi štićenici uradili, na njihovo zaprepašćenje žestoko se pobunio. Saopštio je da zbog takvog čina neće imati mira posle smrti, odnosno da je među njegovim narodom strogo zabranjeno da živi pominju imena preminulih, jer ih time progone i uznemiravaju u večnom snu.

Ovaj „gordijev čvor“ između onostranog večnog mira i ovozemaljske počasti na kraju je razrešen tako što su doseljenici prihvatili da plaćaju porez, kojim će unapred nadoknaditi svom zaštitniku njegove muke kada ga u večnom počinku bude uznemiravao svako ko izgovori ime Sijetl.

Kad Indijanac progovori kao britanski viktorijanac

Odnosi doseljenika i starosedelaca su se, međutim, bitno promenili kada je stigao zahtev američkog predsednika Frenklina Pirsa da Djuvejmiši prodaju zemlju i presele se u rezervat na jednom ostrvu u moreuzu Pjudžet. Sijetl je, na kraju, bio prisiljen da pristane. Prema dostupnim istorijskim izvorima, pregovori su okončani verovatno u decembru 1854. ili početkom 1855. godine i tom prilikom Sijetl je, navodno, održao govor „za pamćenje“. Naime, osim što je bio veoma hrabar ratnik, Sijetl je bio i odličan govornik i dobro je izgledao. Danas bismo rekli – bio je harizmatičan.

O govoru koji je navodno održao povodom predaje zemlje postoji samo jedno svedočanstvo. Taj tekst je primer za to kako istorijske događaje prekrajaju oni koji ih prenose i oni koji ih koriste za svoje potrebe.

Pošto je Sijetl govorio na jeziku svog naroda, beleške je hvatao Henri E. Smit, koji je prisustvovao događaju kao prevodilac. Niko se nije posebno uznemirio kada se pokazalo da Smit baš i ne vlada perfektno dijalektom kojim su govorili Djuvejmviši i sve bi bilo zaboravljeno da iznenada, više od tri decenije kasnije, 1887. godine nije objavio svoju verziju tog govora u listu „Sijetl sandej Star“. No, to je bio tek početak u menjanju onoga što je indijanski poglavica rekao.

U Smitovoj verziji još nije bilo poruke koja će se, mnogo kasnije, propagirati širom Amerike i Evrope kao predskazanje jednog mudrog starosedeoca o tome kako će beli čovek, zbog pohlepe, uništiti planetu. Govor koji je objavio ne baš vešti prevodilac, svodio se na tužbalicu o sudbini indijanskog naroda pred najezdom belaca i opomenu da je život prolazan za sve, pa i za one koji se trenutno osećaju nadmoćnima.

Šezdesetih godina prošlog veka, pojavile su se prve ozbiljne kritike na račun ovog teksta, jer su pojedini lingvisti tvrdili da kitnjasti viktorijanski izrazi engleskog prevodioca veoma odudaraju od trezvenog i „spartanskog“ načina izražavanja Indijanaca iz oblasti oko moreuza Pjudžet.

Tada su neki od stručnjaka ponovo preradili ovoj govor, predstavivši svoju verziju šta je indijanski poglavica u stvari hteo da kaže. Ali ni u ovim verzijama se ne pojavljuje čuvena rečenica koja je sedamdesetih godina postala parola ekološkog pokreta u nastajanju.

Rediteljska sloboda

Nema je ni u novoj preradi iz ranih sedamdesetih godina, kada je Ted Peri snimio ekološki dokumentarni film „Dom“, u kome se Sijetl uzdiže u portparola ekološkog pokreta. Mada je živeo u oblasti gde nema bufala, pripisano mu je da je optužio belce za pokolj ovih životinja, koji uzgred budi rečeno u njegovo vreme još nije počeo. U ovom filmu Sijetlu se stavljaju u usta i rečenice: „Možete li da ponovo kupite bufala kad ubijete i poslednjeg?“, „Zemlja ne pripada ljudima, nego ljudi pripadaju zemlji“.

Kasnije se ispostavilo da su pomenute rečenice delo „rediteljske slobode“, ali to nije sprečilo ogorman uspeh ovog filma, pa su zagovornici ekološkog pokreta, nadahnuti takvim marketinškim ishodom, „dopunjavali“ Sijetlov govor sve dok se u jednom momentu nije pojavila rečenica: „Tek kada padne poslednje drvo, kada otrujete poslednju reku, kada ulovite poslednju ribu, shvatićete da se novac ne jede“. Postala je kultna onog momenta kada je Grinpis stavio ovu poruku na svoje transparente i time ustoličio indijanskog poglavicu kao „ekološkog Če Gevaru“.

Poglavica zagledan u viziju i misiju

Tek kada su upravo američki starosedoci pokrenuli proces da se preispita da li je Sijetl uopšte održao taj govor i ako jeste šta je zaista rekao, počele su da se pojavljuju drugačije verzije o ovom događaju. Trenutno je na internetu najpopularnija ona koja zagovora da je to, u stvari, proročanstvo Indijanaca iz plemena Kri, koje je u ovoj varijanti izgovorila „jedna mudra žena“.

Uprkos isplivavanju drugačijih istorijskih činjenica, i dalje se održava kult o indijanskom poglavici proroku, koji se u međuvremenu pretvorio u najgori kič, prikazujući Sijetla zagledanog u daljinu na isti način kao što se fotografišu današnji menadžeri zagledani u svoju „viziju i misiju“.

Ovo istorijsko prekrajanje, sa kojim teško mogu da se mere mnoge od današnjih lažnih vesti, je krajnje cinično ako se ima u vidu epilog Sijetlovih pregovora. Odmah pošto je pristao da preda zemlju doseljenicima, izbile su masovne pobune Indijanaca. Krvoproliće je trajalo tri godine, a svo to vreme Sijetl je ostao lojalan onima koji su njegovom narodu oteli zemlju i umro je u svojim osamdesetim godinama, pokršten, pod imenom Noa Sijetl.

Zorica Žarković

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
B&F PlusEkonomijaIZDVAJAMO

Šta sve utiče na cene začina: Korona, nuklearno naoružanje i klimatske promene u istom sosu

by bifadmin

Prinudno zaključani, ljudi su ponovo otkrili čari kuvanja kod kuće, pa je potražnja za začinima tokom pandemije značajno porasla širom sveta. Pored kulinarskih navika potrošača, vrednost ovog tržišta ubuduće će određivati i geopolitički sukobi. To je već slučaj sa šafranom, koji se ilegalno izvozi iz Irana zbog sankcija koje su SAD uvele ovoj zemlji. Na cene začina će uticati i klimatske promene, koje otežavaju uzgoj aromatičnih biljaka, poput vanile. Konsultanska kuća Grand view research predviđa da će zbog navedenih razloga, svetsko tržište začina koje je 2019. godine vredelo 11,5 milijardi dolara, porasti na 14,5 milijardi do 2025. godine.

Beli luk, kim, đumbir, šafran, anis i mnogi drugi začini koriste se već hiljadama godina na trpezama širom sveta, ali i u medicini. Njihova vrednost je u nekim periodima istorije bila toliko visoka, da su se zbog trgovačkih puteva kojima se prevozila ova roba vodili ratovi.

Međutim, u prošlom veku je povećana njihova proizvodnja u svetu i unapređen prevoz, pa su začini izgubili status retke robe koja vredi kao „suvo zlato“.

No, nekoliko nepovezanih događaja je iz korena promenilo sudbinu ovih dodataka jelima, a zabiberila ju je pandemija korona virusa. Prinudno zaključani, ljudi su ponovo otkrili čari kuvanja kod kuće, pa je tražnja za začinima značajno porasla u SAD i Evropi, ali i u Aziji, koja je i inače najveći potrošač ove robe. Dodatno, aromatične biljke su postale veoma popularne tokom pandemije i zahvaljujući tome što neke od njih imaju lekovita svojstva.

Istraživačka kuća Market Research Future procenjuje da je, zbog mera zaključavanja tokom pandemije, složena godišnja stopa rasta (CAGR), koja meri stopu povraćaja na investicije, na tržištu začina porasla na 3,8 odsto. Osim onih koji proizvode začine, ovakvom interesovanju na tržištu obradovali su se i oni koji ih pakuju. Procvetalo je i poslovanje proizvođača ambalaže, jer je potražnja bila tolika da su u nekim zemljama, poput SAD, jedno vreme vladale nestašice, pa se na odgovarajuća staklena i plastična pakovanja čekalo mesecima.

Ko proizvodi, a ko izvozi najskuplji začin na svetu?

Ipak, proizvođači najskupljeg začina na svetu ne dele ovu aromatičnu euforiju na tržištu, zbog ograničenja koja su im nametnuta znatno pre pandemijskog zaključavanja. Reč je o šafranu i Iranu, odakle potiče 90 odsto proizvodnje ovog začina.

Iako šafran prati mitologija da ga je zbog lekovitih svojstava Kleopatra dodavala u svoju kupku, Aleksandar Makedonski njime vidao rane zadobijene tokom osvajanja sveta, a u 14. veku Evropljani koristili ovo „crveno zlato“ i za lečenje kuge, cena od 5.000 dolara po kilogramu proizilazi iz mnogo prizemnijih razloga. Proizvodnja šafrana je izuzetno zahtevna, jer je za kilogram ovog začina potrebno prikupiti 250.000 hiljada cvetova krokusa. To u proseku zahteva oko 600 sati ljudskog rada.

Uprkos monopolu na „crveno zlato“, Iran u svojoj državnoj kasi beleži gubitke na izvozu šafrana. Zbog ponovnih sankcija koje su Sjedinjene Američke Države uvele ovoj zemlji u sporu oko toga da li je Iran prekršio sporazum o nuklearnom naoružanju, lokalni proizvođači šafrana ne mogu da realizuju bankovne transakcije, niti da ga na jednostavan način transportuju van granica. Zato je ilegalna trgovina „crvenim zlatom“ već dve, tri godine u porastu.

Šafran se najčešće krijumčari u Avganistan, odakle se izvozi dalje u svet. Prema procenama iranskog Fonda za izvoz šafrana, od marta 2019. do marta 2020. godine oko 50 tona šafrana je tajnim putevima prevezeno u Avganistan, što čini 10 odsto ukupne iranske proizvodnje šafrana. Ako je sav taj šafran prodat po tržišnoj ceni, to znači da je ova zemlja izgubila poreske prihode na robu vrednu 250 miliona dolara. To međutim često nije slučaj jer krijumčari nemaju adekvatne uslove za skladištenje ovog začina, te mu u postupku prevoza opada kvalitet, a samim tim i cena. Prema nekim analitičarima, ilegalno izvezen iranski šafran se prodaje za 600 do 700 dolara po kilogramu.

Iranski proizvođači šafrana tvrde da Avagnistan, iako proizvodi između 17 i 20 tona šafrana godišnje, izvozi daleko više ovog začina i to pod svojim robnim markama. Portal Tridge, koji se bavi analizom uvoza i izvoza poljoprivrednih proizvoda, objavio je da je Avganistan u 2019. izvezao više od 43 tone šafrana.

Iranski šafran „poreklom“ iz Španije

Šafran se „zaobilaznim putevima“, osim Avganistanu, prodaje i nekim evropskim zemljama. Zbog strogih standarda i kontrola o poreklu poljoprivrednih proizvoda, iranski proizvođači ne mogu da posluju direktno sa partnerima iz EU, pa se snalaze kako znaju i umeju.

To snalaženje podrazumeva da se velike količine iranskog šafrana prevoze u Španiju, gde se on meša sa španskim i portugalskim šafranom koji su nižeg kvaliteta. Potom se pakuje u nove ambalaže i distribuira pod nazivom „La Mancha“, što često izaziva zabunu među kupcima budući da se tako zove i kvalitetan španski šafran. Španija dakle gaji i šafran veoma visokog kvaliteta, ali za „iransku mešavinu“ uglavnom koristi onaj lošiji. Cena, međutim, ne trpi zbog toga, pa iako ovaj miks nije nimalo jeftin, dobro se prodaje na tržištu. Tako je Španija, zahvaljujući sopstvenom ali i iranskom šafranu, dospela na listu najvećih svetskih proizvođača „crvenog zlata“, i to u društvu Irana i Avganistana.

Stoga iranska štampa oštro kritikuje špansku industriju šafrana, jer, kako tvrde, ova zemlja je u stanju da proizvede samo tonu tog začina na godišnjem nivou, a izvozi mnogo više. Primera radi, 2018. godine Španija je izvezla preko 78 tona šafrana. Iste godine, Iran je zvanično izvezao 279 tona, iako se procenjuje da je proizveo gotovo 500 tona ovog začina.

Vanilioneri i klimatske promene

Iran nije jedina zemlja koja maltene ceo svet snabdeva svojim najzastupljenijim začinom. Prema nekim procenama, 80 odsto globalne ponude vanile dolazi iz Madagaskara, čija klima najviše odgovara uzgoju orhideja od kojih se pravi ovaj začin.

Njegova cena neprekidno varira, pa može da bude jedan od jeftinijih, ali i da povremeno postane drugi najskuplji začin na planeti. Kada postigne dobru cenu na stranim tržištima, lokalno stanovništvo često zanemaruje sve drugo i ulaže u uzgoj vanile, a potom, kada se njena vrednost surva, pokušava da preživi od drugih poljoprivrednih kultura.

Od početka ovog veka volatilnost vanile je još izraženija nego ranije, zbog klimatskih promena koje uzrokuju jake ciklone na Madagaskaru. Takve vremenske neprilike često opustoše većinu useva, pa je na svetskom tržištu sve izraženiji strah od nestašica vanile. Zato je njena cena sa 40 dolara po kilogramu u 2014. godini, samo četiri godine kasnije porasla na 600 dolara, da bi potom, kada se situacija donekle normalizovala, opet pala.

No, mogućnosti koje nudi proizvodnja vanile su uvidele još neke zemlje sa klimom pogodnom za uzgoj orhideja. Uganda, na primer, sada pokušava da uzdrma dominaciju Madagaskara na svetskom tržištu, nudeći vanilu po ceni manjoj od 400 dolara po kilogramu.

Premda je jako teško predvideti kako će se kretati cena ovog začina u budućnosti, analitičari skreću pažnju da ukoliko bude padala, Madagaskar će se naći u još većem problemu zbog odluke da minimalna cena ovog proizvoda u izvozu iznosi 250 dolara po kilogramu. Zato su najveći otkupljivači, koji kupuju ogromne količine ovog začina za gigante u konditorskoj industriji, počeli da se okreću drugim proizvođačima vanile sa povoljnijim cenama za otkup na veliko, kao što su Papua Nova Gvineja, Indonezija i već pomenuta Uganda.

Tako je Madagaskar, koji je imao sve preduslove da postane svetski monopolista na tržištu vanile, propustio veliku šansu. Nije čak iskoristio ni uzlet cena vanile tokom 2018. godine da razvije ekonomiju i obezbedi bolji standard svom stanovništvu. Te godine su se od prodaje vanile obogatili uglavnom otkupljivači, posrednici i izvoznici koji su uzimali ogromne procente za svoj rad, kao i vlasnici velikih plantaža za koje je skovan poseban termin – vanilioneri.

Po uzoru na Eskobara

Njihova skladišta čuvali su naoružani stražari, koji su često pretresali radnike zaposlene u postrojenjima za preradu ove biljke po završetku radnog vremena, kako bi proverili da li su „olakšali“ poslodavce za određenu količinu začina. Sve je nalikovalo filmovima o Pablu Eskobaru i njegovim merama koje je preduzimao kako bi kontrolisao proizvodnju kokaina.

Od svih učesnika u ovoj tržišnoj utakmici, najgore su prošli uzgajivači orihideja. Procenjuje se da su poljoprivrednici koji su proizvodili vanilu, dobili svega pet do 10 odsto vrednosti koju je ostvarila na svetskom tržištu u jeku njene popularnosti. Većina njih bi posle isplate kupovala modernije televizore i automobile ili „čašćavala kafanu“. Retko ko je ulagao u druge poslove ili iskoristio taj novac na još neki način koji bi mu omogućio da trajnije poboljša svoj ekonomski položaj.

Zato su se posle pada cene vanile, proizvođači vratili svom starom životu. Mnogi od njih i dalje spavaju na dušecima na podu u svojim trošnim kućicama, zajedno sa više gladnom nego sitom decom koja, nažalost, zbog loše ishrane u odraslom dobu imaju brojne zdravstvene probleme.

I čekaju da možda neki novi ciklon ponovo digne cenu vanile u nebesa.

Marija Dukić

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Noviji članci
Stariji članci