Category:

B&F Plus

Demokratija: Kako glasaju ljudi, a kako životinje

by bifadmin 12. maja 2020.

Nije poznato ko je bio „nulti“ kupac koji je u panici od korone nasrnuo na toalet papir i zarazio celu planetu da se tako ponaša. Ali ako je za utehu, čovek nije jedinstveno biće u prirodi po sklonosti da imitira druge. Kada bi, na primer, neko od merkata, vrste mungosa iz pustinje Kalahari, pomislio da tamo negde među peskom ima samoposluga puna insekata kojima se hrane i bio dovoljno ubedljiv da baš on zna put do obećanog carstva – sledili bi ga svi drugi iz grupe.

Ništa nije idealno, pa ni demokratija. Trenutno, u zemljama sa demokratskim pedigreom vlada demokratska konfuzija oko cene pandemije koronavirusa. I dalje traju rasprave da li je broj umrlih mogao da bude manji da se na vreme krenulo sa restriktivnijim merama, ili su radikalna ograničenja u mnogim zemljama dokusurila ne samo ekonomiju nego i demokratiju koja je, ionako, već uveliko načeta navalom populista.

Konfuziju povećavaju i potpuno oprečna naučna istraživanja, od onih koja idu u prilog ideologiji da nije trebalo brzopleto uvoditi društvenu represiju jer bi se sa virusom izborio „imunitet krda“, do sasvim suprotnih upozorenja da bez privremenog karantina za ekonomiju i demokratiju ne bi bilo uspešne borbe sa nepoznatim virusom.

U situaciji kada i nauka više nagađa nego što nudi uverljive dokaze, javnost se u mišljenju uglavnom deli na osnovu panike i već formiranih političkih stavova, a ne na osnovu činjenica koje su, ruku na srce, trenutno u većem deficitu nego državni budžeti u jeku krize.

Nedovršena naučna revolucija za slanje političara u penziju

Šta bi se dogodilo da je, kojim slučajem, Cezar Hildago, naučnik sa Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT), uspeo da do sada realizuje svoju tehnološku inovaciju koja bi, prema njegovim tvrdnjama, mogla da izazove revoluciju u demokratiji? Reč je, u najkraćem, o korišćenju novih tehnologija i algoritama koji bi svakoj osobi omogućili da ima svog digitalnog avatara koji bi je zastupao u virtuelnom parlamentu.

To, doduše ne bi odmah penzionisalo političare, ali bi se postepeno išlo ka tome, zahvaljujući šansi da umesto predstavnika, svako od nas direktno učestvuje u donošenju odluka o tome kakvi bi zakoni trebalo da se donose i na koji način bi se sprovodili. Time bismo se, tvrdi Hildago, konačno približili atinskoj demokratiji, koja i dalje u zapadnom svetu slovi za zlatno doba vladavine naroda, ako se izuzmu „sitnice“ poput onih da se u taj narod nisu ubrajali ni robovi ni žene.

Pošto digitalnih avatara svakoga od nas još nema, direktna demokratija se u ovoj krizi primenjivala jedino po trgovinama i apotekama. Rezultati pokazuju da je u njoj preovlađivao ako ne imunitet, ono jednoumlje krda: panika jednih se aritmetičkom progresijom prenosila na druge.

Direktna demokratija na delu

Životinje niko ne pita generalno o njihovom mišljenju kako se ponašaju ljudi, pa ni u sadašnjoj situaciji vanrednog stanja. Ali nauka se već odavno pita kakvi politički sistemi vladaju među različitim životinjskim vrstama. Životinje, kao i ljudi, donose grupne odluke, ali kako za njih glasaju? Na osnovu čega se opredeljuje biračko telo, šta su u tom slučaju glasački listići i na koji način se oni prebrojavaju?

U životinjskom svetu, kao i u ljudskom, najvažnije odluke se odnose na preživljavanje. Dakle, nužno je u grupi uspostaviti konsenzus oko toga kako pribaviti hranu i zaštititi se od opasnosti, uključujući i najpogodnija staništa. Različite vrste, od primata pa sve do insekata, koriste i različite metode za pronalaženje zajedničkog jezika, a neke od njih su prema oceni naučnika – iznenađujuće demokratske.

Životinjski kvorum

Baveći se naučnim saznanjima o tome kako životinje glasaju u grupi, američki časopis „Njujork tajms“ navodi da je zoolog Tomas Sili, profesor američkog Univerziteta Kornel, čak napisao celu knjigu pod naslovom „Demokratija pčela”. U njoj opisuje kako se u proleće gomilaju rojevi pčela zato što je to vreme kada se dogovaraju o budućem prebivalištu. Prvo šalju nekoliko stotina izviđača da osmotre moguća nova staništa, kakvog su kvaliteta i koliko su udaljena.

Kada se izviđači vrate, nastaje rasprava koje je odredište najbolje, uključujući, kako tvrdi američki zoolog, i sukob mišljenja. Na kraju, pčele se opredeljuju za predlog onih izviđača koji uspeju da deluju najubedljivije, pa kraljica i nekoliko hiljada jedinki zajedno odlaze u novi dom.

Mravi, koji fasciniraju ljude svojim graditeljskim poduhvatima celih podzemnih gradova, pre nego što krenu u radove na novom staništu, takođe moraju da se dogovore gde će postaviti temelje. Prema nalazima naučnika sa Univerizeta u Bristolu, mravi kao i pčele imaju izviđače koji ispituju potencijalne lokacije za buduće mravlje nekretnine.

Bitno je da se prvo više izviđača složi da je određeno mesto najpogodnije, a onda se vraćaju preostalima u grupi da saopšte svoje nalaze. Neophodno je da se uspostavi kvorum, što je prilično dugotrajan i iscrpljujući proces. Naime, izviđači vode jednog po jednog člana zajednice da se sam uveri u opisane prednosti određenog mesta. Tek kada se stvori kritična masa onih koji odluče da se pridruže izviđačima na novom staništu, smatra se da je to odluka koja važi za celu zajednicu i kojoj preostali moraju da se priklone.

Dakle, kada bi mravi morali da odlučuju koje su mere najefikasnije u slučaju neke pandemije koja sa ljudi prelazi na životinje, to bi očigledno potrajalo.

Pretvarajte se da znate šta radite i grupa će vas pratiti

A kako bi se u ovu vanrednu situaciju u ljudskom svetu uklopili merkati? Reč je o vrsti mungosa koja živi u pustinji Kalahari na jugu Afrike. Hrane se pre svega insektima, a na meniju mogu biti i manji sisari, gušteri, zmije i jaja. Svako pojedničano kopa po pesku tragajući za hranom ali se, pritom, kreću u grupama i međusobno komuniciraju. Prema studiji koju su objavili švajcarski naučnici, te grupe sadrže od šest pa do dvadesetak jedinki, a jedan od zvukova koji proizvode predstavlja poziv na pokret ka mestu gde ima više hrane.

Poziv prvo upućuje pojedinac, a potom je dovoljno da za njim krenu tri odvojene grupe da bi tim putem pošli i svi ostali. Pomenuto istraživanje pokazuje da odluka kojeg će pojedinca merkati slediti ne zavisi od njegovog trenutnog položaja u grupi, već je ključno koliko deluje ubedljivo i odlučno. „Kao i kod ljudi, čak i ukoliko niste na položaju, dok god se pretvarate da znate šta radite, grupa će vas pratiti“, zaključuje se u studiji.

Za razliku od merkata, ljudi trenutno širom sveta gunđaju preko društvenih mreža protiv svojih političara, jer izgleda da dojučerašnji autoriteti za mase sada nisu u stanju ni da se uverljivo pretvaraju kako zaista znaju šta bi trebalo da rade u borbi protiv nevidljivog neprijatelja.

Kad se vođe svađaju, odaberi srednji put

Na kraju, kako zajedničke odluke donose naši najbliži rođaci, primati? Nemački naučnici su pratili grupu babuna tako što su uspeli da im prikače GPS uređaje. Proučavali su kretanje svakog babuna u brojnim situacijama, kako bi otkrili ko pokreće grupu. Rezultati su pokazali da bilo koji pojedinac može da povede grupu u novom pravcu ako uspe da ubedi većinu da ga slede. U slučaju da se u istom trenutku nametnu dvojica potencijalnih vođa koji su podjednako ubedljivi ali imaju različita mišljenja – grupa će odabrati srednji put između te dve krajnosti.

U istraživanju se ističe da grupa, kada donese odluku, uvek ostaje jedinstvena, što kod ljudi nije slučaj. Takođe, suprotno ljudima, kod babuna ne postoji jedinka koja broji glasove ili saopštava rezultat. Ishod je prirodan, kažu nemački naučnici, a tokom glasanja postoji i proces suptilnog postizanja konsenzusa.

Zorica Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

12. maja 2020. 0 komentar

B&F Plus IZDVAJAMO Vesti

Život i oporavak posle bankrota: Blato u zlatu i zlato u blatu

by bifadmin 6. maja 2020.

Iako se mnogi svetski državnici i mediji trude da nas ubede kako smo na pragu „smaka sveta“, srećom uvek je bilo ljudi koji su uspevali da nađu rešenje i u najtežim situacijama i da se oporave posle velikih ličnih i profesionalnih kriza. Ovo su samo neki od primera.

Beskućnik koji je postao broker? To ima samo u filmu. Tačno, ali u filmu koji je snimljen po istinitoj priči. Nakadašnji beskućnik a sada uspešan američki poslovni čovek Kris Gardner, glavni je junak filma „U potrazi za srećom“, u kome njegov lik glumi Vil Smit.

Gardner je odrastao u siromašnoj porodici i uprkos želji da stekne visoko obrazovanje u tome nije uspeo. U vojsci se upoznao sa osnovnim medicinskim znanjima i jedno vreme je radio kao prodavac medicinske opreme. Nije bio naročito uspešan, a zbog nemaštine ali i sklonosti neverstvu, napustila ga je supruga i ostavila mu da se stara o sinu koji je tek izašao iz pelena.

Kada je upoznao jednog uspešnog brokera, to je je bila prekretnica u Gardnerovom životu – dao je otkaz na mesto prodavca i počeo da se obrazuje u oblasti finansija. U međuvremenu, bez prihoda a sa nagomilanim dugovima, ostao je i bez krova nad glavom. Srećom, San Francisko je imao sklonište za beskućnike u kojem je povremeno „odsedao“ s detetom. Spavali su i na ulici, na podovima javnih toaleta ili u parkovima, a hranili se u narodnim kuhinjama.

Kako preokrenuti svoj život

Uprkos svom teškom i nesigurnom načinu života, Gardner se prijavio i dobio posao u jednoj brokerskoj kompaniji. Kao početnik, zarađivao je veoma malo, ali dovoljno da obezbedi sinu boravak u jaslicama dok je on na poslu. Bio je željan da nauči što više i da ostavi dobar utisak na poslodavca. Zato nikome od kolega nije pominjao kako živi, niti je iko to mogao da nasluti. Na posao je dolazio pristojno obučen, jer je, dok je boravio na ulici, stalno sa sobom vukao poslovna odela.

Što je više učio o brokerskom poslu, to je bolje zarađivao, pa je napokon iznajmio stan. Potom je osnovao sopstvenu brokersku firmu, u kojoj je u početku imao samo jedan sto. U naredne dve decenije, njegova firma se toliko razvila da je prodao mali udeo za multimilonski iznos, pa Kris Gardner sada „teži“ 70 miliona dolara. Osim što je i dalje izvršni direktor kompanije „Gardner Rich & co“, on je i poznati motivacioni govornik i filantrop.

Kad glumac ne mora mnogo da glumi

Zanimljivo je da je i glumac Vil Smit, koji je u filmu „U potrazi za srećom“ glumio brokera iz skloništa za beskućnike Krisa Gardnera, na početku svoje karijere takođe bankrotirao. On je 1985. sa reperom DJ Džezi Džefom izdao album koji se toliko dobro prodavao da je preko noći postao milioner. Uživao je u blagodetima uspeha kupujući skupocene automobile i brendiranu odeću. Međutim, zaboravio je na jednu od dve sigurne stvari sa kojom svaki Amerikanac mora da se suoči – na porez. Poreska služba je izračunala da joj duguje 2,8 miliona dolara. Deo je platio novcem koji mu je preostao, a deo imovine su mu zaplenili, tako da se Smit opet našao na početku. Srećom, dobio je ulogu u poznatoj seriji „Princ sa Bel-Era“, a nakon toga su usledili brojni angažmani.

Uspešni i u neuspehu

Uprkos svim manama koje se u poslednje vreme stalno ističu u ostatku sveta, Americi se mora priznati da je retko gde toliko primera ljudi koji su izgubili sve i uspeli ponovo da se uzdignu. Čak i do mesta predsednika države.

Abraham Linkoln, jedan od najuglednijih američkih predsednika, ostao je bez prebijene pare kada je propao posao koji je pokrenuo sa poslovnim partnerom. Otkupili su uz pomoć kredita nekoliko prodavnica sa idejom da razviju posao, ali nisu uspeli. Kada je partner preminuo, Linkoln je ostao u dugovima koje je otplaćivao godinama. Shvativši da nije talentovan za trgovinu, usredsredio se na politiku a ostalo je istorija. Mada, ima neke veze i sa sadašnjicom, jer je trenutno na čelu Amerike – šestrostruki povratnik iz bankrota.

Još jedan „američki spasilac“ ali u drugačijem smislu, a koji je prethodno bankrotirao je Bil Bartman. Devedesetih je imao veoma uspešnu kompaniju za naplatu potraživanja, čija vrednost se merila u miljiardama dolara. Ali propao je kada je njegov saradnik osuđen za prevaru. On sam je oslobođen krivice za bilo kakve finansijske malverzacije. Nastavio je da radi u drugim firmama. Naknadno je stekao slavu kada je 2009. godine, u jeku finansijske krize, izdao knjigu „Spasavanje bogatih”, koja je postala bestseler na Amazonu.

Bartman je, nedugo zatim, ponovo otvorio preduzeće za naplatu potraživanja. Strategija koju je razvio u tom poslu donela mu je, osim novih miliona, i brojne nagrade i medijsku slavu.

Žena od uticaja

Za razliku od Bartmana, svetska finansijska kriza pre nešto više od deset godina je „zavila u crno“ porodičnu firmu za prodaju građevinskog materijala „84 Lumber“, koja postoji skoro 70 godina. Ovaj porodični posao preuzela je devedesetih od svog oca Megi Hardi Noks. Iako se njen otac prilično rasipnički ponašao i više poslovao na osnovu intuicije nego što je istraživao tržište, porodični lanac je narastao na čak 500 prodavnica.

Kada je 2008. izbila kriza i vrlo brzo „obezglavila“ građevinski sektor, prihodi kompanije „84 Lumber“ pali su sa 3,92 milijarde dolara 2006. na 1,42 milijarde tokom narednih pet godina. Firma je bila prinuđena da zatvori polovinu svojih objekata i otpusti dve trećine zaposlenih. Uprkos pritiscima da proglasi bankrot, Megi Hardi Noks nije htela to da uradi. Uložila je u spasavanje porodičnog preduzeća sve što je imala, uključujući i svoj nakit.

Uspela je da restruktuira fimu i da nastavi posao kada se građevinski sektor oporavio. Danas je Medi Hardi Noks opet milijarderka, a ove godine je u Pitsburgu ponela i nagradu „Žena od uticaja“.

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

6. maja 2020. 1 komentar

B&F Plus Ekonomija IZDVAJAMO Vesti

Platformske zadruge protiv uberizacije rada

by bifadmin 4. maja 2020.

U svetu rastu inicijative za radničko samoupravljanje povezivanjem preko digitalnih platformi u sopstvenom vlasništvu, kao odgovor na ekonomiju deljenja, koja prema kritičarima deli korist samo pojedincima na štetu svih ostalih. Iako ima vrlo uspešnih primera ovakvog udruživanja širom planete, dometi su i dalje skromni, a u Međunarodnoj organizaciji rada smatraju da platformsko zadrugarstvo ne može da zameni sindikate i kolektivno pregovaranje o uslovima rada.

Ekonomija deljenja je vać na samom početku vanrednog stanja koje je zbog korone zakočilo celu planetu, više nego opravdala svoje ime. Podelila je masovne otkaze radnicima koje inako ne zapošljava već samo iznajmljuje. Oni koji još imaju posao su pred „izazovima“ kako da odole deljenju zaraze, jer se uglavnom bave aktivnostima koje ne trpe fizičku distancu. Za razliku od fizičke, „socijalnu distancu“ su ostvarili čim su ušli u ovu vrstu angažmana. Po pravilu, jedino radno pravo koje imaju je nadnica za obavljeni posao, odnosno ono što preostane kada se od nje odbije iznos koji pripada organizatoru posla.

I pre nego što je sadašnji „nevidljivi neprijatelj“ banuo na svetska vrata, koncept ekonomije deljenja je pored onih koji su ga promovisali kao izuzetan doprinos tehnologije rešavanju društvenih problema, vrlo brzo stekao i brojne kritičare.

Jedan od najpoznatijih oponenata je Trebor Šolc, profesor na privatnom istraživačkom univerzitetu za digitalnu ekonomiju „Nova škola“ u Njujorku. Šolc je autor mnogih studija na ovu temu i najistaknutiji zagovornik platformskog zadrugarstva kao alternative „masovnom čerupanja radnika“ u uslovima kada se pod formulom fleksibilnog poslovanja manipuliše zapošljavanjem po principu „danas jesi, sutra nisi“.

„Inovacija“ prekopirana sa pijace

Američki profesor ističe da kritičari ekonomije deljenja nisu nazadnjaci koji, kao što im se to često „prišiva“, žele da zakoče napredak. Jer, pomenuti koncept nije nikakva inovacija. Premda se ova ideja, poreklom iz Silicijumske doline, predstavlja kao veliki iskorak koji preko novih tehnologija uspostavlja saradnju i kroz deljenje brige za drugoga omogućava i dodatnu zaradu, takav poslovni model je odavno poznat, ističe Šolc.

Ono što promoviše „Uber“ a kod nas i kompanija „CarGo“ preko svoje aplikacije za prevoz putnika, „Airbnb“ u sferi turizma i hotelijerstva ili „Deliveroo“ na tržištu dostave hrane i njegovi pandani koji posluju i u Srbiji – „donesi.com“, „Glovo“, „Wolt“ – primenjuje se vekovima na pijacama i drugim tržištima koja žive od naknade za organizaciju razmene roba i usluga.

Naime, „Uber“ i „Airbnb“ ne poseduju vozila ili nekretnine, već ostvaruju zaradu tako što preko svojih aplikacija angažuju one koji njima raspolažu da ih uposle na tržištu. Pored toga, zarade koje ovakve kompanije ostvaruju ne ostaju u lokalnim sredinama gde se obavljaju aktivnosti, već se „sele“ tamo gde su vlasnici aplikacije registrovani.

Elegantno zaobilaženje plaćanja doprinosa

Kada je reč o pojedincima koji žive od ovakvih angažmana, onda je to najčešće na njihovu direktnu štetu. Mogućnost organizovanja masovnog rada na poziv i po potrebi istovremeno omogućava i minimalno plaćanje doprinosa ili njihovo potpuno izbegavanje. Ostala radna prava su tek misaona imenica – u ovakvom angažmanu ne postoji bilo kakav vid socijalne zaštite.

Još jedan problem rada preko digitalnih platformi je podsticanje egzistencijalne nesigurnosti kroz rast konkurencije miliona radnika koji se širom planete nadmeću za ovakve poslove. Posledica je stalno snižavanje cene rada. Jer masovna internacionalizacija takvih angažmana ujedno postavlja i granice u organizovanoj borbi za očuvanje zarada radnika.

Sve pomenuto pokazuje da umesto saradnje i brige za drugog, ekonomija deljenja obezbeđuje najveću korist kompanijama koje od nje zarađuju, dok lokalnim zajednicama udeljuju da saniraju posledice nanete društvu, gradskoj infrastrukturi i životnoj sredini. Promovisati takav model kao inovaciju stoga predstavlja zloupotrebu tog pojma, jer se njime maskira stvarni karakter ovih projekata i zamagljuje odgovornost za štetu koja se njima stvara, ističe Šolc.

Slično, kaže, važi i za kompanije koje su osnivači društvenih mreža. Iza propagande da je reč o samoorganizovanju ljudi u društvenoj i ekonomskoj sferi, stoji posrednik između publike i oglašivača. Imajući u vidu da su softveri na kojima se zasnivaju ovakve platforme isključivo zatvorenog koda, to daje priliku za brojne manipulacije podacima, ili direktnije rečeno za prodaju publike onome ko plati više.

Samoupravljanje u kapitalizmu

Šta je altrenativa? Američki profesor je među onima koji zagovaraju stav da je moguće rešenje delom već sadržano u samom problemu. Odnosno da se isto oružje, a delimično i resursi koje koristi ekonomija deljenja, mogu upotrebiti za organizovanje sve razjedinjenijih radnika. Tu mogućnost nudi „platformsko zadrugarstvo“ – udruživanje u zadruge radi ostvarivanja jednakosti na radnom mestu uz podršku digitalnih platformi. Reč je o vidu radničkog samoupravljanja, budući da su radnici ujedno i vlasnici aplikacije koja ih povezuje međusobno i sa tržištem, što znači i da sami određuju uslove rada i cenu usluga koje pružaju.

Širom sveta već postoje brojne ovakve zadruge koje su specijalizovane za kućne poslove, kućne popravke, prevoz putnika, dostavu, društvenu brigu o starima i drugim osetljivim kategorijama stanovništva. One su razvijene i u drugim sektorima, poput novinarstva, prevodilačkih usluga, bibliotekarstva, ugostiteljstva, razvoja softvera, dizajna, fotografije…

Viša cena rada

Za razliku od korporativnih platformi koje se ugrađuju od 30 do 70% u sve transakcije i drastično obaraju cenu rada, platformske zadruge smanjuju trošak po radniku tako što eliminišu posrednika. U proseku se odvaja oko 5% sredstava za tehničko održavanje platforme, a ostatak se ulaže u razvoj posla, obezbeđivanje normalnih uslova rada i dostojanstvenih plata. Pri tom, i samo korišćenje tehnologije uvažava demokartske vrednosti, što znači da deljenje informacija mora biti dobrovoljno i u korist svih, a ne da se zaniva na manipulaciji radi interesa malog broja pojedinaca, napominje Šolc.

U poslednjih nekoliko godina je, na primer, po ovom principu registrovano više kompanija u oblasti taksi prevoza. Jedan od uzora kako se može suprotstaviti „uberizaciji“ rada je američko preduzeće „Union Taxi Cooperative“, osnovano 2017. u Denveru. Slično kao i kod „Ubera“, aplikacija omogućava putnicima da ocenjuju njihove usluge, ali s druge strane pruža priliku vlasnicima malih firmi da se ujedine. Zahvaljujući brojnosti, stekli su i moć da utiču na lokalne propise koji regulišu pitanja poput tarifa, saobraćajnih pravila i planiranja transporta.

Šta je realnost, a šta utopija

U Evropi, ovakav vid „tržišnog socijalizma“ je posebno razvijen u Holandiji. No, činjenica je da su njegovi dometi za sada skromni, iz više razloga. Ono što je za „kapitalističke“ platforme prednost u aktuelnim tržišnim uslovima u svetu, za „socijalističke“ predstavlja ograničenje.

Pre svega, insistiranje ovakvih zadruga na kvalitetnim i pristojno plaćenim poslovima za članove, može ograničiti potražnju za njihovim uslugama na tržištu u situaciji kada korporativne platforme nude ogroman broj radnika koji se angažuju po potrebi za malo novca i bez dodatnih obaveza za poslodavce. Prepreka rastu, osim pomentog, je velika heterogenost i usitnjenost ovakvih inicijativa.

Njihovo intenzivnije međunarodno povezivanje, paradoksalno, koči to što poštuju loklane propise koji se razlikuju od zemlje do zemlje, a koje korporativne platforme zaobilaze pronalazeći rupe u zakonu, ili u slučaju manje razvijenih država prilagođavajući zakone sopstvenim potrebama, u zamenu za „doprinos“ održavanju socijalnog mira.

U Međunarodnoj organizaciji rada (ILO) ocenjuju da je masovno angažovanje radnika preko korporativnih platformi proces koji je već nepovratno uticao na društvo i da se on ne može vratiti unazad. Ali, ono na šta može da se utiče je pravac u kome će se tržište rada dalje razvijati. Platfomske zadruge jesu jedna od alternativa koju treba podržati i iskustvo koje može biti korisno i za sindikate, ali ne i zamena za njih. Jer, kako ističu u ovoj organizaciji, najmoćnije sredstvo u borbi za prava radnika – ako se ima u vidu realnost a ne utopija – je kolektivno pregovaranje između radnika, poslodavaca i države.

Zorica Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

4. maja 2020. 0 komentar

B&F Plus IZDVAJAMO Vesti

Osiguranje u doba korone: Juče moćni, danas bespomoćni

by bifadmin 1. maja 2020.

Da su multinacionalne kompanije mogle da sanjaju da će morati da zaustave poslovanje zbog nečeg toliko sićušnog da je čak nevidljivo, što pritom dolazi iz Kine – izrazito značajne karike u njihovom lancu snabdevanja – verovatno bi napravile i potražnju za polisama osiguranja koje bi pokrivale i troškove pandemije. Ovako, potražnje nije bilo a i ponuda je bila poprilično “mršava”, pa će gubitke koji nastanu tokom vanrednog stanja morati da pokriju same.

Kada prođe briga za ljudsko zdravlje i živote i krene vraćanje u uobičajeni način života, počeće i ozbiljnije prebrojavanje gubitaka koji su zadesili firme tokom vanrednog stanja. Svetska privreda može doživeti da se godišnji ekonomski rast prepolovi ukoliko se nastavi širenje korona virusa. Gubici će se vrlo brzo osetiti i na mikroplanu. Brojne firme koje su prinuđene da zbog pandemije prekinu poslovanje, za to vreme ne mogu da ostvaruju ni prihod pa time ni profit. Osim toga, mnoge od njih će zbog pratećih efekata u kasnijem periodu imati i gubitak reputacije. Da li postoji šansa da osiguravajuća društva te gubitke pokriju?

Domaće osiguravajuće kuće imaju polisu osiguranja od prekida rada. Ona podrazumeva da firme uplaćuju određenu premiju kako bi nadoknadile izgubljena sredstva ako se prestane sa radom usled nekog nepovoljnog događaja, poput požara, loma mašina i sl. Ovo, međutim, zahteva direktne fizičke gubitke kao uslov za isplatu štete, tako da će gubici izazvani prekidom rada zbog pandemije ostati bez osiguravajućeg pokrića, kažu za „Biznis i finansije” u VIB kompaniji za posredovanje u osiguranju. Oni podsećaju da je pandemija korona virusa uzrokovala zatvaranje fabrika u Kini, koje su bile važne karike u lancu snabdevanja stotina kompanija – od „Majkrosofta” do „Meriota“, ali da će i one ostati bez pokrića.

Šta od polisa za slučaj pandemije postoji u svetu?

Gotovo jedinstvenu polisu osiguranja u slučaju prekida rada izazvanog pandemijom 2017. godine je napravila nemačka kompanija MunichRe. Ova polisa kreirana je neposredno pošto je 2016. godina u globalnom javnom zdravstvu definisana kao kraj dve ozbiljne epidemije – ebole i zika virusa. Iako rizik od njih nije nestao, ove epidemije su usmerile pažnju javnosti na prilično loše zdravstvene sisteme i primarnu zdravstvenu zaštitu, i njihov uticaj na globalnu ekonomiju u uslovima zdravstvenih opasnosti. Ipak, kako su sami nedavno rekli, od tada nije prodata nijedna polisa, a potražnja je počela tek kada je u Kini krenuo da se širi korona virus – tada je, naravno, bilo nemoguće kupiti polisu.

„Motivisan epidemijom virusa ebole u Zapadnoj Africi 2014. godine, ’Swiss Re’ je u saradnji sa Svetskom bankom 2017. godine kreirao tzv. ’Pandemic Emergency Financing Facility’ vrednosti 425 miliona američkih dolara. Njegov cilj je bio obezbeđivanje fonda koji bi služio za brzo reagovanje u slučaju izbijanja novih epidemija, pre svega u zemljama trećeg sveta”, kaže za „Biznis i finansije“ Radisav Osmajlić, direktor kompanije za posredovanje u osiguranju „Willis Towers Watson“ za Srbiju.

„Sredstva za pokriće ovog rizika prikupljenja su kupovinom tzv. „cat bonda“ od strane Svetske banke, uz uključivanje u proizvod i međunarodnog tržišta reosiguranja, dok su vlade Japana i Nemačke istovremeno obezbedile donacije osiguranicima za plaćanje premije osiguranja. Ovaj osiguravajući proizvod je suštinski namenjen najsiromašnijim državama, koje bi u slučaju izbijanja epidemije iz polise osiguranja dobile značajna finansijska sredstva za sprečavanje daljeg širenja bolesti i saniranje negativnih uticaja na ekonomiju. Interesantno je da ovo osiguranje pokriva rizike epidemija od šest vrsta virusa, a pokriva i Covid-19, kao novi soj Coronaviridae definisan u polisi”, kaže Osmajlić.

Singapurska osiguravajuća kompanija „AIA“ obezbedila je svojim zaposlenima finansijsku nadoknadu od 1.000 dolara u slučaju hospitalizacije usled oboljenja od korona virusa, i 25.000 dolara u slučaju smrti od iste bolesti. „China Life Insurance“ Singapore otišlo je i korak dalje: do kraja avgusta ove godine i zaposleni i klijenti ove kompanije koji obole od COVID-19 dobiće jednokratno 8.000 dolara, a u slučaju smrti – 80.000 dolara.

Izvor: https://www.munichre.com/topics-online/en/business-risks/epidemic-risk-insurance-saves-lifes.html

Šta je sa potražnjom?

Da ni sami privrednici nisu sanjali da će ih ova situacija zadesiti, pokazuju i rezultati istraživanja kompanije „AON“ među liderima multinacionalnih kompanija u 2019. godini o rizicima od kojih najviše strahuju. Od ukupno 69 rizika, rizik od prekida poslovanja nalazi se na četvrtom, a rizik od pandemije na 60. mestu.

„Svi lideri su u 2019. rizik prekida poslovanja usled različitih uzroka svrstali u jedan od ključnih. Ali rizik pandemije nisu povezali sa prekidom rada, jer u više od pola veka nije bilo bolesti koja je uspela da značajnije utiče na prekid rada multinacionalnih kompanija“, kaže Radisav Osmajlić. „Poslednja pandemija koja je imala tendenciju veoma brzog širenja, velikog apsolutnog broja preminulih i značajnijeg uticaja na ekonomiju dogodila se pre više od pedeset godina – tada je od Honkonškog gripa preminulo više od million ljudi, od čega polovina u samom Hong Kongu. Svet se nakon toga suočavao sa manjim pandemijama, koje su odnosile manji broj života i nisu imale značajniji uticaj na globalnu ekonomiju, što je pre svega posledica kontinuiranog razvoja vakcina i metoda prevencija širenja“, kaže Osmajlić.

On podseća da ni pandemija AIDS/HIV, koja je od 2005. do 2012. godine odnela čak 36 miliona života, nije imala uticaj na globalnu ekonomiju zbog činjenice da je najveći broj žrtava bio u državama koje nemaju značajan doprinos globalnom BDP, dok je istovremeno u razvijenim zemljama značajno podignuta svest o metodama zaštite od ove bolesti.

Pandemija i menadžerska odgovornost?

Da li prekid poslovanja usled epidemije/pandemije može na neki način da se poveže sa menadžerskom odgovornošću? Na primer, ako menadžeri nisu predvideli ovakav rizik i obezbedili sredstva, pa je došlo do otpuštanja radnika i/ili prekida poslovanja?
„Teško da se može govoriti o odgovornosti direktora za to što nisu predvideli celokupan privredni ambijent koji nastaje usled pojave koronavirusa i za nepreduzimanje preventinih poslovnih odluka, pre uvođenja vanrednog stanja u Republici Srbiji”, kaže za „Biznis i finansije“ Ljubica Tomić, stručnjak za korporativno pravo i korporativno upravljanje iz advokatske kancelarije „Tomić-Sinđelić-Groza“ (TSG).

Ona objašnjava da menadžerska odgovornost ili dužnost pažnje direktora (po Zakonu o privrednim društvima), podrazumeva da direktor „izvršava svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika i u razumnom uverenju da deluje u najboljem interesu društva“. Posebno u vanrednom stanju, mora dnevno da prati odluke Vlade RS i da sa njima usklađuje poslovne odluke – da obezbedi zaštitnu opremu za zaposlene, dozvole za rad u trećoj smeni u vreme zabrane kretanja, zatvaranje maloprodaje u tržnim centrima, zabranu izvoza određene vrste roba, i slično. Ali, mora da ide i korak dalje – da anticipira poslovne događaje, kao i da svoje odluke zasniva na informacijama i mišljenjima stručnjaka. Primera radi, da preispita pravne aspekte mogućnosti raskida privrednih ugovora ili opstanka ugovora u uslovima vanrednog stanja, pravne i poslovne posledice neizvršenja ugovora u spoljnotrgovinskom prometu, pravne i poslovne posledice otkaza zaposlenih i slično.

Teret dokazivanja je na samom direktoru

„Imajući u vidu da je u evropskim državama činjenično slična situacija nastupila pre nego u Srbiji, naročito se kod internacionalnih kompanija može u svakom pojedinačnom slučaju razmatrati čak i ovakvo pitanje odgovornosti menadžera – uvek rukovodeći se time da li je direktor postupao u skladu sa standardom dobrog privrednika, sa stepenom pažnje kojom bi postupalo razumno pažljivo lice koje bi posedovalo znanje, veštine i iskustvo koje bi se osnovano moglo očekivati za obavljanje direktorske dužnosti”, objašnjava Ljubica Tomić. Ona dodaje i da je prema Zakonu o privrednim društvima, teret dokazivanja u pogledu toga da je postupao sa dužnom pažnjom u slučaju spora – na samom direktoru.

Lela Saković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

1. maja 2020. 0 komentar

B&F Plus IZDVAJAMO Vesti

Paradoksi Nju Orleansa: Grad u kome se živi kao da sutra ne postoji

by bifadmin 30. aprila 2020.

Nju Orleans je primer života u prikrivenom, ali stalnom vanrednom stanju i bez korone. Njegov prirodni položaj na ušću jedne od najvećih američkih reka u okean je ogromna privredna prednost. Ali ujedno i slabost, zbog pretnji od poplava na području podložnom razornim uraganima. Još jedan od paradoksa ovoga grada – veći broj turista nego stanovnika, sada je možda doprineo da Nju Orleans postane jedno od najvećih žarišta epidemije. Ipak, treba imati u vidu da ovaj grad, koji je odavno navikao da živi kao da sutra ne postoji, to sutra svaki put dočeka.

Da li znate za neki grad koji, već decenijama, prilično brzo gubi stanovnike a da u njemu još brže raste broj turista? Ovaj paradoks predstavlja „zaštitni znak“ savremenog Nju Orleansa, najvećeg grada američke države Luizijana. Ovo je mesto gde ćete, verovatno kao nigde drugde, zateći na istom prostoru svu lepotu, kulturu i duhovnost američkog juga i neverovatna čuda prirode.

Jedna od najvećih luka u Americi i grad sa živopisnom istorijom koja svojom dinamikom više priliči istoriji nekog mesta na Balkanu ili barem u Evropi, živi već odavno, i pre izbijanja aktuelne epidemije korone, u prikrivenom ali stalnom vanrednom stanju od poplava i uragana. Nije lako planirati kako dalje, kada znate da je ispred vas potpuno nesigurna budućnost koju u svojim rukama više drži „onaj gore“, nego svi sadašnji i budući žitelji grada zajedno.

Vodena opasnost

Iako je pouzdano dokazano da su među rukavcima Misisipija, neposredno ispred delte koju reka pravi pred ulivanjem u okean u Meksičkom zalivu, originalni stanovnici Amerike imali svoja staništa još pre 13 vekova, zvanično grad je nastao 1682 godine. Osnovali su ga Francuzi, iste godine kada je i cela Luizijana postala deo Francuske da bi ubrzo i dobila svoje sadašnje ime po tadašnjem francuskom kralju Luju 14.

Grad je zatim prošao kroz buran period robovlasništva, jer su polja pamuka bila na njegovom pragu. Tada je formirana afro-kreolska zajednica sa vudu religijom kao svojim duhovnim stubom, čiji uticaj je u ovom gradu veoma vidljivi i danas.

Nju Orleans nije od onih američkih gradova u čijoj biografiji piše kako je u savremeno doba neprestano rastao i razvijao se. Naprotiv, u poslednjih pola veka stalno opada broj stanovnika, jer je sve manje onih koji pristaju da im život zavisi od nepredvidive budućnosti i da ostanu tamo gde njihov dom – doslovno već sutra – može biti zbrisan s lica zemlje. Nikoga ne možete naterati da se nanovo „kući“ pet ili deset puta u životu, ne samo zato što je to skupo i naporno, nego što je to ovde i posebno rizično.

Naime, geografski položaj Nju Orleansa je njegova ogromna prednost, ali ujedno i njegova slabost. To što se ovde u okean uliva jedna od najvećih reka na američkom kontinetu je već samo po sebi veliko preimućstvo nad većinom drugih gradova. Problem je međutim, u tome što se Nju Orleans nalazi na negativnoj nadmorskoj visini pa blizina reke, okeana i bezbroj jezera koje pravi delta u isto vreme predstavlja veliku opasnost od poplava. Grad je opasan zemljanim nasipima, ali oni su slaba zaštita na području gde se istovremeno javljaju uragani razorne moći.

Ideja „Nju Orleans na vodi“ bi odmah pala u vodu

Koliko je voda opasna za ovaj gra, na najtragičniji način potvrdio je pre petnaest godina uragan „Katrina“. Za samo osam dana, 80% grada se našlo pod vodom jer je uragan podigao vodu iz okeana i reke i doslovno je prosuo na grad. Nije bilo nikakve šanse da se takva vodena stihija „ispumpa“, pogotovo sa skoro simboličnim sistemom kišne kanalizacije u gradu. Ono što nije odnela voda, dovršio je uraganski vetar slažući kuće koje se ovde u najvećem broju prave bez temelja, kao da su od kartona. Nju Orleans je izgubio oko 1.200 svojih žitelja, a od ukupne štete koja je procenjena na 125 milijardi dolara, najveća je pogodila upravo ovaj grad.

Odmah posle „Katrine“, broj stanovnika je opao čak za 50%. Doduše, mnogi nisu otišli daleko, pa je primetan nesvakidašnji urbani fenomen: u gradu živi nepunih 400.000 stanovnika a u predgrađima, što je moguce dalje od reke, još dodatnih – milion! Nema nikakve sumnje da bi ovde eventualni projekat „Nju Orleans na vodi”, ako bi neko uopšte došao na takvu ideju, već na početku – pao u vodu.

Nafta i još ponešto

Grad je nekada bio poznat kao luka u kojoj su se brodovi tovarili pamukom. Ona radi i danas, samo je pamuk zamenjen žitaricama. Nju Orleans je peta najveća luka u svetu i najvažnija luka za rasute terete u Severnoj Americi. Od same gradske luke do ulaska u Meksički zaliv ima oko 180 kilometara, ali je reka plovna i za najveće brodove. Najveća dubina Misisipija od 62 metra izmerena je baš pored samog grada.

Nju Orleans se menja i u industrijskom smislu. Sa postojanjem luke logično je da se ovde razvila brodogradnja, ali ono što se manje zna je da na obodu grada postoje petrohemijska postrojenja, kao i proizvodnja delova za svemirske letelice. U samom Meksičkom zalivu nalaze se naftne platforme koje služe kao sirovinska baza ovdašnjim rafinerijama.

Što te ne ubije, to te ojača

Ipak, možda je najzanimljivija ona promena koja je u početku bila gotovo neprimetna i počela je da preobražava grad polako ali sigurno. Turizam se uselio u Nju Orlenas na „mala vrata“. Prvobitno niko na tog „privrednog gosta“ nije obraćao mnogo pažnje, da bi danas gradska ekonomija postala praktično nezamisliva bez njega. Nju Orleans je 2004. godine, odnosno godinu dana pre nego što je grad pogodio uragan „Katrina“, posetilo 4.9 miliona turista. Posle katatrofe je usledio oštar pad turizma, da bi tokom 2018. godine Nju Orlenas „preplavilo“ čak 19 miliona posetilaca! Poređenja radi, jednu Firencu koja je za mnoge prestonica evropskog turizma, godišnje poseti manje gostiju.

Grad koji je iznikao na robovlasništvu, iznedrio je crnačku duhovnu muziku koja je stvorila legendu da je upravo ovo rodno mesto džeza i podarila svetu muzičke legende kakve su Luis Armstrong, Fet Domino, Mahalija Džekson i mnogi drugi velikani kojima se ovde i dalje klanjaju. Muzika već vekovima doslovno oblikuje identitet Nju Orleansa i njegovih stanovnika u toj meri, da bez nje taj grad ne bi bio to što jeste.

Pored muzike, Nju Orleans je prepoznatljiv i po svojoj arhitekturi. Malo je zgrada i još manje oblakodera koji se uglavnom nalaze u centru, a neuporedivo više običnih kuća. One su prizemne ili na sprat, većinom nasađene na betonske blokove koji ih odižu od zemlje. Baš te i takve kuće daju neverovatnu fizionomiju ovom gradu, koja zajedno sa muzikom predstavlja magnet za turiste.

Turistička atrakcija

Nju Orleans ne samo da posećuju horde turista, nego oni puno i potroše – svake godine oko 10 milijardi dolara, što svakako nije cifra za potcenjivanje. Atmosfera u „Ulici Burbon“ toliko ponese posetioce, da se većina ponaša kao da sutra ne postoji. Ako i uspeju da kroz mnogobrojne restorane i druge „mamce“ u ovoj, najpoznatijoj ulici u gradu prođu i ostanu „likvidni”, što je malo verovatno, sačekaće ih brojne galerije i antikvarnice, „French Market“ sa svojim rukotvorinama, ulični svirači i crtači, proročice sudbine i na kraju reka Misisipi sa parobrodima potpuno istim kao i pre nekoliko vekova.

Mada ovde turistička sezona traje 11 meseci u godini, od početka februara do kraja decembra, pojedini turistički portali su počeli da preporučuju da se, zbog navale gostiju, smeštaj rezerviše čak godinu dana unapred. Sve to je ulivalo nadu da će takav rast turizma „zatvoriti“ preostale rafinerije i fabrike plastike…

Žarište Kovida 19

Međutim, onda je Nju Orlenas ponovo doživeo da se jedna od njegovih najvećih prednosti, sa izbijanjem pandemije koronavirusa pretvori u pretnju. Ovaj grad se pominje kao jedno od prvih žarišta epidemije u SAD, sa izuzetno visokom stopom smrtnosti. Lekari smatraju da su razlozi u velikom broju hroničnih bolesti među stanovništvom, a da je „okidač“ za epidemiju verovatno bio čuveni karneval „Mardi Gras“, poznat i kao „debeli ili masni utorak“, koji se održava u februaru i koji je ove godine posetilo više od milion ljudi.

U vreme kada se mnogo više pretpostavlja nego što se zaista zna o uzrocima, trajanju i krajnjim posledicama pandemije po ceo svet, teško je nazreti kada će i kako Nju Orlenas početi da se oporavlja. Ipak, treba imati u vidu da ovaj grad, koji je odavno navikao da živi kao da sutra ne postoji, to sutra svaki put dočeka.

Srđan Bešir

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

30. aprila 2020. 0 komentar

B&F Plus IZDVAJAMO Vesti

Posao otporan na pandemiju: U đubretu je spas

by bifadmin 28. aprila 2020.

Aktuelna pandemija pokazuje da iz nužde možemo da se odreknemo mnogih stvari, ali ne i saniranja otpada. Njegovo gomilanje ne mogu da zaustave ni ovakve krize. Lomovi koje na berzama pravi koronavirus, mogli bi da pojačaju zainteresovanost investitora za ovaj biznis koji obrće najmanje 300 milijardi dolara i manje je izložen cikličnostima tržišta.

Pojam industrije skopčane sa ekologijom proširio se na najrazličitije delatnosti, uključujući i visokotehnološke kojima se bavi Silicijumska dolina. U očekivanju da će se odatle iznedriti čarolija koja će da zaleči rane koje smo naneli prirodi, u zapećku ostaju informacije o dešavanjima u tradicionalnijim aktivnostima iz ove sfere. Predviđa se da posao prikupljanja, upravljanja i prerade otpada obrće barem 300 milijardi dolara i ima godišnji trend rasta od 6%.

Iako su ove delatnosti u mnogim zemljama delimično ili u celosti privatizovane i dalje su brojne sredine gde je to javni servis u nadležnosti komunalnih službi. Ovo otežava sumiranje globalnih podataka i daje osnovu za pretpostavku da je stvarna vrednost ovog biznisa značajno veća od navedenog iznosa. Takođe, možda to delimično objašnjava i zašto na raznim top listama kompanija iz ove branše nema onih iz Kine, Indije, Brazila i drugih velikih zemalja.

Veliki igrači na tržištu otpada

Ostanemo li u sferi korporativnih preduzeća, obično se na prva dva mesta u svetskim razmerama rangiraju francuske kompanije „Veolia“ i „Suez“. Kao i druge gigante u ovoj oblasti krasi ih diversifkovano poslovanje i organizacija. Me]utim, imaju i izraženiju globalnu orijentaciju, pa je primera radi, britanska ispostava „Veolie“ najveća kompanija te vrste sa druge strane Lamanša. Grupacija „Veolia“ zapošljava 178 hiljada ljudi u 48 zemalja, a prihodi joj premašuju 25 milijardi evra. Njima je draže da istaknu kako pijaćom vodom snadbevaju 95, kanalizacijom 63, a prikupljanjem otpada 43 miliona ljudi. „Suez“ je nešto manji, pa njegovih 89 hiljada radnika rasutih po svim kontinentima prihoduje „tek“ nešto više od 18 milijardi evra.

Pod sadašnjim imenima obe firme funkcionišu nekoliko decenija, ali im počeci sežu mnogo dalje u prošlost od kada su doživele puno spajanja, razdvajanja, akvizicija i reorganizacija. Dešavalo se to pod uticajem tržišta, ali i zbog evolucije shvatanja o stepenu i modalitetu prisustva javnog interesa u poslovanju. Savremeni pristup iznedrio je akcionarsku formu preduzeća i profesionalnu upravu, iako država zadržava značajan broj akcija, dok se ostalima trguje na berzi. Od drugih evropskih firmi, tradicija i veličina nalaže pominjanje i britanske „Biffe“. Ona servisira više od milion ostrvskih domaćinstava i ostvaruje prihode od oko 1,2 milijarde evra.

Prisustvo „globalnih đubretara“ u Srbiji

Spomenimo da je „Suez“ suosnivač preduzeća „Beo Čista Energija“, kojem je poverena modernizacija deponije u Vinči. Njegovih je 40% kapitala, koliko pripada i „I-Environment Investmentsu“ (ispostava japanske kompanije „Itochu“), dok je preostalih 20% naknadno ustupljeno luksemburškom „Marguerite Waste Serbia“. Kako već nalažu srpski običaji, i ovaj je posao predmet političkih sporenja oko stepena usklađenosti projekta sa ekološkom regulativom EU i njegovog uticaja na otvaranje pregovaračkog poglavlja 27.

Polemike ne usporavaju radove, pa bi postojeća deponija do jeseni trebala da prestane sa radom i bude sanirana, a da se odlaganje otpada premesti na novu koja se završava u neposrednoj blizini. Dogodine bi trebalo da startuje i spalionica koja bi proizvodila toplotnu i električnu energiju, uz obavezu naše elektroprivrede da struju otkupljuje narednih 25 godina. Jer, koliko traje ugovor o javno-privatnom partnerstvu grada sa „Beo čistom energijom“.

Istovremeno, naši su zvaničnici više puta davali do znanja da su zainteresovani za saradnju i sa „Veoliom“, posebno u domenu upravljanja i prerade otpadnih voda u Beogradu. Zanemarimo li političke poruke koje se ovim prenose Francuskoj, nesporna je neodrživost daljeg izlivanja netretirane kanalizacije u Savu i Dunav, ako ne zbog brige o zdravlju stanovnika Beograda, onda zarad smisla daljeg promovisanja njegovog priobalja kao atraktivne turističke destinacije i lokacije za najekskluzivnije nekretnine.

„Amerika na prvom mestu“ važi i za đubre

Kada je reč o SAD, parola „Amerika na prvom mestu“ mogla bi da ilustruje i nezainteresovanost tamošnjih prikupljača i prerađivača otpada za veću internacionalizaciju poslovanja. Barem ne onu koja seže dalje od Kanade ili Porto Rika. Lider je kompanija „Waste Management“ i to nije ugrozio ni neuspeli pokušaj da 2008. godine preuzmu glavnog takmaca „Republic services“ čime bi nastao gigant koji sakuplja više od polovine otpada u SAD. Za razliku od tog slučaja, ovog proleća se okončava njihova akvizicija četvrtoplasirane kompanije „Advanced Disposal“ teška 4,9 milijarde dolara.

Prema evropskim standardima, „Waste Management“ je skorojević u ovom poslu jer je osnovan 1968. godine u Teksasu. Ali od tada je sa 43.700 radnika, 26.000 namenskih vozila, stotinama deponija i reciklažnih centara uspeo da, pored američkog, pokrije i dobar deo kanadskog tržišta. Prihodi od 15 milijardi dolara svrstavaju ga u gornju polovinu liste najvećih američkih kompanija Fotune 500, a akcije se decenijama kotiraju na berzi u Njujorku.

Tamo se trguje i akcijama njihovog najvećeg konkurenta „Republic services“. Zajednička im je i agresivna ekspanzija, zahvaljujući kojoj su poslovanje iz matične Arizone proširili širom SAD. Ipak beleže nešto skromnije performanse sa prihodom od oko 10 milijardi dolara, 36.000 zaposlenih i flotom od 16.000 vozila. Kompanija „Clean Harbors“ iz Masačuseca zaokružuje tamošnji „đubretarski trijumvirat“ i sa prihodom od 3,4 milijarde dolara uspešno odoleva predatorima sa američkog juga. Približni su i prihodi „Hitachi Zosen Corporation“ koja je lider na tržištu Japana i zahvaljujući kojoj ova rangiranja ne ostaju samo na evropskim i američkim korporacijama.

Toni Soprano kvari imidž

Sva ova preduzeća se takmiče i u primeni napredne tehnologije i organizacije, ali rad sa prljavim i štetnim materijama na velikom broju lokacija, uz angažovanje ogromnog broja zaposlenih i vozila, onemogućuje potpunu eliminaciju rizika ekoloških incidenata. Lošoj reputaciji doprinosi i sumnja da su tradicionalno uporište organizovanog kriminala, bogom dano za pranje para i fiktivne aranžmane drugara Tonija Soprana. Za oponente su to nasleđene predrasude, jer veruju da njihova kolosalna ekonomska moć može sa tim da izađe na kraj. Ostaje dakle samo kriminal „belih kragni“, kao i bilo gde drugo.

Da i sa tim umeju da se nose, neka posluži primer nagodbi koje su sa američkim pravosuđem svojevremno sklapali čelnici „Waste Managementa“ kada su terećeni za računovodstvene prevare. Takve radnje su ipak izuzetak, bar sudeći prema kotiranju akcija na najvećim svetskim berzama, koje podrazumava poštovanje visokih standarda poslovanja i izveštavanja.

Avangardna ulaganja u „đubretarski“ startap

A lomovi koje na berzama pravi pandemija koronavirusa mogli bi da pojačaju zainteresovanost investitora za ovaj biznis kojem se pripisuje manja izloženost cikličnostima tržišta. Začini li se to dosadašnjim trendom rasta ovih kompanija, servirana je potencijalna investicija koja je zgodna za disperziju rizika u periodima poleta, a donekle je sigurna luka u recesionim vremenima. Pandemija pokazuje da nužda može, barem privremeno, da nas natera da se odreknemo putovanja, zamene automobila i mnogo čega drugog. Ali malo ko veruje da smo u jednakoj meri u stanju da smanjimo produkciju đubreta ili da možemo sebi da priuštimo da se njime ne bavimo.

Ko prezire berzanske spekulacije, a nije impresioniran ni tehnološkom inovativnošću preduzeća koja iz otpada prave struju ili gorivo za pogon vozila koja produkuju novi otpad, ima na raspolaganju i avangardnija ulaganja. Jedno od njih je „Rubicon global“, kompanija koju prate hvalospevi da je Uber u domenu otpada. Ona je jedan od startapova koji je najbrže premašio tržišnu kapitalizaciju od milijardu dolara. Spektar njihovih ulagača se kreće od osvešćenih ekologista poput Leonarda Dikaprija, do giganata sa Vol strita kakav je „Goldman Saks“. Ovaj Rubikon pređen je 2008. godine kada su dva diplomca univerziteta u Kentakiju, Nejt Moris i Mark Spigel, kreirali mobilnu aplikaciju za povezivanje onih kojima treba uklanjanje otpada sa onima koji pružaju takve usluge.

Vremenom je ponuda obuhvatila i sofisticirane personalizovane usluge, a uspešna optimizacija tokova otpada u „Starbaksu“ privukla je najveću pažnju javnosti. Sada je u najavi ofanziva na evropska i azijska tržišta, naročito sa projektima koji bi obuhvatili čitave gradove. Da ni starosedeoci nisu ravnodušni prema ovakvim novajlijama svedoči ugovor iz 2017. godine o strateškom partenerstvu „Rubicon globala“ i „Sueza“, kao i neki komentari čelnika „Waste managementa“ koji mogu da se tumače kao zainteresovanost za sledeću veliku akviziciju.

Vladan Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

28. aprila 2020. 0 komentar

B&F Plus IZDVAJAMO Vesti

Industrije kojima u vreme korone nije potrebna finansijska vakcina

by bifadmin 25. aprila 2020.

Pandemija koju niko nije očekivao, nenadano je pogurala i ekspanziju pojedinih delatnosti u vreme kada je „zaražena“ većina svetske privrede. Na listi dobitnika aktuelne krize predvode proizvođači opreme za borbu protiv korone. Potražnja je tolika da kome god pođe za rukom da se za kratko vreme preusmeri na ovu vrstu proizvodnje, plasman je obezbeđen. U Srbiji je ista situacija kao i u svetu, a uskoro se očekuje prvi domaći respirator sa dnevnom proizvodnjom od 10 do 100 aparata.

Svakog meseca, za borbu protiv korona virusa, državama će biti potrebno bar 89 miliona komada zaštitinih maski, procenjuje Svetska zdravstvena organizacija (SZO). Potrebno je još i 30 miliona zaštitnih odela, 1,6 miliona naočara, 76 miliona rukavica i oko 2,9 miliona litara sredstava za dezinfekciju. Ovo je, načelno, i spisak poslova kojima neće biti potrebna „vakcina“ najavljene državne pomoći, koja se od države do države meri milijardama evra i dolara. Proizvođači ovih artikala su, ne samo otporni na Covid 19, već beleže i rast profita, iako je profitna marža, bar za maske – mala.

Prvo su stradali najmanji

Pored ljudskih, u prvom naletu pandemije, pale su i privredne žrtve. U poslednjih mesec dana svu brutalnost tržišta iskusile su avio-kompanije, proizvođači odeće i obuće, bele tehnike, nameštaja i drugi. Prvo su stradali najmanji, preduzetnici – frizeri, kozmetičari, prevodioci, sitni proizvođači, trgovci garderobom i obućom. I veći su posrtali. Neki su potpuno zatvorili pogone ili rade u posebnom režimu, a gubitke gomilaju gotovi svi.

Proizvođači zaštitne opreme, međutim, imaju sasvim suprotan problem. Prodaja je toliko skočila da ne postižu da proizvedu dovoljno. Očekuje se da će samo proizvodnja maski za lice u narednom periodu skočiti za 40 odsto. Kina je i dalje lider, jer je svaka druga maska na svetu poreklom iz te zemlje. Kina proizvodi, ali i uvozi i to iz Japana, Indije, SAD-a, Tanzanije.

Kome pođe za rukom da se prekvalifikuje u kratkom roku, može da računa na siguran plasman. Primera radi, Italija, zemlja kojoj je korona najviše „pokosila“ stanovništvo, dobija oko 800.000 maski, a ima potrebu za bar još 10 miliona komada.

Nova niša privrednih dobitnika

Korona je, nenadano, otvorila novu privrednu nišu. Ako bismo pravili listu privrednih „dobitnika“ u epidemiji Covid 19, prvi bi bili proizvođači zaštitnih maski. Slede ih proizvođači sredstava za dezinfekciju, alkohola, asepsola, desdermana, antibakterijskog gela. Izuzetno su traženi i zato u vrhu liste i proizvođači respiratora, prečišćivača vazduha, čitača telesne temperature, kao i proizvođači platformi za rad od kuće.

Nema krize ni za proizvođače zaštitne odeće, iako se u isporukama pojavljuju „uska grla“ pošto su mnogi od njih upravo u Kini. Tu su i farmaceutske kompanije koje pokušavaju da pronađu vakcinu.

Panika među građanima dovela je do toga da na vrh liste „isplivaju“ i proizvođači i trgovci hranom, posebno konzerviranom robom i onom dužeg roka trajanja. Posla imaju mlinari, a zanimljivo je da u krizi izazvanoj koronom, cveta i proizvodnja hrane za kućne ljubimce.

Dobro prošli i brokeri

Domišljatost već sada dolazi do izražaja, pa tako neki od njih tvrde da baš njihovi proizvodi, iako prvobitno nisu bili ni u službi medicinara, mogu biti od značajne pomoći u suzbijanju i sprečavanju širenja zaraze. Takav slučaj je sa robotima koji se koriste da umesto sestara i bolničkog osoblja daju lek pacijentima.

Finansijski stručnjaci kažu i da, kada cene akcija naglo fluktuiraju, brokeri procesuiraju više transakcija, pa se i prodaja u skladu s tim povećava od čega će i oni imati veće provizije.

Automatizacija održava posao

Kompanije čiji je rad umnogome automatizovan, kako se pokazalo, manje su podložne poteškoćama u radu u vremenu pandemije. One imaju veće šanse da, ne samo izbegnu pad prihoda, nego i da zarade. Proizvođači robota se, na primer, nadaju da bi epidemija novog virusa mogla da podstakne kompanije da ranije uvedu automatizaciju u oblastima poslovanja gde je to moguće.

Čitači telesne temperature postali su „mast hev“ oprema u skoro svim firmama, ustanovama i institucijama. Na svetskom nivou se ova oblast inovira gotovo preko noći, naročito u Kini koja se, čini se, izborila ili je na putu da se izbori sa virusom. Primera radi, kompanija „Third Eye“’ je na svoje naočare za virtuelnu stvarnost nadogradila sistem za termičko snimanj. Kako je najavljeno, ona će u narednom periodu isporučiti blizu 2.000 ovih modifikovanih naočara, a među naručiocima su i radnici Međunarodnog aerodroma u Hong Kongu. Uz pomoć takvih naočara će očitavati povišenu temperaturu kod putnika.

Takođe, kineska agencija koja pruža usluge prevoza „Shouqi Limousine & Chauffeur“’, u nekim od svojih vozila već primenjuje tehnologiju za termičko snimanje. Njen sistem je programiran tako da izda upozorenje ukoliko se u kolima očita previsoka temperatura bilo putnika, bilo vozača. Prečišćivači vazduha postali su takođe proizvodi na listi obaveznih potrepština, iako nema dokaza da mogu da pomognu u borbi protiv korona virusa.

Nova „lica“ u industriji maski

Samo u Kini, oko 4.000 proizvođača maski za lice dobilo je konkurenciju od još 3.000 onih koji su se na brzinu prešaltali na ovu vrstu posla. Među novim „licima“ u industiji su i imena iz auto industrije, poput „BYD Auto“, „SAIC-GM-Wuling“, zatim „Foxconn“, te naftna kompanija „Sinopec“.

Rukovodstvo kompanije „BYD“ najavljuje da tim od 3.000 inženjera radi na izgradnji fabrike koja bi imala kapacitet proizvodnje oko pet miliona maski dnevno. „SAIC-GM-Wuling“, koji u Kini radi sa kompanijom „General Motors“, prošlog meseca je svakog dana proizvodio 1,7 miliona maski.

U SAD, u Njujorku, na primer, očekuje se da proizvodnja ovog artikla skoči na 1,5 miliona u naredna tri meseca. Neke kompanije koje proizvode zaštitna odela, procenjuju da će ih praviti do 1,2 miliona komada.

Galenika štanca maske, kape, mantile…

Svetski trend prati i Srbija. Od proglašenja pandemije Fond za inovacionu delatnost je raspisao poziv kompanijama kako bi finansirao proizvodnju najpotrebnijih artikala. Već je počela proizvodnja respiratora, novih vrsta maski sa HEPA filterom, kabina za dezinfekciju na javnim mestima. Uskoro se očekuje prvi srpski respirator i dnevna proizvodnja od 10 do 100 aparata.

Među kompanijama koje su pojačale tempo zbog aktuelne situacije svakako je „Galenika Farmacija“. To je trenutno jedna od najtraženijih fabrika u zemlji, s obzirom na činjenicu da dnevno, u tri smene, proizvede 100.000 maski. Pre izbijanja epidemije, proizvodila je upola manje. Proizvodi i velike količine dezinfekcionih sredstava od 100 mililitara, litar i pet litara. U njenom asortimanu su i kape, kaljače, maske sa filterom, mantili i kombinezoni. Za sada sirovina ima dovoljno, kažu u toj fabrici. Za povećanu proizvodnju zaposlili su još 80 radnika, pa sada u fabrici radi skoro 300 njih.

U pogonima „Tehnohemije“ na Vilinim Vodama u Beogradu, proizvode se punom parom sredstva za dezinfekciju ruku i površina. Reč je o razblaženom jednoprocentnom rastvoru natrijum hipohlorita, koji preproučuju medicinski stručnjaci. „Tehnohemija“ pravi i sredstvo za dezinfekciju „Asepsol“.

Prioriteti bolnice i zdravstvene ustanove

U „Sinofarmu“, koji se bavi proizvodnjom i distribucijom medicinskog potrošnog materijala i medicinskih pomagala od gaze, zavoja, komprese, do flastera i hirurških rukavica i sredstava za uzorkovanje, takođe zbog vanrednog stanja rade u tri smene.

„Prioritet su nam bolnice i zdravstvene ustanove koje su u sistemu RFZO. Radimo u izuzetno otežanim uslovima i okolnostima. No, to nas ne sprečava da potrebnu robu bolnicama isporučimo i u jedan sat posle ponoći“, kaže za B&F direktor „Sinofarma“ Nikola Sinobad.

Sinobad navodi da za sada imaju dovoljno robe jer su je na vreme lagerovali, a spisak je dugačak, jer je na njemu oko 1.000 proizvoda, i svih drugih potrepština.

Prodaja hrane za ljubimce skočila do 15%

Zanimljivo je da u Srbiji, recimo, pored kompanija koje proizvode zaštitnu opremu i sredstva, nema zime ni za distrubutere i proizvođače hrane za kućne ljubimce. Direktor firme „Happy dog“ Marko Jovanović kaže za B&F da od početka pandemije mali i veliki pet šopovi naručuju značajno veće količine robe. Tražnja je u proteklom periodu porasla za 10 do 15 odsto.

„U našim skladištima imamo dovoljno robe koju smo na vreme obezbedili, a reč je o vrlo kvalitetnoj robi iz Nemačke”, kaže Jovanović. Dodaje da oni zastupaju i uvoze hranu za pse i mačke, u granulama ili konzervirane, opremu za kućne ljubimce, hranu za ptice i glodare. Jovanović se nada da će kamionski transport moći neometano da se odvija, jer bi u suprotnom to izazvalo značajan problem u poslovanju.

Marijana Simić

broj 172, april 2020

25. aprila 2020. 0 komentar

B&F Plus IZDVAJAMO Vesti

Veliki strah od knjiga: Znanje zaraženo neznanjem

by bifadmin 23. aprila 2020.

Uporedo sa drugom fazom industrijske revolucije u ekonomski najnaprednijim zemljama zavladao je ogroman strah da knjige iz javnih biblioteka prenose smrtonosne zaraze. Lavinu je pokrenuo jedan američki bibliotekar. Međutim, uprkos negiranjima lekara da je tako nešto moguće, histerija je dostigla vrhunac početkom prošlog veka. Tada su u SAD i Velikoj Britaniji vlasti donele posebne propise koji su mnogim knjigama „došli glave“. Mere su uključivale i spaljivanje knjiga, a rasprave o tome da li su knjige potencijalne ubice konačno su potpuno utihnule tek pedesetih godina prošlog veka.

Ako se tvrdi da nema glupih pitanja, to ne znači da nema glupih odgovora. Jedan od glupljih u istoriji čovečanstva pokrenuo je masovnu paniku od zaraze u drugoj polovini 19. veka, poznatu kao „Veliki strah od knjiga“. Verovalo se da knjige iz javnih biblioteka među svojim koricama nose smrtonosne klice. Prvi koji je zakotrljao tu lavinu bio je – jedan američki bibliotekar.

Sve počelo od druga člana biblioteke

Sve je počelo tako što je bibliotekar V.F. Pul iz Čikaga zaređao po lekarima kako bi dobio odgovor na jedno pitanje člana biblioteke. To pitanje je glasilo – može li on da se zarazi knjigama koje svakodnevno idu iz ruke u ruku? Pul je konsultovao dvadesetak lekara i potom napisao izveštaj 1879. godine koji je vrlo brzo dospeo u javnost. U tom izveštaju nije izneo nijedan dokaz da su knjige potencijalni prenosioci zaraze, ali je sugerisao kako lekari ne poriču da je to moguće u izuzetnim okolnostima. Navodno mu je čak jedan doktor rekao „da je čuo da se tako nešto desilo valjda u Londonu“.

U to vreme, bolesti poput tuberkuloze, velikih boginja i šarlaha su uzrokovale veliku smrtnost, posebno u gusto naseljenim gradovima. Zato nije trebalo mnogo da se već prisutni strahovi dodatno razmnože utabanim stazama „rekla-kazala“. Kako to inače biva u primeni tog najstarijeg „komunikacionog alata“, što su se glasine više širile, to su bivale smrtonosnije. Uskoro je javnost baratala „proverenim činjenicama“. Jedna od njih je da čim se knjiga otvori klice ubice kreću u frontalni napad – dovoljno je udahnuti prašinu sa stranica kako bi se prenela zaraza. Ko je baš rešio da čita, rizikovao je da oboli i od raka, ako se neko sa malignim oboljenjem iskašljao nad knjigom.

Knjige zaraženih prosledi – bolnicama!

Kada se Pulov izveštaj tek pojavio, štampa je za živo čudo u početku reagovala sa priličnom dozom opreza. Većina novinara je u svojim tekstovima zaključivala da sa polica javnih biblioteka ne vreba opasnost, jer je verovatnoća da se klice prenesu preko knjiga izuzetno mala. Ali kada je postalo jasno da sa takvim stavom tiraži ozbiljno posrću pred konkurencijom „građana reportera“, urednici su „promenili ploču“.

Iste novine koje su do juče pozivale na zdrav razum, sada su bile pune vesti kao što je ona da su se svi članovi gradske biblioteke u Ohaju zarazili jer nije dezinfikovana knjiga koju je čitao jedan oboleli. Novinari su se obrušili i na lekare, optužujući ih da sede skrštenih ruku dok se „knjiška pošast“ nezadrživo širi.

Histerija je kulminirala krajem 19. veka, najviše u SAD i Velikoj Britaniji, gde se čak umešala i država. Vlasti u Americi su naložile da sve knjige u bibliotekama moraju da se sterilišu posle svake upotrebe. I to iako se pokazalo da su hemikalije korišćene u tu svrhu – rastvor sa formalinom – štetne po hartiju. U Velikoj Britaniji su za te namene korišćena isparenja fenola. Biblioteka u Bredfordu je pokazala dodatnu inicijativu, sačinivši spisak ko je sve u gradu oboleo od velikih boginja, pa nisu primali nazad knjige od njih nego su ih prosleđivali – bolnicama!

Šta sa “sumnjivim knjigama”?

Naravno da nije nedostajalo onih koji su državu optužili za „mlaka rešenja“ i predlagali oštrije propise. Primera radi, članovi bibliotekarskog kluba iz Masačusetsa su zahtevali od nadležnih da se „sumnjive“ knjige odmah spale i time širenje zaraza saseče u korenu. Na ovakve predloge je Henri Liman, lekar iz Čikaga, podsmešljivo odgovorio kako bi najbolje bilo da se uposli dodatnih 15.000 sanitarnih inspektora koji će zapečatiti sve kuće u kojima ima bolesnih, da se obezbede stakleni kavezi za prevoz dece do škola i steriliše sva pošta u SAD. Javnost, međutim, ne samo da nije pokazala razumevanje za Limanov humor, već je i njega i malobrojne istomišljenike proterala u svojevrsni intelektualni karantin.

Tako je došlo do istorijskog apsurda da su industrijske velesile zakoračile u 20. vek sa još oštrijim propisima za segregaciju znanja sadržanog u knjigama. Velika Britanija, koja je u svom zakonu o javnom zdravlju donetom još 1857. već imala odredbe kako oboleli od zaraznih bolesti moraju da se ponašaju, dopunila je ovaj zakon 1907. zabranama koje su se odnosile na upotrebu knjiga. Sada je bolesnicima koji su mogli da zaraze druge, osim obaveze da o svom stanju obaveste vlasnike prodavnica, apoteka, kafea i drugih objekata u koje uđu, te da dezinfikuju posteljinu i druge stvari pre nego što ih ustupe drugima, zakonom naređeno da ne smeju da pozajmljuju knjige iz biblioteka.

Nove odredbe su propisivale i da ukoliko član biblioteke koji je već pozajmio knjige u međuvremenu oboli od neke zarazne bolesti, posebna komisija određuje da li će te knjige biti dezinfikovane i vraćene u upotrebu ili će biti spaljene. Kako biblioteke ne bi trpele gubitke, za sve naslove koji su bili uništeni dobijale su novčanu nadoknadu.

Zrno zdravog razuma

U drugim evropskim zemljama regulatori se nisu baš do te mere unosili u ovu problematiku. Ipak, sačuvana je studija iz Nemačke koja se bavila tim problemom, dok su u Francuskoj radili na pronalaženju najbolje mešavine hemikalija za čišćenje hartije. Francuzi su predlagali i preventivne mere od „knjiške zaraze“. Neke od njih bile su postavljanje činija sa vodom za pranje ruku na ulaze biblioteka, brisanje podova i polica sredstvima za uništavanje klica, ali i pravljenje posebnih ovlaživača za sve one koji su imali lošu naviku da ližu prst kada okreću stranice knjige.

Panika je počela da jenjava oko 1910. godine. Razlog za to je bio sve veći broj lekara koji su počeli da iznose u javnost rezultate istraživanja koji su dokazivali da u vreme epidemija nije bilo više obolelih među zaposlenima u bibliotekama, ili među članovima biblioteka. Podršku su davali i univerzitetski stručnjaci, pa su, recimo, britanski profesor medicine Henri R. Kenvud i njegov američki kolega Volter Braun objavljivali detaljne rezultate ogleda vezanih za tuberkulozu i šarlah, koji su nedvosmisleno potvrđivali da se ove bolesti ne mogu preneti preko knjiga.

Dodatno, lekari su počeli da potenciraju i pitanja zašto bi korišćenje knjiga bilo opasnije od upotrebe papirnog novca, za koji je dokazano da sadrži razne štetne mikroorganizme ali ne u količinama koje mogu da ugroze ljudsko zdravlje.

Panika je virus kome nema leka

Ipak, i dalje su se oglašavali „stručnjaci“ koji nisu odustajali od upozorenja da su knjige opasne po život i što je neverovatno – opet su prednjačili zaposleni u bibliotekama! Po spremnosti da dezavuiše medicinske „neznalice“ istakao se šef Odeljenja za javna dokumenta Slobodne biblioteke Filadelfije Viljam R. Rejnik. On po struci nije bio entomolog, ali mu to nije smetalo da napiše studiju o insektima kao prenosiocima zaraze, sa posebnim osvrtom na one koji obitavaju po knjigama. Svoj rad je objavio u „Američkom časopisu za farmaciju“ 1912. godine. Detaljno je opisao navike kućnih muva, paukova i drugih insekata, kako one utiču na širenje zaraza i koje sve bolesti insekti prenose ljudima preko knjiga – od obične prehlade, do gonoreje i raka.

U prilog svojim tvrdnjama naveo je slučaj prevodioca koji je, prema njegovim rečima, preminuo od trovanja samo zato što je rukom, kojom je pre toga držao stari zaraženi turski rukopis, dodirnuo otvorenu ranicu na licu. Kome to nije bilo dovoljno kao naučni dokaz, mogao je da pročita u istoj studiji da je čak 40 morskih prasića uginulo pošto su došli u dodir sa prljavim, zaraženim papirom iz knjiga.

Rasprave o tome da li su knjige potencijalne ubice konačno su potpuno utihnule tek pedesetih godina prošlog veka. Ako ovaj podatak zvuči neverovatno za naše doba naučne i tehnološke „prosvećenosti“, dovoljno je pogledati kakve sve „proverene informacije“ kolaju o korona virusu pa da bude jasno do koje mere je lako zaraziti se neznanjem i da je panika virus kome očigledno nema leka.

Zorica Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

23. aprila 2020. 0 komentar

B&F Plus Ekonomija IZDVAJAMO Vesti

Naftni rat: Ovako je cijena američke nafte završila u minusu

by bifadmin 21. aprila 2020.

U sjeni pandemije korona virusa besneo je globalni naftni rat između najvećih svjetskih proizvođača nafte, Saudijske Arabije i Rusije. Ali njegova primarna meta bili su američki proizvođači nafte koji koriste tehnologiju frackinga. Rusija i Saudijska Arabija našle su kompromisno rješenje, doduše uz veliku dozu odugovlačenja, kako bi uzdrmale američke naftaše. Paradoksalno, u ovom trouglu, najmanje uticaja imali su američki naftaši, iako su oni jedini kojima je bio u pitanju – goli opstanak.

Izbijanje epidemije korona virusa u Kini početkom januara i radikalne mjere kineske vlade da se spriječi dalje širenje uključivale su i masovno zatvaranje fabrika. Jedna od posljedica je i smanjenje potražnje za naftom, što je za najveće proizvođače nafte bila jako loša vijest. Generalno, nafta je glavni izvor budžetskih prihoda u većini zemalja najvećih proizvođača nafte. Zato svaki pad cijena „crnog zlata“ na svjetskom tržištu direktno utiče i na unutrašnju socijalnu i političku stabilnost ovih država.

Stoga ključni interes država okupljenih u Organizaciji zemalja izvoznica nafte (OPEC) nije maksimalna cijena, već stabilnost cijena. Kako je epidemija korona virusa postala globalni problem, posebno u Evropi i SAD, potražnja za naftom dodatno je pala. Time je stvoren drastičan poremećaj na svjetskom tržištu, gdje je iznenada ponuda daleko nadmašivala potražnju i automatski vodila do pada cijene.

Pošteno, pa ko koga prevari

Pokušaj članica OPEC-a, predvođenih Saudijskom Arabijom da, zajedno sa Rusijom, na sastanku sazvanom 5. marta, postignu dogovor o smanjenju proizvodnje, kako bi se uspostavio balans ponude i potražnje i stabilizovala cijena nafte, neslavno je propao.

Kako to obično biva, đavo leži u detaljima, a svaki pokušaj koji uključuje grupu zemalja da dobrovoljno smanje svoje budžetske prihode odvija se po principu „pošteno, pa ko koga prevari“. Svako želi da se pad cijena zaustavi, ali istovremeno niko ne vjeruje ostalima da će i oni značajno smanjiti proizvodnju. Ovog puta Rusija je bila ta koja je odbila predložene kvote za smanjenje proizvodnje nafte. Smatrala ih je neprihvatljivim, a njeno odbijanje je označilo početak naftnog rata između Saudijske Arabije i Rusije.

U pokušaju da Rusiju „nauči pameti“, Saudijska Arabija krenula je sa neograničenim pumpanjem nafte s ciljem da preplavi ionako prezasićeno tržište. Očekivano, vrlo brzo cijena nafte strmoglavila se sa četrdesetak dolara za barel na dvadesetak dolara, dovodeći do situacije koju je OPEC pokušavao izbjeći.

Nek komšiji crkne krava

U ovom slučaju Saudijska Arabija odlučila se za za logiku „samo da komšiji crkne krava“, računajući da će kratkoročni masivni gubitak pretvoriti u dugoročnu zaradu. Ultimativni cilj bio je da se Rusija potisne sa međunarodnog naftnog tržišta i da njene kupce preuzme Saudijska Arabija. Za postizanje tog cilja izabrane su neviđeno niske cijene nafte i dodatni popusti za tradicionalne kupce ruske nafte.

Saudijske prijetnje da će globalne cijene nafte ostati na dvadesetak dolara ili čak i niže godinama, ruska strana prokomentarisala je „moguće, i što se nas tiče mi možemo izdržati desetak godina sa cijenom od dvadesetak dolara za barel”.
Naravno, u ovom slučaju obje strane su blefirale, ali lakonski ruski odgovor bio je i svojevrsno upozorenje saudijskoj strani.

Ruski budžet značajnim dijelom zavisi od naftnih prihoda, ali to nije jedini izvor prihoda. Drastičan pad prihoda od nafte svakako bi pogodio ruski budžet i ekonomiju ali ne bi automatski značio ekonomski krah. Jer, ruska ekonomija nije samo nafta i gas. Osim toga, u periodima kada je cijena nafte bila puno viša, Rusija je dio tih prihoda ostavljala u poseban fond „za crne dane“ i tu se nakupilo oko 400 milijardi dolara.

S druge strane, Saudijska Arabija u cijelosti zavisi od naftnih prihoda, što znači da bi drastičan pad automatski doveo u pitanje i socijalnu i političku stabilnost, što je poslednja stvar koju vladajuća elita želi.

Stvarna meta američki naftaši

Iako je na površini ovo izgledalo kao rusko-saudijski obračun za kontrolu nad globalnim naftnim tržištem, stvarna meta su bili američki proizvođači nafte. I to prvenstveno oni koji koriste tehnologiju frakinga. Ovaj način izvlačenja nafte poslednjih desetak godina značajno je povećao ukupnu američku proizvodnju nafte i automatski smanjio zavisnost SAD od uvozne nafte. Drugim riječima, direktna posljedica je bila manja potražnja i za saudijskom naftom.

Ali ovaj američki naftni bum imao je ozbiljnu slabost – ovakav način vađenja nafte izuzetno je skup. On naime postaje rentabilan tek kad su cijene nafte minimalno na nivou od pedesetak dolara za barel. Dodatan problem je što su se fraking kompanije debelo zadužile kod banaka da bi mogle početi sa vađenjem nafte i dugoročniji pad cijena nafte automatski bi značio i njihov bankrot.

Iz saudijske perspektive, ovo je i više nego privlačna opcija. Pogotovu ako bi se jednim udarcem riješili dvije muhe: potisnuli Ruse i eliminisali novu generaciju američkih naftaša. Iz ruskog ugla, šansa da se zada ozbiljan poslovni udarac opstanku naftnih fraking kompanija u SAD, spada u kategoriju spajanja ugodnog sa korisnim.

Izravnavanje računa

Ekonomsko slamanje, ili barem značajno slabljenje jednog od značajnijih američkih energetskih sektora, ima višestruku vrijednost, ne samo ekonomsku već i političku. Ovo je dakle bila dobra prilika za izravnavanje računa.

Gasovod „Sjeverni tok 2“, koji bi direktno povezao Rusiju i Njemačku ispod Sjevernog mora, zaobilazeći Ukrajinu, i za obe države je od strateške važnosti, krajem prošle godine našao se na udaru nove runde američkih sankcija. Iako je praktično do završetka čitavog projekta ostalo nekoliko sedmica, američka prijetnja brutalnim sankcijama svakoj firmi direktno ili indirektno uključenoj u ovaj projekat, dovela je do toga da su uključene švajcarske i njemačke firme jednostavno odustale.

To što su SAD i Njemačka, barem na papiru, strateški saveznici i stubovi temeljci NATO pakta, nije zaštitilo ni Njemačku, niti njemačke firme. Njemačka je jednostavno bila prinuđena da ovo ćutke proguta, ali Rusija ima više manevarskog prostora kao i više mogućnosti da uzvrati. Ovaj gasovod će biti završen, prije ili kasnije, i pored američke prijetnje svakoj kompaniji koja prihvati ovaj posao. Ali činjenica da je njegov završetak odložen barem za 6 do 12 mjeseci, istovremeno znači da Rusija gubi očekivani prihod.

Gde skladištiti svu tu naftu?

Prilika da se barem djelimično poravnaju računi sa SAD ukazala se u trenutku kada je na globalnom nivou, uključujući tu i SAD, ekonomija postala izuzetno ranjiva. Odnosno, nakon uvođenja masovnih karantina. S obzirom na izuzetnu zaduženost naftnih kompanija koje se bave vađenjem nafte metodom frackinga, ekstremno niske cijene ne samo da prijete da ih odvedu u bankrot, već i da u sledećem koraku gurnu u ambis i banke kreditore čija potraživanja postaju nenaplativa.

Za američke fraking naftne kompanije situacija je postala kritična, pa su predstavnici ovih kompanija tražili od američke vlade da i njih, kao žrtve korona virusa, spašava ubrizgavanjem svježih milijardi dolara pomoći.

Globalna ekonomija je praktično stala, a istovremeno tržište je bilo preplavljeno jeftinom naftom za koju nema kupaca. Američka vlada je u prvoj fazi pokušala ovo da prikaže kao pozitivan razvoj. Objavila je kako je ovo sjajna prilika da se za male pare napune strateške rezerve. S druge strane, američki naftaši nisu videli ništa dobro u ovim rekordno niskim cijenama.

Još veći problem postalo je skladištenje velikih količina nafte koja se svakodnevno pumpa. Rezervoari u rafinerijama odavno su se napunili. Počeo je da raste i broj tankera koji se koriste kao skladište. Napunjeni naftom stoje usidreni u lukama, čekajući da se cijena nafte stabilizuje i vrati na neki normalan nivo. Bilo je samo pitanje vremena šta će se desiti kada se i preostali tankeri i rezervoari napune, a cijena ostane niska.

Vidimo se u sledećem naftnom ratu

U međuvremenu, kao što je bilo i očekivano, Rusija i Saudijska Arabija su našle kompromisno rješenje. Ali za američke kompanije – odveć kasno. Paradoksalno, u ovom trouglu, najmanje uticaja imali su američki naftaši, iako su oni jedini kojima je u pitanju bio goli opstanak.

Sada se svi pitaju kada će globalna ekonomija početi da se oporavlja. Jer, jedan od faktora koji će uticati na stabilizaciju naftnog tržišta je upravo taj oporavak. Za sada niko sa sigurnošću ne može predvidjeti kada će se to desiti, za nekoliko sedmica ili nekoliko mjeseci. No, tek tada će se moći vidjeti ko je iz najnovijeg naftnog rata izašao kao relativni pobjednik a ko kao gubitni. Ali i taj rezultat biće samo privremen do sledeće runde naftnog rata.

Borba za uticaj i tržišni udio na globalnom naftnom tržištu je konstantna, dok mješavina ekonomskih, političkih i geopolitičkih interesa i ciljeva ovaj segment globalne ekonomije čini nepredvidljivim. Nafta je još uvijek moćno oružje, čak i u situaciji kada je ima previše na tržištu i kada je cijena rekordno niska.

Dražen Simić

broj 172, april 2020

Foto: Pieter01, Pixabay

21. aprila 2020. 0 komentar

B&F Plus IZDVAJAMO Vesti

Da li je zdravstveni sistem SAD suroviji od koronavirusa

by bifadmin 20. aprila 2020.

Medicinski stručnjaci, ali i deo ekonomskih analitičara u SAD, upozoravaju da je aktuelna pandemija jasno pokazala da je zdravstvo „rak rana“ američkog društva. Pre pandemije, 27 miliona Amerikanaca nije imalo zdravstveno osiguranje. Sada im se pak pridružuju i milioni koji su ovo pravo ostvarivali preko poslodavaca a ostali su bez posla. U pokušaju da ugasi požar koji se ubrzano širi, Tramp je najavio upumpavanje 100 milijardi dolara u zdravstveni sistem. Kritičari ovaj potez ocenjuju kao gašenje kuće koja bukti – malim bokalom vode. U trenutku pisanja ovog teksta, test na koronu je besplatan, ali troškovi lečenja za one bez osiguranja umeju da narastu čak i do 73.000 dolara. Sve nade polažu se u hitno omogućavanje pristupa zdravstvenoj nezi za širu populaciju.

Kada je zaraza bila hiljadama kilometara daleko od Sjedinjenih Država, predsednik Donald Tramp je koronu zvao „kineskim virusom“. Istina, iz Kine je potekao, ali je takođe istina i da je ova zemlja uspela da epidemiju stavi pod kontrolu, bar prema zvaničnim podacima. U koje doduše veliki deo sveta gaji sumnje. Ali, šta se za to vreme desilo Sjedinjenim Državama?

Amerika je prva zemlja u svetu koja je prešla psihološku granicu od 100.000 zaraženih. U trenutku pisanja ovog teksta nemoguće je pretpostaviti kojom će se brzinom virus širiti među njenim stanovništvom i kakve će krajnje posledice imati.

Zdravstvena računica

Ekonomista Džefri Saks je izrazio bojazan da Amerika nije u stanju da obuzda epidemiju onako kako je to učinila Kina. Pre svega zato što SAD, u strahu od usporavanja ekonomije, nisu odmah reagovale na pojavu virusa zatvaranjem preduzeća i prelaskom na rad od kuće, bar ne u trenutku kada je to moglo da uspori širenje zaraze.

Osim toga, Amerika, upozorava Saks, ima loš zdravstveni sistem. Prema njegovom mišljenju, Tramp je od dolaska na vlast svesrdno radio na urušavanju javnog zdravstva. Pre dve godine ukinuta je Pandemijska jedinica u okviru Saveta za nacionalnu bezbednost, a prošle godine su povučeni epidemiolozi koji su u Kini pratili zdravstvenu situaciju. „Tramp snosi odgovornost za sve to, ali on nije jedini krivac za sumorne izglede Amerike pred ovom pandemijom“, ocenjuje poznati ekonomista. Suština problema je, ističe, u polazištu da je primarni cilj lečenja ostvarivanje zarade, a ne unapređenje opšteg zdravlja stanovništva. To onda ima za posledicu da se zdravlje unapred proglašava privilegijom koja je rezervisana samo za imućnije.

I zaista, Sjedinjene Države su poznate po neuobičajenom zdravstvenom sistemu u poređenju sa većinom drugih zemalja. Za početak, on nije centralizovan. U ukupnom broju medicinskih ustanova, samo 21 odsto je u državnom vlasništvu, a preostale su privatne. One se dele na neprofitne i profitne. Najviše je bolnica koje su osnovale neprofitne ustanove, poput crkvi, drugih dobrotvornih i neprofitnih organizacija. One zbog svog doprinosa zajednici ne plaćaju lokalne poreze, pa je verovatno to jedan od razloga što je ovakav vid poslovanja najčešći u zdravstvenom sektoru. Njihovi pacijenti pak plaćaju lečenje, ali su cene u neprofitnim bolnicama niže nego u profitnim, što nije slučaj i sa kvalitetom usluge.

Poskupljenja kao jedina konstanta

Iako država izdvaja velike svote za zdravstvo, to ne utiče na veću dostupnost medicinskih usluga. Kako pokazuje istraživanje iz 2017. godine koje je obuhvatilo 11 najrazvijenijih saveznih država, one imaju veoma skupe zdravstvene sisteme koji bi, za taj novac, morali biti efikasniji.

Postoji mnoštvo podataka koji upozoravaju da je zdravstvo „rak rana“ američkog društva. Uprkos tome, njegovi troškovi rastu iz godine u godinu. Primera radi, samo od 1997. do 2011. godine, troškovi lečenja su, sa uračunatom inflacijom, porasli za 63 odsto. Troškove plaćaju građani koji nemaju zdravstveno osiguranje, ali i oni koji imaju osiguranje koje ne prokriva sve medicinske usluge.

Zdravlje košta, i to mnogo

Prethodni američki predsednik Barak Obama je, u pokušaju da uvede zdravstveno osiguranje za ranjivije kategorije stanovništva, bio zasut optužbama da je komunista. Takođe, proglašavan je i socijalistom koji želi da uništi temelje na kojima je sazdana Amerika. Uspeo je da progura zdravstveno osiguranje „Medicare“ za ljude starije od 65 godina koji su radili bar deset godina i plaćali doprinose, i „Medicaid“ za one sa nižim primanjima, koji nemaju novca za privatne bolnice. Ovo se u toku pandemije pokazalo kao spas za mnoge Amerikance, jer sada te kategorije stanovništva, uz one koji su osigurani, mogu da se leče.

Inače, pre izbijanja pandemije oko 27 miliona Amerikanaca nije imalo zdravstveno osiguranje. Od broja onih koji su imali osiguranje, polovina je bila osigurana preko poslodavaca. To znači da je sa zatvaranjem mnogih firmi veliki deo njih izgubio pristup lečenju. A troškovi istog nisu bili mali.

Naime, tek početkom marta, nakon pritiska demokratskih predstavnika u Kongresu, ukinuta je naplata od 1.331 dolara za testiranje na koronavirus. Tako je ono počelo da se radi besplatno. Ali ukoliko je test pozitivan, računi počinju da se gomilaju. Prema podacima „Fair Health“, nevladine organizacije koja se bavi proračunavanjem medicinskih troškova, šest dana bolničkog lečenja od koronavirusa za osobu koja nema osiguranje, ili za osobu koja je smeštena u zdravstvenu ustanovu koja nije pokrivena njenim osiguranjem, košta 73.000 dolara. Pacijentima sa zdravstvenim osiguranjem umanjuju se troškovi lečenja u proseku na nešto više od 38.000 dolara, ali i to zavisi od vrste usluge i cene lečenja u određenoj bolnici.

Finansijska injekcija za zdravstvo

U situaciji kada se zaraza veoma brzo širila, stručna javnost je zahtevala od Trampove administracije da aktivira deo Zakona o zaštiti pacijenata i povoljnoj zdravstvenoj nezi, takozvanog Obamacare-a. Tim članom se olakšava procedura za dobijanje zdravstvenog osiguranja u situacijama prirodnih i sličnih katastrofa. Tramp je ovaj zahtev odbio. To znači da će milioni ljudi koji su ostali bez posla i dalje morati da se bave papirologijom kako bi ostvarili pravo na lečenje. I to u situaciji kada vreme igra presudnu ulogu u zaustavljanju epidemije.

Ipak, u celom ovom ideološkom haosu pojavilo se i zrno razuma. Dok se epidemija rapidno širila a sa njom rastao i broj žrtava, Trampova administracija je najavila da će koristiti državni novac za plaćanje bolničkih računa neosiguranih pacijenata. Za te svrhe izdvojeno je 100 milijardi dolara. Kritičari i dalje smatraju da ova svota neće omogućiti svima pristup zdravstvenoj nezi. Ali bar će nekima pomoći. S druge strane, bolnice izveštavaju da su i dalje u finansijskim problemima. Jer, zbog otkazanih redovnih operacija i drugih intervencija, na kojima su dobro zarađivale, sada ne mogu da podmire troškove poslovanja.

Odlaganje odlaska lekaru zbog straha od troškova

Sve je više medicinskih stručnjaka koji upozoravaju da će slabosti američkog zdravstvenog sistema proizvesti gore posledice nego sam virus. „Mi nemamo zdravstveni sistem, jer sistem podrazumeva plan koji važi za sve, a mi imamo gomilu različitih privatnih i državnih bolnica i milione stanovnika bez zdravstvenog osiguranja“, opisuje situaciju Lin Bluet, profesorka zdravstvenih politika na Univerzitetu u Minesoti. Pošto broj neosiguranih Amerikanaca mlađih od 65 godina raste od 2016. svake godine, ona strahuje da bi mnogi koji imaju simptome korone mogli zbog visokih troškova odlagati odlazak kod lekara sve dok situacija ne postane ozbiljna, a time i teža za lečenje.

Takvo ponašanje se može očekivati i kod dela onih koji imaju privatno osiguranje, uglavnom preko poslodavca, jer najčešće nisu pokriveni troškovi celokupnog lečenja. Jedno istraživanje iz 2018. godine je pokazalo da zdravstveno osigurani građani SAD godišnje za medicinske usluge, pored onoga što im plati osiguranje, doplate još 3.300 dolara.

Stoga ne iznenađuje sve više pesimističkih prognoza da će Amerika platiti izuzetno visoku cenu pandemije. Razlog za to je činjenica da je u ime slobodnog tržišta uporno odbijala da prihvati koncept zdravstvenog sistema koji je dostupan svima, uključujući i plaćena bolovanja. Struka uglavnom ocenjuje da su mere koje sada Tramp preduzima radi ublažavanja posledica zaraze koja se već uveliko raširila – zakasnele. Osim toga, neke od njih, poput naloga velikim privatnim kompanijama da preusmere proizvodnju na izradu nedostajućih respiratora i dezinfekcionih sredstava deluju i cinično, jer se i te kako kose sa duhom slobodnog tržišta.

Zato će njegova nevidljiva ruka biti blagoslov za osiguravajuće kompanije. U jeku pandemije objavljena je analiza tržišta osiguranja, prema čijim rezultatima bi, ukoliko milionima Amerikanaca zaista bude bila potrebna bolnička nega, premija osiguranja naredne godine mogla porasti za 40 odsto.

Marija Dukić

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

20. aprila 2020. 0 komentar

Noviji članci

Stariji članci