Intervjui

Kada ljubitelji tehno muzike u rane jutarnje sate napuste čukarički klub KPGT, teško da neko od njih zna da je ova zgrada iz 1899. bila najveća fabrika šećera u Jugoslaviji. Večina sličnih, i još starijih objekata širom Srbije svedoče da smo u prošlosti imali i industrijsku strategiju i industriju. Činjenica da su među njima u najboljem stanju oni koji, iako zastareli, još uvek rade, upućuje na dve stvari: kako se odnosimo prema nasleđu i kakva nam je industrija danas.

Na mestu današnje Karaburme prostirala se bara sve do poslednje decenije 19. veka, kada su na obalama beogradskih reka počeli da niču industrijski centri, među prvima Ada Huja. Proširila se posle izgradnje klanice, železničkog puta kojim je povezana sa ostatkom grada i elektrifikacije. Ovde se razvijala tekstilna industrija, prvo u manjim fabričkim pogonima za proizvode od tekstila Davida Pajića iz 1896. koja je posle 14 godina prešla u ruke poznatog industrijalca Koste Ilića i tada je proširena tkačnicom, predionicom i dvema zgradama u kojima su stanovali radnici. Nakon Drugog svetskog rata preimenovana je u Beogradski vunarski kombinat. Deo Ilićeve „imperije“ tada je iskorišćen za Fabriku liftova „David Pajić“. Danas najveći deo Ilićevog kompleksa poseduje Vopeks Trejd d.o.o. a ova fabrika deli neizvesnu sudbinu mnogih propalih fabrika.

Hotel Admiral danas

U njenoj blizini nalazi se hotel Admiral, nekada vila Vladimira Ilića koji je bio na čelu koncerna fabrika Koste Ilića. Ova i vila čuvenog Đorđa Vajferta u Bulevaru vojvode Putnika su jedina dva očuvana objekta koja svedoče o tome da su industrijalci živeli u blizini svojih fabrika. Nedaleko se nalazi Beogradski vunarski kombinat, koji je 1898. osnovao Evgenije Mihel za proizvodnju čoje, a koji je 1906. prešao u vlasništvo Koste Ilića i sinova. Jedan od njih, Vladimir Ilić je isušio bare na dunavskoj obali i napravio radničko naselje koje je kasnije preraslo u Karaburmu. Fabrika se širila, pa je u sklopu Vunarskog kombinata radio čak 41 fabrički objekat. Kombinat je propao zajedno sa komunizmom, i sveo se na svega 150 zaposlenih. Privatnici koji su ga kupili najavljivali su obnavljanje tekstilnog giganta i nova zapošljavanja.Umesto toga zgrade se urušavaju, a od februara im je zbog neplaćenih računa isključena i struja.

U još gorem stanju je nekadašnja vizija pomenutog Đorđa Vajferta – rudarsko naselje u Kostolcu koje je sagradio krajem 19. veka. Vajfert je ulagao u rudnike, naselja, škole i bolnice čak i kada nije imao šta, kada se po beogradskoj čaršiji govorilo “dužan kao Vajfert”. Danas – sve što je stvorio propada. Tako je i od kostolaćkog naselja ostalo samo sedam oronulih potleušica u kojima žive siromašne romske porodice, koje za ovo istorijsko svedočanstvo o nekadašnjim uspesima srpske privrede kažu: “Dobro je za muzej ali ne i za život”.

Hleba i baruta

Navedeni primeri teorijski spadaju u industrijsku kuturnu baštinu, koja po definiciji obuhvata zgrade, mašine, slkadišta, energetska postrojenja, rudnike, pa i mesta namenjena društvenim aktivnostima povezanim sa industrijom, poput stambenih ili obrazovnih. Međutim, prema iskustvu Rifata Kulenovića, muzejskog savetnika u Muzeju nauke i tehnike koji godinama izučava ovu oblast, zbog neadekvatne zainteresovanosti države praksa je značajno drugačija: najbolje očuvani objekti i mašine su oni koji su i dalje u proizvodnji. Teško se ovo može vezati za uobičajeno obnavljanje industrije, jer da je imamo, mašine od 50 i više godina starosti bi danas bile neodgovarajuće. No, neka postrojenja za proizvodnju električne energije koja su pre više od veka omogućila razvoj industrije u Srbiji su još u funkciji. „Od deset starih hidroelektana, pet su u gotovo originalnom stanju, nalaze se na Nišavi, Đetinji i Crnom Timoku i neprekidno do dan danas proizvode električnu energiju“, priča Kulenović: “One su sada deo porodičnih istorija – na mašinama u ovim elektranama rade potomci nekadašnjih radnika i inženjera, koji su nasledili znanje o rukovanju zastarelom opremom. Srećom, u okviru EPS-a ostvaruje se program revitalizacije 17 malih hidroelektana, uključiv i ovih nastalih do 1940. godine”. Izgradnju prvih hidroelektrana u Srbiji inicirali su ugledni i bogati građani, trgovci, vlasnici firmi i drugi, obično organizovani u akcionarska društva. Tako su, na primer, predsednik opštine, okružni načelnik, dva okružna inženjera, sreski lekar, direktor gimnazije i nekoliko trgovaca osnovali „Zaječarsko električno društvo” čije delo je HE Gamzigrad.

Naš sagovornik podseća da je Srbija ceo 19. vek provela boreći se za nezavisnost, pa se početak industrije vezuje za preduzeća koja su proizvodila naoružanje i municiju, poput barutane u Stragarima iz 1806. godine, topolivnice u Beogradu iz 1808, livnice u Kragujevcu 1836. godine od koje je petnaestak godina kasnije nastao veliki vojni Arsenal. Za državu je od strateške važnosti bila i prehrambena industrija, koju je postepeno razvijala otvaranjem klanica i izvozom poluproizvoda, a nešto kasnije i tekstilna industrija. Razvoj je ubrzan u prvoj dekadi 20. veka, a u periodu između dva svetska rata samo u beogradsku industriju uloženo je oko 500 miliona dinara (1925. godine za 100 dinara mogli ste dobiti 9,35 franaka), od čega dosta i stranog kapitala. Industrija je planski razvijana sa željom da se dostigne Evropa, gde su se školovali mladi ljudi koji su, po povratku, često imali viziju kako da modernizuju zemlju. Primer naprednih tehnologija je jedan tip puške Mauzer koju je usavršio naš inženjer Koka Mladenović. Isto tako bilo je i sitemskih napora poput izgradnje hidroelektrana, kao što je užička “Pod gradom” koju je „progurao“ profesor Đorđe Stanojević. Ona jedna od nekoliko takvih koje su radile po Teslinim polifaznim principima. Izgrađena je na samom prelomu vekova, samo četiri godine posle one na Nijagari. Zahvaljujući njoj, užička tekstilna (tkačka) fabrika je ušla u istoriju kao prva fabrika u Srbiji čije su mašine permanentno radile na električni pogon, ističe Kulenović.

„Snaga“ skončala u šiblju

Industrija je razvijana u svim krajevima zemlje, ali najviše u Beogradu i Nišu. Sredinom 20. veka region Niša je bio najpoznatiji industrijski prostor na Balkanu, i mogao se pohvaliti najrazličitijim delatnostima, pre svega zbog bilzine sirovinskih baza i mogućnosti komunikacije sa ostatkom zemlje, ali i zbog kadra. Ostaci mnogobrojnih industrijskih objekata svedoče i o razvijenosti prestonice. Beograd je prvi elektrifikovan, a zgrada u kojoj se sada nalazi Muzej nauke i tehnike je prva veća elektrana u Srbiji. Na žalost, u susedstvu u Dorćolskoj marini, termoelektrana „Snaga i svetlost”, obrasla u šiblje, decenijama propada.

Snaga i svetlost

Primeri dobro očuvanih objekata su „Železnička stanica Beograd“ koja, iako iz 1883. i građena od cigle i drveta, još služi svrsi, kao i glavna zgrada „Pošte Srbije“ u kojoj se i dalje obavlja poštanski saobraćaj. Nasuprot njima, grad ruže veoma oronuli čuvari istorije, poput starog Mlina pored zgrade „BIGZ“-a. Mnoge od pomenutih zgrada su u postupku zaštite, a stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda se zalažu za očuvanje industrijskog nasleđa i u procesima izrade planova detaljne regulacije. Po njima objekti koje bi trebalo zaštititi su pre svega: „Snaga i svetlost“ (koja je već u proceduri), te „Beogradski pamučni kombinat“, „Stara klanica“, „Beogradski vunarski kombinat“ i drugi.

Aleksandra Fulgosi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda objašnjava da revitalizacija ovakvih objekata nalaže očuvanje njihove forme uz minimalne izmene. No, većina industrijskih objekata zauzima veliku površinu i ima visoke tavanice pa se uglavnom mogu preurediti u javne prostore. Reč je o nepokretnostima čija bi obnova dosta koštala, a pošto država za to nikada nema dovoljno novca, njihova jedina šansa je saradnja privatnih investitora i gradskih vlasti. Dobar primer javno-privatnog partnerstva u ovoj oblasti biće najavljena revitalizacija zgrade “BIGZ”-a, čije će prizemlje biti namenjeno javnim dešavanjima, dok su na spratovima planirani stanovi, uz mogućnost da u nekima od njih budu smeštene galerije. “Da ima interesovanja, ovo bi se moglo uraditi i sa mnogim drugim objektima. Međutim, često nailazimo na zgrade kojima se ne znaju vlasnici, ili su pak vlasnici privatnici koji su zainteresovani samo za rušenje i ponovno zidanje”, sa žaljenjem konstatuje Fulgosi.

Ostali samo točkovi

Razvoj industrije uveliko oslikava i razvoj političkih ideja – ujedinjeni Srbi, Hrvati i Slovenci nekada su proizvodili avione, što je dokaz visokog industrijskog nivoa, a danas zasebno jedva proizvedu automobil po licenci. Prema rečima Rifata Kulenovića, ozbiljnija proizvodnja aviona krenula je ubrzo nakon Prvog svetskog rata,a njen najveći deo je bio koncentrisan u Zemunu zbog blizine komunikacija, i nešto kasnije izgrađenog aerodroma i Komande ratnog vazduhoplovstva. Aerodromske hangare je projektovao Milutin Milanković, koji je prvi u svetu primenio posebnu betonsku košuljicu za pokrivanje hangara. Jedna od prvih fabrika je bila „Ikarus“, koja je sa fabrikom „Zmaj“ do 1937. izradila 40 dvokrilnih engleskih lovaca, a posle 1938. i seriju domaćih lovaca Rogožarski IK-3, koji su u tom trenutku bili rame uz rame sa engleskim modelima. Najambiciozniji projekat prekinuo je Drugi svetski rat – testiranje Ikarus Orkana, lakog bombardera koji je bez problema dostizao brzinu od 550 km/h. Avionska industrija je u SFRJ razvijana na osnovu političkih odluka, što znači da je svaka od republika dobijala zadatak da izrađuje određene delove, i kada se to kosilo sa tržišnom logikom. Tako smo od industrije aviona došli do industrija koje ne mogu da proizvedu ni avionski točak.

U skladu sa našom odlukom da između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja objavljujemo tekstove o muzejima i istorijskoj i kulturnoj baštini, odlučili smo i da se malo podsetimo na to kako se odnosimo prema svom nasleđu.

Tekst je iz 90. broja, iz septembra 2012.

Svake godine, tokom jedne posebne noći muzejima svane: na stotine hiljada ljudi širom Srbije, a najviše mladih, čekaju sa nestrpljenjem da uđu i vide nove postavke. Nekim kustosima je „Noć muzeja“ bila dodatni izazov da čuvene Pikasove reči „dajte mi muzej i ja ću ga napuniti“ sprovedu u delo.

Ideja o muzejima kao sjajnom mestu za celovečernji provod ponikla je u prošlom veku u Berlinu, a manifestacija „Noć muzeja“ je prvo u Beogradu, a potom u celoj Srbiji doživela ogroman uspeh. Na početku, pre osam godina u glavnom gradu bilo je 20 hiljada posetilaca, 2007. godine, kada je manifestacija po prvi put održana na nacionalnom nivou čak 320 hiljada, a pretprošle godine zabeleženo je rekordnih 450.000 posetilaca. Prema rečima Ivana Stanića, koordinatora „Noći muzeja“, prošle godine se u manifestaciju uključilo 60 gradova (sedam puta više nego pre pet godina), broj postavki se udvostručio sa 100 na 200. „Očigledno je da smo uspeli da vratimo muzeje u žižu medijskog interesovanja, da ih „razmrdamo“ i privučemo novu publiku, koja je počela da ih doživljava na drugačiji način“, kaže Stanić.

Sa navedenom ocenom saglasna je i Dragana Martinović iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, autorka istraživanja „Muzejska publika u Srbiji“ i „Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji“. Naša sagovornica ističe da su inventivnost u odabiru tema i zanimljivo osmišljene postavke glavni razlog dolaska čak četiri petine posetilaca „Noći muzeja“, što je uticalo i na promenu profila publike. Klasičan posetilac muzeja je pretežno iz urbane sredine, starosti od 36 do 50 godina i stručnjak iz humanističkih oblasti, a potom su to mladi koji u muzeje dolaze u organizaciji škola i fakulteta. Tokom „Noći muzeja“ dolaze dobrovoljno, pa čak 40,7% posetilaca čini populacija od 18 do 25 godina, onih od 25 do 40 je 28,1%, a među publikom sa 70% ubedljivo dominiraju žene.

18. maja ove godine održava se jubilarna deseta Noć muzeja

Informacija provokacija

Među najposećenijim izložbama su postavke koje su se bavile intimnom istorijom koja ne ulazi u udžbenike – od kurtizana i donjeg veša do svadbenih običaja, životom u kazamatima, vamiprima, ali i novim tehnologijama. Ova svojevrsna provokacija za naše prilike imala je za cilj da se pre svega privuku oni koji ređe ili uopšte ne zalaze u muzeje. „Mnogi žele da posetu muzeju dožive i kao kreativnu, uzbudljivu, a ne samo kao saznajnu i naučnu, što je takođe jedna od smernica kustosima. Stoga je potrebno segmentirati publiku i praviti raznovrsne programe i postavke za različite starosne i socijalne kategorije posetilaca – a to je upravo ono što nedostaje našim muzejima”, konstatuje Martinović. U postavkama daleko više treba da se koriste mogućnosti novih tehnologija i da ih prate zanimljiva predavanja, radionice, performansi, koncerti – sve što upotpunjuje informaciju i čini je prijemčivijom za publiku.

Za to je neophodan novac, kojeg, kažu u muzejima, nema čak ni da bi se obezbedili elementarni uslovi za izložbe, ali naša sagovornica smatra da je veći problem u nedostatku lične inicijative. „Mnogi muzeji i dalje se prvenstveno oslanjaju na državnu pomoć i očekuju da ih neki potencijalni sponzor sam pozove. Ali oni su ti koji bi trebalo da se potrude da zarade novac na alternativne načine: prodajom kataloga, suvenira, replika, pružanjem stručnih usluga, i konzervatorskim radom, organizovanjem dečjih radionica i igraonica, radionica starih zanata, edukativnih radionica, pratećih programa, iznajmljivanjem prostora“…

U muzejskoj javnosti prisutne su i dileme da li posećenost muzejima , „kao poslednjem kulturnom pribežištu značajno osiromašene srednje klase“ treba i dalje podsticati politikom slobodnog ulaza i simboličnim cenama ulaznica, ili se i u tom segmentu treba ponašati komercijalno? Takođe, postavlja se i pitanje gde je mera kada komercijalizacija preti da sklizne u banalizaciju? Odgovore nude dobri primeri iz prakse, ističe naša sagovornica, podsećajući da su za izložbe poput „Dinosaurusi Argentine – džinovi Patagonije, „Sto godina slikarstva u Srbiji 1850–1950“ ili izložbe radova Salvadora Dalija, posetioci bili spremni da plate ulaznice skuplje od uobičajenih upravo zbog njihovog kvaliteta. Sa druge strane, u Srbiji se sve primetnije izdvajaju muzeji čija posećenost iz godine u godinu raste, kao što je slučaj u Gradskom muzeju u Somboru, u Muzeju grada Novog Sada, u Narodnom muzeju u Valjevu, Muzeju primenjene umetnosti, Etnografskom i Vojnom muzeju u Beogradu, a posebno u Muzeju istorije Jugoslavije.

Jugoslavija, ekskluzivno

Potonji je, naime, nakon Kalemegdanske tvrđave najposećenije mesto u Beogradu.

Nešto više od polovine posetilaca su turisti iz inostranstva, od kojih 45% dolazi iz bivših jugoslovenskih republika, a za njima slede turisti iz SAD, Koreje, Japana, Kine i zapadne Evrope. Gotovo 50% domaćih posetilaca u ovaj muzej dolaze prvi put, a prema rečima direktorke ove institucije Katarine Živanović cilj je da se značajnije uveća broj posetilaca iz Beograda, naročito osnovaca i srednjoškolaca. To će se, veruje, i ostvariti sa budućim postavkama koje će se baviti istorijom Jugoslaviju tokom celog 20. veka „i to na način na koji smo i do sada radili, povezivanjem istorijski značajnih događaja sa aktuelnim dešavanjima”.

Dosadašnji uspeh Živanović objašnjava inovativnim i intrigantnim idejama, na čijoj realizaciji „sarađujemo ne samo sa muzejima i institucijama kulture, već i sa nevladinim organizacijama i pojedincima iz zemlje i inostranstva, što postavkama daje svojevrsan pečat ekskluzivnosti“. Na primer, na skorašnjoj postavci „Iza gvozdene zavese” predstavljeno je 100 radova poljskih i 100 radova ruskih autora iz zbirki privatnih kolekcionara iz Poljske, u saradnji sa Poljskom fondacijom za savremenu umetnost.

Novi poslovni koncept ogleda se i u pronalaženju novih mogućnosti za zaradu, pa su sopstveni prihodi u odnosu na 2009. godinu uvećani za 44%, od čega se 40% obezbeđuje prodajom atraktivno osmišljenih suvenira. Ispostavilo se da su suveniri postali najbolja reklama za Muzej, a za neke posetioce čak i primaran razlog dolaska. U skladu sa planovima o novom programu i postavkama, na pomolu je „nova generacija“ suvenira koja će posetioce vratiti u doba „prve Jugoslavije“, a kada se budu stekli prostorni i tehnički uslovi, i prijatan kutak gde će moći da se odmore i okrepe.

U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.

Na teritoriji Srbije je živelo 17 rimskih imperatora, koji su „glavni junaci” projekta „Put rimskih imperatora”, čija je osnovna ideja da atraktivne arheološke lokalitete iz rimskog perioda poveže u jedinstvenu turističku rutu, dugu oko 600 kilometara. Za realizaciju su neophodna značajna sredstva i investitori koji će prepoznati višestruki značaj arheološkog turizma, koji kroz različite projekte podržavaju ne samo kulturne već i finansijske organizacije poput Svetske banke.

U dnevnim novinama i političkim magazinima karikature predstavljaju nezaobilazne komentare aktuelnih događaja, a njihovi najpoznatiji autori cenjeni su širom sveta jer izražavaju svoje stavove mimo državne i uredničke cenzure. Međutim, interesi oglašivača i političara, kao i sve veće pozivanje na „političku korektnost“ danas su u velikoj meri otupeli nekada ubojitu oštricu karikaturista. Domaća škola karikature decenijama je izvor izuzetnih autora, čiji radovi su pobeđivali na mnogobrojnim međunarodnim konkursima i bili objavljivani u najtiražnijim svetskim časopisima. A borbe protiv cenzure na našim prostorima oduvek je bilo na pretek…

Kada spominjemo borbu protiv režima u kontekstu političke karikature u poslednjih dvadesetak godina u Srbiji na pamet nam prvo padnu dela Predraga Koraksića Koraksa. Svoju poziciju „otpornog“ na cenzuru stekao je radeći za nezavisnu štampu u vreme Slobodana Miloševića. „Sad imam taj kredibilitet da niko ne sme da mi se meša u posao. Pre nekoliko godina u okviru Svetskog ekonomskog foruma u Njujorku imao sam prilike da razgovaram sa mojim poznatim kolegama, Dancingerom iz „Los Anđeles Tajmsa“, Plantuom iz „Le Monda“ i Šapatom koji crta za „Njujork Tajms“ i „Herald Tribjun“. Kada sam im rekao da nemam iznad sebe apsolutno nikakvu cenzuru, niti ikoga ko mi sugeriše šta da nacrtam, oni nisu mogli da mi poveruju. Svi oni odgovaraju svojim urednicima, ali veliko je pitanje koliko je to što oni rade dobronamerna pomoć ili cenzura. Uređivačka politika se razlikuje od lista do lista, ali nekakva granica koju ne treba preći postoji kod skoro svih“, naglašava Koraks.

Prema njegovim rečima, za većinu naših novina danas su tipične festivalske karikature, koje se na jednostavan način obračunavaju sa pojavama kao što su inflacija, kriza ili prirodne nepogode, i nemaju direktnu „adresu“ na koju su upućene. „Takvim karikaturama sam se i ja bavio za vreme Tita jer tada nije bilo moguće napraviti komentar usmeren protiv vlasti. Pokušao sam da se bavim političkom karikaturom u jednom nedeljnom dodatku u „Večernjim novostima“, pa sam nacrtao tadašnjeg predsednika slovenačkog CK France Popita kako pije viski, a u njegovoj čaši su se davili direktori uspešnih preduzeća koje je neposredno pre toga smenio. Ispod slike pisalo je „France Popi(t)“. CK Slovenije je poslao demarš CK Srbije, a mene su suspendovali tako da nisam mogao da radim tri meseca dok se sve nije sleglo“, priseća se Koraks.

Kako kaže, do pre četvrt veka je postojao jasno određeni cenovnik prema kome je svako na kraju meseca predavao karton sa objavljenim člancima ili ilustracijama na osnovu koga se isplaćivala plata, pa se čak dešavalo da jedan karikaturista dobije više novca od glavnog urednika. Međutim, početkom devedesetih, kada je imao normu od šest karikatura mesečno, počeli su da mu skraćuju isplate i da ga šikaniraju, pa su ga po donošenju novog pravilnika 1993. godine otpustili iz „Novosti“, sa rečima da „onaj ko ne podržava politiku kuće ne zaslužuje da radi u njoj“.

Tako se obreo u „Borbi“ i kasnije od prvog broja u „Našoj Borbi“. Zanimljivo je da je Slavko Ćuruvija jednom odbio da objavi Koraksovu karikaturu Miloševića kako stavlja medveđu šapu na „Našu Borbu“, a koja je posle osvanula na stranicama „Gardijana“. „U jednom trenutku samo se „Naša Borba“ održavala iznad površine u zenitu Miloševićeve vlasti. Redakcija je plaćala ogromne kazne vlastima, izbacivali su nas iz štamparije, pa čak i bacali čitav tiraž kroz prozore voza i sa kamiona prilikom transporta iz Novog Sada“, nabraja Koraks sve tadašnje nedaće. Sada je stalni karikaturista „Danasa“, ali sarađuje i sa pojedinim magazinima. Dešava mu se da zbog aktuelnosti događaja mora u poslednjem trenutku da menja već nacrtanu karikaturu, jer ga realnost u međuvremenu demantuje. Svo nadahnuće isključivo crpi iz vesti koje sluša ili prati preko interneta. Za nedeljnike se najčešće dogovara šta će okvirno biti tema, ali naglašava da izbor i realizacija ideje ostaju isključivo samo njegovi.

Za kritiku je potrebna opozicija

Dušan Gađanski je mladi, višestruko nagrađivani karikaturista beogradskog „Kurira“ i podgoričkih „Vijesti“ koji smatra da se situacija u našoj zemlji bitno promenila u poslednjih desetak godina. „Pre 2000. postojale su opozicione novine koje su oštro kritikovale Miloševićev režim, kao što su bile „Naša Borba“ ili „Demokratija“. Posle toga, štampa u celini, kao i većina objavljenih karikatura, postali su uniformisani jer se izgubila jasna granica između vlasti i opozicije. Karikatura je gurnuta u zapećak i vlasnicima se danas više isplati da objave nečiji oglas, nego da taj prostor ustupe kvalitetnom crtežu i snažnoj poruci. Iako postoje uticaji sa strane, verujem da postoji i neka vrsta autocenzure kod urednika, koji se sve više plaše da se nekome ne zamere, pa to postaje i zvanična politika novine“, kaže Gađanski.

On kaže kako mu je teško da zamisli da će se u Srbiji uskoro pojaviti neki novi autor kome će biti dozvoljena tolika sloboda kakvu ima Koraks u svom radu. „Takvu vrstu slobode imam radeći karikature za podgoričke „Vijesti“, ali to su opozicione novine koje traže takvu vrstu kritike u Crnoj Gori. Poenta je da je neophodno da postoje različite političke opcije, pa ako već postoje partijski listovi, barem će oni objavljivati međusobno sukobljena mišljenja i kroz karikature“, napominje Gađanski.

„Ljudi uglavnom ne znaju mnogo o karikaturi, pa čak ni oni koji su najodgovorniji za njihovo izlaženje u novinama. Nije potrebna jedino hrabrost da se nešto objavi – potrebno je i razumevanje da karikatura ne podrazumeva samo lepu ilustraciju nego i ideju koja stoji iza nje, a danas je to vidljivije nego ikada pre. Dobra karikatura mora u sebi da objedinjuje više različitih elemenata: da bude lepo nacrtana i estetski prihvatljiva u slikarskom smislu, da bude univerzalna i shvatljiva većem broju ljudi, ali pre svega da je aktuelna i da nosi važnu poruku. Najviše vremena provedem upravo na smišljanju te poruke, štosa koji može da pomiri zahteve univerzalnosti i aktuelnosti“, govori za B&F Jovan Prokopljević, jedan od naših najnagrađivanijih autora u zemlji i inostranstvu, čije karikature su preko 500 puta krasile naslovnu stranu „Politike“.

Od kada je u penziji, Prokopljević sedi po čitav dan u svom stanu i crta. Stalno učestvuje na međunarodnim konkursima, a skoro svake godine putuje u SAD gde prodaje svoje karikature i kalendare na šahovskim turnirima, gde zaradi dovoljno da isplati put i smeštaj. O konkursima se informiše preko interneta, ali najviše dobija pozive direktno od organizatora, koji ga prepoznaju kao jedno od najvećih imena na domaćoj sceni.

Tokom svoje karijere nije se suočavao sa cenzurom ali kaže da je glavni razlog za to način njegovog izražavanja, odnosno posedovanje takta i političke korektnosti koji ga sprečavaju da „otvoreno kaže sve stvari u lice“. „Biram da ne uvredim nikoga, ali ne zato da bih ja ostao nekako zaštićen zbog toga, već zato što sam još u mladosti naučio da bogalju ne treba u lice govoriti da je bogalj“, poručuje Prokopljević, koga nikada nije zanimala oblast političke karikature, iako veoma poštuje autore koji se njome bave, što samo potvrđuje koliko se razlikuju senzibiliteti pojedinih umetnika. Ipak, i on primećuje da su danas poznati crtači postali potcenjeni a da su karikature – da li zbog krize ili zbog nepoznavanja njihovih realnih vrednosti – najčešće izgubljene negde na unutrašnjim stranicama časopisa.

Direktor muzeja koji ne postoji

 Branko Najhold, poznati zemunski letopisac, arheolog-amater, ali i osnivač Zemunskog međunarodnog salona karikature poseduje zbirku koja obuhvata preko 15.000 originalnih karikatura, kao i lične predmete autora i oko hiljadu knjiga iz ove oblasti. Neke radove, poput onih koje je nacrtao Pjer Križanić između dva svetska rata, kupovao je parama iz sopstvenog džepa. Priseća se da je cena jedne takve karikature svojevremeno iznosila oko 200 maraka. Zahvaljujući bogatoj kolekciji Najholda redovno pozivaju na sastanke svih direktora muzeja karikature u svetu. Više puta je nosio projekat za osnivanje domaćeg Muzeja karikature različitim opštinskim vlastima, bez želje da ostvari bilo kakvu materijalnu korist. Od 2000. godine do danas niko mu nije odgovorio. Kada pogleda oko sebe na tolike prazne lokale u centru Zemuna, rezignirano govori da će jedne godine barem uštedeti na drvima za ogrev.

„Ova zbirka ima veliki umetnički i istorijski značaj jer se u karikaturama vide mnoge stvari koje zvanični udžbenici ne spominju. Na njima možete videti nekadašnje političke velikane koji su u suštini bili potpuno marginalni likovi i kojih se danas niko više ne seća. To je svojevrsna istorija u slikama koja govori više od hiljadu reči i prikazuje realnu sliku jednog prošlog vremena. A da ste čitali novine iz tog perioda, stekli biste utisak da se živelo idealno“, kaže Najhold.

Među mnogobrojnim knjigama koje je napisao nalazi se i ona o Zemunskoj školi karikature. Nekada su u istom razredu Zemunske gimnazije sedeli i crtali budući doajeni Koraks, Nikola Rudić i Dragan Rumenčić, ali interesantno je da su njihovi sugrađani i Dušan Petričić, Jovan Prokopljević, Zoran Jovanović… „Napravio sam izložbu karikatura kao svojevrsnu promociju te knjige, ali niko nije očekivao da će doći oko 600 posetilaca na njeno otvaranje. Zbog velikog interesovanja sledeće godine sam organizovao međunarodni Salon karikature, koji je danas jedini privatni konkurs te vrste u svetu. Samo u nekoliko navrata njegovo finansiranje je delimično pomogla Skupština grada i opština Zemun. Više nemam nikakav podsticaj niti motiva osim da Zemuncima ostavim u amanet ovu manifestaciju, iako posle mene neće biti nikoga da je nastavi“, zaključuje Najhold i napominje da je Zemunski salon svojevremno jedini obeležio smrt Ive Kušanića, iako se ni njegova matična „Politika“ nije na valjan način odužila velikom autoru zbog njegovog hrvatskog porekla.

Marko Miladinovic Bif88