Intervjui

Pozorište je pozorište, nije kokain. Ima momenta kada vas može pokrenuti, može da vam pruži određena saznanja, podstrek… ali vam zbog toga neće biti lakše da menjate svet. To kakvi su postali i život i politika jeste i naša odgovornost. Pa valjda te političare neko i bira. Ne dopada vam se sistem? Smeta vam parlamentarizam koji omogućava tu estradu? Pa menjajte ga. Možete.

U potkrovlju pozorišta „Kostolanji Deže” kancelarija direktora  toliko je niska da na pojedinim delovima  tavanica ne dozvoljava Andrašu Urbanu da se uspravi. Kao da je povijena glava položaj predodređen pozorištu iz unutrašnjosti, koje pri tom igra predstave na jeziku manjine. Umesto margine, Urban je za subotičko pozorište „Kostolanji Deže” kojim rukovodi od 2006. godine izborio najznačajnije scene regiona, pa i dalje: brojna gostovanja u Mađarskoj, u dva navrata na BITEF-u, prošlogodišnje gostovanje u Brazilu, pretprošle Nju Delhi, Keln, potom na sarajevskom MESS-u, Ljubljanskom Ex pontu…Pozorište je pre četiri godine pokrenulo festival „Desire”, nazvan po nadimku pesnika Dežea Kostolanjija, na kojem se igraju savremena ostvarenja iz regiona.

Andraš Urban upravo se vratio iz Bitolja gde je u njihovom teatru režirao „Hamleta”, a u još neraspakovan kofer dodao je topliju garderobu i krenuo za Ljubljanu da u Mladinskom gledališću režira ponovo Šekspira – ovoga puta je to predstava  „Ljubav i violencija” po motivima „Romea i Julije”. Kaže nije baš očekivao da postane putujući reditelj, ali to je jedini način da se bori protiv svake vrste lokalne učmalosti. I pored toga što živi na točkovima, sve vreme je i prisutan u svojoj matičnoj kući u Subotici.Pozorište „Kostolanji Deže” je jedino naše pozorište koje je od Evropske unije dobilo novac za projekat koji se realizuje u saradnji sa segedinskom trupom „MASK”. Rezultat toga je trilogija „Pass – port”.

BiF: Koliko je lično iskustvo – da Vas u Srbiji tretiraju kao Mađara, a u Mađarskoj kao Srbina uticalo na način na koji u svojoj triologiji Pass-port” preispitujete pitanja identiteta, kulturnih specifičnosti, međusobnog razumevanja i nerazumevanja u jednoj zajednici kao što je Evropska unija?

Andraš Urban: Živeti kao drugačiji, ili kao manjina uvek nosi određene frustracije i osećaj nepravde. Ali vam obezbeđuje i jedan specifičan pogled sa malo udaljenije tačke – povremeno vam se čini da određene stvari razumete drugačije, slobodnije, sa manje zavisnosti… Ne treba mistifikovati stvar, no mislim da taj frustrirajući položaj pruža misaonu slobodu koju ne biste menjali za drugu.  Ali pitanje identiteta jeste problem – donekle lakši u nekadašnjoj Jugoslaviji, a danas mnogo komplikovaniji. Manjina sam i u Srbiji i u Mađarskoj. To često nameće osećaj da nigde niste kući, a imate i lepe trenutke kada primećujete da ste kao kod kuće i tamo i ovde. To je retko. Ali to je i evropsko. Mislim da put ka Evropi sa ovim ili onim pasošem ne bi trebalo da bude dosadna priča o ljudima koji žele ili pokušavaju da liče na određeni standard,  da ga bledo oponašaju kroz zakone i način na koji žive.  Valjda treba pronaći i taj neki sopstveni evropski identitet, taj sklop vrednosti koji želimo da imamo, a ne da ih oponašamo da bismo dobili novac iz nekog fonda. Predstave „Pass-port“ preispituju te probleme u odnosu na konkretnu lokalnu sredinu, u Subotici i Segedinu, u Srbiji i Mađarskoj. Polazeći od lokala, analiziraju ih u širem, evropskom kontekstu, da bi ih vratile na lični doživljaj. Sve u svemu, predstave „Pass-port“ govore o stvarima kakve jesu. Ali predstava nije ono što se kaže i dešava, nego nastaje u odnosu sa onim koji to gleda i sluša….

BiF: Šta očekujete od eventualnog ulaska Srbije u EU? Da li su Vaša očekivanja kao građanina i kao umetnika identična, ili bi umetniku odgovaralo nešto što građaninu baš i ne bi bilo „po meri“ i obrnuto?

A.Urban: Moj život kao građanina i kao umetnika se baš i ne razlikuje toliko. Možda ćemo za izvesno vreme o tom pristupu govoriti kao o najvećoj istorijskoj grešci, ali ovog trenutka nemate nijednu drugu ozbiljnu opciju. Mislim da treba da se pridržavamo određenih evropskih zakona koji su značajni za ljudske slobode, ali kao Evropljani ne treba da mislimo o Evropi kao o nečemu stalnom, što se ne kritikuje i ne menja. Nadam se da je suština evropskog mišljenja i kritika i sumnja. Ali danas živimo teška vremena. Svaki vaša misao može doživeti sudbinu da bude zloupotrebljena za neku političku opciju, jer živimo u doba političkog spektakla.

BiF: Bavite se preispitivanjem malograđanskih predrasuda među Srbima i Mađarima u Subotici, između samih Mađara u Mađarskoj i Vojvodini. Koliko ova naizgled lokalna tema može da bude pepoznatljiva publici iz drugih sredina i od čega to zavisi?

A.Urban: Mislim da ako se postavite tako da je to samo vaša priča, onda je tu najčešće reč o nekom odbrambenom mehanizmu. Jer i priča o Evropi sastoji se od specifičnih malih priča. U njoj uvek nailazite na odnose većina- manjina, odnose sa onim različitim, drugačijim. Zapadna Evropa ne shvata, niti je mnogo zainteresovana za priče malih naroda. Nama je, pak, urođeno i tako smo vaspitani da treba poznavati svet. Makar geografski. Ali to je frustracija malih naroda. Veliki nemaju tu potrebu, i mi to ne razumemo… Naše predstave govore o čoveku u svim trenucima. Bilo da ste Srbin ili Mađar, gledaćete i razumećete priče o životima ljudi,  a ne o životima pripadnika neke nacije. Ljudska taština, glupost, zlo – to je ljudsko, a ne nacionalno. Lokalne specifičnosti nisu uvek granice. Ponekad deluju baš suprotno, otvaraju stvari, značenja.

BiF: Kao pozorište koje izvodi predstave na jeziku manjine, gde je prostor za komunikaciju sa publikom kojoj to nije maternji jezik?

A.Urban: Pretpostavljam da naše predstave komuniciraju sa publikom i na nekim drugim ravnima, a ne samo verbalno. No uvek obezbeđujemo simultani ili titlovani prevod na jezik sredine u kojoj igramo, u Subotici je to srpski, ili pre srpskohrvatski. Više bih voleo da to nije neophodno, jer mislim da bi bilo dobro kada bismo shvatili da ne živimo samo u određenoj državi, nego i u određenoj lokalnoj sredini i da je važno razumeti onog drugog. Jer, ako vam nije stalo da naučite jezik ljudi sa kojima delite svakodnevnicu, kako onda zamišljate život za trideset godina? Vaša deca ne igraju fudbal u državi nego ispred zgrade. I zašto bi bio problem da klinci međusobno razgovaraju na jezicima koji su im maternji? Igrati predstave na manjinskom jeziku nije nimalo lako, ali je naša prednost što smo uspeli da se nametnemo kao pozorište sa određenim kvalitetom, a ne kao kulturna ustanova nacionalne manjine.

BiF: Vodite eksperimentalno pozorište, koje od publike zahteva aktivno učešće i u predstavi i u životu. Koliko je u današnje vreme, koje je podređeno trivijalnoj zabavi i bekstvu od problema, publika spremna na takvu vrstu provokacije?

A.Urban: I sam se često pitam o ljudima koji i dalje žele da dolaze u pozorište da bi se suočili sa problemima. Ali valjda još uvek ima onih koji se nisu odrekli stvarnosti, koji veruju, ili traže mogućnost da veruju da je naš život ipak u najvećoj meri u našim rukama. U našim predstavama ne zahtevamo učešće publike ali ga pozdravljamo. Nekada sam smatarao da je jedino bitno da publika nema predrasude i da se opusti. Danas imam drugačije mišljenje i često provociram u nama baš ono što ima veze sa predrasudama. Niko se danas ne ljuti zbog politike ili nekih drugih, naizgled krupnih stvari, ali ljudima veoma teško pada kada ih provocirate u sopstvenoj malograđanštini. To se teže oprašta.
BiF: Kao umetnik koji ne želi da se seli iz malog grada, a koji je istovremeno sticao iskustva širom sveta, u čemu vidite kulturni potencijal jedne sredine – od čega on najviše zavisi?
 
A.Urban: Mala sredina je mala sredina. I to je to. Ko kaže da to nema veze, laže. Vi odgovarate izazovima jedne sredine hteli to ili ne. Druge sredine imaju druga pitanja. Potencijal određene sredine vidim u onoj slobodi koju ume da ostvari.

BiF: Festival „Dezire“ koji ste pokrenuli pre četiri godine ovoga puta je imao podnaslov (A)politika, a okupio je predstave koje su se bavile aktuelnim temama. Da li asocijacija na aktuelni javni život znači i dobru gledanost?

A.Urban:  Aktuelnost može biti biznis, svakako, ali mi ne protežiramo tu vrstu aktuelnosti. Mene zanima autentična umetnost koji govori smelo i istinito. Pozorište nije lira niti proza, ono je poetika. Surovo biće istine. Festival je bio rasprodat svih ovih godina, pa bi se moglo zaključiti da se ljudi u Subotici i okolini nisu okrenuli od stvarnosti. Dolaze na naše predstave da vide šta drugi govore o stvarnosti koja je i njihova stvarnost. Ipak, reč je o svega nekoliko hiljada ljudi. Pretpostavljam da ostalima pozorište ne predstavlja medij za razmišljanje.

BiF: Šta u današnje vreme, kada je gotovo sve postalo estrada, a posebno politika, može biti zaista angažovana predstava koja će nas probuditi i pokrenuti?

A.Urban: Pozorište je pozorište, nije kokain. Ima momenta kada vas može pokrenuti, može da vam pruži određena saznanja, podstrek… ali vam zbog toga neće biti lakše da menjate svet. Nismo svi mi  krivi za to što je politika postala estrada, ali nas naše ćutanje o tome čini krivcima. Nisu svet i život nešto van naših domašaja. To kakvi su postali i život i politika jeste i naša odgovornost. Pa valjda te političare neko i bira. Ne dopada vam se sistem? Imate probleme sa demokratijom? Smeta vam parlamentarizam koji omogućava tu estradu? Pa menjajte ga. Možete.

BiF: Kažete da je pozorište poezija stvarnosti, ali u Vašim predstavama ima i agresije i brutalnih scena. S obzirom da smo preplavljeni svakodnevnim vestima o nasilju, kako ono danas može biti umetnički opravdano – da umesto onog najgoreg, podstakne ono najhumanije u nama?

A.Urban: Uvek je reč o ljubavi. Poezija nije glupa priča o lepršavim dušama. Svaka ozbiljna poezija se bavi i ostvaruje neku vrstu istine, bolne i lepe, čudesne. Suočavanje nije prvenstveno degradacija. Uzvišeno je. Poezija nije laž, bar ne u ovom smislu. Scena nasilja nije prvenstveno poezija, ali odnos elemenata te scene jeste poetski sklop stvarnih dešavanja. Problem nije u tome što smo preplavljeni vestima o nasilju, nego što ono postoji a mi se sa njim ne obračunavamo. Nikad ne podstičem nasilje, uvek saosećam sa žrtvom.

BiF: Informatičko doba je značajno uticalo i izmenilo sve vrste umetnosti. Šta se događa sa pozorištem u svetu u kome knjige svetle sa ekrana, a slike su video instalacije?

A.Urban: Pozorište postoji u određenom prostoru i određenom vremenu u odnosu na posmatrača ili učesnika u događaju. Kada pozorište gledate posredstvom ekrana onda je to video. Pozorište je živa stvar i u tome je njegova specifičnost. Istinski postoji samo tad i tamo. I u vama jer ste to gledali.

BiF: Kažete da Vam je budžet za godišnje produkcije izuzetno skroman, a istovremeno imate više premijera od nekih državnih pozorišta. S obzirom da ste umetnik, kako ste u sebi pronašli menadžera – očigledno uspešnog?

A.Urban: Uvek sam gledao na režiju kao na složen posao, koji u sebi sadrži i vođenje i organizovanje pozorišta. Mada, to je komplikovana stvar. Ponekad sam umoran od svakodnevnih pozorišnih problema. Ako ste budžetska ustanova, da biste opstali praktično se pretvarate u kancelariju za pisanje projekata sa kojima morate da aplicirate kod raznih fondova. Svakodnevna borba sa sve komplikovanijom i beskrupuloznijom birokratijom vas „poždere“, oduzima vam snagu. Borite se sa glupostima koje vam nemeće loše organizovana država. Ali snalazite se, jer morate i hoćete da radite.

BiF:  Ali mnogi se žale na ogromnu papirologiju i kada se konkuriše za strane fondove, kao što su, na primer, IPA fobnovi. Vaše pozorište je jedino koje dobilo podršku upravo iz tih fondova za projekat koji ste realizovali sa segedinskim pozorištem. Kakvo je Vaše iskustvo?

A.Urban: Kao što sam rekao, birokratija je zeznuta stvar. Jeste komplikovano, oduzima mnogo vremena i energije, ali  to je preduslov – znači uzmi ili ostavi. S obzirom da upravo završavamo taj IPA projekat mogu da kažem da smo uspeli da sve realizujemo kako je i predviđeno. Nije lak posao, ali je na neki način doprineo našem radu, u smislu da morate da napravite jasnu računicu šta se može ostvariti u pozorištu u toku jedne sezone za ukupno tri miliona dinara produkcijskih troškova.
Budžet više nije dovoljan da biste mogli da se posvetite samo umetničkom poslu, pa se institucije kulture pretvaraju u radionice za konkurse. I onda imate situacije da ustanove počinju da smišljaju projekte za koje procenjuju da bi mogli „da prođu“ kod donatora ili sponzora, i koji su time unapred „kastrirani“ od kreativnosti i entuzijazma. Ali opet, na vama je da odlučite da li ćete se prodati, ili ćete tražiti način da takve mogućnosti iskoristite da biste ostvarili ono u šta verujete.

Petar Ilijin

Autori i protagonisti glavnih likova u satiričnoj seriji „Državni posao“, koji u izmišljenoj državnoj firmi rade sve drugo osim posla za koji primaju sigurnu platu su jedan inženjer petrohemije, „sa solidnim iskustvom u državnom sektoru“, jedan profesor istorije koji je, kako ističe „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“, i jedan muzičar, koji napomnje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Popularnost koju su stekli njihovi izmišljeni neradnici puni predrasuda objašnjavaju činjenicom da smo svi mi pomalo – oni.

“Čiji je taj internet, je l’ i on Miškovićev”, samo je jedno od pitanja koja postavljaju junaci sve popularnije satirične emisije Radio-televizije Vojvodine “Državni posao”, koja je tokom novogodišnje noći ovoj televizijskoj kući obezbedila rekordnih milion i trista hiljada gledalaca. Ekipa autora i glumaca pomenute serije već je poznata domaćoj publici po humorističkim emisijama “Noćna smena” i “Velika Srbija”. U najnovijem serijalu radnja se odvija u kancelariji izmišljene državne firme, u kojoj trojica službenika primaju plate da bi tokom radnog vremena čitali novine, vodili političke rasprave, izbegavali da se jave na telefon, igrali društvene igre… To su sve sporedne radnje u odnosu na glavnu aktivnost – kako da državnu službu iskoriste za lične interese, uključujući i zapošljavanje rođaka u tolikom broju da službenici na celom spratu nose isto prezime. Uvereni su da ih i pruisluškuju tajne službe, a ako one omanu, za svaki slučaj prisluškuju jedan drugog, kako bi pomoću proverene srpske discipline – cinkarenja – lakše napredovali u karijeri.

Ovako mnogi zamišljaju državne službenike, i možda je baš karikiranje tih stereotipa ključ uspeha “Državnog posla”. Specifičnost ove serije je i u tome što autori i glavni akteri nisu profesionalni scenaristi i glumci. Ulogu glavnog arhivatora Đorđa Čvarkova igra Dimitrije Banjac, inženjer petrohemije i čovek sa radnim iskustvom u državnim firmama. Njegovog kolegu, Krajišnika Dragana Torbicu glumi Nikola Škorić, profesor istorije, koji u razgovoru za „Biznis i finansije“ sarkastično komentariše da je „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“. Lik najmlađeg kolege, Boškića, pripao je Dejanu Ćirjakoviću, muzičaru koji sa svojim bendom „Tripcycle“ uskoro izdaje album. Ideja o „Državnom poslu“ realizovana je zahvaljujući urednici serije Sonji Kokotović, koja je uspela da uveri urednički kolegijum RTV da ovoj trojici mladih ljudi pruži šansu, „uz uslov koji su autori od početka postavljali, da imaju punu slobodu u kritici društvenih anomalija i aktera na našoj političkoj sceni“, priča Kokotović.

Svi smo mi pomalo oni

Kako jedan inženjer, jedan profesor istorije i jedan muzičar prikazuju društvo u kome žive i aktuelne probleme kroz likove državnih službenika? Arhivar Đorđe Čvarkov ima još samo četiri godine do penzije, pa zato mlađe teroriše lekcijama koje niko ne traži i svaki čas pominje srećnija vremena, kada je on „drmao firmom“ kao finansijski direktor. Sada svoje finanansijsko umeće iskazuje kroz dodatnu delatnost – gaji kokoške koje prodaje preko sindikata, a da bi posao „tekao“ redovno „podmazuje“ direktora. Iako stasao u vreme „bratstva i jedinstva“, Čvarkov ne podnosi „dođoše“, posebno iz Krajine, što je upravo slučaj sa njegovim kancelarijskim kolegom Draganom Torbicom. Odan novoj ideologiji „lokalpatriote“ sanja da je Vojvodina ušla u EU, a on je, zahvaljujući tome što vojvođanski novac ostaje kod kuće, a ne u Beogradu, otvorio brojne farme cverglana (pilića). Idilični san o mladoj vojvođanskoj državi završava srećno proterivanjem svih „dođoša“, na čelu sa Torbicom kojega imigracioni organi sprovode ravno do Ćurprije.

Kad se prene iz sanjarija, do njega i dalje sedi Dragan Torbica, poreklom Krajišnik, zadužen do guše, koji ne prestaje da se žali na svoju materijalnu situaciju. I pored toga, ni za živu glavu ne bi „robovao“ kod privatnika. Najmlađi Boškić, takođe prednost daje državnom hlebu, koji mu obezbeđuje brat „golub preletač“, čovek sa nepogrešivim osećajem kada treba promeniti partijsku knjižicu da bi se obezbedila funkcionerska pozicija. Ćirjaković opisuje lik Boškića kao predstavnika mlade generacije „koji je bez ikakvih ambicija i vizije šta želi i ume da radi. Umesto toga bira sigurnost i radi šta mu daju, a najbolje mu je kad ne radi ništa“. Naš sagovornik dodaje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Njegov kolega Banjac napominje i da do sada nisu imali neprijatnosti zbog činjenice da neretko inspiraciju za likove nalazi u ljudima koje poznaje, „jer svi smo mi pomalo Torbica, Čvarkov ili Boškić. Ma koliko ovi likovi delovali komično na prvi pogled, cela ova priča je veoma ozbiljna. Ona je ruglo našeg nerada, jaza između starosedelaca i došljaka, između genaracija, načina na koji se dolazi do posla u Srbiji, našeg autoritarnog mentaliteta i odnosa prema drugima i drugačijima“.

U seriji je dat i svojevrsni omaž televizijskog zgradi na Mišeluku, brdu iznad Novog Sada, koja je bila njegov simbol dok nije srušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine. „Gledao sam sa svoje terase kako zgrada gori celu noć“, priseća se Banjac, koji objašnjava da su među spasenim stvarima bila i odela koja su u „samoupravna“ vremena šivena za televizijske potrebe prema krojevima iz tada veoma popularne „Burde“. Neka od tih odela su postala Čvarkov „zaštitni znak“ – sitno karirani sakoi koje je „po Burdi“ sašila njegova baba, a koji su mu toliko uski da uglavnom može da zakopča samo jedno dugme – ono iznad stomaka.

Fudbalska metoda

Ćirjaković objašnjava uspeh serije i činjenicom da epizode traju kratko – od pet do deset minuta, a Sonja Kokotović dodaje da je prvobitna ideja projekta bila da se on realizuje kao stand up komedija. “Pokušavali smo da napravimo stand up koji trpi televizijsku formu. U potrazi za piscima, aforističarima, glumcima tokom vremena smo došli do ove forme“. Ona je zahvalnija, smatra i Dimitrije Banjac, „jer u u stand up formatu si sam, pa kako ispadne, a u ovom slučaju kad „zapnem“ imam pomoć Škorića i Ćirjakovića. To je kolektivni sport u kom jedan drugome nabacujemo loptu i tako lakše postižemo pogotke”. Škorić kaže da se pridržavaju scenarija, ali uz česte improvizacije. Svake nedelje napišu šest tekstova, od kojih izbace onaj koji im se čini najlošiji i snime pet epizoda, svaku za po jedan radni dan.

Na „Državnom poslu“ radi mala ekipa. Pored pomenutih urednice i glumaca, tu su i reditelj Stojče Stoleski, snimatelji i tonci, ali i direktor RTV Slobodan Arežina koji im zajedno sa Sonjom Kokotović pomaže nalaženjem zgodnih vesti za “obradu”. Snimaju uveče, kada im se završi radno vreme na regularnim poslovima. Često ne uspevaju da ostanu ozbiljni, pa mnoge scene ponavljaju više puta. Za sada je sigurno da će se „Državni posao“ emitovati do leta, „ a onda bismo mogli da pređemo na nešto novo“, kaže Ćirjaković. On i njegove kolege najavljuju mogućnost da ubuduće gledamo „Srbe u svemiru“, ali napominju da još ništa ne mogu da tvrde sa sigurnošću.

„Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“, najnovija pozorišna predstava Harisa Pašovića govori o sedam smrtnih grehova građana BiH zbog kojih im nikada beće biti bolje. Scenario je nastao prema blogu koji je reditelj objavio još 2009. godine o stanju nacionalnog duha, „na osnovu dokaza iz prakse“, koji su nepromenjeni do danas, a komotno bi mogli da se uzmu i iz Srbije.

„Postoji pretpostavka, u medijima i delu međunarodne zajednice, da stanovnici Bosne i Hercegovine žele da žive bolje. Međutim, kada ispitamo dominantne osobine društva u BiH, moguće je izvesti sedam dokaza koji obaraju tu pretpostavku.“ Ovako počinje blog sarejevskog reditelja Harisa Pašovića „Sedam smrtnih grrhova savremenog Bosanca i Hercegovca“ koji je objavljen još 2009. godine, sa namerom da ukaže na činjenicu da osnovni problem građana BiH nije u siromašnoj privredi i ekonomskoj krizi, već u načinu razmišljanja. Budući da se privredne i društvene reforme u BiH odvijaju takvom brzinom da niko ne stiže da ih primeti, stavovi izneti u blogu su u potpunosti aktuelni i danas, kaže autor, pa otud i odluka da na osnovu njih napiše scenario za pozorišnu predstavu „Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“. U predstavi koja se igra u sarajevskom Narodnom pozorištu, Pašović kroz priču o suludoj političkoj, socijalnoj, kulturnoj i društvenoj stvarnosti u kojoj krajnje inertno žive današnji građani Bosne i Hercegovine, secira aktuelnu bosansku svakodnevnicu, ali i moralno posrnuće i krizu u Evropi i svetu.
„Sedam stanja društvenog duha u BIH imaju nešto gotovo mistično, pošto je teško racionalno objasniti upornost kojom se gaji životni stil zbog kojeg nam je ovako kako nam je. Tih sedam stanja su zasnovani na dokazima koje sam izveo iz prakse“, kaže Pašović.

PRVI MISTIČNI STAV: DOBRO JE SAMO NEK NE PUCA!

Mir se u BiH ne shvata kao napredak, kreativnost i inventivnost, već isključivo kao odsustvo rata i fizičke prinude.

DRUGI MISTIČNI STAV: IZDRŽ’O JE MUJO I GORE!

Ovaj pricip herojstva u trpljenju obezbeđuje da nema želje za bilo kakvim individualnim ili društvenim napretkom. Kapacitet Muje da trpi je neograničen.

TREĆI MISTIČNI STAV: NE TALASAJ !

Ukoliko neki pojedinac i poželi da akcijom sprovede promenu, aktivira se društveni princip „Ne talasaj“. Društveno okruženje se obrušava na pojedinca, demontira njegovu ili njenu akciju koja vodi promeni i teži da pojedinca vrati u mediokritesku ravan poznatu pod imenom „Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“.

ČETVRTI MISTIČNI STAV: AKO BOG DA !

Primena uzrečice „Ako bog da“ u svakodnevnom jeziku poprimila je razmere panademije. „Ako bog da“ pokriva sve, od ekonomskog prosperiteta do seksa. Polaganje ispita na fakultetu, zakazana kafa za sutra popodne, politički napredak, sportska kladionica, izgradnja auto-puta – zapravo sve – zavisi od božije volje. Ovaj komotni determinizam oslobađa odgovornosti za bilo koju akciju. Sve je u božijim rukama, pa tako nema potrebe za bilo kakvim planom, strukturom, ili, ne daj bože, zalaganjem. Prebacujući na boga da se brine da li će im zagoreti ručak, da li će im dete postati narkoman ili da li će vlada povećati porez, građani u BiH su uspešno skinuli sa sebe svaku odgovornost za sopstvenii život.

PETI MISTIČNI STAV: NE MOGU ONI MENE MALO PLATITI, KOLIKO JA MOGU MALO RADITI

Ova drevna bosansko-hercegovačka izreka opisuje ekonomsku mudrost stanovnika jedne od tri najsiromašnije zemlje Evrope. Nije poznato da se ovakva ekonomska misao pojavljuje i u jednom drugom svetskom jeziku, osim u bosanskom, srpskom i hrvatskom.

ŠESTI MISTIČNI STAV: NEMAM JA VREMENA DA RADIM

Moderna bussines misao u BiH beleži još jedan doprinos svetskim ekonomskim teorijama. Ovaj misaoni dijamant, koji transcendira logiku i fiziku, uspešno devastira svaku do sada poznatu ekonomsku doktrinu. Princip „Nemam ja vremena da radim“ nastao je krajem 20. veka u BiH kao autentični progresivni pogled na tranziciju ka slobodnom tržištu. U svakodnevnoj praksi manifestuje se i u sledećim formulama: „Daj meni i daj odmah!“, „Pare dolaze same, samo treba skontat kako!“ i „Previše sam ja pametan/a da bih radio/la“

SEDMI MISTIČNI STAV: MA…..

Početak rečenice sa „Ma…“ omogućava dosledno rušenje svakog osmišljenog napora . „Ma,..“ obezvređuje svaki rad, odluku, svaki konstruktivni pokušaj i svaki izuzetan rezultat. „Ma, daj, šta on ima da doktorira, a ja iš’o s njim u školu“…, i mnogi drugi primeri uvek su u funkciji relativizacije svakog individualnog ili kolektivnog napora. Reč „Ma“ je reč-zločinac i morala bi biti stavljena van zakona.
Žalosno je što Evropa nikako da prihvati fatalnu privlačnost ovih sedam nivoa duhovnog razvitka u BiH. To je ista ona Evropa koja radi od jutra do mraka, a i vikendom, ta anti-neradnička, racionalna, bosnofobična Evropa! Ta Evropa koja neguje svoju demokratiju, svoju nauku i umetnost, koja ima auto-putove, parkove, bazene i sportska igrališta. Mi u takvu Evropu nećemo!