Category:

Intervjui

MMF, EU i štednja: Košulja je malo tesna

by bifadmin 11. фебруар 2013.

“Malo ste preterali s tom štednjom” poručio je nedavno Britancima, kad su najavili još oštrije mere štednje kod kuće, Olivije Blanšar glavni ekonomista MMF-a. Očito da je to upozorenje ostalo bez odjeka. Lideri EU upravo su, pod pritiskom Britanaca i Nemaca (i nekih manjih članica) izglasali istorijski rez u budžetu Unije za period do 2020, i smanjili ga na 960 milijardi evra, 33 milijardi evra manje nego što je najavljivano. Blanšarovo istraživanje pokazalo je da je u prethodnom periodu kresanje javnih rashoda naštetilo privredama više nego što se očekivalo.

Nastavite s čitanjem

11. фебруар 2013. 0 komentar

Povratak satire kroz seriju „Državni posao“

by bifadmin 10. фебруар 2013.

Autori i protagonisti glavnih likova u satiričnoj seriji „Državni posao“, koji u izmišljenoj državnoj firmi rade sve drugo osim posla za koji primaju sigurnu platu su jedan inženjer petrohemije, „sa solidnim iskustvom u državnom sektoru“, jedan profesor istorije koji je, kako ističe „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“, i jedan muzičar, koji napomnje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Popularnost koju su stekli njihovi izmišljeni neradnici puni predrasuda objašnjavaju činjenicom da smo svi mi pomalo – oni.
<br />
“Čiji je taj internet, je l’ i on Miškovićev”, samo je jedno od pitanja koja postavljaju junaci sve popularnije satirične emisije Radio-televizije Vojvodine “Državni posao”, koja je tokom novogodišnje noći ovoj televizijskoj kući obezbedila rekordnih milion i trista hiljada gledalaca. Ekipa autora i glumaca pomenute serije već je poznata domaćoj publici po humorističkim emisijama “Noćna smena” i “Velika Srbija”. U najnovijem serijalu radnja se odvija u kancelariji izmišljene državne firme, u kojoj trojica službenika primaju plate da bi tokom radnog vremena čitali novine, vodili političke rasprave, izbegavali da se jave na telefon, igrali društvene igre… To su sve sporedne radnje u odnosu na glavnu aktivnost – kako da državnu službu iskoriste za lične interese, uključujući i zapošljavanje rođaka u tolikom broju da službenici na celom spratu nose isto prezime. Uvereni su da ih i pruisluškuju tajne službe, a ako one omanu, za svaki slučaj prisluškuju jedan drugog, kako bi pomoću proverene srpske discipline – cinkarenja – lakše napredovali u karijeri.

Ovako mnogi zamišljaju državne službenike, i možda je baš karikiranje tih stereotipa ključ uspeha “Državnog posla”. Specifičnost ove serije je i u tome što autori i glavni akteri nisu profesionalni scenaristi i glumci. Ulogu glavnog arhivatora Đorđa Čvarkova igra Dimitrije Banjac, inženjer petrohemije i čovek sa radnim iskustvom u državnim firmama. Njegovog kolegu, Krajišnika Dragana Torbicu glumi Nikola Škorić, profesor istorije, koji u razgovoru za „Biznis i finansije“ sarkastično komentariše da je „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“. Lik najmlađeg kolege, Boškića, pripao je Dejanu Ćirjakoviću, muzičaru koji sa svojim bendom „Tripcycle“ uskoro izdaje album. Ideja o „Državnom poslu“ realizovana je zahvaljujući urednici serije Sonji Kokotović, koja je uspela da uveri urednički kolegijum RTV da ovoj trojici mladih ljudi pruži šansu, „uz uslov koji su autori od početka postavljali, da imaju punu slobodu u kritici društvenih anomalija i aktera na našoj političkoj sceni“, priča Kokotović.

Svi smo mi pomalo oni

Kako jedan inženjer, jedan profesor istorije i jedan muzičar prikazuju društvo u kome žive i aktuelne probleme kroz likove državnih službenika? Arhivar Đorđe Čvarkov ima još samo četiri godine do penzije, pa zato mlađe teroriše lekcijama koje niko ne traži i svaki čas pominje srećnija vremena, kada je on „drmao firmom“ kao finansijski direktor. Sada svoje finanansijsko umeće iskazuje kroz dodatnu delatnost – gaji kokoške koje prodaje preko sindikata, a da bi posao „tekao“ redovno „podmazuje“ direktora. Iako stasao u vreme „bratstva i jedinstva“, Čvarkov ne podnosi „dođoše“, posebno iz Krajine, što je upravo slučaj sa njegovim kancelarijskim kolegom Draganom Torbicom. Odan novoj ideologiji „lokalpatriote“ sanja da je Vojvodina ušla u EU, a on je, zahvaljujući tome što vojvođanski novac ostaje kod kuće, a ne u Beogradu, otvorio brojne farme cverglana (pilića). Idilični san o mladoj vojvođanskoj državi završava srećno proterivanjem svih „dođoša“, na čelu sa Torbicom kojega imigracioni organi sprovode ravno do Ćurprije.

Kad se prene iz sanjarija, do njega i dalje sedi Dragan Torbica, poreklom Krajišnik, zadužen do guše, koji ne prestaje da se žali na svoju materijalnu situaciju. I pored toga, ni za živu glavu ne bi „robovao“ kod privatnika. Najmlađi Boškić, takođe prednost daje državnom hlebu, koji mu obezbeđuje brat „golub preletač“, čovek sa nepogrešivim osećajem kada treba promeniti partijsku knjižicu da bi se obezbedila funkcionerska pozicija. Ćirjaković opisuje lik Boškića kao predstavnika mlade generacije „koji je bez ikakvih ambicija i vizije šta želi i ume da radi. Umesto toga bira sigurnost i radi šta mu daju, a najbolje mu je kad ne radi ništa“. Naš sagovornik dodaje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Njegov kolega Banjac napominje i da do sada nisu imali neprijatnosti zbog činjenice da neretko inspiraciju za likove nalazi u ljudima koje poznaje, „jer svi smo mi pomalo Torbica, Čvarkov ili Boškić. Ma koliko ovi likovi delovali komično na prvi pogled, cela ova priča je veoma ozbiljna. Ona je ruglo našeg nerada, jaza između starosedelaca i došljaka, između genaracija, načina na koji se dolazi do posla u Srbiji, našeg autoritarnog mentaliteta i odnosa prema drugima i drugačijima“.

U seriji je dat i svojevrsni omaž televizijskog zgradi na Mišeluku, brdu iznad Novog Sada, koja je bila njegov simbol dok nije srušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine. „Gledao sam sa svoje terase kako zgrada gori celu noć“, priseća se Banjac, koji objašnjava da su među spasenim stvarima bila i odela koja su u „samoupravna“ vremena šivena za televizijske potrebe prema krojevima iz tada veoma popularne „Burde“. Neka od tih odela su postala Čvarkov „zaštitni znak“ – sitno karirani sakoi koje je „po Burdi“ sašila njegova baba, a koji su mu toliko uski da uglavnom može da zakopča samo jedno dugme – ono iznad stomaka.

Fudbalska metoda

Ćirjaković objašnjava uspeh serije i činjenicom da epizode traju kratko – od pet do deset minuta, a Sonja Kokotović dodaje da je prvobitna ideja projekta bila da se on realizuje kao stand up komedija. “Pokušavali smo da napravimo stand up koji trpi televizijsku formu. U potrazi za piscima, aforističarima, glumcima tokom vremena smo došli do ove forme“. Ona je zahvalnija, smatra i Dimitrije Banjac, „jer u u stand up formatu si sam, pa kako ispadne, a u ovom slučaju kad „zapnem“ imam pomoć Škorića i Ćirjakovića. To je kolektivni sport u kom jedan drugome nabacujemo loptu i tako lakše postižemo pogotke”. Škorić kaže da se pridržavaju scenarija, ali uz česte improvizacije. Svake nedelje napišu šest tekstova, od kojih izbace onaj koji im se čini najlošiji i snime pet epizoda, svaku za po jedan radni dan.

Na „Državnom poslu“ radi mala ekipa. Pored pomenutih urednice i glumaca, tu su i reditelj Stojče Stoleski, snimatelji i tonci, ali i direktor RTV Slobodan Arežina koji im zajedno sa Sonjom Kokotović pomaže nalaženjem zgodnih vesti za “obradu”. Snimaju uveče, kada im se završi radno vreme na regularnim poslovima. Često ne uspevaju da ostanu ozbiljni, pa mnoge scene ponavljaju više puta. Za sada je sigurno da će se „Državni posao“ emitovati do leta, „ a onda bismo mogli da pređemo na nešto novo“, kaže Ćirjaković. On i njegove kolege najavljuju mogućnost da ubuduće gledamo „Srbe u svemiru“, ali napominju da još ništa ne mogu da tvrde sa sigurnošću.

10. фебруар 2013. 0 komentar

Kultura Posle 5

Sedam smrtnih grehova

by bifadmin 9. фебруар 2013.

„Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“, najnovija pozorišna predstava Harisa Pašovića govori o sedam smrtnih grehova građana BiH zbog kojih im nikada beće biti bolje. Scenario je nastao prema blogu koji je reditelj objavio još 2009. godine o stanju nacionalnog duha, „na osnovu dokaza iz prakse“, koji su nepromenjeni do danas, a komotno bi mogli da se uzmu i iz Srbije.

„Postoji pretpostavka, u medijima i delu međunarodne zajednice, da stanovnici Bosne i Hercegovine žele da žive bolje. Međutim, kada ispitamo dominantne osobine društva u BiH, moguće je izvesti sedam dokaza koji obaraju tu pretpostavku.“ Ovako počinje blog sarejevskog reditelja Harisa Pašovića „Sedam smrtnih grrhova savremenog Bosanca i Hercegovca“ koji je objavljen još 2009. godine, sa namerom da ukaže na činjenicu da osnovni problem građana BiH nije u siromašnoj privredi i ekonomskoj krizi, već u načinu razmišljanja. Budući da se privredne i društvene reforme u BiH odvijaju takvom brzinom da niko ne stiže da ih primeti, stavovi izneti u blogu su u potpunosti aktuelni i danas, kaže autor, pa otud i odluka da na osnovu njih napiše scenario za pozorišnu predstavu „Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“. U predstavi koja se igra u sarajevskom Narodnom pozorištu, Pašović kroz priču o suludoj političkoj, socijalnoj, kulturnoj i društvenoj stvarnosti u kojoj krajnje inertno žive današnji građani Bosne i Hercegovine, secira aktuelnu bosansku svakodnevnicu, ali i moralno posrnuće i krizu u Evropi i svetu.
„Sedam stanja društvenog duha u BIH imaju nešto gotovo mistično, pošto je teško racionalno objasniti upornost kojom se gaji životni stil zbog kojeg nam je ovako kako nam je. Tih sedam stanja su zasnovani na dokazima koje sam izveo iz prakse“, kaže Pašović.

PRVI MISTIČNI STAV: DOBRO JE SAMO NEK NE PUCA!

Mir se u BiH ne shvata kao napredak, kreativnost i inventivnost, već isključivo kao odsustvo rata i fizičke prinude.

DRUGI MISTIČNI STAV: IZDRŽ’O JE MUJO I GORE!

Ovaj pricip herojstva u trpljenju obezbeđuje da nema želje za bilo kakvim individualnim ili društvenim napretkom. Kapacitet Muje da trpi je neograničen.

TREĆI MISTIČNI STAV: NE TALASAJ !

Ukoliko neki pojedinac i poželi da akcijom sprovede promenu, aktivira se društveni princip „Ne talasaj“. Društveno okruženje se obrušava na pojedinca, demontira njegovu ili njenu akciju koja vodi promeni i teži da pojedinca vrati u mediokritesku ravan poznatu pod imenom „Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“.

ČETVRTI MISTIČNI STAV: AKO BOG DA !

Primena uzrečice „Ako bog da“ u svakodnevnom jeziku poprimila je razmere panademije. „Ako bog da“ pokriva sve, od ekonomskog prosperiteta do seksa. Polaganje ispita na fakultetu, zakazana kafa za sutra popodne, politički napredak, sportska kladionica, izgradnja auto-puta – zapravo sve – zavisi od božije volje. Ovaj komotni determinizam oslobađa odgovornosti za bilo koju akciju. Sve je u božijim rukama, pa tako nema potrebe za bilo kakvim planom, strukturom, ili, ne daj bože, zalaganjem. Prebacujući na boga da se brine da li će im zagoreti ručak, da li će im dete postati narkoman ili da li će vlada povećati porez, građani u BiH su uspešno skinuli sa sebe svaku odgovornost za sopstvenii život.

PETI MISTIČNI STAV: NE MOGU ONI MENE MALO PLATITI, KOLIKO JA MOGU MALO RADITI

Ova drevna bosansko-hercegovačka izreka opisuje ekonomsku mudrost stanovnika jedne od tri najsiromašnije zemlje Evrope. Nije poznato da se ovakva ekonomska misao pojavljuje i u jednom drugom svetskom jeziku, osim u bosanskom, srpskom i hrvatskom.

ŠESTI MISTIČNI STAV: NEMAM JA VREMENA DA RADIM

Moderna bussines misao u BiH beleži još jedan doprinos svetskim ekonomskim teorijama. Ovaj misaoni dijamant, koji transcendira logiku i fiziku, uspešno devastira svaku do sada poznatu ekonomsku doktrinu. Princip „Nemam ja vremena da radim“ nastao je krajem 20. veka u BiH kao autentični progresivni pogled na tranziciju ka slobodnom tržištu. U svakodnevnoj praksi manifestuje se i u sledećim formulama: „Daj meni i daj odmah!“, „Pare dolaze same, samo treba skontat kako!“ i „Previše sam ja pametan/a da bih radio/la“

SEDMI MISTIČNI STAV: MA…..

Početak rečenice sa „Ma…“ omogućava dosledno rušenje svakog osmišljenog napora . „Ma,..“ obezvređuje svaki rad, odluku, svaki konstruktivni pokušaj i svaki izuzetan rezultat. „Ma, daj, šta on ima da doktorira, a ja iš’o s njim u školu“…, i mnogi drugi primeri uvek su u funkciji relativizacije svakog individualnog ili kolektivnog napora. Reč „Ma“ je reč-zločinac i morala bi biti stavljena van zakona.
Žalosno je što Evropa nikako da prihvati fatalnu privlačnost ovih sedam nivoa duhovnog razvitka u BiH. To je ista ona Evropa koja radi od jutra do mraka, a i vikendom, ta anti-neradnička, racionalna, bosnofobična Evropa! Ta Evropa koja neguje svoju demokratiju, svoju nauku i umetnost, koja ima auto-putove, parkove, bazene i sportska igrališta. Mi u takvu Evropu nećemo!

9. фебруар 2013. 0 komentar

Intervjui

Šta o ekonomiji možemo da naučimo od Islanda?

by bifadmin 3. фебруар 2013.

Zemlje koje su pre nekoliko godina bile jako pogođene finansijskom krizom ulažu velike napore da stabilizuju svoju ekonomiju, a Islanđanima, čini se, to mnogo bolje ide.

Da podsetimo, Island se pre nekoliko godina nalazio u teškom ekonomskom položaju, za mnoge čak i težem nego Grčka. Danas je međutim ova zemlja na putu oporavka. Kako je uspela da preokrene situaciju, objasnio je u razgovoru za Deutsche Welle islandski predsednik Olafur Ragnar Grimsson.

DW: U čemu je tajna vašeg uspeha?

Grimsson: Dva su razloga našeg uspeha – ekonomski rast i pad nezaposlenosti. Kao prvo, smo mi na početku shvatili da se ne radi samo o finansijskoj i ekonomskoj krizi nego o dubokoj političkoj, socijalnoj, pa može se reći i krizi čitavog pravnog sistema. Zbog toga smo u svim ovim sektorima pokrenuli temeljne reforme. Hteli smo više pravednosti i promenu mehanizama donošenja odluka. U ostalim delovima Evrope se na krizu gleda i dalje kao na isključivo ekonomsku. I drugo: mi se nismo držali dosadašnjih ustaljenih recepata za izlazak iz krize.

DW: To se pre svega odnosi na činjenicu da se niste bavili spašavanjem banaka?

Grimsson: Tačno. Mi smo banke pustili da odu u stečaj. Ja sam se uvek pitao: Zašto se ponašamo kao da su banke svete krave ekonomije? Šta banke razlikuje od ostalih preduzeća, recimo iz sektora telekomunikacija ili transporta? To su sve privatna preduzeća i ako kao takva prave greške, onda ih treba pustiti da odu u stečaj. U protivnom se bankarima šalje signal da mogu da rade šta im je volja. Ako su uspešni, žive kao bubrezi u loju, ako su neuspešni, poreski obveznici plaćaju za njihove greške.
Mi smo osim toga uveli kontrolu prometa kapitala. Jako nam je stalo do našeg socijalnog sistema pa nismo sproveli mere štednje na koje su prisiljene zemlje Evropske unije. Pre nekoliko godina su nas evropski čelnici žestoko kritikovali zbog našeg kursa ali sada je vidljivo da se Island oporavlja mnogo brže.

DW: Ali Island je ipak izuzetak – jako mala zemlja koja pri tom sama odlučuje o svojoj valuti jer se ne nalazi u monetarnoj uniji.

Grimsson: Svakako je bila od velike koristi činjenica da smo mogli devalvirati našu krunu. To je bilo jako važno. No ostali momenti nemaju veze sa činjenicom da nismo u EU. Očuvanje blagostanja, davanje građanima participaju tj da učestvuju u donošenju važnih političkih reformi, puštanje banaka da odu u stečaj, sve to smo mogli sprovesti i da smo bili članica zone evra i EU-a.

DW: Da li bi nemačka kancelarka Angela Merkel, šefica MMF-a Lagarde i svi ostali koji se bave izlaskom iz krize trebalo da se ugledaju na vas?

Grimsson: Iskustva koja je sakupio Island bi svakako i drugima mogla da posluže kao povod za redefinisanje nekih, preko 30 godina ustaljenih, pravila. Krizni program MMF-a za Island je okončan pre četiri godine. Već tada su zvaničnici ove organizacije priznali da su puno naučili od Islanda.

DW: Šta se zapravo dogodilo sa islandskim bankama?

Grimsson: One su propale i otišle u stečaj. To, ponavljam, nije ništa neuobičajeno i kod ostalih preduzeća se događa stalno. Mi smo osnovali nove banke kako bi servisirali islandsku ekonomiju. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega bi banke u jednom modernom, globalnom društvu morale uživati specijalan status.

DW: Hoće li Island pristupiti Europskoj uniji i zoni evra?

Grimsson: O tom pitanju se na Islandu već neko vreme raspravlja. I uglavnom je velika većina građana protiv. Kada su naše banke propale, neko vreme smo mislili da bi nam bilo lakše da smo članica Evropske unije. Danas znamo da to nije istina.
Pogledajte malo severnu Evropu: Grenland, Island, Velika Britanija, Norveška, Danska i Švedska. Nijedna od ovih zemalja nije uvela evro. Većina se odlučila za posebno rešenje i danas im je bolje nego drugima.

3. фебруар 2013. 0 komentar

Ekonomija

I bolji od nas zloupotrebljavaju evropske fondove

by bifadmin 10. јануар 2013.

Uprkos svim obećanjima i pozivanjima na transparentnost, evropski fondovi i dalje se nepropisno koriste od strane kako multinacionalnih kompanija tako i zemalja članica. Prevare i zloupotrebe i dalje se teško i retko otkrivaju, a još ređe kažnjavaju.

Nekoliko poljskih multinacionalki potrošilo je oko sedam miliona evra iz Evropskog socijalnog fonda (ESF) kako bi “ pružilo dodatne treninge za svoje zaposlene”. Ovi fondovi su prevashodno namenjeni malim i srednjim kompanijama, a ne onima koji su već zaposleni – a svakako nije bio namenjen menadžerima i njihovim treninzima. Sredstva je prvenstveno trebalo da se koriste kako bi slabo obrazovani i dugotrajno nezaposleni dobili uporište na tržištu rada.

Povezujući ih s tim problemom, holandski dnevnik ‘Trouw’ je proteklog vikenda pisao o nepravilnom korišćenju evropskih fondova navodeći izvestan broj zvučnih imena kao što su ING, Unilever, Filips i BGZ kao i poljsku filijalu Rabobanke.

Nivo zloupotreba ponekad je zapanjujući. U članku se citira Gregor Gorželak iz Centra za evropske regionalne i lokalne studije u Varšavi, koji kaže da „izgleda da svako nastoji da brzo i lako dođe do nekog novca. Organizujemo potpuno besmislene kurseve. Novac je utrošen na albume za prezentaciju, vizit karte, CD omote, šolje, igračke, čokolade i USB flash memorije.“

1.6 miliona evra za izgradnju fabrike cigareta

Izveštaji o nepravilnom korišćenju evropskih sredstava nisu ništa novo. U saradnji sa Biroom za istraživačko novinarstvo, Financial Times je pre dve godine predstavio rezultate detaljnog istraživanja koje je pokazalo da programi za razvoj zaostalih evropskih regija „leže u fiokama birokrata“.

prevare

A i kada budu otkrivene, prevare i zloupotrebe retko se kažnjavaju. Ovaj list je svojevremeno takođe navodio i multinacionalke poput IBM-a, Fijata i H&M. British American Tobacco je, primera radi, dobio 1,6 miliona finansijske podrške za izgradnju fabrike cigareta. Prema podacima italijanske policije, svake godine oko 1,2 milijardi evra iz evropskih fondova završi u rukama mafije.

Kako objašnjava Bart Staes, zastupnik Zelenih u Evropskom parlamentu i član Odbora za budžetski nadzor, „zloupotreba se ne odnosi samo na novac iz tri glavna evropska strukturna fonda, namenjenog regionalnom razvoju zapošljavanja i socijalnim programima. Finansijski podsticaji za poljoprivredu takođe se često ne koriste za ono čemu su namenjeni. “

Prošle je godine Evropski revizorski sud otkrio da u Italiji i Španiji postoje velike parcele koje su se vodile kao „trajni pašnjaci“, i kao takvi bili subvencionisani iz evropskih fondova – dok su u stvarnosti to šumovita područja ili nešto drugo – u svakom slučaju „elementi koji su bili neprihvatljivi za subvencije“. Holandska vazduhoplovna kompanija KLM pokazala se još kreativnijom: dobila je subvenciju vrednu 600.000 evra za ketering svojih avio-obroka, koji su se u zahtevu za subvenciju podveli pod kategoriju „izvoza poljoprivrednih proizvoda“.

Prozivka i bruka

Kako Staes pojašnjava, „Problem nije uvek vezan za prevare već i za pitanje smisla, svrhe u koju se neki novac daje. Da li je, na primer, bila stvarno dobra ideja koristiti novac iz evropskog fonda za regionalni razvoj kako bi se obnovile ulice u predgrađima Antverpena? „Evropski parlamentarni Odbor za budžetsku kontrolu već sedam godina radi na povećavanju transparentnosti i strožijoj kontroli evropskih fondova. Problem je u tome što evropske institucije same nisu sposobne da prate korektnost korišćenja tog velikog broja milijardi, koje stoje na raspolaganju.

U višegodišnjem budžetu za period od 2007-2013, samo tri glavna evropska strukturna fonda imala su na raspolaganju ne manje od 347 milijardi evra, što predstavlja oko trećinu ukupnog budžeta EU. Ako tome pridodamo i poljoprivredne subvencije, računica će pokazati količinu novca veću od tri četvrtine ukupnog evropskog šestogodišnjeg budžeta.

Zemlje članice su odgovorne za upravljanje tim sredstvima i koriste ih kao dopunu svojim investicijama. U tom smislu, one imaju znatan stepen autonomije. To je nešto što je Evropskoj komisiji dobro poznato. Prema „Beloj Knjizi”, Komisija priznaje da postoje „značajne slabosti u nekim područjima, kao što su ruralni razvoj, socijalna politika i oblast finansiranja istraživanja“.

Staes još dodaje da „kako su godine prolazile, tako su nacionalne i regionalne uprave postepeno počinjale da taj novac smatraju svojim a ne evropskim. Posledica toga bio je slab nadzor fondova. Evropski revizorski sud izračunao je da su, u 70 posto slučajeva zloupotreba otkrivenih tokom revizije, države članice trebalo da budu savršeno svesne kako novac nije bio iskorišćen na tačan, ispravan i korektan način. “

U 2010, Evropski parlament usvojio je rezoluciju koja zagovara “naming & blaming”, tj politiku javnog imenovanja i kompromitacije problematičnih subjekata. Međutim, prethodni pokušaji sprovođenja takve politike nisu uspeli usled pravnih prigovora upućenih na račun ove procedure. Optužene stranke mogu prosto da stvar prebace na Evropski sud pravde, koji neguje strog pristup kada je reč o zaštiti privatnosti. Krajem prošle godine evropski poverenici za socijalnu, regionalnu i poljoprivrednu politiku obećali su kako će početkom ove 2013. udružiti svoje snage, ne bi li bi obezbedili sprovođenje zacrtane “naming & blaming” procedure.

500 miliona Evropljana ispod granice siromaštva

U međuvremenu, parlamentarni Odbor za budžetski nadzor pri Evropskom parlamentu predložio je da ministri finansija država članica treba da budu odgovorni za trošenje sredstava iz evro-fondova.

Dosad je samo četiri države članice izrazilo podršku ovom predlogu. To su Švedska, Danska, Velika Britanija i Holandija. Staes dodaje i da „nije slučajnost to što sve četiri zemlje važe za evroskeptične članice EU”.

Usput, kriza može uzrokovati da čak i veći broj država članica počne da na Evropu gleda kao na kravu koju će pomusti za svež keš. Staes kaže da je „sve veće iskušenje da se evro-fondovi ‘napadnu’: da im se pristupi i da se iz njih uzme novac.“ U ovom trenutku, finansijske rupe stvorene krizom rastu tempom bržim no što su evropski strukturni fondovi sposobni da ih sve pokrpe. Prošlog meseca, Eurostat je izračunao kako je u 2011. gotovo četvrtina od 500 miliona Evropljana živela na ili ispod granice siromaštva. „Više od 27 posto dece u EU suočeno je s rizikom siromaštva ili socijalne isključenosti“, bio je zaključak Lasla Andora, evropskog poverenika za zapošljavanje, socijalna pitanja i inkluziju.

POLJSKA – Zloupotrebe po ključu multinacionalki

Andor će zamoliti poljske vlasti da podnesu račun za svoje korišćenje sredstava iz Evropskog socijalnog fonda (ESF), prenosi dnevnik ‘Trouw’. On je 5. januara ovim novinama otkrio da su neke multinacionalke u Poljskoj koristile sredstva prvobitno namenjena malim i srednjim poduzećima kao i podsticanju zapošljavanja u nerazvijenim područjima.

Najmanje polovina od dosad isplaćenih 300 miliona evra iz ESF fonda otišlo je na isplate stažiranja kadrova, koje su velike kompanije i multinacionalke slale na berzu. ING, Unilever i Philips, kao i Mercedes-Benz, BMW, Renault, Heinz, EDF, Nestle, Pepsi Cola i Deutsche Bank dobili su novac za obuku svojih menadžera. Podrazumevalo se da je budžet ESF od 75 milijardi evra u periodu 2007-2013 trebalo da bude nemenjen „podsticanju zapošljavanja u EU.“ Poljska, kao najveći korisnik ovog fonda, prima iz njega 10 milijardi evra. Većina subjekata koji taj novac koriste jesu lokalne vlasti, centri za zapošljavanje i nevladine organizacije; oni ga koriste za tečajeve, borbu protiv nezaposlenosti mladih, za reintegraciju na tržište rada, borbu protiv siromaštva i za integrisanje manjina.

List ‘Trouw’ citira Romana Stolarskog, direktora varšavske kancelarije za obuku kadrova: “Kada je ovaj Program obuke započeo 2005, novac iz Brisela bio je tri puta veći od onog koji je poljsko tržište za obuku kadrova bilo u stanju da apsorbuje. Novac mora biti potrošen – i lakše ga je potrošiti realizacijom velikih a ne malih projekata. Kursevi unutar velikih kompanija mogu da u jednom naletu okupe puno učesnika, dok je papirologija ista kao i za male kompanije”.

Filip Rožje

preveo Milan Lukić

10. јануар 2013. 0 komentar

Kultura

Ekonomija kulture: Rubens, superstar

by bifadmin 1. јануар 2013.

Bio je superstar, brend, inovator u organizovanju proizvodnje i marketinga svoje umetničke radionice i kulturni preduzetnik sa prihodima jednog princa. Slikaru Peteru Paulu Rubensu, koji je nam je ostavio preko tri hiljade ulja, grafika i drvoreza, bili su implicitno poznati mnogi ekonomski koncepti: vertikalna i horizontalna podela rada, kontrola kvaliteta, diversifikacije tržišta i menadžment odnosa sa kupcima.

Iako nije bio ni aristokrata, a njegova porodica nije bila uvek dobrostojeća, Rubens je stekao dobro obrazovanje zahvaljujući svom ocu, doktoru prava, odborniku i pravnom savetniku aristokratije. Za razliku od drugih slikara koji su najčešće umeli samo da čitaju i pišu, Rubens je godinu dana proveo učeći latinski i grčki i proučavajući klasičnu literaturu. Ako bismo upotrebili danas moderan rečnik, mogli bi smo reći da je Rubens bio odan konceptu “celoživotnog obrazovanja”. Govorio je nekoliko jezika, što mu je omogućilo da na evropskim dvorovima lakše uspostavlja kontakte sa ondašnjom elitom i konstantno se vraća proučavanju klasičnih tekstova. Zahvaljujući ovim znanjima, lakše je pronalazio nove alegorijske motive za svoje slike, dok je stare umeo da protumači i prikaže na načine koji nisu viđani kod konkurencije.

Svestan da mora da širi svoja znanja, kao i mnogi drugi slikari, proveo je devet godina u Italiji gde je proučavao renesansno slikarstvo, a kasnije će se ispostaviti i organizaciju rada ateljea velikih italijanskih majstora.

Obrazovanje, odanost društvenim naukama, lakoća u ophođenju i razumevanje funkcionisanja aristokratskih krugova zahvaljujući radnom iskustvu koje je u dečjem uzrastu stekao kao paž ili prihvatio od svog brata koji je u ovim sferama lepo napredovao, preporučili su ga za diplomatsku karijeru.

Jednom prilikom ga je njegov italijanski prokrovitelj poslao u misiju u Španiju, u kojoj je, između ostalog, trebalo da preda i neka ulja drugih umetnika. Rubens je, suočen sa činjenicom da je u putu nekolicina radova propala, ponudio u zamenu svoje slike. Tako je, tada još sasvim mlad i ne previše poznat, demonstrirao svoje umeće na španskom tržištu i postavio temelj svom pozicioniranju kao međunarodnog brenda.

Smisao za “netvorking” i marketing nije ga napuštao tokom celog života. Mnoga značajna poznanstva sa obrazovanim ljudima tog doba stekao je u školskoj klupi. Zahvaljujući kontaktima koje su izgradili njegov otac, brat i tast, Rubens je dolazio do svojih prvih porudžbina. Tako je, na primer, pogodio posao za kapelu Svete Helene u Rimu.

Održavanjem dobrih odnosa sa svojim kupcima i diversifikacijom svoje ponude uspevao je da održi takav nivo tražnje za svojim delima da je konstantno bio prebukiran narudžbinama. Uz to, Rubens je vrlo brzo opazio da u svom “portfoliu” treba da ima ponudu koja će privlačiti što širi krug klijentele. Njegova dela za crkvene oltare bila su neka vrsta veb portala, gde je mnogobrojna publika mogla da se upozna i divi se njegovom delu. Između 1609. i 1620. Rubens je proizveo više od 63 oltarska dela, ulja ili reljefa za crkve u Južnoj Holandiji i inostranstvu.

Uz vladare i crkvu, naručioci su se regrutovali iz bogate domaće i strane elite, slikarske gilde i više srednje klase. Ovi prvi (izuzev srednje klase) odobravali su “grantove” za slikanje bogougodnih dela namenjenih crkvi. Antverpenskoj eliti je, prema nekim procenama, tada pripadalo oko 2,5% stanovnika a relativno brojna srednja klasa držala je prosečno po 16 umetničkih dela po domaćinstvu. Njima je Rubens namenio printove svojih najpopularnijih dela (na primer, portret nadvojvode Ambrođija Spinole, pobednika u bici kod Brede 1625. godine.). Moglo bi se reći da je Rubens razumevao i pojam strateških zaliha: deo svojih radova čuvao je u ličnoj kolekciji i iz nje je, kao iz neke vrste “robnih rezervi” ili “zaliha na stanju” interevenisao kad bi sa otvorenog tržišta dobio neku narudžbinu. Zahvaljujući širokoj distribuciji svojih radova (“poznatosti na tržištu”), Rubens je uspevao da se nametne kao “trendseter” što je dodatno pogodovalo rastu tražnje za njegovim radovima.

Antverpen i umetničko tržište u vreme Rubensa

Promenom pomorskih trgovačkih puteva Antverpen je doživeo svoje zlatne dane u 16. veku, a ekonomski prosperitet doveo je uskoro i do stvaranja jake umetničke zajednice. Oko tri četvrtine svih umetničkih radova proizvođeno je za otvoreno tržište – dakle za tražnju koja je dolazila iz inostranstva – tražile su se slike, ukrasi za oltar, tapiserije i muzički instrumenti. Ali, istorijski tokovi uskoro su krenuli na drugu stranu i manji i veći sukobi doveli su do toga da bogati trgovci i umetnici počnu da napuštaju grad.

Uprkos opštem padu ekonomije u prvoj polovini 17. veka u Antverpenu se i dalje proizvodila relativno velika količina umetničkih dela, o čemu govore i registri dilera umetničkim proizvodima. Mnogi dileri koji su i sami bili umetnici, putovali su u druge zemlje na sajmove i tražili mogućnost za izvoz umetničkih radova iz Antverpena. Njihov doprinos revitalizaciji izvozne snage ovog grada bio je značajan.

rubens

Umetnici Antverpena bili su organizovani u esnafsko udruženje ‘Gilda Svetog Luke’, u kojoj su pored umetnika bili uključeni i dileri umetninama. Gilda je strogo kontrolisala kvalitet obuke kadrova i dela koja su nastajala. S jedne strane takva organizacija imala je uticaja na stvaranje kvalitetne umetničke ponude, a s druge strane čuvala je monopolski položaj antverpenskih umetnika u odnosu na spoljnu konkurenciju. Sam Rubens je bio do te mere poštovan da je bio izuzet od obaveze da se povinuje bilo kojem propisu udruženja, uključujući tu i plaćanje poreza i taksi i obavezu registrovanja svojih učenika.

Organizacija proizvodnje i menadžment

Takva ogromna proizvodnja kakvu je imala Rubensova umetnička radionica ne bi bila
moguća bez dobre horizontalne i vertikalne podele rada i interne kontrole kvaliteta, kojoj je Rubens posebno poklanjao pažnju. Rubens bi postavljao kompoziciju, praveći crtež ili skicu a učenicima je prepuštao površine i detalje: šume, reke, drveće, ptice, ribe. Nakon rada učenika, Rubens bi ponovo preuzimao sliku dodajući joj glavne delove, figure, pozicije, izraze lica i finiš. Za grafike i drvoreze Rubens je pravio samo osnovnu skicu, a potom bi posao poveravao majstorima graverima.
Rubens je dobro pazio da svakom učeniku poveri zadatak prema njegovom talentu i sposobnostima. Kako je svega četvrtina (27%) učenika antverpenske gilde uspelo da stekne titulu majstora, oni koji nisu stekli taj status činili su vrhunsku radnu snagu, koje je bilo u izobilju.

Pojedina dela, (neki smatraju svega oko 20 velikih i 200 manjih dela) Rubens je uradio sam. Neka je izrađivao u horizontalnoj koprodukciji sa drugim majstorima njegovog ranga (poput Van Dajka), a najviše sa svojim đacima. Iako se tarifa za dela koja bi u potpunosti sam izradio razlikovala od one koja je uradio u saradnji sa nekim, proučavanje cena njegovih dela govori da su kupci bili jednako zadovoljni, te su pojednako cenili obe vrste radova – ali uz striktno naglašavanje da Rubens mora biti alfa i omega svakog dela, što je povremeno i striktno, brojčano bilo navedeno u ugovorima.

Stvaranje superstara

Da bi se shvatio Rubensov ekonomski genije – ali i društveni faktori koji su doprineli procvatu tog genija – vredi uporediti Rubensa i Rembranta. Talenat obojice je nesporan, ali su razlike vrlo uočljive. Rubens je bio dobro informisan o promenama ukusa aristokratije i fleksibilan i prilagodljiv u odnosu na tražnju; Rembrant je sa žarom slikao samo ono što je njega zaista privlačilo. Rubensu je kultura ophođenja stečena u detinjstvu pomagala da stalno održava dobre odnose sa svojim patronima, Rembrant je sa svojima često bio u sukobu. Prvi je dobro pazio da mu bogatsvo traje, a drugi je kraj života dočekao u siromaštvu, najviše usled poremećaja na tržištu, izazvanih ratovima.

Ako pogledamo definiciju ekonomiste Harvija Rozena, superstar je neko ko je “nezamenljiv” na određenom tržištu. Adler je tome dodao opažanje da velike razlike u zaradi mogu postojati čak i ako su dva umetnika jednako talentovana, gde je dobitnik onaj do čijeg imena publika lakše dospeva. Tajler Kouen dodao je tome i “slavu” koja jednom učesniku omogućava da drži dominantnu poziciju na tržištu, što je posebno izraženo u veoma centralizovanim industrijama gde postoji mali broj igrača na datom tržištu. Rubens je ispunjavao sve pobrojane uslove – i to ga je učinilo superstarom, daleko pre nego što je ta reč i izmišljena.

Tanja Jakobi

MSP, decembar/januar 2012/13

1. јануар 2013. 0 komentar

Ekonomija Tekstovi

Zašto Srbija nema uslova za privredni rast: Šest razloga za uzbunu

by bifadmin 31. децембар 2012.

Ni zamazivanjem očiju, ni ognjem i mačem, ni nasumičnim štrpkanjem po šumi nelogičnih propisa Srbija neće moći da se izbori sa odlivom kapitala, dubokom recesijom i kombinovanom fiskalnom, dužničkom i finansijskom krizom. Zemlja koja se približava statusu kandidata za EU je prema listi Svetskog ekonomskog foruma u 12 važnih pokazatelja poslovanja među poslednjih pet država na svetu. Osim toga, NBS je objavila da je ukupan spoljni dug Srbije premašio granice visoke zaduženosti prema kriterijumu Svetske banke. Vreme je za uzbunu i sistematski i koncentrisan rad na otklanjanju oštrih ograničenja privrednog rasta.

Posle tri kvartala 2012.godine jasno je da se negativan ekonomski rast nastavlja. Po tromesečjima: -2.5%, -0.6% i -2.2%. Inflacija se ubrzala do skoro 13% u oktobru i značajno izašla iz ciljanog koridora. Bilans razmene roba i usluga sa svetom ostao je na prošlogodišnjem nivou, ali je deficit tekućeg bilansa porastao 19% usled velikog pada doznaka (23% ili pola milijarde USD). Pad doznaka pripisuje se novom talasu krize u zemljama u kojima je koncentrisana srpska dijaspora.

Mnogo više zabrinjava kapitalna strana, gde je za devet meseci zabeležen šokantan neto odliv od oko 170 miliona USD, pre svega zbog smanjenja kreditnog finansiranja za 282.5 miliona USD. Glavni uzroci su pad kreditnog rejtinga Srbije (na BB- sa negativnim očekivanjima), loše makroekonomske performanse i ranije najavljeno smanjenje eksponiranosti zapadnih banaka u regionu. Opšte pogoršanje kreditnih uslova na svetskim finansijskim tržištima, političke rezerve kojima je dočekana nova vlada u svetu i teškoće na putu evrointegracija dopunski su otežale poziciju Srbije.

Drugim rečima, kombinovana rupa u spoljnom bilansu od preko tri milijarde dolara u periodu januar-septembar 2012. finansirana je isključivo trošenjem deviznih rezervi. Na duži rok to nije održivo. Potrebno je dati znak za uzbunu posebno kada se ima u vidu da je fiskalni deficit prešao 7% a javni dug 55% BDP.

Sve ovo se dešava u godini dobijanja statusa kandidata. Zemlje prethodnice na putu EU integracija beležile su interes svetskih investitora. Srbija je suočena sa odlivom kapitala, dubokom recesijom i kombinovanom fiskalnom, dužničkom i finansijskom krizom. Očekivanja nove vlade da će nominalno obećanim nastavkom reformi i evropskih integracija obezbediti dovoljno eksternog finansiranja i tako izaći iz pomenutih problema za sada nisu ubedila ni MMF, ni finansijska tržišta.

MMF bi mogao da ponudi program pod uslovom vođenja restriktivne fiskalne politike, nastavljanja koncepta ciljane inflacije i produžetka ključnih nezavršenih strukturnih reformi.U centru je uklanjanje strukturnih slabosti srpske privrede: nekonkurentna ponuda, visoki jedinični troškovi rada, velika i neefikasna država. Ovo nije politički popularno pošto ruši izborna obećanja u socijalnoj sferi i obara realne dohotke.Zato se mogu se očekivati dugi i teški pregovori pre nego što vlada nevoljko prihvati uslove Fondove uz već poslovično poštovanje kratkoročnih makroekonomskih ciljeva i mlako odlaganje bolnih strukturnih reformi.Već protiče dragoceno vreme bez MMF programa, dakle bez pristupa Fondovim sredstvima i tržištima kapitala.

Na strani strukturnih reformi, kao i ranije, Fond i Svetska banka će jačanje ponude videti u nastavku privatizacija, restrukturiranju javnih preduzeća i poboljšanju poslovne klime. U principu ovo nisu loše mere ako se dobro pripreme i sprovedu. Ali posle 12 godina reformi znamo da to ne ide lako. Brojne privatizacije i mere usmerene na poboljšanje poslovne klime (uključujući napredak ostvaren prošlih par godina) dale su samo delimične rezultate. Srbija je još jako daleko od stvaranja energičnog, inovativnog i konkurentnog privatnog sektora koji hvata korak sa svetom, osvaja nove proizvode i tehnologije, i trudi se da širi obim poslovanja i izvozi. Na veliku žalost, privatizacije su češće bile u vestima zbog sumnjivih transakcija, otpuštanja radnika i rasprodaje aktive nego zbog uspešnih programa.Činjenice potvrđuju taj utisak.Od 2008.godine izgubljeno je 255.000 radnih mesta (ili 13% ukupne zaposlenosti). Danas imamo rekordan broj nezaposlenih (25%) i konstantno padanje udela proizvodnje razmenljivih (dakle potencijalno izvoznih) dobra u BDP-u (smanjenje za jednu trećinu od 2000-te).

Veliko slepilo

Posle dogovora sa MMF-om, da li realno još jedno odlaganje reformi i povratak na tip ekonomskog rasta iz perioda 2001-2008, ovaj put sa većim oslanjanjem na pristupne fondove EU? Odgovor je – ne.

Nasleđeni ekonomski problemi na početku tranzicije bili su velikim delom potisnuti u periodu 2001.-2005. zahvaljujući velikoj dozi profesionalne i finansijske podrške koju je Srbija dobila preko MMF-ovih aranžmana, strane pomoći, mekanih i komercijalnih izvora finansiranja. Sposobnost zemlje da samostalno vodi fiskalnu i monetarnu politiku prvi put je testirana 2006.godine.Samopuzdanje Vlade bilo je na zavidnom nivou zahvaljujući fiskalnom suficitu ostvarenom u 2005. godini, visokim deviznim rezervama (9 meseci uvoza) i očekivanom prilivu doznaka i stranog kapitala. Suočena sa političkim i socijalnim pritiscima da podigne plate i preokrene trend povećanja nezaposlenosti (tada na nivou od 20.9%), Vlada je relaksirala monetarnu i fiskalnu politiku i dozvolila veliku realnu apresijaciju dinara.

Rezultirajući rast BDP počivao je u celosti na rastu domaćih elemenata agregatne tražnje. Stope rasta u period 2006.-2008. bile su niže od očekivanih (3.6%, 5.4% i 3.8%) ali je to bilo dovoljno da se dozvoli novo zapošljavanje u javnom sektoru, smanji nezaposlenost (na 18.1% u 2007.i13.6% u 2008.) i značajno povećaju plate. Prosečna plata je skoro udvostručena između 2005. (210 evra) i 2008.(402 evra). Prema očekivanju, uz precenjeni dinar, obilno inostrano finansiranje i jako slabo reagovanje domaće ponude, ovaj tip rasta zasnovan na domaćoj potrošnji vodio je velikom povećanju deficita trgovinskog i tekućeg platnog bilansa koji se povećao sa -10.1% BDP u 2006. na-21.6% u 2008.

Na strani ponude ovaj tip rasta generisao je veoma različite sektorske efekte. Sektori koji proizvode nerazmenljiva dobra pozitivno su reagovali na rast domaće tražnje i produkovali oko 95% ukupnog porasta novostvorene vrednosti. Sektori koji proizvode razmenljiva (i potencijalno izvozna) dobra dali su samo 5% porasta. Polovinom 2008.postalo je jasno da ovaj model rasta nije održiv na duži rok pošto je počivao na eksternom i fiskalnom deficitu, natprosečnom rastu nerazmenljivih sektora i uvoza. Sektori koji proizvode razmenljiva dobra bili su preslabi i nedovoljno reformisani da konkurišu poplavi jefitinih uvoznih dobara i pokrenu jaču izvoznu orijentaciju. Pogoršanja koja je donela svetska finansijska kriza (pre svega kroz pogoršanje uslova finansiranja i pad svetske tražnje) zaoštrila su pitanja održivosti ovog modela rasta u Srbiji, ali to nije donelo adekvatnu reakciju.

Umesto nastavka institucionalnih reformi i radikalne promene parametara ekonomske politike koji bi zajedno podstakli rast izvozno orijentisanih sektora, primenjena je krajnje mlaka oportunistička strategija. Polazeći od još uvek optimističkih prognoza rasta u 2009. godini, visokog nivoa deviznih rezervi i očekivanog nastavka priliva kapitala, kao i veoma niskog prisustva rizičnih finansijskih instrumenata, odlučeno je da se ide samo sa “aranžmanom iz predostrožnosti” iako su svima bile poznate duboke strukturne slabosti srpske privrede.

Prva slabost je već pomenuta hronično slaba ponuda zbog: (a) nasleđenih problema iz prošlosti, (b) kasnog početka tranzicije, (c) nedovoljno uspešne privatizacije, i (d) loše poslovne klime.

Druga slabost je neefikasna radna snaga. Glavni problem su visoke plate u odnosu na produktivnost. Interesantno je primetiti da visoka stopa nezaposlenosti ne obara plate u Srbiji. Istovremeno, sindikati traže prilagođavanje plata rastu troškova života i kretanju kursa. To direktno erodira eksternu konkurentnost srpskih firmi, ugrožava rast zasnovan na izvozu i otvaranje novih radnih mesta, ali se o tome malo govori.

Treća slabost je velika i neefikasna država usmerena na potrošnju i preraspodelu dohodaka, umesto na stvaranje uslova za ekonomski rast. Permanentni fiskalni deficiti pojačavali su makroekonomske tenzije.

Sa takvim slabostima Srbija nije uspevala da generiše dinamičan rast zasnovan na izvozu i mobiliše dovoljno nacionalne (i posebno domaće) štednje. Obratno, rastući jedinični troškovi rada i slabo reagovanje domaće ponude razmenljivih dobara na kretanje domaće i izvozne tražnje sistematski su gurali srpsku privredu na inferiornu putanju na kojoj se brži tempo rasta, niži nivo nezaposlenosti i stabilna makro situacija može ostvariti jedino rastom spoljnog duga ili podrivanjem eksterne stabilnosti. U periodu 2001-2008 inostrana pomoć, priliv kapitala i doznaka lako je pokrivao razliku između veće potrošnje i ostvarenog dohotka.

Dubina problema

Očigledno je da Srbija boluje od višestrukih strukturnih problema koji zajedno sa institucionalnim i ekonomsko-političkim slabostima predstavljaju oštra ograničenja rasta.

Prema nalazima Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa, Srbija godinama tavori oko 90-og mesta. Iza te loše pozicija krije se čitav niz još gorih pokazatelja na širem frontu institucionalnih reformi. Više od decenije nakon zakasnelog nastavka tranzicije, ključne tržišne institucije ozbiljno kasne za većinom od oko 140 zemalja u svetu koje se prate. Krupne slabosti su prisutne na tržištu roba i rada. Kvalitet poslovnog sektora zaostaje za uporedivim zemljama i za svetom uopšte, posebno u “sposobnosti primene novih tehnologija”, “stepenu razvoja biznisa” i “sposobnosti za inovacije”.Na nivou pojedinačnih pokazatelja Srbija se nalazi na samom zaleđu (među poslednjih pet zemalja) u dvanaest veoma važnih domena:

Efikasnost pravnog okvira u rešavanju sporova	137
Efikasnost upravnih odbora korporacija	136
Zaštita prava manjinskih vlasnika	140
Intenzitet lokalne konkurencije	136
Prisustvo dominantne tržišne pozicije	139
Efektivnost anti-monopolske politike	137
Sofisticiranost kupaca	136
Saradnja u odnosima radnika i poslodavaca	136
Odliv mozgova	139
Kapacitet osvajanja nove tehnologije	137
Priroda konkurentne prednosti	136
Spremnost delegiranja odlučivanja/nadležnosti	136

Pored ovih oblasti, reforme su urgentno nužne u najmanje još 30-tak oblasti gde se pokazatelji Srbije nalaze ispod 112-og mesta, tj. među 20% najlošije ocenjenih zemalja u svetu.

U kombinaciji sa sve nestabilnijim makroekonomskim okruženjem, nerazvijenim i skupim finansijskim posredovanjem, i lošim kvalitetom ključne fizičke infrastrukture, ovo daje dosta crnu sliku o stanju institucionalnih reformi i kvalitetu ekonomske politike u Srbiji posle globalne finansijske krize. Ove reforme traže jaku političku volju, vreme i stručni kapacitet. Neophodno je odmah odlučno delovati. Opcija da se “teške reforme” odlože za kasnije i da se minsko polje strukturnih problema i nezavršenih institucionalnih reformi preplovi na talasu inostranih kredita, priliva kapitala i doznaka više ne postoji.

Ključna ograničenja rasta

Uklanjanje svih ovih ograničenja ima velike ekonomske i političke troškove i nije tehnički izvodljivo na kratak rok. Uklanjanje slučajno izabranih ograničenja (po individualnim ili političkim željama) čak može da produkuje rešenja koja mogu biti gora od polazne situacije. Pravi izazov je odrediti uzroke usporenog rasta i definisati prioritete reformi i ekonomske politike. To nije lako.

U svetu su najpoznatija dva pristupa.

OECD pristup polazi od jasno definisanog analitičkog modela ekonomskog rasta i mera ekonomske politike. Na jednoj strani, meri se stepen korišćenja radnog potencijala jedne zemlje (preko stvarnog broja odrađenih radnih časova) i nivo produktivnosti rada (preko kapitalne opremeljenosti rada i totalne faktorske produktivnosti koja hvata sve kvalitativne aspekte – inovacije, tehnički progres, znanje itd.) u poređenju sa međunarodnim standardima. Na drugoj strani, ocenjuju se konkretne mere ekonomske politike koje se odnose na stepen korišćenja radne snage i nivo produktivnosti po pojedinim sektorima i regionima. Prioritetna polja delovanja ekonomske politike nalaze se na preseku dimenzija sa „niskim performansama rada“ i „slabim merama ekonomske politike“ pošto se tako najviše ubrzava ekonomski rast.

Model „dijagnostike rasta“ koji su ponudili poznati ekonomisti sa Harvarda, Dani Rodrik i Rikardo Hausman, polazi od dosta jednostavnog dijagnostičkog okvira za utvrđivanje i uklanjanje ključnih ograničenja rasta. Na jednoj strani posmatraju se razlozi niskih prinosa u realnoj privredi (kvalitet infrastrukture i radne snage, nesavršenosti tržišta i intervencija države), a na drugoj razlozi visokih troškova finansiranja (iz domaćih i inostranih izvora). U primeni ovog pristupa glavna odgovornost je na stručnjacima i donosiocima odluka o ekonomskoj politici. Oni moraju dobro da poznaju i teoriju i praksu da bi uzeli u obzir sve otvorene i skrivene informacije nužne da se utvrde stvarna ograničenja ekonomskog rasta. Dijagnostički okvir samo je samo sredstvo koje pomaže da se dođe do odgovora.

Oba pristupa nastoje da utvrde ključna ograničenja rasta i stvore osnovu za donošenje međusobno usaglašenih reformi i mera ekonomske politike koje bi uklonile stvarna ograničenja i podigle nivo ekonomskog rasta. Prednosti OECD metoda su da je čvršće definisan i određeniji u proceduri merenja i definisanja polja prioritetnog delovanja. Slabosti su fokusiranje samo na jednu oblast (rad i produktivnost) i odsustvo fleksibilnosti u tretiranju izobilja informacija. Prednosti Harvard pristupa su fleksibilnost, hvatanje širokog spektra mogućih faktora i korišćenje svih raspoloživih informacija. Subjektivnost ovog pristupa je, uslovno govoreći, njegova glavna slabost, mada je metod transparentan i podleže proveri u svim fazama pripreme i primene.

Primena modela “dijagnostike rasta” na Srbiju dala je sledeće nalaze:

1.Zaštita vlasničkih prava i drugih ključnih institucija predstavlja osnovu modernih tržišnih privreda i pati od mnogih nedostataka, ali ipak ne predstavlja stvarno ograničenje rasta u Srbiji pošto firme koje se bave uvozom i proizvodnjom nerazmenljivih dobara uspešno funkcionišu u postojećim nesavršenim institucionalnim uslovima.

2.Realni efektivni devizni kurs (REDK) predstavlja stvarno ograničenje rasta pošto negativno deluje na operacije i rast preduzeća koja proizvode razmenljiva dobra, a ona su danas ključno usko grlo da bi privreda Srbije prešla na održivu putanju rasta koju karaketriše makroekonomska stabilnost, sa održivim fiskalnim i eksternim bilansom.

3.Ravnotežni nivo REDK nije univerzalni lek (panacea) koji će rešiti sve probleme sektora koji proizvode razmenljiva dobra u Srbiji. Iskustvo drugih zemalja pokazuje da REDK snažno utiče na tzv. homogena dobra (standardne robe koje su predmet berzanskog poslovanja). U slučaju diferenciranih industrijskih proizvoda, REDK je samo jedan od faktora koji opredeljuje konkurentnost pošto paralelno deluju dizajn proizvoda, marketing, istraživanje i razvoj, i inovacije.

4.Ograničena raspoloživost kredita i visoki troškovi finansiranja postali su jedno od najoštrijih ograničenja rasta u Srbiji, kako u obezbeđivanju tekuće proizvodnje i trgovine, tako i u finansiranju investicija. Srbija ima jedan od najnižih stepena monetizacije i najviše finansijske i kreditne marže što ozbiljno ograničava funkcionisanje privrede i ekonomski rast.

5.Skupa, velika i remetilačka uloga države postala je jedno od ključnih ograničenja rasta. Ona stvara neefikasno i skupo poslovno okruženje, neposredno podiže troškove funkcionisanja, ne obezbeđuje i ne promoviše konkurenciju, podiže cenu rada i odvlači mlade obrazovane ljude sa produktivnih radnih mesta u privredi, narušava finansijsku discipline, istiskuje privatni sektor.

6.Neefikasno korporativno upravljanje i skupa radna snaga (koja se ispoljava kroz visoke jedinične troškove rada ili nisku produktivnost) odbijaju SDI i poslovnu saradnju, i erodiraju cenovnu konkurentnost preduzeća u mnogim sektorima. Neophodne su odlučne mere da bi se uklonile najvažnije barijere rasta produktivnosti (kroz programe obuke zaposlenih, bolje poslovne škole, istraživanje i inovacije za potrebe preduzeća itd.).

Ograničenja rasta bi trebalo uklanjati redom kojim su navedena, i što pre da bi se pokrenuli motori rasta zasnovanog na izvozu.

Dušan Vujović, profesor FEFA

MSP: 1000 zašto 1000 zato

31. децембар 2012. 0 komentar

Ekonomija

Predviđanje Erste Group: Da li je „13“ srećan broj za ekonomiju?

by bifadmin 29. децембар 2012.

„Neophodne mere štednje koje su uvele vlade širom sveta sprečiće ekonomiju da se vrati u fazu ekspanzije u 2013. godini”, predviđa Fritz Mostböck, rukovodilac Sektora za istraživanje Erste Grupe. Nastavak sukoba na Bliskom Istoku bi predstavljao opterećenje po finansijska tržišta barem privremeno, i cene nafte i berzanskih roba posebno dugoročno gledano. U SAD kupovine hartija od vrednosti (HoV) od strane Federalnih rezervi trebalo bi da unaprede poverenje potrošača i podrže potrošnju u 2013. godini. To bi dovelo do nepromenjene stope rasta od 2 odsto za 2013. i postepenog ubrzanja u 2014. godini, pružajući veoma potreban podsticaj globalnom rastu, posebno izvozu u evrozoni. Mere Evropske centralne banke poboljšale su sentiment na finansijskim tržištima, koji bi, s obzirom na osnovna kretanja (nizak rast) – trebalo da bude samo pitanje vremena kada će se finansijska tržišta približiti prema svojim vrednostima. „Nakon ulaska Hrvatske u EU u julu, očekujemo da će rast BDP-a do 2,5 odsto u periodu 2014-2020. biti rezultat pristupa zajedničkom tržištu i fondovima EU. Očekuje se da integracija Balkana u EU dobije još jedan podsticaj tokom 2013. godine, kada bi Srbija trebalo da dobije datum za početak pregovora”, ističe Mostböck.

„Globalna tržišta akcija će zabeležiti dobre rezultate naredne godine”, kaže Mostböck. Atraktivne cene i nedostatak alternativa trebalo bi da dovedu do pozitivnih prinosa za većinu berzanskih indeksa. Dužničke hartije od vrednosti evropskih kompanija treba da ostanu u centru pažnje investitora, posebno kompanija sa velikom geografskom diverzifikacijom i širom bazom klijenata koje će bolje generisati gotovinske tokove. Ograničenost investicija za širenje poslovanja, fuzionisanja i preuzimanja mogla bi da dovede do mnogo većeg interesovanja za nove emisije i manjih spredova, posebno među kompanijama u regionima jezgra evrozone. „Po našem mišljenju, investitori bi trebalo da izbegavaju investicije u evropski telekomunikacioni i komunalni sektor pošto će se njihovi slabi rezultati produžiti i u 2013. i u narednom periodu”, ističe Mostböck. „Proizvođače automobila u centralnoj i istočnoj Evropi (CIE) vidimo kao atraktivnu investiciju. Svaki četvrti automobil proizveden u EU u 2013. biće “Made in CEE” (napravljen u CIE), s obzirom na to da je bivša Čehoslovačka – sa procenjenih 2 miliona putničkih automobila u 2012. godini – sada drugi po veličini proizvođač automobila u Evropi, odmah posle Nemačke. Proizvodnja automobila u CIE konstantno povećava udeo na tržištu na račun proizvođača automobila iz južne Evrope zahvaljujući konkurentnim troškovima rada i jakom prisustvu nemačkih (VW, Škoda) i azijskih proizvođača (Kia, Hyundai, Toyota).”

Globalna situacija u pogledu duga će ostati dominantna tema. Biće veoma teško smanjiti visoki nivo ukupnog duga i budžetskih deficita i to se ne odnosi samo na evrozonu. Kriza duga u velikim indistrijalizovanim državama (evrozona, SAD, Japan, Velika Britanija) predstavljaće izazov u narednim godinama. Ekonomsko okruženje će, stoga, ostati krhko. Prethodna finansijska i ekonomska kriza i kriza poverenja su ostavile trajne posledice na dug, čije smanjenje će biti teško i dugo će trajati. To će u narednim mesecima u više navrata stavljati na probu finansijska tržišta i privredu.

Ekonomski rezultati na globalnom nivou, a posebno u Evropi, ostaće slabi. U poslednjih pet godina već smo videli negativan efekat na ekonomiju nakon finansijske krize 2008. godine. Nepovoljna ekonomska kretanja su se negativno odrazila na okruženje, koje je postalo osetljivije na njih, posebno na značajni nivo državnog duga. Neophodne mere štednje koje su uvele vlade nastaviće da nepovoljno utiču na okruženje na strani tražnje i očigledno sprečavaju ekonomiju da se vrati u fazu ekspanzije. Hlađenje ekonomija do umerenijih nivoa rasta u velikim zemljama u usponu kao što su Kina i Indija samo će dodatno otežati stvari.

Moguće krizne tačke na Bliskom Istoku. Još uvek aktuelni sukobi u Siriji, napeta politička situacija u Egiptu, itd. mogli bi da, kako sada stvari stoje, prouzrokuju nervozu i neizvesnost. Teško je, po logici stvari, predvideti vreme kada će se dogoditi neočekivani događaji. Međutim, ono što možemo da vidimo je potencijal za eskalaciju. Takva vrsta sukoba na Bliskom Istoku bi, barem privremeno, opteretila finansijska tržišta, a cene nafte i berzanske robe posebno u dugoročnom periodu.

Oporavak američkog tržišta stambenog prostora deluje sve snažnije, posebno s obzirom na kupovinu HoV od strane Federalnih rezervi: cene kuća, prodaja stambenog prostora i kupovina prvog stambenog prostora rastu, dok zalihe padaju (ipak, oduzimanje kuća zbog neizvršavanja obaveza po kreditima ostaje na visokom nivou). To bi trebalo da poboljša poverenje potrošača i podrži potrošnju u SAD u 2013. godini, što je posebno važno s obzirom na očekivani negativni efekat državne potrošnje. Očekujemo da pad državne potrošnje bude kompenzovan ubrzanjem privatne tražnje (potrošnja, investicije kada se situacija sa “fiskalnom liticom” poboljša), što bi ukupno dovelo do nepromenjene stope rasta od 2 odsto za 2013. i postepenog ubrzanja u 2014. godini. To bi trebalo da obezbedi preko potreban podsticaj globalnom rastu, posebno izvozu u evrozoni.

Kristalna kugla

Averzija prema riziku i dalji pad spredova u 2013. godini? Visoka neizvesnost je obično karakterisana visokom volatilnošću i visokim spredovima. Međutim, mere centralne banke (npr. LTRO, najava OMT) poboljšale su sentiment na finansijskim tržištima i od juna smo uočili pozitivan učinak među svim većim klasama sredstava, uključujući i visokorizične klase sredstava. Ukoliko se pogledaju osnovni trendovi (nizak rast), ovaj stav koji karakteriše averzija prema riziku nije u potpunosti opravdan i samo je pitanje vremena kada će se finansijska tržišta i privreda sudariti. Ignorisanje profila rizika i koristi u međuvremenu (investiranje novca po pogrešnoj ceni u pogrešno vreme) moglo bi da dovede do ogromnih gubitaka u budućnosti. Preokret u ekonomiji evrozone u 2013. godini bi bio od ključne važnosti za dalji pad spredova.

Dužničke hartije od vrednosti evropskih kompanija treba da ostanu i centru pažnje investitora – uprkos ograničenoj perspektivi osnovnog rasta. Mogućnosti rasta prometa u korporativnom sektoru deluju ograničeno u 2013. godini zbog slabe tražnje u Evropi. Razlike između kompanija iz jezgra evrozone u odnosu na periferni region će se, po našem mišljenju, intenzivirati. Smatramo da će kompanije nastaviti sa defanzivnim bilansnim strategijama. U stvari, ne vidimo puno prostora za dalja sniženja troškova. Međutim, uvođenje novih proizvoda može biti odloženo. Kompanije će obezbediti likvidnost putem prodaje sredstava, otkupa obveznica i istovremeno njihovog refinansiranja po dužim dospećima. Kompanije sa velikom geografskom diverzifikacijom i širom bazom klijenata zabeležiće bolje generisanje tokova gotovine. Ograničene investicije u širenje poslovanja i fuzionisanje i preuzimanje drugih firmi ukazuju na to da bi ponuda novih emisija na primarnom tržištu mogla da bude mala. To bi moglo da dovede do mnogo većeg interesovanja za nove emisije i smanjenja spredova, posebno kompanija u regionima jezgra evrozone.

Na porast nezaposlenosti u evrozoni intenzivno utiču periferni regioni – što usporava inflaciju i snižava očekivanja po pitanju kamatnih stopa. Pad ekonomske aktivnosti prouzrokovan krizom duga praćen je neočekivano visokim porastom nezaposlenosti u perifernim delovima evrozone – posebno od maja 2011. godine. Pre toga, stopa nezaposlenosti u Nemačkoj i Francuskoj je opala, što je kompenzovalo povećanja u perifernim regionima. Neočekivano ubrzanje nezaposlenosti u Italiji i Španiji – vezano za nenadano oštar pad ekonomske aktivnosti kada su zemlje ušle u krizu duga – pretežno opredeljuje kretanje stope nezaposlenosti u evrozoni u ovom trenutku. Veoma visoka nezaposlenost utiče na smanjenje inflacije putem niske tražnje i niskih zahteva po pitanju zarada. Na osnovu naših očekivanja u pogledu nezaposlenosti, projektujemo inflaciju na nivou od 1,7 odsto za 2013. i 1,3 odsto za 2014. godinu. Disinflatorni pritisak će takođe dovesti do potrebe za većom podrškom ECB (snižavanje kamatne stope na 0,5 odsto, alternativne mere), što snižava očekivane stope i prinose.

Italija: strukturne reforme su od ključne važnosti – i realizovaće ih samo “umereni” političari. Dugoročna perspektiva rasta u Italiji je od ključne važnosti – posebno s obzirom na situaciju u pogledu duga. U Italiji, odnos duga i BDP-a bi opao ukoliko bi nominalni rast bio viši od troškova države za finansiranje. Stoga Italija mora da se pre svega fokusira na ubrzanje rasta. U uslovima niske domaće tražnje i razduživanja, strana tražnja je od ključne važnosti za povratak na putanju rasta i treba da bude podržana povećanjem konkurentnosti. Poslovno okruženje za firme bi moglo značajno da se poboljša putem daljih reformi tržišta rada, reformi tržišta proizvoda (npr. energetski sektor) i napora da se unapredi lakoća poslovanja. Pored toga, Italija treba da se približi tehnološki najnaprednijim zemljama kako u pogledu istaživanja i razvoja tako i u pogledu obrazovanja. Ova pitanja su suštinski predusov za inovacije i kao takva treba da budu predmet posebne pažnje. U suprotnom, Italija bi verovatno opet mogla da bude pod pritiskom tržišta, pošto i program kupovine hartija od strane ECB zavisi od održivosti duga.

Uz pretpostavku da će se reforme nastaviti, važan faktor koji se negativno odražava na ekonomsku perspektivu bi trebalo da se ublaži tokom godine, posebno za nemački izvoz. Ukoliko ne bi došlo do poboljšanja situacije u perifernim regionima evrozone, značajno bi se povećali rizici da zbog toga dođe do prave recesije i eskalacije krize duga.

Globalna tržišta vlasničkih hartija od vrednosti će zabeležiti dobre rezultate sledeće godine. Mnogi investitori su propustili porast cena na globalnom tržištu akcija u 2012. godini i verovatno će povećati svoju izloženost rizičnijim sredstvima u 2013. godini. Usled očekivanog porasta dobiti u korporativnom sektoru fluktuacije cena akcija će ostati umerene tokom najvećeg dela naredne godine. Atraktivne cene i nedostatak alternativa trebalo bi da dovedu do pozitivnih pomaka kod većine indeksa berzi HoV.

Slabi rezultati telekomunikacionog i komunalnog sektora u Evropi nastaviće se u 2013. i u narednom periodu. Zbog nepostojanja mogućnosti rasta, neefikasnih struktura i političkih uticaja, ovi sektori će, dugoročno gledano, beležiti pokazatelje profitabilnosti ispod proseka. Nema znaka preokreta ekonomske sudbine ovih sektora koji se nalaze na silaznoj putanji. Veoma je verovatno da će prinosi u 2013. biti negativni. Investitori bi trebalo da izbegavaju investicije u ovakve kompanije.

Svaki četvrti automobil proizveden u EU u 2013. biće „Made in CEE“ (napravljen u centralnoj i istočnoj Evropi). Čak i u vreme krize rezultati proizvodnje automobila u CIE i dalje su bolji nego rezultati proizvodnje automobila u zapadnoj Evropi. Proizvodnja automobila u Češkoj Republici i Slovačkoj, koja se procenjuje na ukupno 2 miliona putničkih automobila u 2012. godini, već je premašila proizvodnju automobila u zemljama kao što su Francuska i Španija. Bivša Čehoslovačka je sada drugi po velični proizvođač automobila u Evropi odmah posle Nemačke. Udeo proizvodnje automobila u CIE neprestano se povećava na račun proizvođača automobila iz južne Evrope. Na CIE se pozitivno odražavaju njene konkurentne cene rada i snažno prisustvo nemačkih (VW, Skoda) i azijskih proizvođača (Kia, Hyundai, Toyota) koji povećavaju svoj udeo na evropskom tržištu.

Hrvatska će postati 28. zemlja članica EU u julu, čime će se okončati pregovori započeti 2005. godine. Mada prednosti članstva u EU možda izgledaju manje atraktivno nego tokom prethodna dva talasa proširenja, smatramo da će se na srednjoročnu perspektivu rasta pozitivno odraziti pristup zajedničkom tržištu i fondovima EU, odakle se Hrvatska nada da će povući do 2,5 odsto BDP-a u periodu 2014-2020. godina. Proces integracije u EU na Balkanu trebalo bi da dobije još jedan podsticaj tokom 2013. godine kada bi Srbija trebalo da dobije datum za otpočinjaje pregovora, što će biti potvrda snažne orijentacije Srbije prema EU i podrške strukturnim reformama u srednjoročnom periodu.

29. децембар 2012. 0 komentar

Ekonomija

Devet priča koje će pokretati tržišta u 2013.

by bifadmin 27. децембар 2012.

Ako je 2012 bila godina „fiskalne litice“ i doslovce neizmernih sredstava namenjenih spašavanju Evrope i njene monete, po čemu ćemo zapamtiti 2013.? Pravljenje ekonomskih i finansijskih prognoza nikada nije lak posao a ja se obično držim dugoročnih trendova promena, piše ekonomista i pisac Danijel Altman u štampanom izdanju časopisa Foreign Policy – ali u tekstu ipak daje izbor tema za koje očekuje da bi mogle poljuljati globalna tržišta u narednoj godini, na bolje ili na gore. Od američkog deficita do previranja na Bliskom i Srednjem istoku – sve su to pitanja koja bi mogla imati najveći uticaj na globalnu ekonomiju u narednoj 2013. godini.

Operacije centralnih banaka

U evrozoni: osoba koja je najviše pomogla smirivanju finansijskog tržišta u 2012 je verovatno bio Mario Dragi, koji je pre samo godinu dana postao šef Evropske centralne banke. Njegov dosadašnji rad najlepše bi opisala jedna njegova nedavna izjava, da je „u okviru našeg mandata, ECB spremna da učini sve što je potrebno kako bi se očuvao evro i verujte mi – to će biti dovoljno“. Predano je radio na održavanju evrozone, štampajući samo onoliko novca koliko je bilo potrebno za trgovinu obveznicama. Pitanje je hoće li njegov kredibilitet trajati i tokom 2013. godine. Čak i ako je zajednička valuta zasad sigurna, ona neće ojačati ako Dragi ne uspe da prisili ministre finansija evrozone da prihvate nova pravila o tome kako zemlje evrozone ulaze, napuštaju zonu i u njoj mogu da se ponašaju. Čak i tada, postavljanje jedinstvene monetarne politike, koja treba da važi i za jednu grupu problematičnih evroekonomija koje su u različitim fazama rešavanja pitanja održivih javnih finansija, biće nezahvalan zadatak. Njihove ekonomije tek treba da započnu snažnije usklađivanje sa evrozonom i – ako sve bude rađeno po dosadašnjem planu – to će, verovatno, biti jedna od ključnih operacija tokom 2013.

U Velikoj Britaniji: U međuvremenu, sa finansijskih tržišta pažljivo se promatraju prvi potezi Marka Karnija na mestu guvernera Bank of England. Bivši guverner Kanadske centralne banke i nekadašnji pitomac Goldman Saksa stekao je poštovanje kod investitora, ali je u Velikoj Britaniji suočen s daleko težom situacijom. Britanija je danas osakaćena recidivima svoje fiskalne politike, što je daleko veći izazov nego onaj koji je imao da rešava u resursima bogatoj Kanadi, i koja upravo zato doživljava ekonomski bum. Karni će, zapravo, raditi u okruženju koje je slično onom u kojem radi Ben Bernanke na čelu FED, gde su republikanci blokirali fiskalne podsticaje i pored napora koje ova zemlja ulaže da se što pre oporavi. Bernanke je bio prisiljen preduzme vanredne mere kako bi ispunio Fed-ov mandat; Karni, takođe, mora da u Londonu pokaže svoju kreativnost, što će mu na duge staze biti veoma teško.

U američkoj centralnoj banci: Ulagači već počinju da se pitaju ko će zameniti Bernankea po završetku njegovog mandata, januara 2014. Fed već sada u hodu radi na toj tranziciji do novog prvog čoveka koji će doći za godinu dana. Fed se odlučio da kao svoje primarne ciljeve ima rešavanje nezaposlenosti i maksimalnog praga inflacije. Malo je verovatno da će se Fed-ove zacrtane niske stope menjati do 2015. godine, osim ako globalna ekonomija u međuvremenu ne doživi neki bum. Međutim, novi predsednik (ili predsednica!) odlučivaće hoće li Fed cementirati prvu veliku promenu monetarne politike još od one koju je uspostavio Pol Volker 1979.

Deficit

Bilo da se to dogodi pre ili posle 1. januara, SAD će pronaći način koji bi većini porodica iz srednje klase obezbedio da njihovi porezi ne rastu, takođe izbegavajući proizvoljna smanjenja potrošnje u nekim državnim službama. Fiskalna litica će se pretvoriti u nešto poput fiskalne rampe. Nakon toga, deficit će ostati. Moja i konstatacija drugih je da ovo nije ni toliko glomazno niti toliko teško kontrolisati, kao što bi neki političari možda želeli da javnost poveruje. Nakon što se magla retorike bude razišla, atmosfera na tržištu će verovatno postati ugodnija, uzimajući u obzir nacionalnu fiskalnu situaciju i reakcije koje će u skladu s njom uslediti.

Japan

Da li je sretna okolnost to što je japanska centralna banka pod palicom svojih političara? Možda, budući da njen nekadašnji i budući lider Šinzo Abe, čini se, jedini koji bi svojim planom “davanja elektro-šokova a la dr. Frankenštajn” mogao da japansku ekonomiju povrati u život. Finasijska tržišta su početkom decembra 2012 pozdravila pobedu njegove partije na japanskim izborima, premda je u njegovu platformu delimično ugrađen tvrđi stav prema Kini i teritorijalnim sporovima sa susedima. Kada je o zdravlju globalne ekonomije reč, koliko god se Abeovi potezi dobro kotiraju na unutrašnjem planu, to ne znači da tekući sukob s Kinom ne bi mogao da se negativno odrazi na obe ove ekonomije, kao i na čitav region Istočne Azije. Polažu se nade da će Abe napustiti nacionalističku retoriku iz svoje kampanje, fokusirajući se na podizanje životnog standarda svojih birača.

Kina

Kada su u pitanju procesi preoblikovanja ekonomije, novi kineski lideri poseduju daleko više snage od Japana i Abea. Međutim, za razliku od njega, oni nisu signalizirali bilo kakve nagle promene. Uprkos tome, očekuju ih veliki izazovi: obuzdavanje preinvestiranosti, zadovoljavanje potražnje za robom i uslugama na domaćem tržištu, pretvaranje renminbija u konvertibilnu valutu, ublažavanje građanskih nemira i nezadovoljstva, i upravljanje hrpom deviznih rezervi s vrlo neizvesnim kursom i kamatnim stopama. Mnogi od ovih problema biće rešeni ili će barem biti značajno umanjeni – samo u slučaju ako nove vođe uspeju da “puste u pogon” novi ciklus ekonomskog rasta. Temelji pravne i regulatorne reforme, kojima bi se pokrenula veća transparentnost, jače vlasnička prava i bolja zaštita ulagača učiniće ovaj trik mogućim.

kinezi

Bliski i Srednji Istok

Što će se događati na Bliskom istoku, i kako će to uticati na globalnu ekonomiju? Ne znam, ali sam prilično siguran da će se tamo nešto dogoditi – nešto što će uticati na globalnu ekonomiju u 2013. Sirija i Egipat još uvek izgledaju nestabilni, a Izrael, Liban, i Iran su uvek nepredvidive karte u tom špilu. Glavni interes velikih ekonomskih sila sada je u obuzdavanju; kako zaustaviti požar koji bi mogao prekinuti trgovinu i ekonomski rast. No, tu su dobre strane te stvari, takođe. Čim se Egipat bude stabilizovao i ponovno pokrenuo svoju ekonomiju, može postati lokomotiva regionalnog razvoja: to je zemlja sa više od 80 miliona ljudi i s rastom većim od šest posto godišnje. Vrednost egipatskih deonica, koje bi trebalo da su vodeći pokazatelj ekonomskog rasta, već je počela da raste.

Cena roba

Povratak na brži rast će neminovno značiti povratak na više cene hrane, goriva, minerala i metala. Globalna ekonomija ne mora nužno da bude glavni razlog za rast cena, jer potražnja često raste brže od onoga što ponuda u datom trenutku može da odgovori. Već smo imali prilike da vidimo kako visoke cene žitarica uzrokuju nerede svakih nekoliko godina. Ulagači će se verovatno tražiti kompanije koje mogu podstaći poljoprivredne prinose – bilo na polju ili u preradi. Ili će se, pak, pojaviti neki supstituti koji bi nadomestili nedostatke ovih resursa – poput bakra ili retkih metala. Oni su igrači na duge staze, premda ne možemo računati da će inovacije biti rešenje za nestašice u bliskoj budućnosti.

Finansijska integracija

Svakoga dana, ekonomije u razvoju postaju sve čvršće povezane s globalnim finansijskim sistemom. Ove su ekonomije među najbrže rastućim u svetu, ali strancima nije uvek lako da u njih investiraju. Sa porastom emitovanja deonica i obveznica, ova tržišta se polako otvaraju i novac iz celog sveta povezuje se sa profitabilnim projektima u ovim zemljama. Poslednjih nekoliko godina intenzivirano je izdavanje dužničkih vrednosnih papira u zemljama u razvoju, čak i pored problema s kojima se suočava rast globalne ekonomije, a fondovi koji trguju obevzenicama poslovali su veoma dobro. Ovaj trend otvara i mnogo više manevarskog prostora, što nije slučajnost: dati milijardama radnika zemalja u razvoju pristup novom kapitalu – u ovom slučaju, dovodeći strani novac koji će biti aktivno uposlen u stvaranju novih poslova radnih mesta i potrošnje; Što se više ovakvog finansiraja dogodi u 2013, tim bolje po nas u 2014, 2015, i svake naredne godine.

Daniel Altman | 24 decembar 2012, Foreign Policy (print)

Preveo: Milan Lukić

27. децембар 2012. 0 komentar

Ekonomija

Kako je „Džastin Biber“ kupio Njujoršku berzu?

by bifadmin 22. децембар 2012.

Kako to da je platforma za trgovinu derivatima, mlađa od Džastina Bibera, na putu da kupi Njujoršku berzu na kojoj se trguje od 1792? Vol Strit Džornal i Ekonomist su objavili dve analize o značaju kupovine Njujorške berze od strane ICE elektronske platforme za trgovinu derivatima, koja je saopštena u četvrtak.

Najava od četvrtka uveče da će IntercontinentalExchange (ICE) kupiti NYSE Euronext za oko 8 milijardi dolara deo je priče o brzorastućim tehnološkim startapovima koji pomračuju slavu nekadašnjih giganata, piše Vol Strit Džornal u kratkom i donekle jetkom komentaru na račun američkih regulatora berzanskog tržišta.

To baš nije obična kapitalistička priča o slobodnom tržištu i kreativnoj destrukciji, piše ovaj list. Bilo je ovde i nekog uništavanja used neodgovarajuće regulative i zato u poslednje vreme cela stvar i izgleda manje kreativno.

Svega 12 godina od svog osnivanja ICE ima veću tržišnu kapitalizaciju od čuvene Njujorške berze. Jedan od razloga za to je činjenica da je ICE lider u seljenju trgovanja finansijskim instrumentima na elektronske plaforme, i napuštanja staromodnog trgovanja sa ljudima koji viču i ispunjavaju podijum za trgovanje. Drugi razlog je to što je tržištu „energetskim fjučursima“ u Londonu, gde ICE pravi dosta novca, dozvoljeno da raste dok su propisi u Americi nametnuli veliki teret domaćem tržištu kapitala za koje je NYSE tradicionalno vezan.

NYSE

Dovođenje novih preduzeća na berzu je važna funkcija za održavanje živahnosti privrede i ključni izvor prihoda za berzu. Аli tržište IPO u SAD se nikada u potpunosti nije oporavilo od zakona Sarbans Oksli iz 2002. godine. Donet na brzinu posle računovodstvenih skandala u velikim kompanijama, on je istovremeno proizveo veliki teret za manje firme. Predsednik Obama je ove godine inicirao usvajanje propisa koji su delimično oslobodili tog tereta firme koje imaju prihode manje od milijardu dolara.

Taj novi zakon (JOBS act) sadrži niz korisnih reformi koje bi trebalo da pomognu otvaranje novih radnih mesta u budućnosti ali po upravo objavljenoj statistici ove godine je bilo svega 48 inicijalnih javnih podunuda (IPO). To je manje od prošlogodišnja 52 slučaja i znatno manje nego u ranim 90-tim da ne govorimo o godinama u kojima je usledio Internet bum kad ih je u periodu od 1990. do 1994. bilo prosečno 160.

Kad je reč o trgovanju već listiranim akcijama Vašington je od 1975. na dalje doneo niz zakona kojima se obuzdava dominatan položaj NYSE, u čemu su regulator ii uspeli. Trgovanje većinom akcija na NYSE listiranih kompanija događa se van berze. Napor regulatora koji su omogućili da kupac dobije brži i bolji dil gde god da se ta trgovina odvija je bio koristan za potrošače i doveo do smanjenja cena transakcija. Teško da bi bilo ko od investitora voleo da se vrati nazad u prošlost.

Ali kako se moglo čuti u Senatu ove nedelje, bilo je i troškova i to ne samo za NYSE franšizu. Mnogi investitori smatraju da je američko trgovanje na berzama postalo prekomplikovano i netransparetno pa čak i disfunkcionalno.

Od problema na početku trgovanja Fejsbukovim akcijama 2010, do pogrešnih koraka u martu kad je kompanija BATS upropastila svoj IPO, loša situacija na američkom tržištu akcija nikad nije bila vidljivija. Propisi u trgovanju u SAD u najvećoj meri su delo Komisije za hartije od vrednosti. Stvaranje drugih mesta za trgovanje berzanskim materijalom, van NYSE, doprinelo je rastu konkurencije ali način na koji ta tržišta komuniciraju jedna sa drugim na zapletene načina ne treba mešati sa onim što čini zdravo tržište.

Nasuprot tome, na tržištima fjučersa gde je ICE beležio veliki uspeh regulatori su tradicionalno imali više poštovanja za vlasnička prava berzanskih operatora. Iako čikaški CMR zauzima 90% tržišta administracija u Vašingtonu nije se bavila njegovim razaranjem. Jedna od prednosti spajanja ICE i NYSE je da će ova kombinovana kompanija sada predstavljati takmaca CME, na tržišnim osnovama a ne kroz proizvodnju regulative.

Preuzimanje NYSE od strane ICE takođe će imati pozitivnu stranu kad se govorio o ekonomiji obima i kad se govori o globalnoj zastupljenosti. Kombinovana kompanija će takođe značiti pritisak za NASDAQ OMX da i samo nađe partnera za ukrupnjavanje, ako to regulatori uopšte i dozvole. Njujorška berza će takođe morati da povuče svoj raniji plan za spajanje sa Frankfurtskom berzom.

I na kraju jedna primedba koja nije previše dobra za američku ekonomiju: ne možemo a da ne primetimo da u eri monetarnog avanturizma FED i prejake regulacije američkog poslovnog ambijenta, vlasnik jednog mesta u Londonu gde se trguje ugovorima baziranih na nafti i sirovinama vredniji od jedne berze na kojom se trguje akcijama američkih kompanija, zaključuje Vol Strit Džornal.

Njujorška berza

Za Ekonomist, dugovečnost Njujorške berze – 200 godina postojanja – predstavlja neuobičajeno dug rok života za finansijsko tržište. Pre nešto više od 200 godina trgovci su po prvi put seli pod jedno drvo na Vol Stritu, a tu instituciju koju su oni napravili, Njujoršku berzi, kupio je skorojević sa elektronskog tržišta, IntercontintalEkchange (ICE) , nominalno sa sedištem u Atlanti, Džordžija, ili tačnije rečeno entitet iz elektronske stratosfere.

Dogovor koji je objavljen 20. decembra ostao je gotovo tajan, možda zato što su njegovi učesnici dobro čuvali informacije ili zbog toga što je činenica o promeni vlasnika toliko postala nevažna da je malo kome bilo stalo da se time bavi. Cena od 8,2 milijarde dolara ili 3,12 dolara po akciji nosi značajan premijum ali je i dalje znatno manja od one koja o kojoj se govorilo pre dve godine kad se pričalo o spajanju Frankfurtske i Njujorške berze. Sadašnja cena akcije je minimalna u odnosu na vrednost akcije od 108,26 dolara, koja je dostignuta krajem 2006. I to govori o tome koliko je opala vrednost ove berze, da ne govorimo da je u ceni sada bio značaniji deo Euronexta igde se trguje fjučersima.

ICE je takođe osetio efekte finansijske krize, ali njegove akcije su se snažno oporavile, ako ne i svasvim vratile na pređašnji nivo. Na koji način to će biit pitanje provere koja će uslediti tokom procesa odobravanja kupovine. Svakako elektronsko tržište ima cenovnu prednost u odnosu na fizičku razmenu, ali se mora imati u vidu da je i na Njujorškoj berzi gotovo sve bilo na elektronskom nivou, izuzev zvonca na otvaranju. ICE je imao velike koristi od toga što trguje ugovorima vezanim za sirovine, kredite, interesne stope i derivate – koji su postali jako popularni među investitorima.

Ali da li je to dovoljno objašnjenje za suprotne rezultate poslovanja ove dve institucije, je otvoreno pitanje. Teškoće Njujorške berze su dobro poznate. Dok je ranije imala monopol nad trgovinom najvrednijih kompanija u Americi, ona sada aktivno mora da se takmiči za material za trgovanje i u tom poslu beležila je stalan pad svog tržišnog udela. Njen rad je pod jakim reflektorima regulatora, ne smao onih koji se takmiče za naslove u novinama.

Nasuprot tome, oblast ekspertize ICE je široj publici potpuno nerazumljiv. Džefri Špreher, izvršni direktor ICE, je rekao da će spajanje omogućiti kompanijama da zajedno budu „vodeći svetski berzanski operater koji će ostati lider u evoluciji tržišta”. Sa tim prestižnim tržišnim mestom će, ili bi trebalo da dođe i veći nadzor nad onim što je ICE radila a što je do sada izmicalo regulatorima. To je odavno trebalo da se desi, zaključuje Ekonomist.

prevela i pripremila: Tanja Jakobi

22. децембар 2012. 0 komentar

Noviji članci

Stariji članci