Intervjui

Najznačajnija politička borba sedmice nesumnjivo se vodila u Mičigenu, gde su republikanci pokušali da proguraju zakon o „pravu na rad“ koji bi oslabio sindikate – i to u jednoj od američkih država čija je sindikalna politika najčvršće ukorenjena. Predsednik Obama otputovao je u Mičigen kako bi kritikovao ovaj zakon, kojeg je guverner Rik Snajder (R) trebalo da potpiše.

Otkud ovolika panika i graja? Po zakonu o radnim pravima, od zaposlenika, koji su dosad radili pod zaštitom nekog od sindikata, više neće biti zahtevano da plaćaju troškove sindikalnog zastupanja. Ovakva promena u statutu zakona shvata se kao urušavanje uticaja i moći organizovanog rada – to znači da sindikate čekaju teška vremena: daleko duži vremenski rok potreban da bi od radnika prikupili novac za usluge koje pružaju automatski znači da će sindikati imati i manje novca na raspolaganju. Trenutno, u svojim pravnim knjigama 23 američke države imaju ovakve zakone. Mičigen bi mogao biti 24-ta, i, zbog svoje duge prosindikalne istorije – možda i najvažnija.

Kakve su, dakle, moguće posledice ovakvog zakona o radu? Ogroman je broj pokazatelja raznih istraživanja o toj temi, ali se, sve u svemu, tokom proteklih godina moglo izvući nekoliko značajnih zaključaka: zakoni o pravu na rad oslabljuju sindikate. Zakoni narušavaju ravnotežu moći, tako da radnici imaju sve manje koristi od ekonomskog rasta. Ipak, još uvek je teško iznaći definitivan dokaz da zakoni o radnim pravima pomažu (ili odmažu) ekonomijama američkih država.

1) Zakoni o radnom pravu imaju tendenciju da oslabe sindikate. Ovo je stvar oko koje se i levo i desno krilo slažu. Ako se, po novom zakonu, sindikatima brani da od svojih članova zahtevaju uredno plaćanje troškova zastupanja, tu je free-rider* problem. Zašto se gnjaviti davanjem novca mom sindikatu ako ću ionako imati koristi od njihovih pregovaračkih/zastpničkih napora? Uskoro, sindikatima će ponestati sredstava, a samim tim ponestaće i njihova organizatorska moć i uticaj
(* „free rider“, u kontekstu radničkih sindikata, jeste zaposlenik koji sindikatima ne plaća takse za zastupanje ali ipak od njih dobija iste benefite kao i oni koji plaćaju redovno. Po dosadašnjem zakonu Sjedinjenih Američkih Država, sindikati su dužni da fer zastupaju sve radnike koje predstavljaju – bez obzira plaćaju li članarinu ili ne. Neki pravnici dovode u pitanje pravednost ovakvog sistema, ako ne i zakonitost ove prakse).

Američki sindikati se, dakle, urušavaju. Jednim istraživanjem ekonometrijskih podataka iz 1998. utvrđeno je da zakoni o radnom pravu uzrokuju sve više ovakvih “slobodnih jahača” među američkim zaposlenima. Ovo, pak, dovodi do pada efikasnosti sindikata i njihovih organizacionih uspeha, te, konačno, i do smanjenja ukupnog broja sindikalnih članova. Nedavno su se Ajdaho i Oklahoma suočili s velikim osipanjem svog sindikalnog članstva – otkad je početkom prošle decenije na snagu stupio novi zakon o zaposlenima.

Neki podržavaoci sindikata pitaju se kako će sindikati uopšte prevladati ove nedaće. Oni će radnicima prosto morati da dokažu svoju vrednost. „Na primer,“ piše Rič Jeselson, „najmoćniji lokalni sindikat u zemlji – ‘Kulinarski 226’ u Las Vegasu – zapravo je “politička elektrana”, centrala dovoljno moćna da osigurava benefite za plate onih iz srednje klase, kao i za hotelske domaćice. Ovaj sindikat poštuje prava zaposlenih a, zauzvrat, od njih dobija skoro 100% članarine od ukupnog broja učlanjenih.” Ovo što je Jeselson naveo je, čini se, izuzetak a ne pravilo.

2) Po zakonima o pravu na rad, radnici manje dobijaju nego što je realni ekonomski rast. Pristalice ovog zakona tvrde  će baš dotični pomoći u privlačenju većeg broja kompanija i poslova u državu. Protivnici uzvraćaju da slabiji sindikati povlače sobom i smanjivanje plata (rezultati jedne velike studije Instituta za ekonomsku politiku iz 2011. pokazuje da su, nakon analize niza činilaca, u državama u kojima funkcioniše problematični ‘Zakon o radnim pravima’ plate u proseku niže nego u državama koje su pro-sindikalno nastrojene).

Oba argumenta mogu biti tačna. Jedna detaljna studija, sprovedena od strane Lonija Stevansa iz ‘Hofstre’ je 2007. utvrdila da zakoni o radnom pravu zaista i pospešuju povećanje broja poslovnih subjekata u državi – ali su dobici, uglavnom, otišli vlasnicima dok su prosečne plate pale. „Iako je zakon o radnim pravima možda atraktivniji za poslovanje“, zaključuje Stevans, „to ne znači da se ovaj trend mora i nužno odraziti kroz povećanje ekonomske vitalnosti država koje zastupaju ovakve regulative o zaposlenima – kakva je onda korist tog Zakona ako povećanje profita samo ‘malo procuri nadole’ – od preduzetnika ka radnicima, koji nisu sindikalno organizovani.“

Dakle, vlasnici biznisa dobijaju a radnici gube. Jedan od mogućih načina za ublažavanje ovog trenda bio bi postavljanje neke nove mreže ‘programa sigurnosti’. Njom bi se, eventualno, kompenzovali radnici oštećeni primenom ovog Zakona. Međutim, to nameće i neka druga pitanja: bez čvrsto ustanovljenih sindikata koji sada propadaju – ko bi, onda, bio taj ko bi ovu zaštitu radnika progurao?

3) Šire ekonomske efekte ovakvih zakona često je teško razdvojiti. Postoji obilje istraživanja o uticaju i posledicama ovih regulativa. Ipak, kako su se požalili i ekonomisti Ozkan Eren i Serkan Ozbeklik u jednoj velikoj prošlogodišnjoj studiji, većina podataka ove analize je pod udarom „teškoća koje onemogućavaju pravilno razlučivanje učinaka (ovog zakona) od pojedinačnih karakteristika američkih država, kao i drugih njihovih politika koje nisu povezane s tim zakonom.“

U 2001, na primer, u Oklahomi je ovaj Zakon prošao, ubrzo se potom suočivši sa grčenjem svoje proizvodne baze. Ali – koliko je to bilo zbog zakona, a koliko zbog konkurencije iz Kine? Isto tako, jedna studija Tomasa Dž Holmsa iz 1998. utvrdila je da kompanije iz država sa snažnim sindikatima često izmeštaju svoj biznis u države u kojima je na snazi Zakon o pravu na rad. Pitanje je, ipak, da li uzrok za ovaj trend leži u Zakonu o radnim pravima ili, možda, u nekim drugim poslovnim politikama. Jedan od razloga ovom tako teškom utvrđivanju uzroka i posledica je u i tome što je trenutno samo oko 7 posto američkih radnika u privatnom sektoru sindikalno organizovano – ovo je zaista mali (a i dalje osipajući) segment ukupne radne snage. Štaviše, kompanije donose odluke o tome zašto smeštaju svoj biznis na određenu lokaciju: postoji čitav niz razloga – energetskih troškova za infrastrukturu, na primer. Snaga sindikata nije jedini faktor. Zato, u predstojećim godinama, treba biti spreman na baraž novih proučavanja, studija, protiv-studija i podataka.

4) Takođe, ovi zakoni treba da budu stavljeni u jedan širi kontekst. Ali, hajde da na trenutak ostavimo na stranu sva ova istraživanja. Ovaj zakon u Mičigenu je ujedno i odličan pokazatelj šireg trenda prisutnog u Sjedinjenim Američkim Državama. Kao što je Rič Jeselson detaljno ukazao, Mičigen je jedan od najstrože sindikalno ustrojenih američkih država, sa 17,5 posto radnika koji pripadaju sindikalnoj zajednici. ‘The United Autoworkers’ je npr jedan od najvažnijih sindikata. Ako čak ni Mičigen – od svih drugih država – više nije siguran zbog ovog Zakona, onda nijedna od preostalih prosindikalnih država na Srednjem zapadu i severoistoku neće biti imuna na ovakav trend.

U zemlji u kojoj snaga organizovanog radništva nestaje već decenijama, ovo je velika promena.

Bred Plamer, Washington Post Blog

Evropski bankarski nadzor bi prema predlogu Hermana van Rompuja trebalo da počne sa radom najkasnije do 1. januara 2014, a Evropski stabilizacioni mehanizam bi već od marta naredne godine trebalo da direktno pomaže bankama. Ovo su delovi sa nestrpljenjem iščekivanog izveštaja Hermana van Rompuja o reformi ekonomske i monetarne unije, objavljenog u četvrtak. Nedelju dana pre samita o produbljivanju monetarne unije izveštaj predlaže izdavanje zajedničkih isprava o dugu, kao i „fiskalni kapacitet“ za evrozonu, kako bi se ublažili ekonomski šok efekti u pojedinim zemljama.

Strategijski dokument i u njemu navedeni podaci su u stvari eksplozivni politički materijal. Zemlje u krizi uz pomoć Evropske komisije insistiraju na bržem tempu kada je reč o bankarskom nadzoru, ne bi li njihove problematične banke što pre dobile finansijsku pomoć. Nemačka vlada povlači ručnu i ponavlja mantru: „temeljno, a ne ishitreno“. Berlinu se ne sviđa Rompujev predlog prema kome bi banke već u martu trebalo priključiti na finansijsku infuziju, kao i onaj koji se odnosi na stvaranje zajedničkog fonda za likvidaciju banaka.

Dokument u čijem sastavljanju su učestvovali i Barozo, Dragi i Junker obuhvata petnaest strana i predviđa tri etape na putu ka „pravoj ekonomskoj i monetarnoj uniji“. Osnovni princip: „U svakoj fazi se moraju povećavati disciplina i solidarnost između država evrozone“.

Prvi korak (kraj 2012. do 2013.) obuhvata praktično sprovođenje planova o zajedničkom bankarskom nadzoru od stane ECB-a; donošenje jednoobraznih pravila osiguranja štednih uloga, koja će ipak i dalje ostati u nadležnosti pojedinih država; proširenje evropskog nadzora nad nacionalnom budžetskom politikom; usvajanje novog pravnog okvira za direktnu rekapitalizaciju banaka kroz ESM; i veći stepen koordinacije najvažnijih ekonomskih reformi.

Faza dva sadrži plan centralizovanog mehanizma za likvidaciju banaka, koji bi trebalo da zaštiti poreske obveznike od eventualnih budućih bankarskih kolapsa i koji bi obuhvatao sve banke pod „super nadzorom“ ECB-a. Među vladama država članica vode se žestoke rasprave o tome kako bi sve ovo trebalo da izgleda. Države bi trebalo da se ugovorno obavežu na sprovođenje ovih reformi, uz finansijsku podršku iz još uvek nedefinisanog izvora van redovnog budžeta EU.

Poslednja faza se odnosi na period posle 2014, kada bi članicama evrozone trebalo da se stavi na raspolaganje nejasno formulisani „fiskalni kapacitet“, kako bi se osigurali od ekonomskih potresa. Van Rompuj piše o „ugrađenom sistemu nagrađivanja“, koji dobijanje pomoći vezuje za budžetsku disciplinu i sprovođenje strukturnih reformi. Istovremeno bi donošenje odluka o budžetima država članica, o poreskoj politici i o politici tržišta rada postepeno trebalo preneti na evropski nivo. „Fiskalni kapacitet“ mogao bi, prema mišljenju autora ovog dokumenta, da obuhvati i „izdavanje zajedničkih isprava o dugu“, ali njime nije predviđeno sistematsko objedinjavanje dugova. Ova formulacija je verovatno ustupak Berlinu, koji strahuje od uvođenja evro-obveznica. Berlin smatra da bi „fiskalni kapacitet“, tj. sredstva njime obuhvaćena, trebalo koristiti u ograničenom obimu, kao podsticaj problematičnim državama evrozone za sprovođenje ekonomskih reformi. Pošto se u dokumentu govori o „osiguranju“ od eksternih ekonomskih šokova, kao što su pucanja mehura na tržištu nekretnina, Francuska bi ovu ideju o „osiguranju“ iskoristila za uvođenje evropskog osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Peščanik

U Srbiji ne postoji vizija privrednog razvoja odnosno kvalitetni strateški dokumenti, kao i sistemi pomoću kojih se njihovo sprovođenje stavlja u pogon. Takvi dokumenti i sistemi postoje u, recimo, bivšim centralno-planskim privredama koje su danas članice EU, a pogotovo na zapadu. Tamo nove Vlade ne poništavaju već uložena sredstva u ostvarivanje vizije prethodne Vlade, čak ni kad su njihovim izborom glasači jasno izabrali da se vizija menja. Taj nedostatak vizije je jedan od najvećih problema i najvećih pretnji razvoju Srbije – kaže u intervjuu za sajt NALED-a Kori Udovički, predsednica Centra za visoke ekonomske studije, koja će 2. novembra u hotelu Metropol zajedno sa nestranačkim kolegama iz prvih vlada nakon 2000. govoriti na konferenciji „100 dana Vlade: Prvi rezultati“. 

NALED: Kad uporedite aktuelne trendove u svetu i naše ekonomske pokazatelje da li postoji opasnost da zapadnemo u neki teži scenario?

Udovički: Mislim da nam prete dve vrste opasnosti. Kratkoročna opasnost nam preti ako ne usvojimo i dosledno sprovedemo ovakav budžet ili već šta bude dogovoreno sa MMF-om. Ako se to ne desi nama stvarno preti krah. Vrlo je lako preći tu granicu i mi smo joj jako blizu. To je kao ivica noža, budete na uzlaznoj putanji, a onda kada pređete ivicu zapadate u potpuno drugačiju stvarnost. Još uvek smo na onoj strani gde možemo da se zadužimo, investiramo i podstičemo rast. Sa vrlo malo loših poteza i loše sreće možemo da se nađemo u dužničkoj krizi gde dug kreće da raste eksponencijalno, a cela privreda implodira, to je strašan začarani krug — grčki scenario. Blizu smo toga, ali ćemo se udaljiti ako se ovakav budžet bude usvojio i sprovodio, uključujući i to da država plaća u roku od 45 dana. Dugoročni problem je problem dugoročnog rasta. Nalazimo se u negativnom ekonomskom okruženju. Moguće je da svet ponovo zapadne u recesiju. Srbija može još više da se uruši, ali ima i šanse da napravi zaokret. Čvrsto verujem da bi i u ovakvim ekonomskim uslovima bitno bolje upravljanje privredom i državom dovelo do znatno boljih ekonomskih trendova. Vidimo jednu pritoku stranih investitora zato što Srbija ima puno neiskorišćenih resursa koji su trenutno jeftini, ali tim javašlukom i burazerstvom, nedostatkom vizija, rasipanjem sredstava tako što se neki interes pomogne finansijski umesto da se ista ta sredstva upotrebe za poboljšanje uslova za mnoga preduzeća, smanjujemo produktivnost i privlačnost resursa koje imamo. Naša država je neproduktivna. Ne mislim da bi trebalo da se naša država smanji ali bi trebalo da se učini korisnijom.

NALED: Da li prepoznajete neku vrstu kontinuiteta u merama za izlazak iz krize kada se uporede sa potezima prethodne vlade?

Udovički: Ono gde postoji vrlo bitan raskid kontinuiteta u odnosu na prethodnu Vladu jeste predloženi budžet za 2013. koji predstavlja dobar zaokret u makroekonomskom smislu. Važno je prepoznati da je prethodna Vlada u početku vrlo dobro odgovorila na udar ekonomske krize, bila je po tome zapažena među inostranim posmatračima. Međutim, negde oko 2010-2011. kapacitet te Vlade da održava makroekonomsku disciplinu, da radi na potrebnim, teškim, a nepopularnim merama za oživljavanje privrednog razvoja je nekako bio istrošen, a pred same izbore je zaista došlo do jako velikog i štetnog popuštanja. Rebalans budžeta je na neki način priznao to popuštanje, pomalo i dodao, zbog ispunjenja nekih predizbornih obećanja. Novim merama se možda neće postići baš prepolovljavanje budžetskog deficita, ali u svakom slučaju, ako se predviđeni program ostvari, zajedno sa već donetim poreskim merama, on vodi ka fiskalnom zatezanju. Ako se te mere ostvare onda ćemo biti na putu stabilizacije i izlaska iz jedne vrlo rizične zone u kojoj se trenutno nalazimo. Nema vizije, ali ima promene u retorici da bi uloga države trebalo da bude veća. Ta retorika je sa jedne strane opravdana, a sa druge strane opasna.

Foto Akter

NALED: Smatrate li da smo preduboko „zagazili“ sa mešanjem države u privredne tokove imajući u vidu koliko se i u razvijenim zemljama lome koplja oko prave mere kada je reč o državnom intervencionizmu?

Udovički: Trenutno ni jedna politička opcija u Srbiji ne nudi, nije opredeljena, za izgradnju nekog jasnog ekonomskog modela. Globalna klima po pitanju državnog intervencionizma promenila se se sa finansijskom krizom koju mnogi vide kao krah onog vida slobodnog kapitalizma koji smo imali u prethodne dve decenije. Opravdano je i potrebno da privreda i država mnogo više sarađuju i da se država zapita kako može da ubrza privredni rast. Međutim, to je i opasno, a pogotovo ovako kako vidim da retorika teče kod nas, s obzirom da ne vidim da se radi na pripremi odgovarajućeg institucionalnog okvira za takvu intervenciju.

Normalno je da u jednoj tržišnoj privredi država i privrednici mnogo više komuniciraju i sarađuju. Dobro je što je nova Vlada uspostavila Savet za privredni oporavak. Bilo bi još bolje da je on reprezentativniji, ili da bar postoji verodostojno opredeljenje da se saveti tog Saveta stavljaju na proveru šire privredne i profesionalne javnosti. Čini mi se da kad kažemo da država mora više da uradi i kada privrednici govore da im treba pomoć da se misli na jedan primitivan i često vrlo destruktivan obrazac jednostavnog presipanja državnih sredstava od poreskih obveznika ka nekim privrednicima. Ako ta pomoć podrazumeva da nekome date sredstva, a nekome ne date, to je presipanje. Ponekad je i to neophodno kad je u pitanju strateški sektor ili kada propadanje nekog sistema preti da povuče za sobom maltene celu privredu. Takve primere kod nas baš ne vidim. Ono gde je nama potrebna intervencija države jeste da se bolje razumeju prepreke i obezbede uslovi za rad privrede koje često nameće sama država. To je, naravno, teško učiniti bez vizije o kojoj sam govorila jer kako da odlučite na šta da usredsredite pažnju, resurse, pa čak i pomoć, ako ne znate kuda zemlja ide i šta joj je prioritet? Onda se naravno završi sa time da se pomaže onaj ko vam je najbliži, ko vas inspiriše ili ko vam plaća stranku… Do sada smo viđali da se sa smenom ministara često menjaju čitavi koncepti, a da nije promenjena ni stranka koja drži ministarstvo, a kamoli Vlada. Znači, ni deklarisanje vizije nije dovoljno. Privrednici moraju da veruju da će se ona ostvarivati, da će suština da opstane čak i posle promene vlade. E toga nema i to stvara ogromnu neizvesnost i prilikom rešavanja tekućih problema, ali i prilikom odlučivanja svakog privrednika u šta je spreman da stavi novac u uverenju da će posle nekog vremena to da donese zaradu.

NALED: Srbija ima strategije privrednog razvoja od 2006. do 2012. i od 2010. do 2020. ali nijedna nije ostvarena. Kako na to da gledamo?

Udovički: Strategija vrši funkiju samo ako ima kredibilitet, ako Vlast i dobar deo javnosti veruju da će se ona sprovoditi. Onda ona predstavlja viziju, koja vodi društvo—i državu i građane ili privrednike. Na vlasti i na vođstvu je da se taj kredibilitet razvije kroz dijalog, uključivanje privrednika, stručne javnosti, civilnog društva, a za neka pitanja čak i opozicija. Takva vlast postaje vođstvo: stvoriti uverenje i opredeljenost da se uradi nešto što ima smisla. Nama to nedostaje. Naše strategije za sad često više zvuče kao spiskovi želja. Verujem da kada bismo seli i počeli da sabiramo troškove pretpostavljene u strategijama koje je jedna ista vlast usvojila u toku više godina, da bismo videli da se ne mogu isfinansirati što vam govori da sama institucija koja ih je usvajala nije verovala u njihovu realizaciju.

NALED: Da li imamo previše polarizovane opcije na političkoj sceni da bi se dogovorili oko vizije?

Udovički: Po sadržaju naše opcije nisu jako polarizovane. Vratila sam se u Srbiju na vreme da pratim izbornu kampanju i bila sam iznenađena u kojoj meri, kada je reč o ekonomskim pitanjima, nije bilo suprotstavljenosti. Uglavnom se nudio populizam, ko veštije a ko manje vešto. Problem i jeste u tome što se ne razgovara o sadržaju. Mislim da razlike u ekonomskoj politici ne bi bile velike ni kada bi se razgovaralo o sadržaju, veći deo našeg političkog spektra komotan je u nekakvoj social-demokratiji, bar načelno. Onda bi se stranke mogle razlikovati po tome koliko ozbiljno sprovode sadržaj o kom pričaju i kakvi su im rezultati.

NALED: Da li vidite kapacitet i jedne i druge strane da sprovedu neku viziju, u ljudstvu na primer?

Udovički: To je mnogo zanimljiva tema. Sarađujući sa predstavnicima 25 vlada u regionu primetila sam da nisu premijeri i ministri u drugim zemljama kvalitetnije individue u odnosu na naše—naprotiv. Čak ni u odnosu na ovu vladu za koju znamo da ima manji imidž profesionalnosti i kapaciteta nego prethodna. Ono po čemu se mi razlikujemo u odnosu na svih 25, (osim možda nekih bivših jugoslovenskih republika) jeste po tome što naši ministri misle da ne moraju da poštuju, ni da pitaju!, ničije mišljenje. U drugim zemljama ko god dođe na vlast polazi od toga da postoji državna služba i u njoj profesionalci. Oslanjaju se i na savete međunarodnih institucija, na koje se oslanjamo i mi, ali kod njih je to na otvoreniji način. Kod njih sam često videla usvajanje i promišljanje onoga što dolazi sa strane odnosno upotrebljavanje resursa stranih razvojnih institucija na način koji kod nas najčešće nije praksa. Ne volim da insistiram na nacionalnim karakteristikama, ali ponekad mi se čini da je „ja sve znam i ne moram nikog ništa da pitam“ stvarno „srpska“ osobina. To je povezano i sa ovim nedostatkom vizija i strategija o kojima sam govorila. Ne može do trajne vizije da dođe sam pojedinac. Moraju da postoje konsultacije, timski rad. E, timski rad nam ide teško. Stoga smo osuđeni, ograničeni, na domete koje može da postigne pojedinac, ili skup pojedinaca. Po tom pitanju moramo nešto da učinimo. Moramo da promenimo – ne volim tu reč da koristim – mentalitet.

Prošlonedeljni tekst „Amerika će bankrotirati pre Evrope“ izazvao je lavinu kritika, počev od toga da stopa nezaposlenosti u SAD nije 17 odsto do dileme da li je Amerika obećana zemlja. Međutim, da bismo razumeli autora ovih redova moramo pročitati tekst o nestajanju srednje klase u SAD, o tome kako je sve manje poslova u kancelarijama i proizvodnji a sve više u trgovini, pripremi hrane, konobarisanju i sl. Zato, i ako vidimo rast zapošljavanja u Americi treba uzeti u obzir da je to uglavnom otvaranje loše plaćenih radnih mesta i da je u ovoj zemlji danas siromaštvo najveće u poslednjih 20 godina. 

Dok je unutrašnja politika bila tema predsedničke debate, Obamina kampanja suočava se sa sve slabijom privredom. Ministarstvo trgovine upravo je objavilo da je BDP rastao po godišnjoj stopi od samo 1,3 odsto u drugom kvartalu. Nova radna mesta otvaraju se izuzetno sporo, uz konstantno visoku nezaposlenost i nedovoljnu zaposlenost. Kada se uračunaju svi koji traže posao sa punim radnim vremenom, prava stopa nezaposlenosti je blizu 17 odsto. U međuvremenu, Americi prete nova evropska recesija i usporavanje u Kini i drugim zemljama u razvoju.

Ali najmračniji dokaz da nešto ozbiljno ne štima u američkoj privredi jeste dramatično nazadovanje srednje klase. Zavod za statistiku (čiji podaci kasne oko godinu dana) objavio je da su prosečna primanja domaćinstava 2011. opala u odnosu na 2010, uprkos ekonomskom oporavku koji je otpočeo sredinom 2009. godine. Još je alarmantnije da je ta cifra sada oko 50.000 dolara, što je 7 odsto manje nego 2000. godine, i ujedno najniži nivo od 1996, prilagođeno inflaciji. Primanja padaju još oštrije u crnačkim porodicama.

Zavod za statistiku objavljuje i podatke o nivou siromaštva, i oni su još jedan povod za ozbiljnu zabrinutost. Sa 15,1 odsto – oko 46 miliona ljudi – postotak Amerikanaca koji žive u siromaštvu sada je najviši od 1993. Štaviše, prema nedavno objavljenom istraživanju univerziteta Ratgers, više od polovine onih koji su diplomirali posle 2006. godine ne mogu da nađu posao sa punim radnim vremenom.

Postaje sve jasnije zašto ekonomski oporavak ide paralelno sa nazadovanjem srednje klase. Amerika otvara  radna mesta, ali to su loša radna mesta: trgovina, priprema hrane, konobarisanje – drugim rečima, loše plaćeni poslovi. Ekonomisti poput Dejvida Autora sa MIT-a i Larija Mišela iz Instituta za ekonomsku politiku godinama su upozoravali na nestajanje poslova srednje kategorije u kancelarijama i proizvodnji.

Anet Bernhart iz organizacije National Employment Law Project nedavno je završila naporno empirijsko prikupljanje podataka i otkrila da je većina zatvorenih radnih mesta od 2008. do početka 2010. bila iz srednje kategorije, tj. da su to poslovi koji se plaćaju od 14 do 21 dolar na sat. Uznemirujuće je da je od tada samo dvadeset odsto ukupih izgubljenih radnih mesta ponovo otvoreno. Umesto toga, najveći deo novootvorenih radnih mesta otpada na veoma loše plaćene poslove, koji se plaćaju od 7,7 do 13,8 dolara na sat. Ovo je mračan nastavak propadanja.

Dakle, nije misterija šta se dešava u privredi, nego šta povodom toga treba preduzeti. I nijedan kandidat nema zadovoljavajući plan. Romni ponavlja pristup Džordža Buša, koji podrazumeva uglavnom velike poreske olakšice za bogate „stvaraoce radnih mesta“. Čak i pre katastrofe 2008. rast zapošljavanja bio je sporiji pod Bušom nego pod bilo kojim drugim posleratnim predsednikom.

U svojim poslednjim govorima, Obama je počeo da spominje „ekonomski patriotizam“ i potrebu stvaranja novih prilika za srednju klasu. Ali nije definisao predloge za zapošljavanje otkad je zimus objavio svoj budžet za 2013. godinu, koji predlaže poreske olakšice za poslodavce i ukidanje Bušovih poreskih olakšica za one koji zarađuju preko 250.000 dolara, kao i programe potrošnje zasnovane za Zakonu o zapošljavanju iz 2011. Jedna od njegovih najnovijih odluka bilo je oporezivanje kineskih solarnih ploča i vetrogeneratora, i nedavno je uputio pritužbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji zbog kineskog kršenja trgovinskih propisa sa automobilskim gumama. Ali ovo više deluje kao politički odgovor na Romnijevu kritiku kineske valutne manipulacije nego na plan za obnavljanje rasta zapošljavanja u Americi.

Obami nije u interesu da ističe loše vesti o stanju u privredi u poslednjim nedeljama predizborne kampanje, tako da mi zapravo ne znamo šta planira da uradi ako pobedi. Uz manijakalnu opsednutost deficitom koja se nadvija nad Vašingtonom kao najcrnji oblak, Obama zna da bi snažna javna potrošnja, čak i ona za transportnu infrastrukturu koja bi doprinela otvaranju srednje plaćenih radnih mesta, bila izvrgnuta poruzi ne samo od desnice nego i od političkog centra.

Uprkos zabrinutosti zbog deficita, snažno delovanje na tržištu rada biće hitno potrebno kako bi se rešio problem rastućih loših poslova tokom sledećeg predsedničkog mandata. Samo će podsticanjem mnogo bržeg rasta kroz novo stimulisanje i javne investicije država imati šansu da preokrene opadanje primanja srednje klase. Naredni koraci trebalo bi da obuhvataju i direktnije intervencije, poput viših minimalnih plata; agresivnih platnih subvencija; otvaranje radnih mesta kroz programe poput javnih radova i obrazovanja; ograničavanje finansijskih podsticaja da bi se obuzdala primanja direktora i privatizatora sa Volstrita; i znatno niži dolar, održavanjem niskih kamata, da bi se poboljšao izvoz i ograničio uvoz.

Teško da ćemo bilo šta od toga čuti u ovih nekoliko nedelja pred izbore, i nije sasvim jasno koliku će političku podršku imati predsednik posle novembra, ako bude ponovo izabran. Ona ne zavisi od njegove pobede nego od toga da li će sa njim biti izabrano više demokrata za Kongres. Međutim, biračima bi trebalo da bude jasno da bi Obamini predlozi, ovakvi kakvi jesu, otvorili više radnih mesta 2013. i 2014. nego Romnjevi. Štaviše, iako ne nudi sve što je potrebno, Obamin pristup bi mogao da bude još efikasniji ako se politička klima promeni.

Umereno povećanje poreza za bogate jeste efikasan način za podizanje prihoda i smanjenje deficita: time se BDP ne redukuje mnogo jer bogati obično ne smanjuju svoju potrošnju i imaju dovoljno novca da nastave po starom. Ali direktna potrošnja države može mnogo da utiče na BDP zbog takozvanog efekta multiplikacije. Novac se troši, završava u rukama potrošača, koji nešto uštede a nešto potroše, i tako se nastavlja začarani krug. Sa povećanjem prodaje, preduzeća zapošljavaju više radnika. Ako se rast ubrza, otvoriće se veći procenat dobro plaćenih poslova, iako to više nije sasvim izvesno.

Mark Zandi, glavni ekonomista analitičkog odeljenja korporacije Moody’s, uračunao je takve multiplikatore za razne vrste potrošnje, a Institut za ekonomsku politiku (EPI) procenjuje da bi, prema ovim ciframa, Obamin predlog budžeta otvorio 1,1 milion novih radnih mesta 2013. i 280.000 radnih mesta 2014. S druge strane, budući da se Romnijev plan uglavnom sastoji od smanjenja poreza, EPI procenjuje da on ne bi imao velikog uticaja na rast, i da bi dodao manje od 100.000 radnih mesta 2013. Obim ovih multiplikatora je sporan, ali su procene EPI, čak iako su malo previsoke, verovatno približno tačne.

Ako Romni smanji potrošnju da bi nadomestio poreske olakšice, kao što je obećao da će uraditi (ali bez otkrivanja detalja), to će devastirati ekonomiju, i dovesti do zatvaranja još dva miliona radnih mesta u naredne dve godine, upozorava EPI.

Mnogo se govorilo o takozvanoj fiskalnoj litici, programu oštrog rezanja potrošnje, što podrazumeva i potrošnju na Pentagon, i potpuno preokretanje Bušovih poreskih olakšica za sve, kao i ukidanje skromnih olakšica na porez na platnu listu iz 2012. Zakon o budžetskoj kontroli s kraja 2011. omogućio je ove promene, i kada bi se one zaista sprovele, oštro bi potisnule državni stimulans i skoro sigurno izazvale recesiju.

EPI pretpostavlja da će doći do odlaganja krupnih rezova i ukidanja olakšica na porez na platnu listu, kao i do porasta poreza za najbogatije, između ostalog. Ovo bi imalo umereno kontraktivni efekat, ali bilo bi više nego nadomešteno Obaminim predlozima za potrošnju iz Zakona o zapošljavanju. Imajući u vidu opsednutost redukcijom deficita u Vašingtonu, svaki kompromis bi podrazumevao veće rezove na kraju ove godine, što bi dovelo do veće ekonomske kontrakcije. Međutim, ukoliko Obama za sobom povuče još demokrata, povećavaju se šanse za umereniji kompromis. Međutim, sva je prilika da će se čak i socijalno osiguranje naći na spisku za rezanje.

Ali ostaje važnije pitanje. Ako se sadašnji Obamini predlozi usvoje, kriza američkog zapošljavanja se neće rešiti. Ukoliko ekonomija štednje ostane neupitno pravilo, pokušaji državne potrošnje i adekvatnog investiranja biće zaustavljeni a obećanja o obnovi zapošljavanja biće prekršena. Ishod ovih izbora mnogo je važnji nego što mnogi misle. Sa dugotrajnim propadanjem srednje klase, ključni stub američkog prosperiteta ruši se pred našim očima.

Peščanik 

I u normalnim okolnostima, sa prosečnim hidrološkim parametrima, temperaturnim nivoima i radom industrije, region jugoistočne Evrope je bilansno gledano tokom cele godine energetski deficitaran. Šta činiti ako periodi suša budu sve duži? “Ekstremne promene nude više sunca i vetra. Priroda, dakle, daje logičan odgovor šta raditi“, kaže Nikola Rajaković, profesor na Elektrotehničkom fakultetu.

Višemesečne žege i suša nisu pokosile samo ovogodišnji poljoprivredni rod već ozbiljno prete i elektroenergetskom bilansu Srbije, gde oko trećinu proizvodnih kapaciteta čine hidroelektrane. Ništa bolja slika nije ni u drugim zemljama u okruženju. Domaće hidroelektrane poslednjih meseci proizvele su za petinu manje električne energije u odnosu na plan a situaciju bi, tvrde stručnjaci, mogle popraviti obilne septembarske i oktobarske kiše. Ukoliko ih ne bude, u novembru će verovatno već biti kasno da se „spasi“ ovogodišnja planirana proizvodnja. To znači da bi za Srbiju i ceo region nastupajuća jesen i zima mogle biti kritičan period u snabdevanju električnom energijom. Nestašica će, pri tom, na regionalnom i međunarodnom tržištu pogurati cene struje na više. Uostalom, tokom jula i avgusta cene su na berzama već skočile za 20 odsto, a pitanje je i ko će u regionu uopšte imati viška električne energije za prodaju.

Iako je ovog leta padavina bilo manje nego prošle, takođe sušne godine, stručnjaci za sada te duže periode bez kiše ne vide kao posledicu klimatskih promena i globalnog otopljavanja. Da li je leto 2012. bilo tek incidentna situacija i šta činiti ukoliko dugi periodi suše budu sve češća pojava na ovim prostorima?

Energetska kriza

U regionu Balkana je, u periodu od marta 2011. do aprila 2012. proizvodnja električne energije u hidroelektranama 14 meseci u kontinuitetu bila niža od proseka. Proizvedeno je 22 odsto, odnosno 15,3 teravat-časa manje električne energije u odnosu na višegodišnji prosek, kažu za Biznis i finansije u EFT Group. U poslednjem prošlogodišnjem i prvom kvartalu ove godine zabeležen je pritom neslavan rekord odnosno najniža proizvodnja u hidroelektranama u poslednjih 15 godina, manja za gotovo 11 teravat-časova od prosečne. Hidroproizvodnja je u prvom tromesečju 2012. bila za 34 odsto ispod višegodišnjeg proseka a u prvom polugodištu za 18 odsto, pre svega zahvaljujući prosečnoj proizvodnji u maju i junu. Od jula se, međutim, situacija ponovo pogoršala zbog manjka padavina i nekoliko talasa tropskih vrućina koje su zahvatile Balkan.

Analitičari u EFT-u kažu da je i u normalnim okolnostima, sa prosečnim hidrološkim parametrima, temperaturnim nivoima i radom industrije, region jugoistočne Evrope bilansno gledano tokom cele godine energetski deficitaran. Energija koja nedostaje u region dolazi iz pravca severozapada, sa evropskih tržišta i berzi. Najveća berza je lajpciški EEX, na kojoj se, kažu u EFT-u, „može kupiti gotovo svaki proizvod u željenoj količini“.

U kojoj meri će se višemesečna suša odraziti na kretanje tržišne cene energije nezahvalno je prognozirati, kažu u toj kompaniji, dodajući da cenu na otvorenom tržištu određuje mnoštvo faktora. Oštrina zime, hidrologija, rad sistema, odnosno eventualne havarije, prenosni kapaciteti, kao i kretanja na zapadnoevropskim tržištima, globalna cena nafte i gasa samo su neki od njih. „Nagli i neočekivani pad temperature, kakav smo imali, na primer, u februaru ove godine, može potpuno preokrenuti cenovne prilike. Isto tako, relativno blaga zima uz obilate padavine može uticati da cene energije na tržištu budu niže“, objašnjavaju u EFT-u.

Elektroprivreda Srbije, sudeći prema najavama ministarke energetike Zorane Mihajlović, u septembru i oktobru struju neće uvoziti iako se prethodno iz tog preduzeća moglo čuti da će interventni uvoz biti neophodan. Potrošnja električne energije u Srbiji moraće, ipak, delom da se namiri iz uvoza, verovatno u decembru i januaru sledeće godine. Do kraja 2012. neće biti ni poskupljenja struje, obećala je Zorana Mihajlović, dodajući da se nada da neće biti restrikcija iako nas „očekuje teška energetska kriza“.

Smena na tronu

Predstojeća zima u svakom slučaju nije ni prva a verovatno ni poslednja u kojoj će potrošači u Srbiji, kao uostalom i na ostatku Balkana, povremeno strepeti od restrikcija, dok će uvoz u mnogim elektroenergetskim sistemima biti neophodan. Iako je zbog izuzetno visokih temperatura povećana potrošnja električne energije i tokom letnjih meseci, problematičan ipak ostaje zimski period.

„U razvijenim zemljama vršna opterećenja su upravo leti jer potrošači električnu energiju koriste za rashlađivanje, dok zimi imaju rešen sistem grejanja i retko ko se greje na struju. Kod nas je obrnuto. Iako se i ovde primećuje trend rasta letnjeg opterećenja, Srbija još daleko od toga da potrošnja električne energije bude veća leti nego zimi“, kaže za BiF Slobodan Ružić, direktor “Energy Saving Group”.

Treba li, ipak, razmišljati o strateškom prilagođavanju proizvodnje električne energije novim uslovima? Bilo da je reč o dugim sušnim periodima ili ekstremno obilnim padavinama koje bi mogle da uslede kao posledica globalnog otopljavanja, u vidu treba imati i prošlogodišnju ocenu Međunarodnog panela za klimatske promene da će prostor Balkana pretrpeti značajne klimatske promene, pre svega kroz smanjenje padavina. Čini se da za sad stručnjake i nadležne za ovu oblast takve najave ne brinu mnogo.

U Republičkom hidrometeorološkom zavodu ocenjuju da se ne može govoriti o tome da je aktuelna situacija rezultat klimatskih promena jer suše na svakih sedam do osam godina na ovim prostorima nisu neuobičajena slika.

Slobodan Ružić smatra da treba sačekati kraj godine da bi se dala konačna ocena koliko je ona zaista bila sušna i dodaje da je ovo je tek jedna godina u nizu različitih. I Nikola Rajaković, profesor na Elektrotehničkom fakultetu, kaže da bi se trebalo još neko vreme strpeti pre nego se eventualno krene u promene metodologije za planiranje obima proizvodnje u hidroelektranama i njenom udelu u ukupnom elektroenergetskom bilansu zemlje. On podseća da je i u prošlosti bilo oscilacija u proizvodnji električne energije u hidroelektranama. Profesor Rajaković slaže se, ipak, da se klima na ovim prostorima menja – iz umereno kontinentalne ka ekstremima. „Te promene ne znače uvek da je hidrologija loša već i velike snegove, obilate kiše, uz duge sušne periode tako da bilans na kraju godine opet može biti dobar“, objašnjava sagovornik Biznisa i finansija i nastavlja: „Posmatrano na duži rok, za 10 do 15 godina, proizvodnja se verovatno neće moći planirati kao u prošlosti već će se morati oslanjati i na druge varijante. Ekstremne promene nude više sunca i vetra. Priroda, dakle, daje logičan odgovor šta raditi“. Do sada je, dodaje Rajaković, proizvodnja električne energije morala da se prilagođava „njenom veličanstvu“ potrošnji, odnosno elektrane potrošačima, a to će u budućnosti morati da se promeni – „njeno veličanstvo“ postaje proizvodnja, a potrošači će morati da se prilagode.

(Ne)prihvatljive alternative

U Srbiji postoji niz lokacija na kojima bi se mogle podići male hidroelektrane i taj potencijal svakako treba iskoristiti, ali one prema rečima Slobodana Ružića ne mogu da doprinesu dramatičnom povećanju obima proizvodnje niti mogu da zamene značaj termoelektrana, a dugoročno ne rešavaju problem rastućih potreba za električnom energijom. „Čak i da iskoristimo sav vodni potencijal, to je i dalje nedovoljno za sadašnje potrebe, a kamoli za buduće“. Solarni kolektori, prema njegovim rečima, mogu pomoći povećanju proizvodnje, ali je ta tehnologija i dalje veoma skupa.

Nikola Rajaković kaže da je solarna tehnologija u odnosu na period pre četiri do pet godina „tehnološki i cenovno sazrela“ tako da danas izgradnja jednog megavata košta ispod dva miliona evra. Problem je, međutim, manji broj efektivno korisnih sati u odnosu na druge izvore. Moguće rešenje, prema njegovim rečima su inteligentne elektroenergetske mreže, ali za njihovu primenu potrebno je i vreme a i novac.

Obnovljivi izvori, kažu u EFT Group, po pravilu su skuplji od kovencionalnih pa se u datim okolnostima smatraju svojevrsnom privilegijom bogatih zemalja. „Iako dugoročno važni, u trenutnim finansijskim okolnostima ne smatramo da obnovljivi izvori mogu biti značajan deo rešenja regionalnog energetskog deficita“, ocenjuju u toj kompaniji.

Biljana Korica Vukajlović

broj 89, septembar 2012.

Ulazak Hrvatske u EU za Sloveniju će, uz brojne pozitivne učinke, imati i jednu negativnu stranu, jer slovenački državni budžet ostaje bez značajnog dela prihoda od carina na uvoz iz država izvan EU, prenosi Lider. 

Samo od početka 2010. do sada su hrvatski izvoznici u slovenački državni budžet uplatili 400 miliona evra na ime carina i taksi, od čega prošle godine skoro 160 miliona, izjavio je za slovenački „Dnevnik“ Alojzij Zupančič iz tamošnje carinske uprave, upozoravajući na visok nivo trgovinske razmene dveju država koja će se ubuduće evidentirati kao unutrašnji promet u okviru jedinstvenog tržišta.

Otpadanjem barijera pri protoku roba i kapitala na slovenačkoj „južnoj“ granici manji će pad prihoda imati i domaći prevoznici, piše pomenuti list. U Sloveniji postoje mišljenja kako bi ulazak Hrvatske u EU, uz brojne pozitivne efekte poput jačanja trgovine i konkurentnosti, mogao doneti i veću prisutnost hrvatskih kompanija koje bi ugrozile tržišnu poziciju slovenačkih, posebno kada je reč o prehrambenoj industriji i hrani, ali i saobraćaju, s obzirom da će Rijeka sa statusom evropske luke jače nego do sada konkurisati Kopru.

S druge strane, slovenske firme koje posluju u regiji očekuju nakon ulaska Hrvatske u EU bolju poziciju u BiH, Srbiji i drugim državama regije u odnosu na hrvatske konkurente, jer će hrvatski proizvodi na tim tržištima pri uvozu biti opterećeni istima carinama kao i proizvodi iz drugih država EU, a ne na osnovi bilateralnih i multilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini.

Na slovenske kompanije koje izvoze u Hrvatsku njen ulazak u Evropsku uniju neće mnogo uticati jer su proizvodi iz EU pri uvozu u Hrvatsku u najvećem delu već i sada oslobođeni plaćanja carine, na osnovi ugovora o stabilizaciji i pridruživanju EU i Hrvatske, navodi „Dnevnik“.

U Merkatoru navode da se zato maloprodajne cene u njihovim prodavnicama u Hrvatskoj neće menjati, pa ni kada je reč o proizvodima koji su bili na režimu količinskih i tarifnih kvota, poput šećera, vina, mesa i riba, te da su i sadašnji nivoi cena privlačni kupcima kao i cene ostalih trgovačkih lanaca u Hrvatskoj.

Neposredan uticaj hrvatskog članstva u EU na svoju tržišnu poziciju u Hrvatskoj i na cene ne očekuju ni neki veći slovenački izvoznici poput proizvođača kućnih aparata Gorenje, farmaceutske kompanije Krka, proizvođača boja i lakova Helios, isl, navodi ljubljanski „Dnevnik“.