Takozvani „primitivni komunizam“ lovaca-sakupljača u suprotnosti je i sa marksizmom i sa idealima političke slobode i ravnopravnosti zapadnih demokratija. Posebnost lovaca-sakupljača u ljudskoj istoriji je upravo u tome što su njihovi međusobni i odnosi sa prirodom suštinski protiv države i podrivaju same temelje na kojima je izgrađeno bilo koje moderno društvo, tvrdi britanski antropolog Tim Ingold.
Budući da je danas teško doći do pravih snimaka naših ratova i da smo spali na njihove holivudske simulacije u kojima dobro izgledamo, pitam se šta bi Amerikanci rekli kada bi videli nemontirane snimke napada američkih dronova, na primer na neko od mnogih venčanja ili sahrana koje smo pogrešno procenili kao okupljanje terorista i sveli ih na „zgažene bube“, kako to zovu oni koji lansiraju naše projektile. Ideja da ćemo biti sigurniji ako sa lica zemlje zbrišemo gomilu nevinog sveta u kojoj se krije nekoliko loših momaka i da to neće povećati broj naših neprijatelja je ludačka, kao i uverenje da užasna zverstva drugih postaju prihvatljiva kada ih sprovodi naša strana.
Danas, kada se u Srbiji džez svira za 50 evra za veče, a u svetu se vrsni džez muzičari okupljaju samo po potrebi, „moje bavljenje džezom izgleda kao privilegija“, kaže kompozitor i dirigent Vojislav Bubiša Simić, koji je rođen u isto vreme kada je džez zakoračio u Srbiju. Tokom sedam decenija umetničkog rada, najveće profesionalne uspehe ostvario je sa Džez orkestrom RTV Beograda, na čijem čelu je bio do 1985. godine. Sa njim je svirao u društvu najpoznatijih svetskih džez muzičara, proputovao celu Evropu koju je tada delio Berlinski zid i doživeo ovacije među publikom sa obe strane.
Miki, Džoli bojs, Melodi bojs, Štule i drugi džez orkestri za igru koji su se pojavili nakon što je džez muzika stigla u Srbiju dvadesetih godina prošlog veka, danas su gotovo potpuno zaboravljeni jer u to vreme kod nas nije postojala profesija džez muzičara. Ovu vrstu muzike su svirali uglavnom iz hobija i povremeno u gradu i letovalištima studenti, službenici, ali i profesori, inženjeri i doktori. Mada ih, zato, drugi muzičari nisu cenili, njihova posvećenost džezu je bila tolika da im je često bio važniji od posla od koga su živeli, piše u svojoj najnovijoj knjizi „Neispričane priče“ Vojislav Bubiša Simić, velikan domaće džez scene, za koga jedan od recenzenata knjige, džez kritičar Vojislav Pantić, između ostalog kaže: „Vojislav Simić, vršnjak džeza u Srbiji, jedini ima pravo da potvrdi neprekinutu nit ove muzike u svetu i kod nas“.
Rođen 1924. u Beogradu, Simić je slušao džez još od detinjstva, ali u porodici u kojoj su svi bili pravnici i inženjeri niko nije očekivao da će jednog dana i živeti od muzike. Džez je počeo da svira već kao gimnazijalac na učeničkim igrankama, tokom Drugog svetskog rata mu je pomogao da preživi oskudicu i sačuva glavu, a 1946. osniva prvi posleratni džez orkestar „Dinamo“. Nakon što je diplomirao dirigovanje na beogradskoj Muzičkoj akademiji a džez postao priznat u SFRJ kao umetnička muzika, 1953. postaje dirigent Džez orkestra RTV Beograda.
Simić je ostvario značajna dela i u drugim muzičkim žanrovima i autor je četiri knjige u kojima iznosi mnoge nepoznate istorijske detalje o ljudima koji su obeležili ne samo njegov život, već i celu jednu epohu. Kao vršnjaku Radio Beograda, ova medijska kuća mu je prošle godine priredila proslavu povodom 90. rođendana i 70 godina umetničkog rada tokom kojeg je više od tri decenije proveo kao dirigent i kompozitor Džez orkestra Radio Beograda. Sa njim je ostvario najveće profesionalne uspehe po celoj Evropi i svirao u društvu najpoznatijih svetskih džez muzičara poput Djuka Elingtona, Ele Ficdžerald i Kvinsi Džonsa.
BiF: Prve internacionalne uspehe postigli ste u zemljama koje su tada bile pod komunističkom vlašću. Kako to objašnjavate?
Vojislav Simić: Prvi put smo svirali 1957. u Istočnoj Nemačkoj, a potom u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj, Sovjetskom Savezu… Pozivali su nas kao estradne umetnike, jer su sa nama gostovali pevači koji su pevali tadašnje popularne šlagere. Koristili smo ta gostovanja da nastupimo kao glasnici džeza. Mi smo bili prvi koji su u tim zemljama svirali instrumentalni džez – naš i američki, i publika nas je oduševljeno prihvatala. Situacija u zemljama u kojima je komunizam nametnut nije bila ista kao u Sovjetskom Savezu, jer je njihov prethodni društveni razvoj bio drugačiji. Na primer, Češka je još pre rata imala najbolji džez orkestar i oni su nas primili otvorenije od Poljaka, koji su učtivi ali hladni, pa ih zato i zovu „slovenski Englezi“. Nikada nismo imali problema sa lokalnim vlastima, ali je zanimljivo da je nekada u tim zemljama kontrola bila strožija nego u Sovjetskom Savezu, gde smo prvi put svirali 1961. i kao gosti imali poseban tretman. To iskustvo mi je, možda, i najupečatljivije jer je u SSSR-u favorizovana klasična muzika, ali je publika na našim koncertima pokazivala ogromno interesovanje i iskreno oduševljenje za džez.
BiF: Kada ste prvi put gostovali na Zapadu?
V.Simić: To je bilo 1960. u Francuskoj, na Prvom evropskom džez festivalu koji se održavao u Žuan le Penu, gradiću na francuskoj rivijeri. U to vreme u Jugoslaviji se i dalje teško živelo, neke stvari su se još nabavljale „na tačkice“, i bili ste srećni da od nekog rođaka iz inostranstva dobijete kvalitetan štof za odelo. Došli smo u francuska mondenska mesta skromno obučeni, bez dnevnica i nismo imali novca ni za kafu. Hranili smo se u namenskom restoranu za učesnike festivala i tada smo prvi put u životu videli „švedski sto“. Okruženi džet setom osećali smo se kao ljudi iz unutrašnjosti koji prvi put dolaze u veliku varoš, ali zato smo na bini doživeli ovacije i dobili pehar i novčanu nagradu od sto hiljada franaka za osvojeno prvo mesto. Po povratku u Beograd, postali smo nacionalni heroji.
BiF: Da li su na Zapadu imali predrasude prema vama kao džez muzičarima iz socijalističke zemlje?
V. Simić: Naprotiv, kada smo svirali prave džez koncerte publika je reagovala fantastično. Bilo je i ironičnih situacija, tokom studentskih protesta 1968. Na primer, prilikom gostovanja u Zapadnom Berlinu, publika među kojom je bilo mnogo mladih je izviždala Kaunta Bejzija i još neke veoma poznate zapadne džez muzičare kao „predstavnike poretka“ protiv koga su protestovali, a mi smo kao „džezeri iz komunističke zemlje“ dobili ovacije. Iako su zapadni muzičari na tim koncertima tehnički bolje svirali, publika nas je favorizovala jer je naše džez kompozicije, sa primesama balkanskog folklora, doživljavala kao „antiameričke“. Ali, po mom mišljenu, ceo taj bunt je bio lažna revolucija, koja ništa suštinski nije promenila.
BiF: Svirali ste sa najpoznatijim svetskim džez muzičarima prilikom njihovih gostovanja u Beogradu. Ipak, u vašim knjigama izdvajate Djuka Elingtona kao nekoga ko je posebno uticao na Vas.
V.Simić: On je za mene bio alfa i omega džeza. Njegovu čuvenu kompoziciju „Karavan“ prvi put sam čuo 1938. u izvedbi Džoli bojsa u Vrnjačkoj Banji i čim sam se vratio u Beograd kupio sam njegov album. Svirao sam njegovu muziku još kao srednjoškolac na igrankama, a kada smo osnovali džez orkestar Radio Beograda, iako se džez u međuvremenu promenio, počeli smo da izvodimo njegove kompozicije. Bio sam mu domaćin kada je 1970. gostovao u Beogradu, i, želeći da mu ukažem posebnu čast, dočekao sam ga sa orkestrom na aerodromu. Kada je izašao iz aviona, počeli su da sviraju njegovu kompoziciju „Take the A Train“ a on je, dirnut, dirigovao do kraja izvedbe i upoznao se sa svakim članom orkestra. Možete da zamislite moj šok kada mi je, pri odlasku, poklonio program njegovog koncerta sa posvetom: „Puno sreće izvanrednom aerodromskom orkestru“. Posle se i u Americi pričalo kako u Beogradu aerodromski orkestar fantastično svira džez.
BiF: Dve godine kasnije, za Vaš umetnički doprinos nagrađeni ste putovanjem po Americi. Kako je izgledalo kada ste sa 48 godina konačno došli u zemlju čija muzika Vam je obeležila život?
V. Simić: Boravio sam u više gradova po sopstvenom izboru i bio sam fasciniran veličinom, infrastrukturom i organizacijom u toj zemlji. Ali to je kultura koja se jako razlikuje od evropske. Prilikom boravka u Los Anđelesu, jedan dan sam po programu proveo u tipičnoj američkoj porodici. Moj domaćin nije mogao da veruje da, prema njihovim standardima, tako malo radim i nikako nije mogao da shvati kako uspevam da potrošim toliko slobodno vreme. Mada sam, kasnije, još mnogo puta boravio u Americi, tamo nikada ne bih mogao da živim, taj način života mi ne odgovara. Slušao sam puno kvalitetne džez muzike, posebno u Nju Orleansu, ali sa godinama je popularnost džeza u široj američkoj publici strahovito opala. Sada se džez orkestri, na žalost, okupljaju uglavnom samo po potrebi.
BIF: Da li se slažete sa ocenama da, nakon mnogo godina, džez scena u Srbiji ponovo oživljava?
V.Simić: Pratim skoro sve džez festivale i raduje me što danas mlada publika, i pored agresivne medijske propagande nižerazrednih muzičkih žanrova, ipak dolazi na džez koncerte. Tačno je da se otvaraju džez klubovi, ali neki posetioci dolaze samo zato što je to „in“, dok neki istinski uživaju i poznaju džez. Upoznao sam veoma talentovane mlade džez muzičare, ali danas od džeza ne može da se živi – u Srbiji se smatra pravom srećom da se zaradi 100 evra za veče jer je uobičajena cena oko 50 evra, a ni u svetu to više ne može da bude stalan posao. Iz ove perspektive, moje bavljenje džezom izgleda kao privilegija i, da budem iskren, u današnjim uslovima ne bih mogao da ostvarim takav uspeh. Mladi muzičari masovno odlaze iz Srbije, kao i njihovi vršnjaci iz drugih profesija. I to je za mene najtužnije – što nam već decenijama odlazi toliki mlad svet, koji se više nikada neće vratiti u svoju zemlju.
broj 114, februar 2015.
Nova grčka vlada, na čelu sa partijom koja je protiv štednje, Sirizom, predstavlja izazov za evrozonu sa kojim ona još nije imala prilike da se suoči: razgovor sa nacionalnim zvaničnicima koji su izvan tradicionalnih evropskih tokova. Siriza je na mnogo načina radikalna stranka, i njeni stavovi o ekonomskoj politici se često opisuje kao tvrdo levičarski. Međutim, stavove ove stranke o dugu i štednji podržavaju mnogi savršeno mejnstrim ekonomisti u Evropi i Americi, piše ekonomista Dani Rodrik.
Francuska vlada je, suočena sa mogućnošću da ekonomski reformski zakon ne dobije podršku poslanika, odlučila da primeni vanrednu proceduru predviđenu ustavom, kojom se zaobilazi glasanje u skupštini. Opozicija je najavila da će iskoristiti pravo da zatraži glasanje o poverenju vladi, a skupština će o tome raspravljati danas. Iako ovo svedoči o izvesnom razdoru u vladajućoj većini, ne mora da znači da će ovo negativno uticati na vladu: malo je verovatno da će većina u parlamentu glasati za to da se vlada pozove na odgovornost zbog ovog zakona, a javno mnjenje većinski podržava predložene mere. Do sada se nikada nije dogodilo da je izglasano nepoverenje vladi tokom ove vanredne procedure za usvajanje zakona. Predloženi zakon, nazvan Makronov zakon po ministru ekonomije, predviđa između ostalog povećanje broja sedmica u kojima prodavnice mogu da rade nedeljom, ali i lakše kolektivno otpuštanje.
Broj problematičnih nekretnina koje „odu na doboš“ usled toga što banke aktiviraju hipoteke beleži rast u proteklih nekoliko godina, a sa rastom švajcarskog franka bi mogao postati i veći. Najveći broj njih je skoncentrisan u stambenom sektoru, a jedan od glavnih uzroka takvog stanja je (ne)dostupnost stambenih jedinica, što dokazuje podatak da je za kupovinu jednog stambenog „kvadrata“ u 2013. godini bilo potrebno izdvojiti nešto manje od tromesečne prosečne neto zarade.
Nastanak hipotekarnog tržišta ranih 2000-ih godina omogućio je, između ostalog, većem broju građana da obezbede krov na glavom, da započnu ili prošire poslovanje, ulože u investicionu ili nekretninu za odmor.
Nakon dalekosežnih društveno-ekonomskih promena uslovljenih tranzicijom, mnoge međunarodne banke su ponovo bile u prilici da na srpskom tržištu plasiraju proizvode i usluge u oblasti hipotekarnih stambenih kredita.
Kada je Srbiju zahvatila globalna ekonomska kriza, veliki broj građana je izgubio posao pa tako i izvor prihoda za otplatu kredita, ili im je rata postala previše visoka u odnosu na nivo zarade. Kao krajnju soluciju, banke su u slučaju nepoštovanja ugovornih obaveza aktiviranjem hipoteka preuzimale takve stanove i poslovne prostore u svrhu naplate kolaterala.
Već prilikom uzimanja kredita građani su bili suočeni sa visokim kamatnim stopama, često nedostupnim učešćem od 20% kupoprodajne cene, ili uslovljeni visokim LTV raciom („loan-to-value“ ili odnos visine kredita i procenjene tržišne vrednosti hipoteke).
Čitav proces tranzicije i svojinske transformacije nosio je sa sobom talas primene nepovezanih i često nepravilno protumačenih delova evropske prakse kada su u pitanju hipotekarni stambeni krediti. Analiza pravne regulative u oblasti nepokretnosti i usklađivanje iste sa najboljom evropskom praksom je zasebna tema za diskusiju, a ovde ćemo se baviti samo pitanjem jednog od neizostavnih segmenata procesa plasiranja finansijskih sredstava, odnosno njihovog obezbeđenja od strane zajmodavaca, najčešće u vidu hipoteke.
Banke pri donošenju odluke o kreditnom plasmanu angažuju ovlašćeno lice ili firmu radi vršenja procene tržišne vrednosti predmetne nekretnine (kolaterala), u skladu sa relevantnim aktuelnim tržišnim kretanjima. Procenitelj prilikom pružanja stručne usluge ima prilično odgovoran zadatak, da dâ sud o tržišnoj vrednosti nekretnine koja će biti založena u svrhu obezbeđenja kreditnih sredstava. Prilikom inicijalne procene zadatak je da se dâ stručno mišljenje o tržišnoj vrednosti nekretnine u datom momentu, na osnovu analize makro i mikro lokacije, tehničkog opisa date nekretnine, kvaliteta i perioda gradnje, kretanja kupoprodajnih cena sličnog tipa objekata ili njihovih posebnih delova; ali, procenitelj je dužan da se usredsredi i na davanje suda o kratkoročnim prognozama u domenu perioda utrživosti nekretnine i interesovanja za dalju aktivnost na tržištu (kupo-prodaju ili zakup), a sve na osnovu izvedenih analiza i u cilju kvalitetnijeg obezbeđenja. Veoma je sličan proces i kada su predmet hipotekarne zaloge komercijalne nekretnine, s tim što se više važnosti daje segmentu analize koji sagledava konkretnu transakciju kroz prizmu opredeljenja za dugoročno generisanje prihoda putem komercijalne eksploatacije istih, u skladu sa planiranom upotrebom i namenom.
U zavisnosti od politike zajmodavaca, predviđen je ne tako dug period pre nego što je hipoteka aktivirana kako bi se isplatilo potraživanje banke. Kolokvijalno rečeno, kada izostane dogovor „ode stan na doboš“. Potom sledi postupak hipotekarne prodaje. Po podacima Nacionalne korporacije za osiguranje kredita (NKOSK) od oko 90.000 osiguranih plasmana oko 600 predstavljaju problematični krediti, u 2013. godini. U 10% slučajeva aktiviranih hipoteka su realizovane transakcije kupoprodaje.
A zašto tako veliki broj stambenih jedinica odlazi pod led? Odgovor možda pronađemo u narednoj analizi odnosa prosečnog porodičnog prihoda i cene „kvadrata“.
Dostupnost stambenih jedinica u Srbiji
Uporednom analizom prosečnog godišnjeg prihoda građana Republike Srbije i publikovane prosečne cene stambene jedinice na nivou države, kao rezultat se dobija potreban broj godina za kupovinu stana prosečne veličine. Standardi privredno razvijenih zemalja impliciraju da je poželjan odnos cene stanova u odnosu na godišnje prihode na nacionalnom nivou do pet, pri tom oslikavajući privredno blagostanje. U prilogu sledi analitički pregled statističkih pokazatelja odnosa ova dva kriterijuma u poslednjih nekoliko godina, na nivou Republike Srbije, dat prema publikaciji Republičkog zavoda za statistiku.
Izvor: Republički zavod za statistiku
Kao što se vidi iz priložene tabele, a prema podacima za 2013.godinu, za kupovinu stana od 54 m2 (što je prosečna veličina stambene jedinice u toj godini u Srbiji) potrebno je izdvojiti jedanaestogodišnju prosečnu neto srpsku zaradu. Drugim rečima, za kupovinu jednog kvadratnog metra stambenog prostora potrebna je dvoipomesečna prosečna neto zarada. Nakon svega navedenog, sve veća nemogućnost servisiranja kreditnog zaduženja, što za posledicu ima sve veći broj oduzetih stanova, ne bi smela da iznenađuje. Ovih dana je aktuelna tema naglog rasta kursa švajcarskog franka, što dalje produbljuje listu uzročnika problematičnih potraživanja (kod onih dužnika koji su se zaduživali u „švajcarcima“).
Mali je broj banaka koje su u stanju da „problematične“ nepokretnosti zadrže u svom portfoliju i da troškove održavanja istih amortizuju ili putem davanja nekretnine u zakup prethodnom vlasniku ili daljom komercijalizacijom. Izgubljenu korist od ovakve imovine u svojoj aktivi velikim delom uspevaju da nadoknade otuđenjem fondovima, faktoring kompanijama i sličnim finansijskim institucijama.
Uloga faktoringa
Koncept „faktoringa“ je tesno povezan sa problemom nenaplaćenih potraživanja pravnih lica, komercijalnih banaka i drugih srodnih institucija. Faktoring je proces otkupljivanja nenaplaćenih potraživanja, u ovom kontekstu, od fondova, drugih banaka, privatnih firmi i drugih institucija koje često i pored obezbeđenja u vidu hipoteke ne uspeju na drugi način da povrate plasirana sredstava i pripisanu kamatu. Potraživanja se u tom slučaju prodaju po diskontovanoj ceni, radi unapređenja likvidnosti i rasterećenja aktive, dok faktoring firme imaju priliku da naprave profit od daljeg plasmana otkupljenih potraživanja.
Nije redak slučaj da i same banke osnivaju povezana pravna lica kako bi se na što jednostavniji i lakši način oslobodili problematične aktive. Po ugledu na evropsku praksu, u proteklih nekoliko godina se u Srbiji pojavljuje sve više kompanija koje uglavnom zapošljavaju timove tehničkih lica čiji je primarni zadatak da uspešno upravljaju procesima rehabilitacije otuđenih nepokretnosti, kako bi nedovršeni objekti bili privedeni nameni i stavljeni u promet, oni koji se mogu prodati bili adekvatno u međuvremenu održavani, a i da bi postupak i verovatnoća naplate potraživanja bili što uspešniji. Tako imamo faktoring većine komercijalnih banaka (Societe Generale, Banca Intesa, itd.) ili firme kao što je UCTAM, Heta Asset Resolution, Imo Property Investments, između ostalih.
Vrednovanje nepokretnosti nakon aktiviranja hipoteke, ili neposredno pre pokretanja procesa hipotekarne naplate, treba da bude dovedeno u korelaciju sa inicijalnom procenom vrednosti. Prema Zakonu o hipoteci, nije preciziran ukupan broj aukcijskih prodaja, međutim dozvoljeno je umanjenje tržišne vrednosti nekretnine pri prvoj aukcijskoj prodaji za 25% od procenjene tržišne vrednosti, dok na drugoj aukciji, prema Zakonu o hipoteci, vrednost može biti umanjena za još dodatnih 40%.
Ispravka vrednosti (impairment of value) ne izostaje ni prilikom otkupa potraživanja od strane faktoring kompanija ili namenskih fondova, čime izložena banka oporavlja novčane tokove prodajom nenaplaćenih potraživanja po diskontovanim cenama, a druga strana ima priliku da ostvari ekonomsku dobit.
Slađana Popović, sudski veštak za oblast arhitekture
broj 114, februar 2015.
U svetu se već godinama pokreće niz inicijativa čiji je cilj onemogućavanje kompanijama i pojedincima da se bave utajom poreza, a čiji smo i mi potpisnici ili se očekuje da to budemo.
Srbija i SAD su na primer, 30. juna 2014. godine postigle načelni dogovor o uslovima međuvladinog sporazuma, koji bi omogućio da se srpske finansijske institucije pridržavaju zahteva za izveštavanje usklađeno sa FATCA zahtevima o računima koje drže državljani SAD u Srbiji. U međuvremenu u februaru prošle godine OECD je pokrenuo još jednu mnogo sveobuhvatniju inicijativu koja bi trebalo da pomogne suzbijanju utaje poreza, a za koju je preko 90 zemalja u svetu najavilo da će je primenjivati.
U međunarodno nepriznatim ili delimično priznatim državama nije retkost da se, uprkos zvaničnim stavovima, velike sile bore za geopolitički i ekonomski uticaj, ali razvijena ekonomija i pristojan standard jesu presedan, pa je najveći broj otcepljenih teritorija ekonomski zavistan od strane podrške.
Somalilend je zemlja fantom. Otkad se 1991. otcepila od Somalije nakon pada somalijskog diktatora Siada Barea, nijedna zemlja u svetu je nije priznala. Istovremeno, Evropska unija je obezbedila 75% sredstava za popis njenog stanovništva, Zapad je zdušno finansirao 2008. pripremu prvih demokratskih izbora, a kompanija „Koka kola“ otvorila je 2012. fabriku vrednu 17 miliona dolara. Dok je Somalija srljala u klanovske ratove i terorizam islamističke grupe Al-Šabab, Somalilend je uspeo da očuva mir, uspostavio je svoju vladu, vojsku, valutu i mogućnost dobijanja pasoša za oko 3,5 miliona stanovnika, dominantno muslimanske veroispovesti. Dodatni paradoks je da ova formalno nepostojeća država sve više razvija turizam, a navodno poseduje i naftne rezerve. No, prosečna plata je svega oko 20 evra, nezaposlenost je astronomska a neslužbena diplomatska predstavništva u svetu ne uspevaju da obezbede međunarodnu razvojnu pomoć, pa su jedini devizni prilivi oko dve milijarde evra godišnje koje šalje dijaspora.
Iako zapadni zvaničnici i analitičari ocenjuju da ova terotorija od 137.600 km može biti utočište stabilnosti na Rogu Afrike i političko rešenje za ostatak Somalije, ona ima isti međunarodni status kao i nedavno osnovana Islamska Država koja od prošle godine funkcioniše kao kalifat na delovima teritorije Iraka i Sirije i koja je naišla na gotovo nepodeljenu osudu u međunarodnoj javnosti. Naime, obe zemlje se tretiraju kao „države koje službeno ne postoje“, što je najteža pravna kvalifikacija u širokom spektru tipologija međunarodno nepriznatih država i u koje, pored pomenutih, spadaju „države priznate od više država UN, ali pod vojnom okupacijom” (poput Palestine), preko “država koje nisu članice UN ali su priznate od strane bar jedne članice UN“ (poput Abhazije, Turske Republike Severni Kipar, Demokratske Arapske Republike Sahare – DARS, Južne Osetije, Tajvana), do „država koje nisu članice Ujedinjenih nacija i koje priznaju samo države koje takođe nisu članice UN” (poput Pridnjestrovske Moldavske Republike i Nagornokarabaške Republike). Stoga “slučaj Somalilend” dovodi do krajnosti dvostruke međunarodne aršine i zbrku koja vlada u aktuelnoj geopolitici: dok se svet na globalnom planu sve više ekonomski integriše, na lokalu jačaju etnički i konfensionalni konflikti i težnje ka otcepljenju, koji ga sve više usitnjavaju.
Nezavisnost u bedi
Najbrojniji primeri zemalja koje „postoje i ne postoje“ su u kategoriji onih kojima je zabranjeno članstvo u UN ali ih bar jedna njihova članica priznaje, a među njima je i zemlja koju su svojevremeno od svih evropskih država priznale jedino Albanija i bivša SFRJ, da bi Državna zajednica Srbije i Crne Gore povukla to priznanje 2004. godine. Reč je o Demokratskoj Arapskoj Republici Sahari (DARS), koju je 1976. osnovao pobunjenički front Polisario na teritoriji između Maroka, Mauritanije, Alžira i Atlantskog okeana, kao reakciju starosedelačkog naroda Sahravija na podelu Zapadne Sahare između Maroka i Mauritanije. Maroko faktički upravlja ovim područjem, s obzirom da se izbeglička vlada Polisario nalazi u Alžiru, kao i veliki broj stanovnika sa ove teritorije koji u tamošnjim izbegličkim kampovima žive od humanitarne pomoći. Polisario najveću podršku dobija od pojedinih afričkih i latinoameričkih zemalja, ali UN ostaju pri stavu da se odluka o nezavisnosti ili pripajanju Maroku mora doneti na referendumu pod njihovom kontrolom. Po površini 3,5 puta veća od Srbije, Zapadna Sahara ima samo tri naseljena mesta i svega dva asfaltna puta kojima se kreću plemena Berbera i Tuarega bez ikakvih ličnih dokumenata, ali zato je bogata fosfatima i podzemnim vodama dragocenim za poljoprivredu, a najveća prednost su izgledna nalazišta nafte i urana.
Sasvim suprotna ali retka slika bitke za nezavisnost je u Republici Kini, poznatoj i kao Tajvan, koja je 1949. proklamovala nezavisnost od Narodne Republike Kine iako takav status ne priznaje većina država. Iz ove zemlje, koja predstavlja mešavinu tradicionalne kineske kulture i japanskog i američkog uticaja, potiču gotovo dve trećine globalne proizvodnje mikročipova i druge veoma kvalitetne računarske komponente, a u poslednjih nekoliko godina samo kineske kompanije su u lokalnu priverdu uložile 315 miliona dolara. U ovoj zemlji vožnja veoma luksuznim taksijima košta oko tri evra, vozovi prelaze 291 kilometar na sat, a stanovništvo se uglavnom hrani u restoranima.
Smena sjaja i bede karakteriše, pak, istoriju Abhazije, koja je zajedno sa Južnom Osetijom i Nagornokarabaškom Republikom posegla za nezavisnošću nakon raspada Sovjetskog Saveza. Abhasci su imali svoju državu još u srednjem veku, potom su četiri veka proveli pod turskim ropstvom i oslobodili se uz pomoć Rusije, da bi početkom prošlog veka, u ovoj pustari na obali Crnog Mora, rusko plemstvo izgradilo luksuzna letovališta po ugledu na Monte Karlo… i sve to nakon što je Abhazija ušla kao nezavisna republika u sastav Sovjetskog Saveza, a Lenjin nastavio gradnju u želji da stvori ruske Havaje. Postavši gruzijska provincija po odluci Staljina, Abhazija je početkom devedesetih povela rat za otcepljenje od Gruzije, koji je potpuno uništio njenu teritoriju i ekonomiju, pa danas oko 250.000 stanovnika koje čine Abhazi, Jermeni, Gruzini, Rusi, Ukrajinci i nešto malo Grka, žive u krajnjem siromaštvu.
Muzej komunizma na otvorenom
Slična situacija je i u Južnoj Osetiji, koja takođe od početka devedesetih vodi bitku za nezavisnost od Gruzije, i u kojoj je tokom devetodnevnog oružanog sukoba 2008. poginulo 2.000 ljudi, a oko 35.000, uglavnom Gruzijaca, proterano u izbeglištvo. Sa jako viskom nezaposlenošću i niskim standardom, Južna Osetija veoma zavisi od novca i pomoći iz Ruske federacije, sa kojom planira da uđe u partnerstvo slično onom koje Rusija već ima sa Abhazijom. Ove države priznaje svega nekoliko suverenih država, dok nezavisnost Nagorno-Karabaha, koji je pokrenuo rat za otcepljenje od Azerbejdžana 1991, i nakon čega je raseljeno čak 230.000 Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha, priznaju samo države koje ni same nisu priznate kao suverene teritorije.
Među njima je Pridnjestrovska Moldavska Republika (PMR) poznata i kao Pridnjestrovlje ili Transdnjestarska Republika, smeštena uz levu obalu Dnjestra, u kojoj danas živi oko pola miliona stanovnika, uglavnom Moldavaca, Rusa i Ukrajinaca. Nakon kratkog ali krvavog građanskog rata 1990, Pridnjestrovlje se otcepilo od Moldavije, i mada takvu odluku zvanično priznaju samo Abhazija i Južna Osetija, Moskva značajno pomaže lokalnu ekonomiju i predstavlja njeno izvozno tržište. Godišnji bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika je jedva 1.000 dolara, a prosečna plata u Tiraspolju, glavnom gradu nepriznate države oko 100 evra. Iako je ovaj grad sa oko 200.000 stanovnika udaljen svega 70 km od prestonice Moldavije, Kišnjeva, razlika je drastična. U Transdnjestru sve izgleda kao kao muzej komunizma na otvorenom, a tajna služba ove nepriznate države još uvek se zove KGB. Na svakom koraku su brojni komunistički simboli poput srpa i čekića i spomenici sovjetskim herojima, a ispred parlamenta koji se zove „Najviši Sovjet“ je Lenjinova statua. Uporedo, međutim, blešte reklame za najnovije modele mobilnih telefona, lanci kockarnica, benzinskih pumpi i prodavnica.
Svedočanstvo da se konflikti oko državnog suvereniteta i prava na otcepljenje nekog naroda ne rešavaju već dugoročno komplikuju usled nadmoći geopolitičkih interesa nad međunarodnim pravom i principima je i Turska Republika Severni Kipar, koja je proglasila nezavisnost još 1983. godine. U glavnom gradu, Nikoziji, granica između grčke Republike Kipar, koja je članica EU, i turskog Kipra prelazi se sa pasošem, iako se iz jedne kulture u drugu stiže sa samo nekoliko koraka. Uprkos svakodnevnom protoku velikog broja ljudi, u dva dela grada ne govori se isti jezik, ne prodaju isti proizvodi niti su usklađene mobilne mreže, trgovinska razmena je mala a firme iz turskog dela ne mogu da se reklamiraju u kiparskom delu grada.
Vladimir Adonov
broj 114, februar 2015.
Ne možemo se miriti sa sadašnjom situacijom. Vi znate da danas 10 odsto planete poseduje 86 odsto raspoloživih resursa. Dakle, neravnopravnost u savremenom svetu je monstruozna. I ona neće moći da traje , kazao je Badju na prvom od tri predavanja koja je održao u Srbiji u toku svoje posete od 12. do 14. januara.
Je li grčku Koaliciju radikalne ljevice, poznatiju kao Siriza, umjesno percipirati kao komunističku partiju? Iako joj pripadaju neke komunističke i marksističke grupe, Solunski program Koalicije iz rujna 2014. ne doima se kao poziv na ‘eksproprijaciju eksproprijatora’. To je umjereni lijevi program koji se bavi socijalnom pravdom, zalaže se za javne investicije i drugačiji pristup javnim dugovima.
Ako Siriza i nije komunistička, bilo bi dobro da jest. Zašto? Zato što kapitalistička demokracija, utemeljena na tržišnoj i ideološkoj konkurenciji, ne može funkcionirati bez racionalne i suvisle opozicije. Svojedobna ideološka i intelektualna dopadljivost komunizma primorala je zapadni svijet na ubrzanu demokratizaciju i brigu nad socijalnom pravdom i tako je Zapad, zahvaljujući komunizmu, postao privlačan kao nikad do tada. I nikad kao tada.
Nakon 1989. na ljevici je nastao vakuum, a kao protivnici kapitalizma i demokracije pojavile su se beskorisne i opasne spodobe: nacionalisti i njihova opsesivno-kompulzivna državotvornost; fanatični teroristi; klerikalci koji proklinju profit, a zapravo preziru udobnost i užitak; retardirane falange koje se protive ovrhama; te zbunjeni kreditni dužnici koji su prekasno shvatili da je sklapanje kreditnog ugovora riskantan poslovni pothvat. Komunisti su pak dostojan, ozbiljan i razuman protivnik koji, uostalom, ima zajedničke – racionalističke, materijalističke i prosvjetiteljske – korijene s liberalizmom.
Iako se često, nepravedno i simplificirano, izjednačava s fašizmom i nacizmom, za razliku od tih političkih religija koje nisu počivale ni na jednoj jedinoj suvisloj ideji, već samo na oslobađanju zločinačkih nagona, komunizam je nekim svojim zaslugama sudbonosno zadužio modernu civilizaciju.
Komunisti su dokinuli tisućljetnu patrijarhalnu represiju. Emancipacija žena, pravo na razvod braka i abortus fundamentalne su demokratske tekovine, za pojedinačne sudbine neusporedivo značajnije od ovog ili onog ‘načina proizvodnje’. Tek sedamdesetih godina će, primjerice, Švicarska uvesti opće pravo glasa za žene, a Italija ozakoniti razvod braka.
Obrazovanje je postalo dostupno svim slojevima društva i omogućena je iznimna vertikalna socijalna pokretljivost. Znanje je prestalo biti monopol imućnih, kao i zdravstvena zaštita.
Komunisti su bili najpouzdaniji i beskompromisni antifašisti. Kada se crvena zastava sa srpom i čekićem zavijorila nad Reichstagom, bilo je u tome neke više poetske pravde, usprkos zločinima Crvene armije. Komunisti su 1945. tako temeljito isprašili fašiste da se do 1990. činilo kako je fašizam neponovljiva noćna mòra.
Bez Majakovskog, Krleže, Brechta, Camusa i Sartrea, Ejzenštejna, Godarda, Viscontija i Bertoluccija, ili Marcusea, Hobsbawma, Fromma i Kangrge, i mnogih drugih intelektualaca lijeve ili komunističke orijentacije, književnost, film i sveukupno intelektualno stvaralaštvo 20. stoljeća bili bi osakaćeni. Fašizmu skloni pisci poput Pounda, Célinea i Hamsuna ostali su u sjećanju samo kao primjeri bizarnog moralnog posrnuća.
Antikomunisti inzistiraju na staljinizmu kao suštini komunizma i sustavno ignoriraju činjenicu da se nijedna ideološka skupina nije tako hrabro i temeljito odrekla svoga zločinačkog nasljeđa kao što se znatan dio komunista odrekao Staljina. Srpski i hrvatski nacionalisti su, primjerice, i nakon četvrt stoljeća nesposobni za kritičko preispitivanje svojih zločinačkih vizija i postupaka i ne odriču se svojih samoobmana, toliko tupih i žalobnih, da se spram njih staljinske dogme doimaju bezazleno. Velika politička i intelektualna avantura destaljinizacije nepravedno je zaboravljena pa pojam ‘komunist’ danas pobuđuje stereotipne asocijacije na kakvog staljinskog krvnika iako na ljevici odavno nema staljinista koji sanjaju jednopartijski sustav, kolhoze, sibirske logore i cenzuru.
Komunizam, naime, nikada nije bilo samo Gulag, nego nerijetko i iskreni pokušaj da se svijet učini boljim. Bio je nadahnuće koje je privlačilo hrabre idealiste i ponajbolje umove koji su vjerovali u slobodu i napredak. Nema demokrata koji ne bi potpisao riječi iz Programa SKJ da ništa nije toliko sveto da ne bi moglo ustupiti mjesto onome što je još naprednije, još slobodnije, još ljudskije. Eksperiment nije uspio što možda više govori o ljudskoj naravi nego o komunizmu. Treba imati sluha da bi se pjevalo Internacionalu, upozoravao je Krleža.
Znakovito je da se antikomunistička histerija – osobito u Jugoistočnoj Europi – okomila upravo na ono najvrednije u komunističkom nasljeđu, da je požurila obnoviti patrijarhalnost i neprosvijećenost i upustila se u rehabilitaciju fašizma, ali je rado prisvojila socijalističku ekonomsku politiku, staljinske metode vladanja, pa i anakrone, rigidne kulturne obrasce, tipične za davno zaboravljeni socrealizam, samo što je kult proletarijata zamijenila kultom nacije i obitelji.
Komunizam svakako nije ponajbolji poredak (ako je podnošljivi poredak uopće moguć), ali komunisti (ili neokomunisti?) su potrebni jer je svakom društvu potrebna provokacija, šamar društvenom ukusu, neugodna istina izgovorena za malograđanskim stolom i kultura strasne ali racionalne pobune koja užasava establišment. Već sama prisutnost Aleksisa Ciprasa u Europskom vijeću ima potencijal kreativnog demokratskog sukoba. Siriza bi mogla dati značajan doprinos redefiniranju europske ideje i međunarodnog financijskog sustava, ako ne podlegne euroskepticizmu i nacionalizmu. Kad se komunisti preobraze u nacionaliste iza sebe ostavljaju pustoš. Slučajevi jednog bivšeg komunističkog bankara i jednog bivšeg komunističkog generala dovoljno su poučni.
Komunisti su zapamćeni i po svojem ekonomskom iracionalizmu i nesposobnosti da ustroje održiv ekonomski sustav. Srećom, novi grčki ministar financija, briljantni ekonomski teoretičar Janis Varufakis, kaže da kapitalizam svakako treba sačuvati jer bi njegova propast pogodovala fašizmu i izazvala strašne ljudske gubitke te da je socijalizam moguć, ali jedino na valu rasta kapitalizma. Drugim riječima, bez bogatstva nema ni socijalne pravde. Ako je dvojbeno vraća li se komunizam na političku scenu, nedvojbeno je da se počeo vraćati Razum.
Preuzeto sa Peščanika