Britanska privreda je bila u lošem stanju od finansijske krize 2008. godine. Morale su da se donesu teške odluke da bismo krenuli putem oporavka. Prethodna neodgovorna vlast laburista ostavila nas je u nevolji, jer je obasipala svoje pristalice socijalnim davanjima. Zahvaljujući jakoj volji vladajuće koalicije, uprkos dizanju halabuke zbog rezova, privreda se konačno oporavila. Istina, nadnice još uvek nisu dostigle prethodni nivo, ali sada makar ima „radnih mesta“, što ljudima omogućava da se osamostale umesto da žive od državne milostinje.
Istočna Nemačka je prestala da postoji posle revolucije 1989 i pada Berlinskog zida. Ali da li je bivša komunistička zemlja uticala na to kako izgleda današnja Nemačka? Odgovor je da, a kancelarka Angela Merkel je veliki razlog zašto je to tako.
Zapad će se asimilovati Istok i transformisati plodove revolucije u profit za svoje kompanije. Ništa neće ostati od Nemačke Demokratske Republike (DDR), a njeni građani će morati da se podvrgne stranom načinu života. Istok je preuzet, taj događaj su revolucionari dočekali raširenih ruku – ali to je neprijateljski preuzimanje, brisanje i iskorenjivanje onoga što je nekada bio istočni deo Nemačke. Zapadna Nemačka će se jednostavno proširiti, i to će biti to.
Takva su bila očekivanja nakon euforije revolucije – oduševljenje koje je vladalo kada je Berlinski zid pao 9. novembra, 1989 – je nestalo. Što je još gore, neki su se čak plašili da će se novoproširena Nemačka pretvoriti u reprizu bivšeg carstva zla. U februaru 1990, pisac Ginter Gras je rekao: „jezivo i nezabeleženo iskustvo Aušvica, koje smo podelili sa ljudima Evrope, govori protiv ujedinjene Nemačke.“ Gras je preferirao konfederaciju, sa uverenjem da ako se ona pretvori u jedinstvenu državu, biće na kraju krajeva, „osuđena na propast.“
Ali Nemačka nije poslušala ovaj savet. Osim ako nismo potpuno u krivu, neuspeh koji je Gras predviđao u potpunosti je izbegnut. Ali šta je sa drugim sumnjama, strahovima od preuzimanja i komercijalizacije revolucije? Da li su hrabri građani istočnonemačkih gradova poput Lajpciga i Halea samo dodati vojsci potrošača, bez da su doneli bilo kakvu političku promenu svojoj novoj zemlji?
Revolucija ima dva cilja: da stane na put svemu što joj j prethodilo i da stvori nešto novo. Revolucionari iz 1989. postigli su prvi pogodak, kada je DDR prestala da postoji kao država. Ali sa drugim ciljem stvari stoje drugačije. Savezna Republika, što je Zapadna Nemačka bila ( i danas jeste Nemačka ) formalno poznata, obavila je bivšu Istočnu Nemačku, a novi entitet je postao nešto poznato, barem na prvi pogled. Zapad se proširio na Istok.
Ali sada, 25 godina nakon pada Berlinskog zida, jasno je da to nije cela priča. Revolucija je stvorila uslove za nešto novo, drugačiju Nemačku. Institucije se nisu promenile i ekonomija Zapadne Nemačke nastavlja da dominira, ali nešto išlo i u suprotnom smeru. Može li biti da je Savezna Republika Nemačka , koja je bila zagledana ka zapadu od 1949, postala više istočno orijentisana u poslednjih nekoliko godina?
Tiše u Nemačkoj
Ništa nije više doprinelo ovoj promeni nego kancelarka sa istoka, Angela Merkel. Ona je demokrata i šampion slobode, i nije stvorila proširenu DDR. Ipak, u ponečemu, način na koji ona vodi zemlju, podseća na nekadašnju Istočnu Nemačku.
Diktatura se plaši otvorenog diskursa i sukoba, a cveta na fikciji jedinstva. Vladar odnosno vladajuća stranka tvrdi da izvršava volju naroda, i pošto bi ona trebalo da bude jedinstvena, svako je pod prinudom konsenzusa. Tišina u zemlji se tretira kao odobravanje. Merkelova je odrastala u tom sistemu.
Elementi toga ogledaju se u njenom političkom stilu. Ona prezire otvoreno sporenje, ona ne pokreće rasprave i oseća se prijatno kada tišina preovlađuje. Ona voli da upravlja u okviru velike koalicije, jer joj to omogućava da kreira široki konsenzus unutar malih grupa. Stvari su postale mirnije u Nemačkoj.
Mnogim ljudima u zemlji se to sviđa. Istočni Nemci su na to navikli. Čak i u prošlosti, anglosaksonski model, sa svojim dualizmima i ostrašćenim sukobima, nije bio najbolje primljen kod zapadnoevropskih Nemcima. Čak se Francuzi raspravljaju sa većom žestinom od Nemaca. Merkelova je omogućila Nemcima da se samopronađu.
Demohrišćanska unija Merkelove (CDU) desnog centra i Socijaldemokratska partija (SPD) levog centra su skovani u novu vrstu SED (Partije socijalističkog jedinstva Nemačke koja je vladala Istočnom Nemačkom do 1990), više socijaldemokratsku grupaciju, koji velikodušno finansira društveni konsenzus, obezbeđujući novac za porodice, penzionere, i minimalne zarade. Jedina stranka koja je uspela da pokaže neke simpatije za anglosaksonski kapitalizam, Slobodna Demokratska stranka (FDP), je nestala.
Dok Merkelova donosi elemenat tišine Istočne Nemačke umesto rasprava u nemačku politiku, predsednik Joakim Gauck, takođe iz Istočne Nemačke, daje zvučan primer otpadništva. Kao pastor u severoistočnom gradu Rostok, Gauck nije bio član pokreta otpora, ali je bio aktivista za građanska prava. Njegov energičan pristup u razumevanju slobode ima upliv u nemačku politiku, i prenosi poruku da se za slobodu mora boriti ili se ona mora braniti i sa oružanom silom, ako je potrebno.
Novi nemački centar
Najveći otpor mu pruža stranka koja takođe ima korene u bivšem DDR, Levica. Najvećim delom, ona je proizašla iz Partije demokratskog socijalizma (PDS), naslednika SED, koja je kasnije udružila snage sa levičarskim disidentima iz SPD. Levica je toliko jaka da većinska leva kolacija ne može biti formirana bez njih. Svejedno, SPD je do sada odbijao da razmotri ideju o koalicionoj vladi sa Levicom na nacionalnom nivou. Kao rezultat toga jedna istočnonemačka stranka je odgovorna za činjenicu da je istočno nemački kancelar uspeo da ostane na vlasti toliko dugo, na čelu vlade sa istočno nemačkim otiskom. Bilo bi, u najkraćem, teško tvrditi da je Nemačka zadržala karakter stare savezne republike nakon pada Berlinskog zida.
Ova dijagnoza u velikoj meri zavisi od Merkelove i stoga može biti prolazna. Ali i sama nacija se takođe promenila. Ona je otkrila novi centar.
Do 1945, Nemci su živeli u zajedničkoj državi samo 74 godine. Možda je to i bio razlog zbog koga je zapadnom delu nacije bilo tako lako da odustane od ideje jedinstva. Konrad Adenauer (CDU), prvi zapadnonemački kancelar, veruje da su zapadne sile predstavljale spasenje za njegovu federalnu republiku. On nije ozbiljno shvatio Staljinovu poruku koja je nagoveštavala mogućnost nemačkog jedinstva uz uslov neutralnosti ranih 1950. Kao rezultat toga, istočni Nemci su ostavljeni na cedilu.
Zapadna Nemačka je krenula zapadnim putem, a 1970-ih, većina ljudi u dve Nemačke je koristila izraz „Braćo i sestre “ u ironičnom smislu. Osećaj da su jedni drugima strani jeste postojao, ali je i bivao proizveden. Mnogi zapadni Nemci želeli su da sebe vide prvo kao Evropljane a potom kao Nemce, pre svega jer su se sramili nacističke prošlosti. Mnogi zapadni Nemci su voleli da nonšalantno kažu da osećaju bližima Britancima ili Francuzima nego Istočnim Nemcima.
Tokom godina, oni koji su bili sa udobnije strane Berlinskog zida, počela da gledaju popreko one sa druge strane. Istočni Nemci su smatrani velikim sportistima (koji su naravno koristili nedozvoljeni doping) koji su ipak uskog uma, previše samozadovoljni, koji nikada ne voze brže od dozvoljene brzine na autoputu, koji su okruženi doušnicima, obučeni u čudno izbledele farmerke, pehisti zaključani iza zida smrti , a koji su ipak tu (i) dobrovoljno. Zapadni Nemci stvorili su sliku Istočne Nemačke koja im je bila toliko strana da bi im bilo nemoguće da zamisle da se sa njima ponovo ujedine. Na taj način, oni su prevideli činjenicu da različiti nivoi potrošnje i slobode imaju mali uticaj na dublje ukorenjen mentalitet, koji se svakako ne može promeniti u potpunosti za 40 godina – što je sa istorijske tačke gledišta, jednako jednom treptaju oka.
‘Socijalna monarhija’
Građani Istočne Nemačke nisu se toliko snažno otuđili od svojih zapadnoevropskih sunarodnika, uprkos ohrabrenju svoje vladajuće partije SED. Zemlja sa kojom su se graničili na zapadu ostala je mesto njihove težnje i nade – za više slobode i višim nivoom potrošnje. Zato za njih korak koji su preduzeli posle revolucije nije bio korak u nepoznati svet vanzemaljaca. Uprkos razdvajanju, građani u istočnim i zapadnim delovima Nemačke zadržali su sličan političku mentalitet.
Nemci cene jaku državu socijalnog blagostanja. DDR im je pružio potpunu brigu na niskom nivou. Iako ta briga nije bila tako sveobuhvatna u Saveznoj Republici, država je takođe nudila bolji životni standard.
I Istok i Zapad imaju tendenciju ka anti – kapitalizmu. To je bilo osnova sistema u DDR, dok se u Zapadnoj Nemačkoj se razvio u poseban obrazac po imenom Rajnski model kapitalizma, koji je bio manje tvrd od anglosaksonskog modela i omogućavao više uticaja vlade.
Nedavno preminuli istoričar Hans – Ulrih Veler utvrdio da je želja za „socijalnom monarhijom“ postojala već u 19. veku u Nemačkoj. Građani su polagali svoje nade u jaku državu, a ne pojedinca. To je ključna razlika između Nemaca, s jedne strane, i Britanaca i Amerikanaca, s druge strane.
Nemci imaju pacifističku crtu koja se razvila sa obe strane granice, nakon katastrofe Drugog svetskog rata. Posebno aktivni mirovni pokreti nastali su i u Istočnoj i u Zapadnoj Nemačkoj.
Uprkos svojoj fascinaciji sa svim što je američko, Nemci uživaju u anti – amerikanizmu. On je u DDR nametnut od strane države, a ipak građani su tamo znali da će američke rakete uništiti njihovu zemlju ukoliko bude izbio rat. U Zapadnoj Nemačkoj, odnos ljubavi i mržnje sa velikim američkim bratom postao je pomešan sa anti – kapitalističkim i pacifističkim elementom.
Zanimljivo je da ove četiri osnovne pozicije – naklonost prema socijalnoj zaštiti države, pacifizmu, anti- kapitalizmu i anti – amerikanizmu – odgovaraju ciljevima Levice, što je čini suštinski nemačkom partijom. Ipak , ona ne može da dobije većinu u oba dela Nemačke jer brani svoju poziciju radikalnim, anti – nemačkim pristupom.
Dublji koreni
Ipak, Sahra Vagenknecht, članica nemačkog parlamenta i lider Levice, uspela je da postane medijska zvezda sa svojim radikalnom kritikom kapitalizma. Tokom finansijske krize, ona je dobila podršku ljudi koji bi inače imali malo veze sa levicom. Vagenknecht takođe predstavlja snažan istočni element u nemačkoj politici.
Naravno, mnogi Istočni Nemci su imali početne teškoće u suočavanju sa slobodnom tržišnom privredom. Možda hrana u njihovim restoranima još uvek nije dobra, bar sudeći po žalbama stanovnika zapadnog Berlina koji se vraćaju sa vikenda iz okolne države Brandenburg . Ali to će vremenom nestati. U osnovi, istočni i zapadni Nemci nisu toliko različiti.
U smislu mentaliteta i vrednosti, Istočna Nemačka bi se mnogo teže ujedinila sa Velikom Britanijom. Isto važi i za Zapadnu Nemačku. Nekada su zapadni Nemci osećali da su bliži Britancima, ali ipak u svojoj suštini oni su bili onoliko Nemci koliko to Nemac može biti.
To što anti- kapitalizam i ljubav prema socijalnoj državi imaju još dublje korene u kod istočnog nemačkog stanovništva nego u Zapadnoj Nemačkoj, učinilo je ove težnje još jačim u ujedinjenoj Nemačkoj. Zajedno , sve četiri osnovne pozicije formiraju sliku nacije koja ostaje romantična i želi da se drži na distanci od prepreka i teškoćama u hladnom svetu . Merkelova je pravi kancelar za taj posao, zbog njenih zaštitničkih nagona, i zato što ona obično radi ono što njena zemlja očekuje da to uradi.
U svojoj kasnoj fazi, revolucija 1989. je takođe bila nacionalna revolucija, baš kao i revolucije 1848, u vreme kada su građani takođe povezivali pojmove slobode i demokratije sa nemačkim jedinstvom. Nisu uspeli jer pruski kralj nije bio voljan da vodi demokratsku Nemačku. Rasprostranjenost malih država poznatih kao Kleinstaaterei trajala je narednih 20 godina.
Revolucionari iz 1989. postigli su svoj cilj 3. oktobra 1990, koji je od tada postao nacionalni praznik, Dan nemačkog jedinstva. Nakon toga, postavilo se pitanje da li će se strahovi intelektualaca poput Gintera Grasa obistiniti, strahovi od povratka u nacionalizam i militarizam, i nemačku dominaciju nad Evropom .
Lišeni nacionalizma
Kada je u pitanju nacionalizam, jedna od stvari koje su zapadni Nemci uspeli da nauče od Istočne Nemačke je mahanje zastavama. To je bio deo svake parade u DDR , dok su zapadni Nemci samo mahali svojim zastavama na stadionima, a na međunarodnim sportskim takmičenjima su to činili sa izvesnim stepenom rezervisanost. Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006 je, s druge strane, postao fešta umotana u boje nemačke zastave, crnu, crvenu i zlatnu. Nemci su slavili kao Nemci, ali su takođe slavili Togo i Brazil. Čin mahanja zastavom nije bio tako šupalj kao što je to bilo u prošlosti, već čin sreće. Postali smo narod gotovo lišen nacionalizma.
Postoje džepovi, naravno. I oni koji su duboko bolesni, kao što je to teroristička grupa NSU, koja ubija imigrante . Ovo preterana ksenofobija je izašla iz bivše Istočne Nemačke kao i renesanse krajnje desničarske Nacionalne demokratske partije Nemačke (NPD). Ali ni Zapadna Nemačka ne može baš da tvrdi da je preterano gostoljubiva prema imigrantima. U stvari , mentaliteti istoka i zapada su u osnovi slični po ovom pitanju.
Po pitanju militarizma, mirni revolucionari iz 1989 su verovatno su bili poslednji koji bi mogli da predvide da će oni utrti put za učešće Nemačke u budućim ratovima. Ali to je upravo ono što se dogodilo. Kada su se Nemci ujedinili, njihovi NATO saveznici su ih videli kao normalnu državu, naciju sa normalnim obavezama. Očekivanja vojnog angažovanja su rasla i nastaviće da rastu, posebno imajući u vidu trenutno stanje globalnih pitanja.
Nemačka vojska, Bundesver, do sada je završio dve glavne borbene misije: na Balkanu i u Avganistanu. Ali bez obzira na nečije stav o ovim misijama, one nisu izazvale militarizam ili novi „prusizam“. Bundesver je ostao oprezna vojska, onaj koji zakonodavci razmeštaju na skrupulozan način.
Konačno, kada je u pitanju strah od nemačke dominacije u Evropi, promena od koje je svima najviše zastao dah došla je od nemačke pozicije prema Evropskoj uniji. Bivši kancelar Helmut Kol borio se za evro i Sjedinjene države Evrope, i smatrao da će Nemci imati koristi od svake nemačke marke koja ode u Brisel. Zapadna Nemačka nije sebe video kao kompletan entitet, što nije ni bila, već kao deo većih subjekata, kao što su Evropa i NATO. Zato Kol nije imao prigovora na ideju da se njegova zemlja utopi u EU.
Merkelova je naučila da vodi politiku u ujedinjenoj i stoga kompletnoj Nemačkoj, velikoj zemlji koja je postala samopouzdanija. Ona obraća više pažnje na ono što je u interesu Nemačke, a po njenom mišljenju ne uključuje uvek solidarnost sa drugim narodima, posebno u finansijskim pitanjima.
Novo osećanje
Nemačka dominira Evropom, jer je toliko ekonomski jaka. Takođe je veoma samopouzdana i na druge načine. Više nije poslušan deo Zapada . Kada je NATO počeo vazdušne napade u Libiji , Merkelova je izolovala svoju zemlju od svih vodećih zapadnih sila, uključujući i SAD , Veliku Britaniju i Francusku. Kada je Vladimir Putin preuzeo Kremlj, otkrio je mnoge simpatizere u Nemačkoj.
Sve u svemu, iz revolucije je nastao jedan dijalektički pokret. Savezna Republika je istočni deo Nemačke pozapadnila tako što ga je uključila u sebe, ali je takođe postala manje zapadna, i možda čak i više istočna u tom procesu – zahvaljujući svojim vodećim političarima i njihovom razumevanju političke kulture i zbog jačanja starih tendencija ka anti -kapitalizmu i ljubavi prema socijalnoj državi.
„Dug put ka zapadu“, kako glasi naslov knjige istoričara Heinrich-a August-a Vinkler-a , je prekinut. U stvari , mi smo nedavno čak učinili i nekoliko koraka unazad. Nemačka nije toliko zapadnoevropska zemlja u 2014. kao što je to bila 1989 .
To nije nužno loša stvar, jer sam Zapad više nije čvrst entitet kao što je to bilo 1989. Sve dok temelji – sloboda, okrenutost miru, demokratija, ustavna država i socijalno tržišna privreda – ostaju netaknuti, Nemačka ima pravo na svoj put u okviru svojih saveza, u EU i NATO-u .
Možda revolucionari iz 1989 nisu imali u vidu mnoga od ovih dešavanja. Ali oni nisu samo uklonili DDR sa geografskih karata; oni su takođe promenili Nemačku kao celinu.
Revolucije nastaju iz tvrdoglavosti. Ljudi su nezadovoljni onim što im se govori i razvijaju nove ideje. To je bilo tako 1989 , u Lajpcigu i drugde. Možda je to samo slučajnost, ali 25 godina kasnije mi danas živimo u snažnoj zemlji, što je novo osećanje za Nemce u postratovskoj eri.
Dirk Kurbjuveit, Der Spiegel
Preveo i priredio: Milan Lukić
Plodna ravnica Kišhontoša oko Budimpešte je tužan prizor. Dokle god pogled dopire, nekadašnje obilje organski uzgajanih useva pretvoreno je u pustoš. Posao u koji su uloženi čitavi životi uništen je za samo nekoliko meseci. Eva Ač, inženjerka agronomije koja je dve decenije vodila veliku farmu, na ivici je živaca: „Država nam je prosto oduzela farmu, kažnjeni smo i zbrisani. Onda su došle privatne firme za obezbeđenje, blokirale puteve i zaustavile traktore. Novi vlasnici su uništili sve zasade i sav rod da bi nas oterali u bankrot.“
Iako je prošlo već pet godina otkad je Zakonom o bezbednosti hrane predviđeno osnivanje Stručnog saveta za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane, on još ne postoji, a javnost nije sasvim sigurna da li je neki prehrambeni proizvod bezbedan po zdravlje. U takvoj situaciji raste verovatnoća da krivci prođu neopaženo, a pogrešni “vise” na stubu srama.
Jedno od ključnih pitanja koje se tiče objavljivanja informacija vezanih za rizike po bezbednost hrane je da li i pod kojim uslovima objavljivati poslovna imena i druge podatke proizvođača i trgovaca, prerađivača i izvoznika prehrambenih proizvoda. Zakon o bezbednosti hrane propisuje da su, ako postoji osnovana sumnja da bi hrana ili hrana za životinje mogla predstavljati rizik po zdravlje ljudi ili životinja, ministarstva nadležna za poslove poljoprivrede i zdravlja dužni da obaveste javnost o prirodi rizika po zdravlje.
Pravilnik o sistemu brzog obaveštavanja i uzbunjivanja za bezbednost hrane i hrane za životinje u propisanim obrascima obaveštenja utvrđuje da polja koja obuhvataju opis proizvoda, podatke o sledljivosti, lične podatke i priloženi dokumenti ne mogu biti dostupni trećim stranama dokle god se ne pominju u ovom dokumentu. Nadležno ministarstvo i inspekcije, po pravilu, objavljuju zbirne a ne pojedinačne podatke, izuzev u incidentnim situacijama kada postoji direktan rizik za zdravlje ljudi i životinja.
Ministarstvo nadležno za poljoprivredu navodi da objavljuje poslovna imena odgovornih za koje se u propisanom postupku utvrdi da krše propise, s tim što težina i učestalost eventualnog prestupa predstavljaju merila za konačnu odluku. Organizacije potrošača primedbuju na ovakvo postupanje i traže češće kontrole, učestalije i potpunije uzorkovanje i laboratorijske kontrole hrane, jasnije određenje kada se ovi podaci objavljuju i njihovo češće objavljivanje, i to ne pretežno kada je krivica utvrđena nego u ranijim fazama, kada šteta nije nastupila ali postoji prilična verovatnoća da će do nje doći. Dešava se da pojedine organizacije potrošača odu i korak dalje, pa samostalno objave poslovna imena i druge poslovne, odnosno lične podatke proizvođača ili trgovaca za koje smatraju da proizvode ili stavljaju u promet nebezbednu hranu. Neretko, ovo ima svoj epilog na sudu u krivičnom postupku za narušavanje poslovnog ugleda i parničnom postupku za naknadu štete, često sa veoma visokim odštetnim zahtevima koje postavljaju proizvođači ili trgovci i traženjem javnog izvinjenja.
Evidentno je da ovde postoji suprotstavljenost više načela i interesa – javnosti, zaštite zdravlja i zaštite poslovnih interesa među kojima je potrebno naći ravnotežu. Objavljivanje poslovnih imena subjekata koji posluju hranom samo u izuzetnim situacijama je evropski standard predviđen aktima Evropske unije. Evropska komisija, tako, objavljuje nedeljni pregled obaveštenja o opasnostima sa podacima o direktnom ili indirektnom riziku u hrani i materijalima koji dolaze u kontakt sa hranom, prijava i drugih relevantnih informacija, bez navođenja imena, osim u izuzetnim slučajevima. Smatra se da ovakvo postupanje i praksa ne idu na štetu potrošača, jer obaveštenja podrazumevaju da su potrebne mere zaštite od rizika preduzete ili da je njihovo preduzimanje u toku. Neko će reći da je to jedino pravedno u ovakvo delikatnim situacijama, drugi da je ovo nepravedno i da je u pitanju delo jakih i finansijski moćnih kompanijskih lobija, a treći da je ovakvo postupanje u redu, ali da informisanje treba da bude učestalije i potpunije.
Ako šteta po zdravlje nastupi, posebno kada je u pitanju ozbiljnija šteta, a da se prethodno nije preventivno, proaktivno delovalo kako bi se šteta predupredila, postaviće se pitanje zašto se to nije učinilo ranije, jer je daleko celishodnije preduzeti preventivne mere i upozoriti potrošače nego reagovati pošto šteta već nastupi. S druge strane, ako do štete po zdravlje ne dođe, odnosno ako opasnost od štete nije bila ozbiljna, a javnost je obaveštena drugačije, pa potrošači u najvećem broju prestanu da kupuju i konzumiraju određeni prehrambeni proizvod, proizvođači će trpeti štetu, imaće smanjen obim proizvodnje, prodaje, prerade ili izvoza, čime nastupa imovinska šteta u vidu stvarne štete i izgubljene dobiti, i narušen poslovni ugled. To može dovesti do prestanka rada određenih pogona ili prodajnih objekata i otpuštanja zaposlenih. Neretko, cela jedna lokalna zajednica može da pretrpi negativne posledice. Nisu retke situacije i nelojalne konkurencije, kada tržišni rival iznosi neistinite podatke i tvrdnje o tržišnom takmacu, te preko tih netačnih informacija ili prijavama instrumentalizuje inspekciju, ministarstva ili udruženja potrošača kako bi narušio poslovni ugled i poslovanje konkurentskog proizvođača ili trgovca.
Postoji praksa i da poslovni subjekti rizike i informacije za koje javnost ima opravdanu potrebu da zna proglašavaju i štite kao poslovnu tajnu, čija povreda vodi do zahteva za naknadom štete. S obzirom da Zakon o zaštiti poslovne tajne propisuje da se nezakonitosti, a ni informacije za koje je posebnim zakonima propisano da ne mogu predstavljati poslovnu tajnu ne štite kao poslovna tajna, pa, za objavljivanje takvih podataka ne postoji odgovornost za naknadu štete, korisno bi bilo analizirati koje informacije koje se odnose na bezbednost hrane zaslužuju da budu izričito navedene u zakonskim odredbama kao one koje ne mogu predstavljati poslovnu tajnu i to uneti u zakon.
Da bi se postigao balans i valjano zaštitila zakonom zaštićena dobra, prava i interesi, od ključne važnosti je pravilna i kvalitetna procena rizika. Preduslovi za nju su pravilno definisanje kriterijuma za procenu rizika, utvrđivanje njihove numeričke vrednosti i važnosti, uključujući ponderisanje u skladu sa značajem kriterijuma. To podrazumeva preuzimanje evropskih i međunarodnih standarda i dobre prakse u oblasti bezbednosti hrane, kao i razvijenost informacionog sistema. Veliki ograničavajući faktor na tom putu predstavlja činjenica da Stručni savet za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane, čije osnivanje i poslovanje je predviđeno i uređeno Zakonom o bezbednosti hrane, nije još osnovan, iako je prošlo pet godina od donošenja ovog zakona. Tu je i potreba daljeg razvoja sistema brzog obaveštavanja i uzbunjivanja.
Institucionalni i faktički nedostaci dovode do toga da ne postoji celovit sistem praćenja bezbednosti hrane. Posledično, odgovornost za bezbednost hrane se koncentriše kod inspekcija i pojačava se pritisak na njihov rad i vršenje inspekcijskog nadzora. Same inspekcije ne raspolažu dovoljnim ljudskim, stručnim, materijalnim i finansijskim resursima i opravdano traže stručno informisanje i priručnike za nove oblasti kontrole, popunjavanje kadra, nabavku nove opreme i obuke, posebno one koje bi držali međunarodni i inostrani stručnjaci u pogledu hrane koja se izvozi na međunarodna tržišta. Veterinarska, fitosanitarna, poljoprivredna i sanitarna inspekcija su samo jedna karika u lancu, kome nedostaju druge bitne karike.
Posebno je korisno informisanje i edukovanje nadziranih subjekata od strane inspekcije, čime se ostvaruje njeno preventivno delovanje. Veoma je korisno objavljivanje na internet stranicama inspekcija: obaveštenja o promenama propisa, pravima i obavezama koje iz njih proizlaze za nadzirane subjekte, mišljenja i stručnih obaveštenja. Bitno je raditi i na uspostavljanju i razvoju partnerskog odnosa javnog, poslovnog i civilnog sektora, međusobnoj podeli rizika i preuzimanju svog dela odgovornosti u oblasti bezbednosti hrane između regulatora, inspektora i drugih kontrolora, proizvođača, trgovaca i drugih subjekata koji posluju hranom, asocijacija potrošača, poslovnih i strukovnih asocijacija, putem okruglih stolova, tribina, koordinacionih sastanaka, konsultativnih sastanaka rukovodstava inspekcija i kompanija itd. Inspekcije u dobroj meri već sprovode ovakve aktivnosti, koje neretko ne nailaze na pravi odziv od strane privrednika, koji bi morali da se više anagažuju povodom ovoga. Jer, velika odgovornost za sopstveno poslovanje leži na samim subjektima koji posluju hranom. Uvođenje standarda, njihova pravilna primena i izgradnja stručnih kapaciteta bitno doprinose smanjenju verovatnoće nastanka štete. Potrebna je i veća angažovanost poslovnih asocijacija i udruženja potrošača. Snažan pozitivan uticaj na ovu oblast treba da imaju i moderni inspekcijski standardi, koji će biti propisani budućim Zakonom o inspekcijskom nadzoru.
Milan Stefanović, stručni savetnik USAID Projekta za bolje uslove poslovanja Cardno Emerging Markets USA Ltd.
broj 111, oktobar 2014.
U novembru, kada Evropska centralna banka (ECB) namerava da preuzme ulogu centralizovanog nadzora nad bankarskim sistemom, i zvanično će početi da funkcioniše bankarska unija. Mnogi to vide kao suštinsku i dalekosežnu odluku, gotovo jednako važnu i složenu kao i samo stvaranje monetarne unije. Nada ima tu neodoljivu osobinu da svako u njoj traži ono što bi želeo. I ECB, i Evropska komisija, pa i sami investitori.
U početnim godinama krize, države su dale ogromna sredstva kako bi spasile svoj bankarski sektor. Kreditori banaka, za razliku od poreskih obveznika, nisu morali da snose trošak ovog spasavanja. Vremenom, kriza je dobijala izgled začaranog kruga: vlade su sve manje bile u stanju da pomažu svoje banke, i to, da ironija bude veća, zbog svih problema koje je posrnuli bankarski sektor izazvao po same države. To je nateralo pojedine od njih da posegnu za sredstvima bankarskih kreditora, što je vodilo rastu nesigurnosti i, posledično, razlikama u troškovima finansiranja. Monetarna unija i jedinstveno tržište su se našli pred ozbiljnim problemom, naročito imajući u vidu činjenicu da je kontinentalna Evropa, za razliku od anglosaksonskog sveta, upućena prevashodno na bankarski sektor.
Državna intervencija kroz dokapitalizaciju i spasavanje banaka ima sve odlike negativne selekcije, kažu istraživanja. Suočene sa nenaplativim zajmovima i njihovim otpisom, kao i regulatornim zahtevima za visinom kapitala, banke pribegavaju odbacivanju kreditnih zahteva zdravih klijenata. Istraživanja Đanetija i Simonova na primeru Japana, kao i Albertacija i Marketija na primeru Italije, ukazuju da su banke koje dobijaju samo deo sredstava neophodan za rešavanje problema solventnosti, sklonije da podržavaju lošije privredne subjekte, te se ovo uzima kao argument protiv polovičnih rešenja u restrukturiranju banaka. Međutim, kako to ističe Dojče banka, pokušaj nalaženja kompromisa između finansijskih mogućnosti države i pravih potreba prenaduvanih bankarskih sistema, prisutan je svuda, a tako karakterističan za Evropu.
Imajući u vidu da ograničenja na strani ponude kredita mogu postati prepreka evropskom oporavku, pa i samom opstanku monetarne unije, ECB i EU su, posle dosta napora, iscrtale obrise evropske bankarske unije koja će, kao univerzalni lek, rešiti sve probleme. Nada ima tu neodoljivu osobinu da svako u njoj traži ono što bi želeo. I ECB, i Evropska komisija, pa i sami investitori… Iz ugla ECB, kako je istakao jedan od njenih čelnika Iv Merš, tri su glavne prepreke rastu, kako ponude tako i tražnje za kreditima. Prva je rastući broj problematičnih zajmova. Ovo tera banke da, u cilju očuvanja kapitala, izbegavaju novo kreditiranje, koje gotovo uvek podrazumeva i preuzimanje rizika, naročito u pogledu malih i srednjih preduzeća. Drugi problem je pad poverenja investitora u kvalitet banaka i njihovih aktiva. To utiče na rast troškova finansiranja banaka, što dalje utiče na rast kamata za korisnike zajmova. Konačno, treća prepreka je nedostatak zajedničkog okvira za restrukturiranje banaka, što povećava nesigurnost i produbljuje vezu između slabosti država i njihovih bankarskih sistema.
Evropski nadzor, nacionalni otpor
Uvođenje negativnih kamatnih stopa i kupovina HoV koje u osnovi imaju druge oblike aktive (ABS), nedovoljna su zamena za suštinsko restruktiriranje bankarskog sektora. Otuda ECB nizom mera nastoji da reši pomenute probleme. Najpre, revizija bankarskih bilansa ima za cilj da otkloni nesigurnost u pogledu evropskog bankarskog sektora, vrednovanja aktive i načina finansiranja, što trenutno utiče na cenu finansiranja. Ova će revizija, obuhvativši oko 85% aktive bankarskog sektora EU, dovesti do priznavanja realizovanih gubitaka i ubrzavanja neophodnih korektivnih mera. U tu svrhu će, po Meršu, poslužiti revizija kvaliteta aktive (Asset Quality Review), kao i stres testovi bankarskog sektora, a najpre izgradnja centralizovanog sistema nadzora, koji će omogućiti uporedivost rezultata i jednoobraznost mera.
Smanjenje fragmentacije bankarskog sektora je druga mera, usmerena na podsticanje bankarske aktivnosti. Single Supervisory Mechanism treba da odagna probleme, nastale usled razlika u nadzoru nad nacionalnim bankarskim sistemima. Ovo je, kako ECB smatra, povećalo averziju prema riziku investitora i deponenata. S druge strane, to će smanjiti prepreke da se višak likvidnosti iz pojedinih zemalja koristi za finansiranje tamo gde je potrebno. Single Resolution Mechanism treba da pomogne da se prevaziđu problemi izazvani fiskalnim nevoljama pojedinačnih država. On bi pružio jedinstvenu šemu za spasavanje banaka na nacionalnim nivoima i osigurao da diskrecione odluke budu jednako zastupljene u celoj zoni evra, te bi na ovaj način, kako ističe Merš, troškovi finansiranja banaka bolje odražavali konkretne rizike datih institucija, a ne kreditni rizik njihovih matičnih država.
Sve ovo zajedno čini temelje bankarske unije, koja bi trebalo da zaživi od novembra ove godine, kada ECB namerava da preuzme ulogu centralizovanog nadzora nad bankarskim sistemom. Onako kako je zamišljeno, ECB će direktno nadgledati oko 130 institucija, dok će posredno nadgledati 6.000 drugih, i to preko nacionalnih supervizora. Bank Recovery and Resolution Directive jedan je od važnih elemenata ove unije, koji se naročito tiče kreditora. Ovom direktivom se propisuje način restrukturiranja banaka. Naime, kada se banka suoči sa potencijalnim bankrotom, morala bi da prikupi kapital na finansijskom tržištu, posegne za svojim profitom ili pristupi restrukturiranju. Ukoliko dokapitalizacija ne bude dovoljna, na raspolaganju su sledeći koraci: prodaja dela biznisa, institut „premošćavanja“, izdvajanje dela aktive i tzv. bail-in. Prva tri podrazumevaju transfer dela ili celokupne aktive novom entitetu (trećoj strani, entitetu finansiranom od strane države koji će aktivu prodati u određenom vremenskom okviru ili posebno kreiranom Special Purpose Vehicle entitetu). Bail-in, s druge strane, uvodi rangiranje u pogledu kapitala koji će morati da pretrpi gubitke. Akcije i drugi vlasnički instrumenti, te subordinirani dug će morati da apsorbuju gubitak, pre nego što na red dođe tzv. senior dug. Čak i tu, povlašćeni tretman imaju depoziti stanovništva i malih i srednjih preduzeća.
Bankarska unija će se od samog početka suočiti sa sumnjama, strahovima i problemima. Neki od njih su svojstveni svim panevropskim institucijama, dok će neki biti posve novi. Države će zadržati svoje ius murmurandi i nastaviti da izražavaju zabrinutost povodom mogućih posledica koje će AQR imati na njihove bankarske sektore, ali je to pre svega namenjeno domaćoj javnosti, te za EU ne predstavlja problem. Prepreka bi mogla biti nedovoljna kooperativnost nacionalnih regulatornih tela, naročito kada je reč o politički osetljivim institucijama. Iako ECB ima značajne mogućnosti kontrole, ipak će trebati vremena da ih sprovede u praksi. S obzirom da će ECB kao jedinstveni supervizor biti ta koja će upozoravati na neophodno restrukturiranje pojedinačnih banaka, države to neće moći prosto da prenebregnu, te na taj način gube diskreciona prava koja su do sad imale. Da bi se odrekle toga, zajednički fondovi moraju biti više nego primamljivi. Strah koji provejava je da su problemi bankarskog sektora znatno veći nego sposobnost zajedničkih fondova da reše probleme, te da neće biti jednostavno ubediti nacionalna vođstva da lako pristanu na takav prenos suvereniteta. A kad se to i desi (zar iko sumnja u to?), neizbežna će biti trvenja između ECB, koja će u svojoj novoj ulozi morati da dokaže svoj autoritet, i nacionalnih regulatora.
Konstrukciona greška
Single Resolution Board bi bio zadužen za rešavanje problema banaka pod direktnim nadzorom ECB-a. Posmatrajući ovo telo, tržišni učesnici pronalaze nekoliko nedostataka, koji kao da su zajednički svim rešenjima na EU nivou. Kao prvo, složen način odlučivanja i veliki broj zainteresovanih strana izaziva strah od sporosti u donošenju odluka. Takođe, učešće nacionalnih predstavnika ne otklanja u potpunosti vezu između nacionalnih regulatora i njihovih banaka. Konačno, male i srednje banke ne potpadaju pod nadležnost ovog tela. S druge strane, formiranje zajedničkog fonda – jedne od najvažnijih stavki bankarske unije – iziskivaće period od 10 godina, dok će u međuvremenu finansiranje biti omogućeno kroz nacionalne fondove i European Stability Mechanism. Očekuje se da na kraju tog perioda, fond raspolaže sa 55 mlrd evra. Da li će ova cifra biti i dovoljna, ostaje da se vidi.
Strah od potencijalnog konflikta interesa između monetarne uloge ECB i uloge supervizora takođe je prisutan. Ukoliko ne bude raspolagala dovoljnim kapacitetima, kako u institucionalnom, tako i u finansijskom smislu, ECB može biti u iskušenju da ne prikazuje pravo stanje banaka koje bi, inače, bile predmet restrukturiranja (kako primećuje Dojče banka). S druge strane, preterano ekspanzivna monetarna politika ECB može biti instrument da se ove banke održe na površini, u nedostatku odgovarajućih zajedničkih fondova za spasavanje. Upravo je zbog ove mogućnosti grupa koja je imala zadatak da prouči regulativu finansijskog sektora, a kojom je rukovodio Žak de la Rozijer, pre šest godina dala mišljenje da ECB-u ne treba dati ovlašćenja koja mu se sada velikodušno nude.
Konačno, najveći izazovi su svakako oni političke prirode. Iako su svi, bar nominalno, posvećeni ovoj ideji, ona može značiti različite stvari za različite učesnike. Evropska Komisija – kakvog li iznenađenja! – želi jačanje svega što znači centralizovano odlučivanje na nivou EU, uz obavezno ograničavanje dometa nacionalnih institucija. Drugi, a naročito Nemačka (koja želi da se banke reše svih „kostura iz ormara“, pre nego se dublje upusti u zajedničko preuzimanje rizika), nastoje da proces odlučivanja ostane na nacionalnom nivou. Nemci su smatrali da je sasvim dovoljno sprovoditi mere na državnom nivou, uz dodatne mehanizme koordinacije. Zadržavši snagu odluke na nacionalnom nivou, udaljavaju se od opsežne centralizacije koju Komisija želi da vidi. Komisija, pak, traži da joj države članice daju pravo da odlučuje ne pitajući nacionalne institucije, da zatvara njihove banke i donosi mere koje će pogađati imovinska prava kreditora u svakoj od država. Sve ovo je, kako primećuje J.P. Morgan, samo prvi korak ka suštinskoj centralizaciji i stvaranju fiskalne, ekonomske i političke unije.
Otuda mnogi vide bankarsku uniju kao suštinsku i dalekosežnu odluku, gotovo jednako važnu i složenu kao i samo stvaranje monetarne unije. A gle, gde je Evropu to dovelo, rekli bi cinici. Ostavljajući cinizam po strani, valja se upitati da li je davanje ovako velikih ovlašćenja ECB-u, a da ona nisu rei gerundae causa, pravi način da se izgradi zajednička Evropa. Naročito danas, kada se sve više postavlja pitanje legitimiteta zajedničkih tela Unije, i njenog vođstva koje nije baš oličenje Sinsinata i građanskih vrlina. Mora se priznati da su bankari mahom vrlo racionalan esnaf, te da će uglavnom dobro promisliti pre nego donesu dalekosežne odluke. Za komesare se, bar kroz istoriju, to i ne može reći. A Evropa je, parafrazirajući de Gola, isuviše suptilna ideja da bi bila prepuštena i jednima i drugima.
David Mališ
broj 111, oktobar 2014.
Izneti stavovi su lični i ne predstavljaju zvanične stavove NBS
Ima veoma malo pitanja na koje svi ljudi u svetu imaju isti odgovor. Jedno od njih je budućnost fosilnih goriva – sasvim je sigurno da će na kraju sva energija koju čovečanstvo bude koristilo dolaziti iz obnovljivih izvora bez CO2 emisija. Međutim, kako ćemo do te tačke doći i kojim tempom, jeste nepoznanica vredna pet biliona dolara. Tim pre što energetska tranzicija – kao što je to bio čest slučaj u istoriji – nije samo pitanje promene tehnologije već sa sobom donosi ogromne promene u strukturi vlasništva i centara moći, kao i koncentraciji kapitala. I, na kraju, neminovno, dovodi do političkih promena.
Satirični sajt Onion je kao i uvek pogodio suštinu problema svojom „reportažom“ o eboli.„Stručnjaci poručuju: od vakcine za ebolu deli nas samo 50 belaca“, glasi zajedljiv naslov od 31. jula. Da su oboleli belci, kaže ovo kratko objašnjenje, problem ebole bi bio rešen. Rasizam je svakako jedan od faktora. Džeremi Farar, specijalista za infektivne bolesti i šef organizacije Wellcome Trust, jednog od najvećih humanitarnih istraživačkih centara u svetu, rekao je zaToronto Star: „Zamislite da u nekom regionu Kanade, Amerike, Evrope 450 ljudi umire od virusne hemoragične groznice. To bi bilo neprihvatljivo – ali neprihvatljivo je i u zapadnoj Africi.“
Možda ne postoji društvena inicijativa koja vernije oponaša ideologiju bitnika i hipi pokreta od udruženja koja organizuju jeftina putovanja, u kojima akcenat nije toliko na komforu koliko na druženju i upoznavanju sa lokalnim kulturama. Za put oko sveta dovoljan je slobodan kauč, a ni pod nije opcija za bacanje.
Šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka mladi ljudi su bezbrižno putovali autostopom i odsedali kod prijateljevih prijatelja i poznanika. Danas je sesti u kola neznanca ili zakucati na nečija vrata „tek tako“ gotovo nezamisliv poduhvat, ali su nove tehnologije otvorile drugi prozor za putnike koji žele da upoznaju zemlje i ljude van u celofan umotanih ponuda turističkih agencija i budu bezbedni. Najpoznatiji takav sajt „Kaučserfing“ www.couchsurfing.org (CS) nije samo berza besplatnih mesta za noćenje – u vrh posećenosti doveo ga je način na koji domaćini i putnici jedni druge mogu da provere i o tome ostave pisani trag na netu. Koliko je više pozitivnih kritika, toliko je neka osoba poželjniji (i sigurniji) domaćin ili gost. Sajtovi poput ovog imaju članstvo širom sveta, tako da svaki putnik ostavlja globalni trag.
Kristina Tasić je uz pomoć CS boravila u Španiji, Italiji, Grčkoj, Turskoj, a u Beogradu je ugošćavala goste iz celog sveta. „U tu priču sam ušla u vreme kada su nam bile potrebne vize za putovanja. Želela sam da sretnem nove ljude, čujem neke druge teme. Bivajući domaćin, putovala sam svetom kroz njihove priče. Kasnije sam i stvarno putovala i nosila alevu papriku i ajvar na poklon svojim domaćinima. Upoznala sam mnogo divnih i pametnih ljudi, od doktora nauka do putujućih vagabunda. Najlepši utisak mi je prijateljstvo sa Tejlorom, sada pokojnim CS ambasadorom koji je autostopom putovao svetom 8 godina bez prestanka. Periodično se vraćao ovde da me poseti. Upoznali smo se kada je zbog devojke došao u Srbiju i zamalo odlučio da ovde ostane dok je bosonog hodao zavejanim Beogradom. To je jedna predivna osoba koja je činila dobro svima kod kojih je boravila“. Tasićeva kaže da ima raznih domaćina – od onih koji vam kažu „evo ti ključ i ništa me ne pitaj“ do onih koji vam usred Italije predlože da vas odvedu u fabriku čokolade u Švajcarskoj. Ako pak želite domaćine sa kojima biste mogli i da se družite, najbolje bi bilo da proverite na njihovim profilima da li imate slična interesovanja, savetuje Kristina.
Na kauču oko sveta
Vasko Lukinić je preko CS i jednog sličnog sajta, Hospitality Cluba (HC), koji je kasnije zamro, obilazio Jermeniju, Iran, Uzbekistan, Kirgistan, Rusiju, Ukrajinu, Peru, Boliviju, Čile, Argentinu, Urugvaj, Paragvaj, Brazil, Irak, Izrael, Palestinu, Rumuniju, Moldaviju, Maroko i Albaniju. I on je, pre oko devet godina, počeo sa ugošćavanjem ljudi kao i Kristina, sve dok i sam nije odlučio da otputuje kod Armena u Jermeniji, kojeg danas smatra istinskim prijateljem. „Najvrednije što sam stekao tokom ovih putovanja su – novi prijatelji. Svima rado pričam o porodici iz Teherana koja me je ugostila pre pet godina. Oni su to činili sa toliko ljubavi i pažnje da mi nije bilo teško da odem par godina kasnije u Atinu, pa onda ponovo u Beč, samo da bih ih ponovo video. Jednostavno, njih doživljavam kao svoje najdraže rođake, koji žive malo dalje”, kaže Lukinić. Naravno, na ovakav način se i štedi na troškovima putovanja, mada je, kako tvrdi, njihova osnovna prednost to što mu je omogućeno da vidi kako život u nekoj zemlji ili nekom gradu izgleda ’iznutra’. „U Argentini sam tako prespavao u jednom skvotu, u kome je živeo moj domaćin, filozof i anarhista. Iako je tamo društvo bilo odlično, možda najzanimljivije društvo na koje sam naišao tokom putovanja po Južnoj Americi, samo mesto je bilo užasno – sa temperaturom od nekoliko stepeni, jer nije bilo stakala na prozorima, ponekim pacovom i ekološkim toaletom, koji se sastojao od jednog paravana nasred prostorije i velike kante u koju se obavljaju fiziološke potrebe i potom posipa piljevina, a produkt se koristi kao đubrivo za obližnju baštu. Sve sa detaljnom šemom na zidu ‘toaleta’. Za takva iskustva sa putovanja, koja su zanimljiva a ne i nužno prijatna, smislio sam termin: ‘dokumentarističko iskustvo’.” Nažalost, kaže Luknić, došlo je omasovljenja Couchsurfinga, tako da ga većina ljudi danas shvata isključivo kao sajt za jeftina putovanja.
Jeleni Ćirić je tokom druženja sa putnicima samo jednom imala negativno iskustvo “prvenstveno zato što momak kojeg smo mi ugostili nije bio onakav kakav je bio opisan na profilu, ali to nije bilo ništa strašno, niti mi je sigurnost bila ugrožena. Kada sam se, međutim, preko ovih sajtova upoznavala sa ljudima i bila njihov ‘vodič’ osećala sam se odlično i iskustva su mi bila više nego pozitivna”, kaže Ćirić.
Solidarnost u novom pakovanju
Avanturisti koji vole da putuju i stiču nova poznanstva, verovatno su osim navedenih sajtova koristili i onaj Kluba putnika, internet-časopisa o geokulturi i servisa za samostalna putovanja, odnosno jedan od njegovih najpoznatijih projekata – Putničku kuću. Princip Kuće je sledeći – svako donira onoliko novca koliko može, potom se od skupljenih sredstava iznajmi kuća ili stan u nekom zanimljivom gradu u inostranstvu na dva meseca u kojima svaki putnik sa Balkana može da prespava 10 noći a stranac po pet, bez obzira na to da li su dali donaciju. Ovaj način putovanja nije preterano komforan – zbog velikog broja putnika obično se spava u vrećama na podu.
Prema rečima organizatora ovakvih putovanja, njihov cilj je da se putnici iz celog sveta međusobno upoznaju, povežu, razmene priče i iskustva. Prva Putnička kuća otvorila je svoja vrata putnicima 2012. godine u Istambulu, potom je narednog leta preseljena u Granadu u Španiji, a ove godine je bila u Tbilisiju, prestonici Gruzije.
“Mesto za Putničku kuću nije lako odabrati. U igri je dosta faktora. Ono mora biti dovoljno blizu Balkana, odakle je najveći broj putnika koji posećuju ovaj sajt, zatim mora da se nalazi na raskršću puteva, da za njega nisu potrebne vize ni putnicima iz istočnog, ni onima iz zapadnog bloka, da ima cene prihvatljive za naše mogućnosti, kao i da u njemu ima zanimljivih sadržaja“, kaže za B&F Uroš Krčadinac sa sajta Klub Putnika. „Kada smo prvi put sve stavili na papir, ispostavilo se da sve ove uslove, od svih mesta na svetu, ispunjava samo – Istanbul. Sledeći put smo odlučili da rizikujemo i odabrali Granadu, zbog blizine Maroka, Alžira, ali i Portugala i naravno, ostatka Španije. Treći put smo se opredelili za Tbilisi. Gruzija je odlična baza za istraživanje regiona. Graniči se sa Turskom, Jermenijom, Azerbejdžanom i Rusijom. U blizini su Iran i Irački Kurdistan. Preko Kaspijskog mora idu trajekti za Turkmenistan i Kazahstan. Na Kavkazu živi mnoštvo naroda, sa svojim posebnim kulturama i jezicima. Tu je ruska republika Dagestan, uz Kaspijsko more, tik do Gruzije. Tu su i Abhazija, Svanetija, Kabardino-Balkarija, Čerkesija, Osetije, Čečenija, Ingušetija. Ukoliko ste mislili da je Balkan iznimno prelepa i opasno složena etnička mešavina, treba da vidite Kavkaz. Osim toga, državljanima Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore ne treba viza za Gruziju”.
Nije lako naći vlasnika koji hoće da iznajmi stan za ovakve namene. U Istanbulu je to značilo da za stan koji košta 500 evra, treba odmah dati 2.000 evra, na ruke, od kojih će se polovina vratiti ukoliko u stanu ne bude štete. Takve izdatke, Klub putnika je do sada uvek pokrivao donatorstvima, a ni putnika nije nedostajalo: ove godine je Kuću u Gruziji posetila ukupno 341 osoba iz 38 zemalja sveta, najmlađi posetilac je imao 10 a najstariji 64 godine. Svako od njih je tamo došao iz svojih razloga.
Društveni potencijal ovih Kuća možda najbolje pokazuje to što mnogima koji su u njima boravili najjači utisak sa putovanja nisu lepote zemalja koje su videli, nego sama atmosfera u Putničkoj kući i svi ljudi koji su se tamo mogli sresti i upoznati, a isto tako i celokupan način života u kući, u kome je svako imao svoje mesto i ulogu. “To je život u kome istovremeno neko peva uz gitaru, neko kuva ručak, neko igra šah, neko se moli na ćilimu, neko crta, neko piše ili čita, neko razgovara… Gomila ljudi iz različitih kultura, sa različitih krajeva sveta, koji dele mali prostor, savršeno sarađuju i funkcionišu kao jedan, paze na tuđe potrebe, trude se da doprinesu na razne načine i to još rade sa velikim osmehom”, kaže Krčedinac.
broj 111, oktobar 2014.
Prekinite me ako ste ovo već čuli: izgleda da svetska ekonomija opet posrće. Neko vreme se činilo da se situacija popravlja i pričalo se o delimičnom oporavku. Ali sada se rast odužio, a bauk deflacije je još uvek tu.
Ako vam ova priča zvuči poznato, to je zato što jeste poznata: traje od 2008. Kao i u prethodnim epizodama, najgore vesti dolaze iz Evrope, ali ovoga puta je usporavanje na tržištima u razvoju očigledno – upozoravajućih naznaka ima čak i u Sjedinjenim Državama, i pored trenutno prilično dobrog rasta broja novih radnih mesta.
Zašto se ovo stalno dešava? Uostalom, događaji koji su doveli do Velike recesije – pucanje stambenog mehura, bankarska kriza – odigrali su se dosta davno. Zašto ne možemo da pobegnemo od njihovih posledica?
Najbliži odgovor krije se u nizu političkih grešaka: štednja u vreme kada su državama potrebni podsticaji, paranoja oko inflacije kada je pravi rizik deflacija itd. Ali zašto države redovno prave ove greške? Tačnije, zašto prave iste greške iz godine u godinu?
Odgovor je, čini mi se, višak morala. Čestitost ubija svetsku ekonomiju.
Šta je, na kraju krajeva, naš osnovni ekonomski problem? Pojednostavljena ali u osnovi tačna verzija priče o tome šta je krenulo naopako ide ovako: u godinama pred veliku recesiju, imali smo eksploziju kredita (uglavnom datih privatnom sektoru). Stare ideje o razboritosti, i poverilaca i dužnika, gurnute su u stranu, nivo zaduženja koji se nekad smatrao neodrživim postao je normalan.
Onda je muzika stala, novac je prestao da teče i svi su krenuli da se razdužuju. Za svakog od nas pojedinačno, to je bio razborit izbor. Ali moja potrošnja je vaš prihod, a vaša potrošnja je moj prihod, i kad svako pokušava da otplati dug u isto vreme, dobijate depresiranu privredu.
Dakle, šta može da se uradi? Kroz istoriju, veliki dugovi su se često rešavali otpisom i oprostom njihovog najvećeg dela. Ponekad se to radilo eksplicitno. Tridesetih godina prošlog veka, Ruzvelt je pomogao dužnicima da refinansiraju dugove preko mnogo jeftinijih kredita, dok je u ovoj krizi Island prosto otpisao značajan deo dugova domaćinstava nastalih u godinama mehura. Češće se otpis duga odvija implicitno, kroz „finansijsku represiju“: državna politika obuzdava kamatne stope sve dok inflacija ne pojede realnu vrednost duga.
Međutim, u poslednjih nekoliko godina bilo je vrlo malo otpisivanja. Jeste, tu je Island – ali on je mali. Da, grčki poverioci su malo „ošišani“ – ali Grčka je ipak mali igrač (i još uvek je beznadežno zadužena). U velikim privredama, retki su dužnici koji su dobili neku pomoć. A umesto da ga pojede inflacija, dug je otežan usled opadanja inflacije, koja je sada daleko ispod planiranog nivoa u Americi, dok je u Evropi blizu nule.
Zašto su dužnici dobili tako malu pomoć? Kao što rekoh, radi se o čestitosti – o osećaju da bi bilo kakav oprost duga podrazumevao nagrađivanje lošeg ponašanja. U Americi, čuveni govorRika Santelija koji je stvorio Tea Party nije se odnosio na oporezivanje i potrošnju – bila je to oštra osuda predloga da se pomogne kućevlasnicima. U Evropi, politika štednje nije proizilazila toliko iz ekonomskih analiza koliko iz moralne indignacije Nemačke nad idejom da bi neodgovorni zajmoprimci mogli da izbegnu posledice svojih postupaka.
Tako da je odgovor na krizu prekomernog zaduživanja bio zahtev da dužnici u potpunosti otplate svoje dugove. Šta istorija ima da kaže o toj strategiji? Odgovor je lak: to ne radi. Svaki pomak koji dužnici naprave kroz patnju i štednju biće više nego neutralizovan depresijom i deflacijom. To se, na primer, dogodilo Britaniji posle Prvog svetskog rata, kada je pokušala da otplati svoj dug ogromnim budžetskim viškom, istovremeno se vrativši na zlatni standard: uprkos višegodišnjem žrtvovanju, nije uspela da spusti nivo duga prema BDP-u.
Danas se upravo to dešava. Jedan novi opširan izveštaj o dugu nosi naslov Razduživanje, kakvo razduživanje?: i pored privatnog odricanja i javne štednje, nivo duga raste zahvaljujući lošem ekonomskom učinku. A danas verovatno nismo ništa bliže bekstvu iz dužničke zamke nego što smo bili pre pet godina.
Ali vrlo je teško ubediti i političku elitu i javnost kako je otpis dugova ponekad svima u interesu. Umesto toga, odgovor na slab ekonomski učinak glasio je da će batinanje trajati sve dok se moral ne popravi.
Možda će, samo možda, neka loša vest – na primer recesija u Nemačkoj – konačno zaustaviti ovu destruktivnu vladavinu morala. Ali ne nadajte se previše.
The New York Times, 12.10.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Od ustanove koja je godinama predstavljala odskočnu dasku za buduće naučne talente, Istraživačka stanica Petnica (ISP) je, sa opadanjem kvaliteta nastave u školama i (ne)dostupnošću učila postala jedino pribežište radoznalih. Danas se u njoj mladi ljudi oboružavaju kritičkim mišljenjem, umećem traženja relevantnih informacija i razlikovanja bitnih od nebitnih činjenica – neophodnim oruđem u karijeri ekonomista, bankara, umetnika, komunikatora, i političara, kaže Nikola Božić, direktor Fonda Petnica. „Vrlo je važno predstaviti modernu nauku onakvom kakva jeste. A svetski trend je da se u mnogim oblastima veoma zanimljivom naukom ne bave samo naučnici na fakultetima i institutima, nego i u razvojnim centrima velikih kompanija”.
Za generacije učenika osnovnih i srednjih škola u zemlji Petnica je bila mesto na kojem su usavršavali svoje talente i pripremali se za naučnu karijeru u zemlji i svetu. Iako nikada nije odustala od te svoje uloge, Petnica je, ulaskom zemlje u krizu, dobila i dopunsku ulogu. “Ranije su škole svojim dodatnim aktivnostima uspevale bar delimično da zadovolje radoznalost i želju učenika za znanjem, bivajući im podrška u dodatnom (samo)obrazovanju i usavršavanju. Petnica je bila logična nadgradnja za izuzetno motivisane učenike i studente. Kako je ekonomska ali i opšta društvena kriza uzimala maha, tako su se škole okretale isključivo prosečnim učenicima. Istovremeno, prestalo je i ulaganje u osnovna obrazovna sredstva, pa se učenje u školama svelo na tablu i knjigu. Tada je Petnica postala pribežište učenika i nastavnika željnih dodatnog učenja i usavršavanja, koje škole više nisu bile u stanju da im pruže”, kaže u razgovoru za „Biznis & Finansije” Nikola Božić, direktor Fonda “Petnica”.
Danas nije nimalo neobično da se pored standardne ponude programa u Petnici nađe program dizajna – discipline koja povezuje nauku, tehnologiju i umetnost, programi iz oblasti komunikologije i veštine prezentacije, finansija, poslovanja berzi i klimatskih promena.
Tokom 32 godine svog postojanja Petnica je pedantno raspoređivala svoju ponudu na prirodne, društvene i tehničke nauke, ali je sadržaj svakog od programa evoluirao i menjao se prema svetskim naučnim trendovima, interesovanjima đaka i sadržajima koje su unosili „Petničari povratnici“, mladi stručnjaci koji su od đaka, izrasli u predavače. „Ne želimo da u inovacijama budemo spori, kao što je to slučaj sa redovnim školskim sistemom”, kaže Božić.
Nauka u kompanijama
Nauka i naučni metod u Petnici nisu sami po sebi cilj, kaže Božić. Usvajanjem naučnog metoda, polaznici treba da nauče da kritički razmišljaju, pronalaze informacije i razlikuju bitne od nebitnih činjenica, i zaključuju. Radeći na samostalnim malim naučnim projektima, osmišljavajući temu istraživanja, birajući metodu rada, realizujući samo istraživanje, oni se uče i samostalnom i timskom radu i razvijaju sebe kao ličnost. To su osobine koje su potrebne i onima koji će sutra biti biznismeni, ekonomisti, umetnici, bankari i političari”, kaže Božić.
I sama Petnica je u tom svom menjanju izoštrila čula za potrebe tržišta. Sa završetkom rekonstrukcije i izgradnje novih kapaciteta u Petnici, i pristizanjem nove moderne naučne opreme, otvorila se mogućnosti za proširenje programskih aktivnosti. „U saradnji sa fakultetima i institutima iz naše zemlje, ali i inostranstva, pokrećemo različite programe za studente. Svi oni pre svega omogućavaju polaznicima da nauče praktične veštine i metode rada na modernoj naučnoj opremi“, kaže Božić. „Ovakve programske aktivnosti osmišljavamo u partnerskom dogovoru sa akademskim institucijama koje su nosilac naučnog kredibiliteta ovih programa. Studentima osnovnih i postdiplomskih studija se na ovaj način daje mogućnost da mnogo pre nego što postanu priznati naučnici intenzivno rade na odgovarajućoj naučnoj opremi i nauče metode koje će im biti potrebne u budućem naučnom radu. Vrata su otvorena i mladim stručnjacima iz različitih kompanija, koji, da nije Petnice, na svojim radnim mestima na početku karijere ne bi mogli da ostvare pristup ovako modernoj opremi.
„Vrlo je važno predstaviti modernu nauku onakvom kakva jeste. A svetski trend je da se u mnogim oblastima veoma zanimljivom naukom ne bave samo naučnici na fakultetima institutima, nego i u razvojnim centrima velikih kompanija“, kaže Božić.
Kad god imaju priliku, organizatori programa pokušavaju da primere dobre prakse prikažu i u ISP, kako bi njeni polaznici dobili potpunu sliku o tome gde se sve naukom danas može baviti. „Neki naši polaznici su zainteresovani za preduzetništvo i povezivanje nauke i tehnologije i biznisa. Petnica je pogodna za ovakvo povezivanje jer ima široku mrežu svojih stručnih saradnika sa jedne strane, i bivših polaznika, koji su, nakon tri decenije postojanja ISP, sada u najboljim poslovnim godinama. Ova mreža ljudi, „Petnički oblak” kako ga nazivamo, je ono što je posebno dobro za bilo kakvo programsko i institucionalno inoviranje”, naglašava Božić.
Odliv mozgova nije uvek gubitak
Najčešći povod za uspostavljanje saradnje sa brojnim kompanijama jesu nekadašnji đaci Petnice koji sada rade u tim kompanijama. Iz želje da pomognu da aktuelni polaznici dobiju priliku da rade u još boljim uslovima, oni se sami javljaju i predlažu saradnju, koja se često ostvaruje u vidu finansijske, ekspertske ili materijalne podrške. Mnogo značajnija je ona saradnja, kaže Božić, koja na sve to podrazumeva i deljenje know-how i predstavljanje tehnoloških i naučnih trendova sadašnjim polaznicima.
Kvalitet smeštaja i moderna oprema omogućavaju ISP da u ponudi ima i međunarodne studentske programe – najčešće letnje škole, radionice i kampove. Nedavno je sa dvonedeljne prakse u laboratorijama u Petnici ispraćena treća grupa studenata sa Univerziteta Dekart u Parizu. Osim toga, ostvareni su i nemački program neuronauka, CERN-ova škola čestične fizike, škola kosmologije sa kolegama iz Trsta i Ciriha. sada ti polaznici predstavljaju most za odlazak naših stručnjaka na usavršavanje u njihove ustanove.
U situaciji kada je već decenijama odliv mozgova iz Srbije odraz sumorne svakodnevice, Božić smatra da ga treba iskoristiti na najbolji mogući način: „Ostali smo u kontaktu sa velikim brojem naših nekadašnjih polaznika koji su sada uspešni u svojim oblastima. Oni su spremni da dođu i održe predavanja, da nam dovedu svoje kolege eksperte, da organizuju programe za srednjoškolce i studente, da nam doniraju komad opreme ili knjige. Ako na ljude koji su otišli gledate kao na vašu podršku iz institucija gde sada rade – a naročito kada su oni veoma spremni da daju podršku u radu sa aktuelnim polaznicima – onda to ne mora biti frustracija. Njihov povratak u zemlju nije jedini način na koji nam oni mogu biti od pomoći.”
broj 111, oktobar 2014.