Tomas Piketi, profesor Ekonomskog fakulteta u Parizu, nije poznato ime, iako će se to možda promeniti objavljivanjem engleskog prevoda njegove veličanstvene, sveobuhvatne meditacije o nejednakosti, Kapital u dvadeset prvom veku. Međutim, njegov uticaj je dubok. Često se može čuti da živimo u drugom zlatnom dobu – ili, kako Piketi voli da kaže, drugom Bel epoku – definisanom neverovatnim usponom „jednog procenta“. Ali ovo je postalo opšte mesto samo zahvaljujući Piketijevom radu. Konkretno, on i nekoliko njegovih kolega (pre svega Entoni Atkinson sa Oksforda i Emanuel Saez sa Berklija) ustanovili su statističke tehnike koje nam omogućavaju da pratimo koncentraciju prihoda i bogatstva daleko u prošlost – do početka dvadesetog veka u Americi i Britaniji, i čak do kraja osamnaestog veka u Francuskoj.
Ovo su reči Džeja Gulda, jednog od najvećih američkih magnata u istoriji (ne samo) američkog kapitalizma.
Jad i beda Čikaga
Sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka Čikago je važio za grad sa najizraženijim klasnim razlikama u Americi, a njegovi bogataši pokazivali su otvoreni prezir prema radnicima i siromašnima. Hiljade novih imigranata pristizale su u grad svake godine. U prekoj potrebi za poslom bili su spremni da rade za daleko manje dnevnice od američkih radnika. U svojoj autobiografiji, majka Jones (po kojoj je i nastao enigmatičan lik u filmu Matrix) piše: „Gradovima su vladali glad i očajanje“. U strašnoj zimi 1873.-1874. siromašni su organizovali brojne povorke gladnih.
Borba kapitalista protiv organizovanog radništva i dalje se zaoštravala. Hiljade ljudi ostale su bez posla tokom industrijske krize 1884.-1886. Preostalim radnicima plate su smanjene, što je izazvalo brojne štrajkove, ali bez rezultata. Posvuda su građene nove oružarnice, a u razbijanju pobuna korišćene su čitavi vojni pukovi. „Radnici su tražili jedino hleb i smanjenje radnog vremena. Agitatori su im udeljivali vizije, a redari batine“, pisala je majka Jones.
Položaj radnika opisao je i jedan sveštenik iz Fol Rivera, Masačusets: „Možda… zlo koje postoji potiče od… sve veće tendencije da se radnik smatra za puki točak ili delić mašine. On je u očima preduzetnika uglavnom ono što i vreteno, ili kolut i ništa više“. Istovremeno, kapitalističke novine „World“ iz Njujorka pisale su: „Američki radnici moraju od sada da budu svesni da im neće moći biti bolje nego evropskim radnicima. Ljudi se moraju zadovoljiti s niskim nadnicama. Na ovaj način radnik će biti bliže onom mestu u životu koje mu je odredio bog“. „Tribuna“ je čak predlagala da „farmeri u državi Ilinoj postupaju sa skitnicama – nezaposlenim radnicima koji su navalili iz velikih industrijskih centara – kao što rade sa drugim štetočinama, stavljajući im strihnin u hranu“.
U ovim uslovima, radnici su bili primorani na bolju organizaciju, ujedinjavanje i reorganizaciju postojećih udruženja.
Radnička udruženja u Čikagu
Čikago je, takođe, bio poznat i po najradikalnijoj levici u Americi. Socijalistička radnička stranka uspevala je povremeno da dobije jednog ili dva predstavnika u Gradskom veću, koji tamo nisu ništa značajno postigli. Dobro su poznavali marksističke ideje, ali su izučavali i Hegela, Kropotkina, Bakunjina… Osim Socijalističke radničke stranke delovali su brojni „revolucionarni klubovi“, a 1881. godine osnovana je i Revolucionarna radnička stranka.
Plemeniti red Vitezova rada, tajnu radničku organizaciju, osnovao je 1869. Urijah S. Stivens, dugogodišnji mason. Organizacija je sprovodila svoje misteriozne obrede, a unutar loža bili su brojni službeni položaji sa veličanstvenim titulama i uniformama. Vođstvo organizacije nije imalo jasne ideje. Primera radi, u vreme opšte nezaposlenosti vođe ‘Vitezova rada’ pozivale su radnike da razbijaju boce nakon ispijanja piva i mleka i tako povećaju zaposlenost u industriji stakla.
U Čikagu je izalazilo i nekoliko radničkih listova: socijalistički „Die Arbeiter Zeitung“, koji pod uticajem Johana Mošta, pristiglog iz Londona postaje anarhistički, Parsonsov „Alarm“, anarhistički list na engleskom jeziku, kao i jedan anarhistički list na češkom jeziku.
Vođeni razmišljanjem da su „kapitalisti upotrebljavali silu da tlače radnike, prema tome i radnici su prisiljeni da pribegnu sili“, najradikalniji radnici u šumama su vežbali s oružjem, a na hiljade radnika okupljalo se na „tajnim skupštinama“.
Pokret za osmočasovni radni dan
Sindikati koji nisu bili u ‘Vitezovima rada’ pokrenuli su 1884. kampanju za osmočasovni radni dan, a 1. maj 1886. određen je za dan početka generalnog štrajka, ukoliko radnički zahtevi ne budu usvojeni. Osmočasovni pokret brzo se proširio celom zemljom. ‘Osmosatne lige’ organizovale su ogromne radničke povorke u jesen i zimu 1885. kao i u proleće 1886.
Socijalista Džordž A. Šiling osnovao je 1885. u Čikagu ‘Osmočasovno udruženje’, a podržali su ga Vitezovi rada, kao i anarhisti Parsons, Spis, Švab i Filden. Anarhisti su ubrzo izbili na čelo Osmočasovnog pokreta. Duž obale jezera, u zimu 1886. organizovali su zborove, na koje su dolazili radnici, nezaposleni i gladni ljudi, od kojih mnogi nisu imali gde ni da prespavaju. Razvijali su crvenu („simbol narodnog revolucionarnog duha“) i crnu zastavu („simbol siromaštva, gladi i očajanja“).
Za to vreme, poslodavci su se sastajali kod Džordža Mortimera Pulmana i Virta Dekstera, pravnih zastupnika najjače korporacije u Čikagu, i dogovarali se kako da slome Osmosatni pokret. Odlučili su da neće praviti nikakve ustupke, da će razbiti radničke organizacije i pokret, a da će u svojim fabrikama zapošljavati radnike koji nisu sindikalno organizovani. „Tribuna“ je objavljivala pisma čitalaca u kojima se od vlasti traži da spreče radničke skupštine puščanom paljbom i, ako bude potrebno, dinamitom.
Žestoka zima prouzrokovala je ogromne patnje među siromašnima. Povorke siromašnih kružile su gradom sa zastavama, a policija ih je razbijala, bodući i udarajući ljude. Anarhisti su organizovali božićnu povorku od nekoliko stotina gladnih muškaraca i žena po otmenoj aveniji Prejri. Povorku su predvodile dve starije žene, od kojih je jedna nosila crnu, a druga crvenu zastavu. Zaustavljali su se pred stanovima bogataša, galamili i vukli zvona na vratima.
U februaru 1886. Mekormikove fabrike poljoprivrednih mašina otpustile su stotine sindikalno organizovanih radnika, a na njihovo mesto zaposlile štrajkolomce. Platili su i tri stotine Pinkertonovih „detektiva“ da čuvaju štrajkolomce od mogućih nasrtaja radnika. Ispred fabrike su svakodnevno počele da se održavaju radničke skupštine, a povremeno je dolazilo do manjih nereda.
Maj
Prvog maja, ulice su bile prepune ljudi. Očekivalo se proglašavanje generalnog štrajka za usvajanje osmosatnog radnog vremena. Vitezovi rada su se u poslednji tren povukli iz organizacije generalnog štrajka, uz obrazloženje da je Osmosatni pokret anarhistički i tuđinski, a da oni nisu „ni anarhisti ni stranci“.
Pred Mekormikovom fabrikom se 3. maja održavao radnički zbor. U trenutku dok je Ogast Spis govorio o Osmosatnom pokretu, zatrubila je fabrička sirena i štrajkolomci su, nakon završenog posla, počeli da izlaze napolje. „Zametnula se ljuta bitka kamenjem, ciglama i kočevima“, pisao je Luj Adamič. Ubrzo se pojavila policija, otvorila vatru na radnike, ranjavajući i ubijajući mnoge.
Sledećeg jutra, Čikago je bio preplavljen lecima koji pozivaju na osvetu. Na protestnom skupu se te večeri okupilo oko tri hiljade muškaraca, žena i dece. Iako je javnost strahovala od osvete, skup je proticao mirno, a među građanima je bio i načelnik Čikaga, Harison, koji je podržavao zahteve Osmosatnog pokreta i javno tvrdio da neće dozvoliti da vojska puca u građane. Dok je Parsons govorio o političkoj ekonomiji, počela je da pada kiša, navlačili su se tamni oblaci, i ljudi su se u strahu od oluje ubrzano razilazili. Sam Harison zaključio je da će se skup završiti mirno, preneo je to nadležnom policijskom službeniku i otišao kući. Nepunih petnaest minuta nakon njegovog odlaska, nadležni policijski službenik izdao je naređenje da 176 policajaca pođe na trg i naredi radnicima da se raziđu.
Filden je okupljenima najavio da je on posledni govornik i da će se skup uskoro završiti. Policijski oficir prišao mu je sa isukanom sabljom i rekao: „Zapovedam vam u ime naroda da se odmah raziđete“. „Zašto kapetane, mi smo miroljubivi“, upitao je Filden. Većina okupljenih nije ni znala šta se tačno dešava. Nastupio je trenutak tišine, da bi se iznenada pojavio bljesak, a potom odjeknula strašna detonacija. Iz prolaza nekoliko koraka udaljenog od govornice neko, najverovanije iznajmljeni plaćenik, na desno krilo policijskih snaga bacio je bombu. Policija je počela da puca u masu, a usled dima pucali su i jedni na druge. Radnici su uzvratili vatru, ali nisu mogli da izdrže navalu policije. Sedam policajaca je ubijeno, a šezdeset i sedam ranjeno. Tačan broj ubijenih radnika nije nikada tačno utvrđen. Većinu mrtvih i ranjenih sa trga su odvukli rođaci i prijatelji.
Nikada nije dokazano ko je bacio bombu na trgu Hejmarket, policija je tvrdila da je to uradio neko od anarhista inspirisanih zapaljivim govorima agitatora. Redakcije radničkih listova su zatvorene, a nekoliko stotina ljudi je narednih dana uhapšeno. Štampa je zahtevala vešanje bez suđenja, a eventualne pravne branioce anarhista proglašavala i gorima od samih anarhista, „koje bi takođe trebalo obesiti“. Niko od advokata u prvo vreme nije htio preuzeti slučaj. Uvodnici listova pisali su kako je „grad odlučio jednom zauvek da iskoreniti socijalizam, anarhizam, komunizam – različiti nazivi za jednu te istu odvratnu nakazu“.
Trojica advokata koji su se bavili građanskim pravom ipak su na kraju pristala da zastupaju optužene. Velika porota sačinjena od imućnih poslovnih ljudi podigla je optužnice za ubistvo protiv Fildena, Parsonsa, Spisa, Švaba, Fišera, Engela, Linga, Nibea, Vilijema Selidžera (Lingovog poslodavca) i Rudolfa Šnojbelta. Niko od njih nije optužen da je lično bacio bombu, već da su svojim zapaljivim govorima podstakli nekoga, ko god on bio, da baci bombu. Šnojbelt je pobegao za Evropu, a postupak protiv Selidžera je obustavljen.
Četvoro od dvanaest članova izabrane porote priznalo je tokom ispitivanja da mrze anarhiste, socijaliste i komuniste.
Izjave optuženih date tokom suđenja:
Albert R. Parsons, urednik radničkog lista „Alarm“ koji je izbegao hapšenje, ali se kasnije iz solidarnosti prema drugovima sam predao, izjavio je na suđenju:
„Vaša presuda plod je strasti, rođena strašću, pothranjena strašću, ostvarena strašću… To je rezultat mržnje buržoaske štampe, monopolizatora kapitalizma, eksploatatora radništva. Nekada su zemlje i ostala sredstva pripadala zajednici, dok nasilje, krađe i ratovi nisu prouzrokovali promenu. Društvo se tada podelilo na dve klase: klasu gospodara i klasu lopova. Francuska revolucija bila je prvi korak u pravcu epohe u kojoj će sredstva za život opet pripadati zajednici, svim ljudima.“
Ogast Spis, urednik radničkog lista „Arbeiterzeizung“:
„Moja odbrana je vaša optužba: moji izmišljeni zločini – jeste povest vas samih. U našim govorima i našim članicama tumačili smo narodu njegovo stvarno stanje i njegove društvene odnose… Ako još jednom smrtnu kaznu dodeljujete onima koji imaju odvažnosti da kažu istinu, ako je smrt kazna koju dajete za takav delikt, pristajem da platim tu cenu, obesite me.“
Horhe Engel:
„Moj se delikt sastoji u činjenici da sam radio za socijalni sistem u kojem će biti nemoguće da jedni stiču milione iskorišćavajući mašine, a da istovremeno drugi, koji stvaraju te milione, padnu u degradaciju i bedu. Vaši zakoni su protiv prirode, njima uskraćujete masama pravo na život, na slobodu.“
Luis Ling, jedan od vodećih ljudi u Međunarodnom savezu drvodelja:
Prezirem vas, prezirem vaše zakone, vaš red, vašu silu, vašu vlast: možete me obesiti.“
Semjuel Filden:
„Čovek umire, ali ideja i dalje živi. Ako hoćete i moj život, jer želim da se ostvare principi socijalizma, dajem vam ga i verujem da je njegova cena sasvim neznatna u odnosu na ogroman rezultat koji će imati naše žrtve… Devetnaesto stoleće ubija u nama svoje najbolje sinove. Ali, doći će trenutak pokajanja.“
Miguel Švab:
„Tražiti pravdu na ovom procesu ispada smešno. Kada jedna društvena klasa stoji nasuprot drugoj, tražiti pravdu nema smisla. I vi nas okrivljujete za zaveru. Svi smo mi delovali po svetlu dana. Kao radnik živeo sam s radnicima, video sam da se svest prostituiše zbog bede i oskudice, video sam kako od gladi umiru jaki ljudi.“
Krajem avgusta porota ih je proglasila krivima, a sudija Gary osudio je Parsonsa, Spisa, Linga, Fildena, Švaba, Fišera i Engela na smrt. Nib je osuđen na petnaest godina tamnice.
Nakon vešanja, javnost menja mišljenje o anarhistima
Levičarske organizacije i intelektualci su pokušavali da im spasu živote. Džordž Bernard Šo je u Londonu skupljao potpise za pomilovanje anarhista, a molbu je potpisao i Oskar Vajld. U novembru 1887, guverner Oglzbi preinačio je presude Fildingu i Švabu na doživotnu robiju, a istog dana Ling je sebi razneo glavu patronom dinamita, koju mu je u ćeliju prošvercovala njegova partnerka i velika ljubav.
Sahranu obešenih anarhista, pevajući Marseljezu, pratila je kolona od 15-20 hiljada ljudi. Oko 250.000 ljudi na ulicama Čikaga, kojima se kretala pogrebna povorka, napravilo je špalir. Narod je promenio mišljenje o anarhistima, a zapanjujući natpisi osvanuli su i u vodećim listovima.
„New York World“: „U povorci su bili predstavnici različitih sindikata radnika. Bila je čak i jedna delegacija Vitezova rada, sastavljena isključivo od žena. Bilo je obrazovanih ljudi i ljudi bez ikakve obrazovanja, koji su stupali rame uz rame. A čitavu čudnu povorku, tihu, tmurnu i očigledno potištenu, osim kad su pevali, prožimao je osećaj da su pokojnici u određenom smislu umrli zbog njih – da su bili mučenici u borbi siromašnih protiv bogatih, slabih protiv jakih“.
Izvori:
„Crveno proljeće – svjedočanstva o Prvom maju“, Lykos, Zagreb, 1958.
„Dinamit“, povijest klasnog nasilja u Americi, Nakladni zavod „Binoza“ – Zagreb, 1933.
Vezani tekstovi:
U nizu zakona koje će morati da menja nova vlada Srbije trebalo bi da se nađe i Zakon o hipoteci, na čije mane ukazuju bankari i stručnjaci. Važeći zakon je usvojen 2005, sa očekivanjima da će nova regulativa osloboditi ogroman kreditni potencijal, jer je proširen broj nepokretnosti na koje može da se stavi hipoteka. Praksa je, međutim, pokazala da novi propisi ne samo da nisu doprineli rastu kredita već su bankarske pozajmice poskupeli i učinili ih rizičnijim. Istina, pomenuti zakon nije odgovoran za probleme pojedinih banaka koje su radije kao zaloge za kredit uzimale „šerpe i lonce“ nego vrednu imovinu dužnika, ali je zakomplikovao proces davanja i naplate hipoteke.
Reforma doktorskih studija važna je iz tri osnovna razloga. Prvi je značaj kvalitetnih doktorskih studija za razvoj društva. Naime, one predstavljaju krunu obrazovnog procesa ali i kamen- temeljac formiranja naučnika i predavača na visokoškolskim institucijama u određenoj naučnoj oblasti. Drugi je relativno veliko odstupanje kvaliteta doktorskih studija u našoj zemlji u nekim naučnim oblastima od onoga što predstavlja najviše međunarodne standarde. Jedna od važnih posledica takvog stanja je, sa jedne strane, hiperprodukcija kadrova sa titulom doktora nauka koji nisu obučeni da se na pravi način bave naučnim radom. Sa druge strane, sve je intenzivniji odlazak najdarovitijih mladih ljudi iz zemlje radi pohađanja kvalitetnih doktorskih studija inostranstvu. Sa ovih studija oni se često nikada više ne vrate, bilo zbog toga što ne žele da se vrate ili ne mogu da se u Srbiji zaposle na univerzitetima i istraživačkim institucijama. To dovodi do dramatične negativne povratne sprege na univerzitetima i institutima sa potencijalnim katastrofalnim dugoročnim posledicama po društvo. Treći važan razlog za reformu i za ovaj tekst jeste potreba da se na što racionalniji način koriste veoma oskudna (i sve oskudnija) sredstva koja država može da izdvaja za visoko obrazovanje i naučni rad. U vreme velike ekonomske i budžetske krize važno je da svaki državni dinar u ovoj oblasti bude uložen na najproduktivniji mogući način, navodi profesor Branko Urošević Ekonomskog fakulteta u prvom u seriji kratkih osvrta na važna pitanja u vezi sa reformom visokog obrazovanja u Srbiji koje će objavljivati u Kvartalnom monitoru. Prvi tekst izašao je u QM 35.
„Veliki su skloni da se uljuljkaju u svojoj veličini. Nasuprot tome, mi smo ginuli za svoje klijente. Sve smo uložili na profesionalizam, kvalitet usluge i širenje saradnje, i mada bi to trebalo da bude nešto što se u poslu podrazumeva, to je bilo ono što nas je izdvojilo“, objašnjava Aleksandar Bakoč, generalni direktor kompanije Algotech, kako se od male firme postaje ozbiljna konkurencija multinacionalkama.
Dolazak „Kvarcverkea“ i otvaranje novih proizvodnih linija u Srpskoj fabrici stakla u Paraćinu probudili su tihu nadu da bi se, uz pomoć stranih investicija, u Srbiji ponovo mogao zatvoriti tehnološki krug viših nivoa obrade kvarcnog peska – osnovne sirovine u obradi stakla, kojom Srbija raspolaže u evropski respektabilnim razmerama. Među danas uglavnom uništenim fabrikama iz ovog lanca, slabe znake života daje još i staklara u Pančevu, koja bi uz investiciju od oko 100 miliona evra mogla ući u krug komponentaša u automobilskoj industriji. Ima li šanse i za fabriku elektroporcelana iz Aranđelovca?
Postojeća praksa donošenja zakona, podzakonskih propisa i strateških dokumenata, najčešće bez prethodnog ozbiljnog sagledavanja njihovih efekata na privredu i društvo, najvećim delom je posledica nejasno uređenih elemenata zakonodavnog procesa. Tome doprinose i nejasnoće oko učešća javnosti i transparentnosti pojedinih faza zakonodavnog procesa, naročito u fazi pripreme i slanja nacrta, odnosno predloga propisa Vladi na usvajanje. S obzirom da nam sledi faza intenzivnog usaglašavanja nacionalnih propisa sa propisima EU, dakle očekivanog još ubrzanijeg donošenja brojnih zakona u svim oblastima, posledice loše prakse mogu biti brojne i teško sagledive.
Ko god da se nakon izbora ustoliči u fotelji čuvara državne kase, pogled će mu se veoma brzo zaustaviti na vitrini sa „porodičnim srebrom“, napisao je u martovskom broju Biznisa & Finansija, naš saradnik Nenad Gujaničić. I zaista to se i desilo. Novi premijer Aleksandar Vučić najavio je da će Telekom Srbije morati da se proda. Izvesno je dakle da će se balast nagomilanih dugova i budžetski deficit na vrhuncu, barem delimično, pokrivati prodajom državne imovine. Iako je teško govoriti o preciznijim sumama, nesumnjivo je da je njena vrednost na apsolutnom tranzicionom minimumu.
Drugi svetski rat je uništio i oslabio najveći deo Evrope a Hladni rat razdvojio je Kontinent na zasebne i suprotstavljene polovine. Zapadu je bila potrebna američka vojna i finansijska podrška kako bi ponovo izgradio ekonomiju i obezbedio se od spoljnih opasnosti. Trideset godina kasnije, Zapadna Evropa uzdigla se kao ekonomska supersila i kolevka države blagostanja. Osim posleratnog prosperiteta i uspešnog prilagođavanja globalizaciji nakon šoka iz sedamdesetih, najvažniji činilac uspona Evrope je njen ubrzani proces integracije, osnivanje i proširivanje Evropske unije.
Birokratija je na svom istorijskom putu pobede prvo prevladala crkvu, pa monarhe, a predstavljala je noćnu moru čak i za diktatore poput Hitlera. Nisu joj odolele ni države kojima mnogi danas zavide na demokratskim slobodama, uređenosti i standardu.