Senator Elizabet Varen uputila je u četvrtak pismo direktorima šest najvećih finansijskih institucija u SAD, pozivajući kompanije da dobrovoljno iznesu koje ekspertske institute finansiraju. Trenutno , informacije o finansijskim doprinosima think tenkovima, i privatnim institutima ne moraju da budu dostupni javnosti, što ugrožava kredibilitet istraživanja i analize ovih organizacija, napisala je Varen.
Knjiga Stefana Hesela iz 2010. godine „Pobunite se!“ prodata je u više od 3,5 miliona primeraka širom sveta. Ovo je jedan odlomak iz te knjige.
Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina! Zahvaljujući Žanu Mulenu koji je u okviru Saveta u okupiranoj Francuskoj organizovao sastanak svih pokreta, partija, sindikata i proglasio njihovu pripadnost borbenoj Francuskoj i jedinom vođi kojeg su svi priznavali, generalu de Golu. Iz Londona, u koji sam došao marta 1941. i pristupio de Golu, saznao sam da je Savet izradio program, prihvaćen 15. marta 1944., koji je nudio slobodnoj Francuskoj skup pravila i vrednosti na kojima će počivati moderna demokratija naše zemlje.
Danas su nam više nego ikad potrebna ta pravila i te vrednosti. Naša je obaveza da svi zajedno bdimo kako bi naša zajednica ostala zajednica kojom se ponosimo a ne društvo ljudi bez ličnih dokumenata, društvo izgona, sumnji prema imigrantima, društvo koje dovodi u pitanje pravo na penziju, tekovine socijalnog osiguranja, društvo u kome su javna glasila u rukama bogatih – sve ono što bismo odbili da podržimo da smo stvarni naslednici Saveta Narodnog Otpora.
Od 1945. godine, nakon užasnih događaja, snage unutar Saveta Narodnog Otpora su se posvetile ambicioznom preporodu. Podsetimo se, u to vreme je stvoreno socijalno osiguranje kakvo je želeo Pokret otpora, kao što je bilo zacrtano u njihovom programu: „Potpuni plan socijalnog osiguranja, namenjen da osigura svim građanima sredstva za život, u svim onim slučajevima kada sami nisu u mogućnosti da ga sebi radom osiguraju; penzija koja omogućava ostarelim radnicima da dostojanstveno dočekaju svoje poslednje dane.“. Izvori energije, struja i gas, ugljokopi i velike banke su nacionalizovani. Program je takođe potvrđivao „povrat naciji velikih monopolističkih sredstava proizvodnje, plodove zajedničkog rada, izvore energije, zemno blago, osigurajavuća društva i velike banke“; „ustanovljavanje stvarne ekonomske i socijalne demokratije, što podrazumeva oduzimanje ekonomske vlasti velikim finansijskim i privrednim feudima“. Opšta korist mora imati prednost nad pojedinačnom, pravedna raspodela bogatstava stvorenih radom mora imati prednost nad novčanom moći. Pokret otpora predlaže „razboritu organizaciju privrede podređujući pojedinačne interese opštim i oslobođene od strukovne diktature nametnute po ugledu na fašističke države“, a privremena vlada Republike preuzima na sebe njeno ostvarivanje.
Stvarnoj demokratiji je potrebna nezavisna štampa; Pokretu otpora je to poznato, to i zahteva braneći pritom „slobodu štampe, čast i nezavisnost u odnosu na državu, na moć novca i na strane uticaje.“ To potvrđuju i zakoni o štampi već od 1944. godine. No, baš to je danas u opasnosti.
Pokret otpora je zahtevao „da sva francuska deca imaju stvarnu mogućnost pristupa obrazovanju na najvišem stepenu“, bez diskriminacije. Reforme predložene 2008. godine su suprotne ovom predlogu. Mladi nastavnici, čiju borbu podržavam, na kraju su odbili da primene tu reformu zbog čega su im, za kaznu, smanjene plate. Negodovali su, „odbili poslušnost“, i ocenili da su reforme previše udaljene od ideala republikanske škole, pod prevelikim uplivom moći novca i da više ne razvijaju u dovoljnoj meri stvaralački i kritički duh.
Ovim je dovedena u pitanje celokupna osnova socijalnih tekovina Pokreta otpora.
Neki se usuđuju reći da država više nije u stanju da osigura troškove socijalnih mera. Zar je moguće da danas nedostaje novac koji bi sačuvao i nastavio te tekovine kad se proizvodnja bogatstva od oslobođenja, u doba kada je Evropa bila u ruševinama, znatno povećala? Osim ako razlog nije činjenica da je moć novca, protiv kojeg se Pokret otpora toliko borio, danas tako velika, bezobzirna, sebična a kojoj služe ljudi koji pripadaju vrhovima državne vlasti. Bankama, u međuvremenu ponovo privatizovanim, prevashodna briga je da osiguraju dividende i veoma visoke plate sopstvenim upravljačima a ne opšta korist. Jaz između najsiromašnijih i najbogatjih nikad nije bio veći; a trka za novcem i nadmetanje nikad toliko ohrabrivani.
Osnovni povod Pokreta otpora je bila srdžba. Mi, veterani Pokreta otpora i borci za slobodnu Francusku, pozivamo mlade generacije da održe u životu i ponesu nasleđe Pokreta otpora i njegove ideale. Mi im poručujemo: nastavite, pobunite se! Odgovorni političari, ekonomisti, intelektualci i celokupno društvo ne smeju odustati od borbe niti smeju pasti pod uticaj sadašnje međunarodne diktature finansijskog tržišta koje ugrožava mir i demokratiju.
Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku. Ta su prava, koje je Univerzalna Deklaracija (o pravima čoveka) zapisala 1948, opštevažeća. Ako sretnete nekoga ko ne raspolaže tim pravima, pomozite mu da ih stekne.
Kad pokušam da shvatim šta je izazvalo pojavu fašizma, šta je uzrok tome da su nas Hitler i Viši[i] savladali, zaključujem da su se posednici, obuzeti sebičnošću, užasno plašili boljševičke revolucije. Dopustili su da ih vodi strah. Ali biće dovoljno ako se, danas kao i u ono vreme, energična manjina usprotivi, imaćemo dovoljno kvasca da se testo digne. Naravno, iskustvo veoma starog čoveka kao što sam ja, rođenog 1917. godine, različito je od iskustva mladih danas. Često molim nastavnike osmogodišnjih škola da mi omoguće da razgovaram sa učenicima kojima kažem: vi nemate iste razloge da se angažujete. Za nas, pružiti otpor je značilo ne prihvatiti nemačku okupaciju, ne prihvatiti poraz. To je bilo relativno jednostavno. Jednostavno kao ono što je sledilo, dekolonizacija. Zatim rat u Alžiru. Bilo je očigledno da Alžir treba da stekne nezavisnost. Što se pak Staljina tiče, svi smo mi, 1943. godine, pljeskali pobedi Crvene Armije nad nacistima. I mada je, kao protivteža američkom kapitalizmu, trebalo pratiti šta se dešava u komunističkoj Rusiji, kada smo saznali za velike staljinističke čistke iz 1935., potreba da se odupre tom neprihvatljivom obliku totalitarizma nametnula se kao nešto potpuno očevidno. Moja dugovečnost mi je pružila nebrojeno prilika da se pobunim.
Ti razlozi su nastali pre kao potreba za angažovanjem nego kao posledica osećanja. Kao mlad student Ecole Normale[ii] bio sam pod jakim uticajem Žan‑Pol Sartra, starijeg kolege. Mučnina, Zid, ali ne i Biće i Ništavilo, bila su za mene veoma važna dela u formiranju mojih pogleda. Sartr nas je naučio da kažemo sebi: „Odgovorni ste kao pojedinac“. To je bila anarhistička poruka. Odgovornost čoveka koji se ne prepušta niti vlasti niti bogu. Naprotiv, treba se angažovati u ime sopstvene odgovornosti kao ljudskog bića. Već sam bio vatreni sledbenik filozofa Hegela kad sam 1939. godine u Parizu ušao u Ecole Normale u ulici Ulm i pratio seminar koji je držao Moris Merlo‑Ponti. Njegova predavanja bavila su se izučavanjem konkretnog iskustva, iskustva tela u odnosu na razum, razum u odnosu na čula. Ali moj prirodni optimizam, koji je činio da sam smatrao mogućim sve što se želi, upućivao me je više ka Hegelu. Hegelovo učenje smatra da duga istorija čovečanstva ima smisao: čovekova sloboda koja napreduje korak po korak. Istoriju čini niz sudara, uzimanje u obzir izazova. Istorija društva napreduje i na kraju, kad čovek dostigne potpunu slobodu, stičemo demokratsku državu u njenom idealnom obliku.
Postoji, naravno, i drukčiji pristup istoriji. Napredak koji omogućuje sloboda, takmičenje, trka da bi se imalo „uvek još više“, može se doživeti kao razarajući uragan. Takvo je viđenje, uostalom, imao prijatelj mog oca – nemački filozof Valter Benjamin – sa kojim je zajednički prevodio na nemački „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta. On je zaključio da slika Angelus Novus švajcarskog slikara Pola Klea, na kojoj lik anđela širi ruke kao da želi da obuzda i odgurne nevreme, kojeg je Valter Benjamin izjednačio sa napretkom, nosi u sebi pesimističku poruku. Za Benjamina, koji je, da bi izbegao nacizam, izvršio samoubistvo u septembru 1940., smisao istorije je nezadrživi pomak iz nesreće u nesreću.
Istina je da razlozi za pobunu danas izgledaju manje očigledni ili je pak svet previše zamršen. Ko naređuje, ko odlučuje? Nije uvek lako razlučiti koja nas, od svih postojećih tendencija, vodi. Nemamo više posla sa malobrojnom elitom čije delovanje jasno shvatamo. Nalazimo se u ogromnom prostoru koji je, to jasno osećamo, međusobno zavisan. Objedinjavanje u kome živimo nije nikada bilo toliko prisutno. Ali, u tom svetu postoje stvari koje su nepodnošljive. Da bi ih uočili, treba pažljivo gledati, tražiti. Govorim mladima: Potražite malo; naći ćete. Najgori pristup je ravnodušnost, reći „ja tu ne mogu ništa, snaći ću se sam“. Takvim ponašanjem gubite jedan od najvažnijih sastojaka koji od vas čine čoveka. Neophodan sastojak: sposobnost da se pobunite i njena posledica, angažovanje.
Ogromna razlika koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koja ne prestaje da se uvećava. To je ponalazak 20. i 21. veka. Danas u svetu veoma siromašni zarađuju jedva dva dolara na dan. Ne smemo dozvoliti da se taj jaz još više širi. Sam ovaj zaključak bi morao da navede na angažovanje.
Ljudska prava i stanje u kome je planeta. Po oslobođenju, ukazala mi se prilika da sarađujem na izradi Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima, koju je Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu. Kao šef kabineta Anrija Ložijea, pomoćnika generalnog sekretara OUN, i kao sekretar Komisije za Ljudska prava učestvovao sam u izradi te Deklaracije. Ne mogu a da ne spomenem ulogu koju su u njenoj izradi imali Rene Kasen, narodni komesar za Pravdu i Obrazovanje vlade slobodne Francuske, u Londonu 1941., koji je 1968. godine dobio Nobelovu nagradu za mir – i Pjer Mandes Frans, u okviru Ekonomskog i Socijalnog Saveta, kome su tekstovi koje smo pisali bili podnošeni na pregled pre nego što bi ih pregledala Treća komisija Generalne skupštine, zadužena za socijalna, humanitarna i kulturna pitanja. Ta komisija, kojoj sam bio sekretar, brojala je pedeset četiri zemlje članice ondašnjih Ujedinjenih nacija. Reneu Kasenu dugujemo izraz „univerzalna“ prava – umesto „internacionalna“, kao što su predlagali naši prijatelji Anglosaksonci. Jer to je bio izazov na završetku rata: osloboditi se pretnji kojima je totalitarizam opsedao čovečanstvo. Da bi ih se oslobodilo, trebalo je postići da se zemlje članice OUN‑a obavežu da će poštovati ta univerzalna prava. To je bio način da se osujeti argument o punom suverenitetu kojim bi neka država mogla pravdati vršenje zločina protiv čovečanstva na sopstvenoj teritoriji. To je bio slučaj sa Hitlerom koji je organizovao genocid, smatrajući sebe gospodarem u sopstvenoj zemlji. Za nastanak te Deklaracije je, u velikoj meri, zaslužno opšte odbacivanje nacizma, fašizma, totalitarizma a zahvaljujući našem prisustvu zasluge takođe pripadaju i duhu Pokreta otpora. Osećao sam da je trebalo raditi brzo, ne podleći lakoverno licemerju koje je bilo prisutno u izjavama pobednika o prihvatanju tih vrednosti, koje nisu svi imali nameru da iskreno sprovedu u delo a koje smo mi pokušali da im nametnemo.
Ne mogo odoleti želji da citiram 15. član Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: „Svako ima pravo na državljanstvo“; i član 22: „Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i putem međunarodne saradnje, a u skladu sa organizacijom i sredstvima svake države.“ Iako Deklaracija ima deklarativnu a ne i pravnu snagu, ona je ipak odigrala važnu ulogu od 1948. do danas; kolonizovani narodi su je koristili u svojoj borbi za nezavisnost; ona je obogatila svest ljudi u borbi za slobodu.
Sa zadovoljstvom zaključujem da se poslednjih decenija povećao broj nevladinih organizacija, društvenih pokreta kao što je Attac (Association pour une Taxation des Transactions financières pour l’Aide aux Citoyens – Udruženje za oporezivanje financijskih transakcija za dobrobit građana), FIDH (Fédération Internationale des Droits de l’Homme – Međunarodna organizacija za prava čoveka), Amnesty International… koji su aktivni i uspešni. Očigledno su međusobna povezanost i korišćenje svih modernih sredstava komunikacija uslov efikasnosti.
Mladima poručujem: gledajte oko sebe, naći ćete teme koje zaslužuju vašu srdžbu – postupanje prema imigrantima, ljudima bez dokumenata, Romima. Naći ćete konkretne situacije koje će vas navesti da pokrenete snažnu građansku akciju. Potražite i naći ćete!
Danas me najviše ljuti situacija u Palestini, u oblasti Gaze, u Cisjordaniji. Sâm taj sukob je uzrok srdžbe. Svakako treba pročitati izveštaj Ričarda Goldstona iz 2009. godine o Gazi, u kome ovaj južnoafrički sudija, Jevrejin, koji čak izjavljuje da je cionista, optužuje izraelsku armiju da je za vreme tronedeljne operacije „Liveno olovo“ izvršila „dela koju mogu da se porede sa ratnim zločinima a možda, u izvesnim slučajevima, zločinima protiv čovečanstva“. Ja sam sa svojom ženom ponovo otišao u Gazu 2009. godine, zahvaljujući našim diplomatskim pasošima, da bih proučio na licu mesta činjenice koje spominje izveštaj. Ljudima u našoj pratnji nije bilo dozvoljeno da uđu u Gazu. Ni tu niti u Cisjordaniju. Posetili smo takođe i izbeglički logor koji je, još 1948. godine, podigla agencija Ujedinjenih nacija, UNRWA, u kome više od tri miliona proteranih Palestinaca čeka više nego neizvestan povratak na svoje posede. Što se pak Gaze tiče, u pitanju je zatvor pod otvorenim nebom za milion i po Palestinaca. Zatvor u kome su se ljudi organizovali da prežive. Naše pamćenje opseda ponašanje stanovnika Gaze, njihov patriotizam, ljubav prema moru i plažama, stalna briga o dobrobiti njihove dece, mnogobrojne i razigrane, više nego materijalna razaranja tokom operacije „Liveno olovo“, recimo, bolnice Crvenog polumeseca (islamska verzija Crvenog krsta). Bili smo zadivljeni dosetljivošću kojom su podnosili nametnutu nestašicu. Videli smo ih kako, u nestašici cementa, prave cigle kako bi ponovo izgradili hiljade kuća porušenih tenkovima. Potvrdili su nam da je tokom operacije „Liveno olovo“ koju je vodila izraelska armija, bilo hiljadu četiri stotina mrtvih – žene, deca, starci koji su se nalazili u logoru – u odnosu na samo pedesetak ranjenih sa izraelske strane. Delim mišljenje južnoafričkog sudije. Pomisao da Jevreji mogu vršiti ratne zločine je nepodnošljiva. Nažalost, u istoriji ima malo primera da su narodi umeli izvući pouke iz sopstvene prošlosti.
Znam, Hamas, koji je pobedio na poslednjim izborima, nije uspeo da spreči lansiranje raketa na izraelske gradove kao odgovor na stanje izlovanosti i blokade u kojoj se nalaze stanovnici Gaze. Naravno da mislim da je terorizam neprihvatljiv, ali treba priznati da odgovor na okupaciju od strane nebrojeno snažnijih vojnih snaga ne može biti samo nenasilan.
Da li Hamasu ide u korist da lansira rakete na grad Sderot? Odgovor je, naravno, ne. Ne služi svrsi, ali se delo može objasniti beznađem stanovnika Gaze. Smisao beznađa je da se nasilje može shvatiti kao nemio zaključak neprihvatljivog stanja kojeg trpe. Tako se može reći da je terorizam neka vrsta beznađa. I da je to beznađe negativan pojam. Ne treba proizvoditi beznađe već nadu. Beznađe je uskraćivanje nade. Ono je razumljivo, rekao bih skoro da je prirodno, ali ipak nije prihvatljivo. Jer ne dozvoljava ishode koje može proizvesti nada.
Ubeđen sam da budućnost pripada nenasilju, pomirenju različitih kultura. Na taj način čovečanstvo treba da prevali sledeću deonicu. Pridružujem se Sartru, ne može se oprostiti teroristima koji bacaju bombe, ali ih se može razumeti. Sartr je 1947. godine pisao: „Priznajem da je nasilje, u bilo kom obliku se manifestovalo, znak neuspeha. Ali to je neizbežan neuspeh jer živimo u svetu nasilja. I mada je istina da prizivanje nasilja održava nasilje koje se tako čini trajnim, takođe je istina da je to jedini način da se zaustavi.“ Na šta bih ja dodao da je nenasilje sigurniji način da se nasilje zaustavi. Nije prihvatljivo podržati teroriste kao što je, u ime tog principa, Sartr učinio u vreme alžirskog rata za nezavisnost ili atentata na izraelske sportiste za vreme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine. To nije delotvorno i sâm Sartr će, na kraju života, postaviti pitanje smisla terorizma i njegovog opravdanja. Reći „nasilje nije delotvorno“ mnogo je važnije nego saznanje da li treba osuditi ili ne one koji koji ga vrše. Terorizam nije delotvoran. Što se delotvornosti tiče, potrebno je uzdati se u nenasilje. Ako i postoji nada u nasilje ona je u poeziji Gijoma Apolinera: „Kako je nada silovita“; ne u politici. Sartre je u martu 1980., tri sedmice pred smrt, izjavio: „Treba pokušati objasniti zašto je današnji svet, koji je užasan, samo trenutak dugačkog razvoja istorije, tokom koje je nada uvek bila jedna od glavnih snaga revolucija i ustanaka i kako danas doživljavam nadu kao nacrt budućnosti.“
Treba shvatiti da nasilje okreće leđa nadi. Njemu moramo pretpostaviti nadu, nadu u nenasilje. To je put koji moramo naučiti da sledimo; i ugnjetači i potlačeni. Treba doći do pregovora koji će učiniti da nestane tlačenje; to će pak ukinuti nasilje terorista. To je razlog zbog kojeg se ne sme dozvoliti nagomilavanje mržnje.
Poruka Mendele i Martina Lutera Kinga nalazi svu svoju osnovanost u svetu koji je prevazišao suprotstavljanje ideologija i osvajački totalitarizam. To je poruka nade u sposobnost modernih društava da prevaziđu sukobe međusobnim razumevanjem i predostrožnim strpljenjem. Da bismo u tome uspeli treba se osloniti na zakone, čije nepoštovanje, bez obzira ko je počinilac, mora da izazove našu srdžbu. Ne sme se dopustiti da se gaze naša prava.
Zabeležio sam – i nisam jedini – reakciju izraelske vlade suočenu sa mirnim protestima stanovnika grada Bil’id koji svakog petka, bez kamenja, bez nasilja, idu do zida protiv kojeg protestvuju. Izraelske vlasti su ocenile taj protestni marš kao „nenasilni terorizam“. Nije loše… Treba biti Izraelac da bi se nenasilje proglasilo terorističkim. Ono što ih, pogotovo, čini smetenim je delotvornost nenasilja koja izaziva pomoć, razumevanje, podršku svih onih u svetu koji su protivnici ugnjetavanja.
Produktivistički pogled, koji Zapad zagovara, doveo je svet u krizu iz koje se treba izvući korenito prekidajući sa strmoglavom potrebom „uvek još više“ i u oblasti finansija i u naučnim i tehničkim oblastima. Krajnje je vreme da prvenstvo dobije briga za moral, pravdu i trajnu uravnoteženost. Izloženi smo velikim opasnostima koje mogu prekinuti ljudsku avanturu na planeti koja bi postala nemoguća za život.
Ali istina je da su od 1948. godine na ovamo postignuta značajna dostignuća: dekolonizacija, kraj aparthejda, raspad Sovjetskog Saveza, pad Berlinskog zida. Sa druge strane, prva decenija 21. veka bila je razdoblje nazadovanja. To nazadovanje bih, delimično, objasnio predsednikovanjem Džordža Buša, 11. septembrom i kobnim potezima koje su Sjedinjene Države zbog toga preduzele kao, recimo, vojna intervencija u Iraku. Nas je zadesila ekonomska kriza ali nas nije navela da pokrenemo novu politiku razvoja. Takođe, samit u Kopenhagenu protiv globalnog zagrevanja Zemlje nije omogućio da se pokrene stvarna politika zaštite planete. Nalazimo se između užasa prve decenije i izgledima koje imamo u sledećim decenijama. Ali treba se nadati, treba se neprestano nadati. Poslednje decenije, one od 1990, svedočili smo je velikom napretku. Ujedinjene nacije su sazivale niz konferencija, 1992. godine o zaštiti okoline u Riu; o položaju žena 1995. godine u Pekingu; u septembru 2000. godine, a na inicijativu Kofija Anana, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, 191 zemlja je usvojila Deklaraciju o Osam razvojnih ciljeva milenijuma, kojom su se posebno obavezale da do 2015. godine prepolove siromaštvo u svetu. Žao mi je što ni Obama ni Evropska unija još uvek nisu najavili koji će biti njihov doprinos stvaralačkoj fazi, oslanjajući se na ove temeljne vrednosti.
Kako zaključiti ovaj poziv na pobunu? Tako što ću vas opet podsetiti da smo 8. marta 2004., mi, veterani Pokreta otpora i snage za oslobođenje Francuske (1940-1945) prilikom proslave šezdesetogodišnjice Programa Saveta Narodnog Otpora, rekli da je doista „nacizam pobeđen, zahvaljujući žrtvama koje su podneli naše sestre i braća iz Pokreta otpora i Ujedinjenim nacijama u borbi protiv fašističkog divljaštva. Ali ta pretnja nije potpuno nestala i naš bes protiv nepravde je ostao nesmanjen“.
Ne, ta pretnja nije potpuno nestala. Zato, neprestano pozivajmo u „istinsku nenasilnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja koji našoj omladini jedino nude potrošačko društvo, nipodaštavanje slabijih i kulture, opštu amnneziju i preterano međusobno takmičenje“.
Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:
STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI.
Stéphane Hessel
Rođen je u Berlinu 1917. godine od oca poljsko-jevrejskog porijekla i majke Njemice. Sa porodicom se preselio u Pariz kada je imao sedam godina. Tokom dvadesetih godina prošlog vijeka Esel je u Parizu upoznao avangardne umjetnike i filozofe. Poslije rata se obrazovao za diplomatu, a vlada ga je poslala na službu u sjedište UN u Njujorku. Esel je bio posljednji živi koautor Povelje o ljudskim pravima.
Diplomat i borac za ljudska prava. Studirao je na Ecole Normale Superieure gdje je, između ostalog, pohađao fenomenološke seminare Merleau-Pontyja. Nedugo prije njemačke invazije na Francusku, zajedno sa porodicom utočište pronalazi na Azurnoj obali kod Aldousa Huxleyja. Potom se pridružuje francuskoj vojsci, ali biva uhapšen u ratu. Uspijeva pobjeći iz zarobljeništva i nakon šest mjeseci dospijeva u London gdje se pridružuje Charlesu de Gaulleu i francuskom pokretu otpora.
Družio se sa ličnostima kao što je Nelson Mendela i tibetanski duhovnui vođa dalaj-lama, a poslije penzionisanja počeo je da se bavi humanitarnim radom.
Preživio je dva koncentraciona logora, a nakon Drugog svjetskog rata postaje diplomat te 1948. pomaže u izradi nacrta UN-ove Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Njegova knjiga Pobunite se! (2011.), koju je napisao u dobi od 93 godine, samo u Francuskoj je prodana u milion i pol primjeraka u pola godine, a prevedena je na više od 10 jezika. Umro je 27. februara 2013. godine.
Bitkoin (Bitcoin) može poslužiti kao alternativa dolaru, kaže libertarijanac i bivši američki kongresmen Ron Pol.
Zamislite svet u kome možete da kupite bilo šta u tajnosti. Nema banaka. Nema provizije. Bez brige da će inflacija danas obezvrediti vaš novac sutra.
Digitalna valuta Bitkoin obećava sve ove stvari. I, kako je još daleko dan kada će Bitkoin postići sva ova “bezbrižna saglasja“ – iako je njegova vrednost i dalje nesstabilna i još se uvek retko koristi – neki u ovu valutu polažu velike nade.
„Pojaviće se alternative za američki dolar a Bitkoin bi mogao biti jedan od njih „, kaže bivši američki kongresmen Ron Pol. Ako ljudi počnu da Bitkoin koriste masovno, “Ova će valuta ući u istoriju kao razbijač američkog dolara“, dodao je Pol.
Malo je verovatno da bi Bitkoin mogao odmeniti dolar ili druge valute koje kontroliše država. Ali, ona može poslužiti kao neka vrsta univerzalne alternativne valute koja je svuda prihvaćena širom sveta. Zabrinuti ste zbog inflacije vrednosti dolara? Samo “pretočite” vašu gotovinu u “bit-novčiće” i koristite ovu kiber valutu da njom, umesto dolara, plaćate vaše račune. Umorni ste od masnih provizija koje vam banke uzimaju za “servisiranje”kreditnih kartica? Bitkoin transakcije omogućavaju vam da zaobiđete banke. Čak i ekonomisti koji prihvataju moć centralnih banaka, kao što je profesor Univerziteta u Mičigenu Majls Kimbal, prepoznaju potencijal ove valute.
„Bitkoin zaista pokazuje da države i njihove vlade kasne za trendovima razvoja“, rekao je Kimbal. „To pokazuje da postoji potražnja za elektronskim ekvivalentom gotovine (koju posedujemo).“
Teško da je Bitkoin prvi pokušaj kreiranja takve digitalne valute kojom bi se poslovalo na međunarodnom nivou i preko svih državnih granica. E-bay, koji drži internet sistem plaćanja PayPal, planira da lansira globalni digitalni sistem plaćanja. Sve je veća podrška za koncept pod nazivom “seasteading“: plutajući gradovi u međunarodnim vodama, gde biznis i inovacije nisu zauzdani zakonima.
Milioni Afrikanaca, posebno u Keniji, jednostavno barataju uplatama-isplatama, prostom međusobnom razmenom SMS poruka. U širokoj upotrebi je i tzv. M-PESA sistem koji vam omogućava da zaobiđete banke i elektronski prenos gotovine. Neki kao obik valute čak koriste besplatne minute iz svog paketa mobilnog operatera.
Digitalno plaćanje čini kupovinu artikala međunarodno ravnomernijim procesom, jer ne postoje troškovi provizije prilikom zamene novca iz jedne valute u drugu, ne postoje komplikovani propisi banaka ili takse. Ona takođe omogućava realizaciju uplate-isplate u oblastima u kojima ne postoji pristup banci, ili gde nošenje gotovine može biti opasno.
Međutim, Bitkoin poseduje prednosti koje ostali digitalni platni sistemi nemaju. Transakcije ne zahtevaju imena već samo digitalni “ID novčanik” – što omogućava da Bitkoin transakcije postanu oblik razmene novca čija je privatnost veća od kreditnih kartica (pogledajte kako je iskopan “zlatni rudnik novca zvani Bitkoin”). Što je još važnije, sistem je dizajniran da proizvede sporo i stabilno snabdevanje Bitkoinima, što ga čini otpornijim na moguće gubljenje vrednosti preko npr. inflacije.
„Ovo je sveti gral za sve one koji veruju u slobodnija tržišta i valute“, rekao je njujorški libertarijanski ekonomista Adam Gari.
Ne postoje posredničke provizije to jest naknade za cirkulisanje i kretanje novca među korisnicima. Ovo je ‘portabl’ valuta koja je prenosiva – čak i beskonačno mali delići jednog Bitkoina – sve može da transferiše, direktno, u digitalne novčanike” drugih.
Koliko je Bitkoin još uvek nepoznat širokim narodnim masama, govori i priča kako je Bitkoin od devet miliona dolara sahranjen na deponiji.
Ali, ne očekujmo da vlade i banke dopuste da Bitkoin tako lako preuzme njihovo carstvo. Finansijske institucije će izgubiti posao ako prestanemo da koristimo njihove sisteme plaćanja, a centralne banke, poput američkih Federalnih rezervi, izgubiće svoju sposobnost da pomogne spororastućoj ekonomiji ili da ubrza ekonomsku aktivnost. Pol očekuje da će banke lobirati kod vlasti, ne bi li ova slomila Bitkoin.
„Vlade ispostavljaju apsolutni zahtev na monopol nad novac i kreditima. One ga se neće tako lako odreći,“ upozorio je Pol. „Biće teško da (sadašnje ustrojstvo) padne.“
Kimbal se nada da će političari zauzeti ne tako ratoboran pristup te da će, umesto toga, izabrati da se takmiče (sa Bitkoinom).
„Pretpostavljam da bi jedino oni mogli pokušati da slome Bitkoin, ali činiti to bilo bi veoma pogrešno“, rekao je Kimbal. „Vlade bi trebalo da stvaraju svoju verziju Bitkoina. A trebalo bi i da se postide jer je (već) nemaju.“
Ipak, svi se slažu kako bi obuzdavanje razvoja Bitkoina moglo poništiti one obećavajuće prednosti koje bi ova valuta imala za preduzetnike.
“Moramo uraditi poboljšanja našeg platnog sistema. Napredak čovečanstva zavisi od toga“, rekao je Mark Tornton, viši saradnik na Ludvig von Mises Institutu http://mises.org/, libertarijansku ekonomsku grupu iz Alabame.
Hoze Paljijeri, Njujork (CNN Money)
Voleo bih da probam lepe srpske jabuke, rekao je sebi tokom oktobarskog boravka u Beogradu Džon Ralston Sol, kanadski teoretičar, romansijer i esejista, i tako hotimice, pošto je pregledao nekoliko tezgi na kojima je uglavnom bilo industrijski proizvedenog uvoznog voća, stigao do glavne teme svojih teorijskih radova, posledica globalizacije. “Nemojte me shvatiti pogrešno, ne kažem da neko ne može poželeti da ovde proba novozelandsku ili jabuku proizvedenu u Francuskoj, ali ipak, nije li to greška sistema, ta opsednutost trgovinom radi trgovine u kojoj vi pomerate materijale iz jednog mesta u drugo bez jasne svrhe, a da niste proizveli ni veću zaposlenost, ni blagostanje, ni nova radna mesta, rečju, ništa od onoga što je bilo obećanje globalizacije? Da li je to rasizam, nacionalizam ili prosto zdrav razum da u Srbiji očekujete da vidite srpske jabuke?”
Teško je naći primer u istoriji da je jedan tako nepoznati proizvod toliko uticao na sudbinu jednog grada, kao hidraulični cement Kanvasa Vajta, bez kojeg ne bi bio izgrađen kanal Iri koji je obogatio Njujork i znatno unapredio poziciju SAD u svetu. Izumitelj, koji je ideju za svoj proizvod dobio putujući po Britaniji u ime njujorških vlasti, ali o sopstvenom trošku, nije mogao da naplati od proizvođača svoja patentna prava, pa je umro toliko siromašan da je njegova supruga morala da pozajmi novac za sahranu.
Njujork u drugoj polovini 18. veka nimalo nije delovao kao grad koji obećava, a kamo li kao najznačajnija svetska metropola u budućnosti. Štaviše, 1790. godine imao je svega 10.000 stanovnika, a Filadelfija, Boston pa čak i Čarlston bili su prometnije luke od njega. Istovremeno, država Njujork imala je jedan „višak“ koji je ozbiljno ograničavao njenu ekonomiju – planinski lanac Apalači, koji se protezao uporedo sa Atlantskim okeanom. Planine su predstavljale ogromnu komunikacionu prepreku, jer celom njihovom dužinom od 3.800 kilometara nije bilo prevoja koji bi omogućio prolazak.
U svakodnevnom životu to je bio toliki problem da se čak govorkalo kako bi stanovnicima iza planina bilo isplativije da osnuju zasebnu državu. Jer, zemljoradnicima je bilo jeftinije da svoje proizvode šalju nizvodno preko reka Ohajo i Misisipi do Nju Orleansa, a onda morem oko Floride pa na sever duž atlantske obale do Čarlstona ili neke od istočnih luka – što je bila razdaljina od gotovo 5.000 kilometara – nego da ih vuku 500 kilometara kopnom preko planina.
I onda je, 1810. godine, jedan čovek odlučio da taj problem reši po svaku cenu. Bio je to Devit Klinton, tadašnji gradonačelnik Njujorka, a ubrzo potom i guverner države. Predložio je da se izgradi kanal preko države do jezera Iri, tako da se grad Njujork poveže sa velikim jezerima i plodnom zemljom iza njih. Predlog je u javnosti momentalno ocenjen kao potpuno sumanut, jer kanal se morao kopati pijucima i lopatama, do širine od 12 metara, preko 584 kilometra surove divljine.
Projekat je zahtevao 83 prevodnice, a svaka je morala da bude duga 27 metara kako bi se savladale sve promene u visini terena. Nikada do tada nije građen kanal pred kojim je bilo toliko prirodnih i građevinskih prepreka. Povrh svega, u Americi u to vreme nije bilo nijednog inženjera koji je ikada radio na nekom kanalu. Po ovom pitanju izjasnio se i tadašnji američki predsednik Tomas Džeferson: „To će biti sjajan projekat za nekih sto godina, ali sada je takva ideja nešto što se graniči sa ludilom“.
Klintona nije podržao niko na saveznom nivou, pa je imao samo dva izbora: da sam tvrdoglavo nastavi sa poduhvatom ili da odustane. On i njegovi najbliži saradnici opredelili su se za tvrdoglavost. Izabrali su četiri čoveka – trojicu sudija i jednog školskog učitelja da završe posao. Jedino što je toj četvorici bilo zajedničko i kakva takva preporuka za zadatak koji im je poveren je što su imali određeno geodetsko iskustvo.
Pošto nisu imali mnogo znanja o gradnji kanala, posegli su za svom mogućom literaturom i krenuli u realizaciju po principu „najbolje se uči na greškama“. Srećom, sa eksperimentima nisu stigli da se razmašu jer se već na početku gradnje isprečio ogroman problem: nedostatak hidrauličnog cementa, koji je kanalu trebalo da obezbedi da ne propušta vodu. Projekat je predviđao da je potrebna količina od oko pola miliona bušela cementa, kako bi se osiguralo da kanal ne procuri ni na jednom mestu, što bi bila katastrofa za celu konstrukciju.
Niko nije imao rešenje za taj problem, dok se nije pojavio jedan mladi nameštenik u izgradnji kanala, po imenu Kanvas Vajt. On se dobrovoljno ponudio da o svom trošku otputuje u Englesku i vidi šta bi tamo mogao da sazna. Vajt je prešpartao više od 3.000 kilometara po Britaniji, razgledajući različite kanale i saznavajući sve što je mogao o njihovoj izgradnji i održavanju. Naravno, ono što ga je posebno zanimalo bilo je kako su graditelji uspeli da kanalima obezbede vodootpornost. Rešenje koje ga je najviše zainteresovalo bio je takozvani „rimski cement“, izum do kojeg je došao velečasni Džejms Parker.
Naime, britanskom svešteniku je palo na pamet da proizvede brzovezujući cement kakav su koristili Rimljani, oslanjajući se na neku staru recepturu. Na žalost, njegov cement nije bio naročito jak, i ukoliko se nije mešao sasvim precizno, raspadao se u grumenje. Stoga nije bio pogodan kao građevinski materijal, ali se ispostavilo da je veoma dobro delovao kao hidraulični cement – samo je trebalo da se upotrebi kao vodootporni malter. Amerikanac Vajt nije uspeo da sazna detalje od britanskog sveštenika, jer je Parker, koji je svoj izum zaštitio u nadi da će se obogatiti, shvativši njegove mane ubrzo prodao patent i – prilično ironično – odselio se u Ameriku gde je ubrzo umro.
Ipak, Kanvas Vajt nije odustao od zamisli da nešto slično može da „zamesi“ i od američkih materijala. Po povratku kući, eksperimentisao je sa raznim domaćim sastojcima i ubrzo formulisao smesu koja je delovala još bolje od Parkerovog cementa. Bio je to veliki trenutak u istoriji američke tehnologije, i Vajt je zaslužio da se zahvaljujući tom izumu proslavi i obogati. Ali to mu je priznato mnogo kasnije, kada više nije bio među živima. Ono što mu se desilo za života bila je jedna od najvećih nepravdi u istoriji „američkog sna.“ Naime, Vajtu su patenti davali pravo na 4 centa za svaki prodati bušel cementa, što je ionako bio mali iznos. Ali još gore od toga je što ni taj iznos nije dobijao, jer su proizvođači odbijali da sa njim dele svoju zaradu. Vajt ih je tužio sudovima, ali nije mogao da izdejstvuje da presude u njegovu korist budu izvršene. Zbog toga je postepeno potpuno osiromašio.
U međuvremenu, proizvođači su se obogatili na onome što je sada predstavljalo najbolji hidraulični cement na svetu. Zahvaljujući u mnogome upravo Vajtovom izumu, kanal je otvoren pre roka, 1825. godine, posle samo osam godina gradnje. Od samog početka to je bio pravi trijumf. Već prve godine, njime je zaplovilo više od 13.000 brodova, a jedan očarani očevidac je zapisao da su noću, „njihova poziciona svetla izgledala kao rojevi svitaca na vodi“.
Odmah po završetku kanala, trošak za transport jedne tone brašna od Bafala do Njujorka pao je sa 120 dolara na samo šest, a vreme prevoza smanjeno je sa tri nedelje na jedva nešto duže od sedam dana. Njujork se zahvaljujuči tome neverovatno obogatio. Njegov udeo u nacionalnom izvozu skočio je sa manje od 10 odsto 1800. godine na više od 60 odsto sredinom 19. veka. U istom periodu, stanovništvo mu je sa 10.000 poraslo na više od jednog miliona.
Američki istoričari nauke danas ocenjuju da je teško naći primer da je jedan tako nepoznati proizvod toliko uticao na sudbinu jednog grada kao hidraulični cement Kanvasa Vajta. Kanal Iri ne samo da je osigurao ekonomski primat Njujorka unutar Sjedinjenih Država već je znatno unapredio i poziciju SAD u svetu. Bez kanala Iri, Kanada bi imala idealan položaj da bude pokretačka sila Severne Amerike, sa morskim putem Svetog Lorenca kao prolazom do Velikih jezera i bogatog zemljišta iza njih.
Kanada je, ipak, prošla daleko bolje od Kanvasa Vajta, koji je iscrpljen i osiromašen pravnim bitkama za svoja patentna prava, koja nije uspeo da naplati, ozbiljno oboleo. Otputovao je na Floridu 1834. godine, sa nadom da će se tamo oporaviti, ali je ubrzo umro, toliko siromašan da je njegova žena morala da pozajmi novac za sahranu.
U Srbiji dominira društvena klasa D što upućuje na potencijal tržišta za robe niskog i srednjeg cenovnog ranga. Pristupanje EU moglo bi dovesti do rasta potrošnje srednje klase gde bi izdaci na obrazovanje, odmor i rekreaciju i komunikacije imali najveći uspon u narednih sedam godina.
Na putu na kojem je – od sukoba na Balkanu tokom 1990-ih ka tržišnoj ekonomiji – Srbija je zabeležila rast prihoda i povećanje potrošnje tokom perioda od 2006.-2011., ali svi koji imaju nameru da svoje robe i usluge plasiraju na ovom tržištu treba da vide računa o demografskom faktoru, odnosno o smanjenju ukupne populacije.
Na tržištu je dominantna društvena klasa D kojoj pripada dve petine punoletnih građana Srbije, što ukazuje na potencijal budžetskog potrošačkog tržišta. Društvena klasa D obuhvata domaćinstava sa bruto prihodom između 50 % i 100 % od prosečne bruto prihoda od svih pojedinaca koji imaju 15 i više godina. Godišnji bruto prihod se odnosi na prihod pre oporezivanja i izdvajanja za doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje i uključuje prihode iz svih izvora (zarade iz radnog odnosa , ulaganja, i primanja iz drugih izvora, uključujući doznake).
Moguće otvaranje pregovora sa u EU u 2014. trebalo bi da doprinese boljem raspoloženju kako među investitorima tako i među potrošačima, i utiče na povećanje potrošnje širom zemlje.
Raspoloživi dohodak po glavi stanovnika i potrošnja po glavi stanovnika zabeležili su skok od 16.3% i 10.% respektivno u periodu 2006-2011 i dostigli sumu od 341.653 dinara (4.659 dolara) i 338.643 dinara (4.618 dolara) respektivno na kraju perioda, uporedo sa snažnim rastom srpske ekonomije pre izbijanja krize 2008-2009;
Prema podacima za 2011. godinu, građani u svojim tridesetim i ranim četrdesetim godinama bili su demografska grupa koja je imala najveći prosečni bruto prihod; građani između 35 i 39 godina prosečno su zarađivali 626.994 dinara (8.550 dolara). Njih sledi starosna grupa između 40 i 44 godina starosti, sa 607.610 dinara (8.286 dolara), a iza njih su na trećem mestu oni između 30 i 34 godine sa 596.974 dinara (8.141 dolar);
U Srbiji dominira društvena klasa D kojoj pripada skoro 2,6 miliona ljudi, što čini 41,3% stanovništva starijeg od 15 godina u 2011, i ukazuje na široki sloj kupaca roba niskog ili srednjeg cenovnog razreda. Građana Srbije u klasi A je u 2011. bilo 485.200, ili 7,9% od ukupnog broja stanovnika starijih od 15 godina. U ovoj klasi su demografski dominantna grupa građani stariji od 65 godina;
Srpska srednja klasa se sastoji od domaćinstava čija se primanja kreću između 75,0% i 125% prosečnih prihoda. Broj njenih pripadnika opao je u periodu između 2006. i 2011. za 2,5%. Toj grupi je pripadalo 834.100 domaćinstava ili 32,5 % od ukupnog broja domaćinstava u 2011. Domaćinstva srednje klase predstavljaju obećavajući segment potrošača jer ovaj sloj želi da poboljša svoj životni standard, uz povećanje svoje diskrecione potrošnje (potrošnje na luksuznu robu i usluge) u oblastima kao što su putovanje, obrazovanje i komunikacija;
Očekuje se da u periodu između 2013. i 2020. ukupna potrošnja potrošača snažno porasti za 14,6 %, te da će, poduprta ekonomskim rastom, realno dostići tri triliona dinara (33.4 milijarde dolara) u 2020. Potrošnja na obrazovanje, odmor i rekreaciju i komunikacije će imati najveći rast unutar ukupne potrošnje tokom perioda 2013-2020, sa rastom od 28,6% , 22,8% i 20,8%, respektivno u realnoj vrednosti.
U 2011. godini, 10,0% domaćinstava koja najviše zarađuju (decil 10) potrošila je 5,8 puta više od 10,0% najsiromašnijih domaćinstava (decil 1), dok je njihov godišnji raspoloživi dohodak bio 11,1 puta veći, što je nasleđe egalitarističkog sistema iz socijalističkog perioda.
Euromonitor Serbia Trends* izveštaj je sastavljen pre donošenja mera štednje u drugoj polovini godine.
Uprkos propalim istraživanjima, slučajevima da pronalazači sve pronađene dragocenosti izgube na sudu, i računicama brojnih naučnika da se potrage za blagom, a naročito pod morem, ne isplate – sve je više amaterskih i profesionalnih lovaca na izgubljena blaga. Prvi se oslanjaju na prosečan detektor metala i mnogo više na sreću, a drugi na najsavremenije tehnologije, uključujući i satelite.
Najpoznatiji i najefikasniji lovac na potonula blaga, ribar Mel Fišer, počeo je svoju „tragačku karijeru“ izvukavši iz morske dubine oko 2.000 najređih kraljevskih novčića s početka 18.veka, za čiji pronalazak je bio nagrađen svotom od 25.000 dolara. Ubrzo je osnovao kompaniju „Srećni rudnik“ koja je sedamdesetih godina prošlog veka brojila preko 1.000 akcionara, među kojima je bila i glumica Ingrid Bergman, a vrednost akcija premašila je pola miliona dolara. Još jedan primer srećnih oklonosti je slučajan pronalazak statue zlatnog Bude, teške čak celu tonu, na građevini u predgrađu Manile na Filipinima. Statua je prodata Metropoliten muzeju u Njujorku za 486 miliona dolara, iako je vrednost procenjena na čak 600 miliona dolara.
Na području Velike Britanije poslednjih godina zapažen je priličan rast amaterskih lovaca na blago. Zaposleni u Britanskom muzeju kažu da se broj otkrivenog zlata i srebra povećao za 12,6% u prethodnih godinu dana – sa 40.000 prijavljenih pronalazaka 2004/2005. godine na čak 60.000 samo tokom prethodne godine. Eksperti ovakav porast objašnjavaju sve većom popularnošću detektora metala, među kojima oni prosečnog kvaliteta mogu da se nabave za samo 80 američkih dolara (iako je Savet arheologa Velike Britanije 70-tih godina vodio ozbiljnu kampanju protiv njihovog korišćenja), i zakonske obaveze lovaca na blago da svoje pronalaske prijave, pri čemu im se isplaćuje adekvatna nadoknada. Zanimljivo je da se britanski zakon znatno razlikuje od francuskog, gde vlasnik poseda na kome je blago pronađeno postaje i njegov jedini vlasnik. Vrednost bilo kog predmeta starog preko 300 godina procenjuje specijalni komitet britanske vlade, a najvrednije otkriće u Engleskoj do sada je retka ogrlica iz gvozdenog doba procenjena na 350.000 funti, pronađena u blizini Njuarka.
Ipak, u istoriji tragačke groznice za izgubljenim riznicama mnogo su češće dugogodišnje i do sada neuspele potrage, među kojima su i one za Semiramidinim visećim vrtovima u Vavilonu, El Doradom, Faberžeovim jajima, grobnicom Džingis Kana, nestalim dragocenostima iz Drugog svetskog rata, nebrojenim potopljenim galijama, rudnicima zlata, kao i za riznicom engleskog kralja Džona čija se vrednost procenjuje na preko 70 miliona američkih dolara, dok se o misterioznom blagu Nibelunga i dalje vode naučne rasprave. Trenutno je aktuelno iskopavanje na severu Indije oko utvrđenja iz 19.veka, pošto se jednom popularnom hinduističkom svešteniku u snu javio bivši kralj, rekavši mu gde je sakrio dragocenosti vredne skoro 50 milijardi dolara. Holandski muzičar i reditelj Leon Gizen, trenutno radi na otkrivanju zakopanog nacističkog blaga, za koje se veruje da pored zlata krije i brojne dijamante, a o kom godinama kruže glasine. On, naime, veruje da je otkrio lokaciju dešifrovanjem jedne kompozitorske partiture.
El Dorado, koji neprestano očarava i izluđuje arheologe i naučnike, izgubljeno je blago Inka davne 1572. godine, čija je vrednost procenjena na 10 milijardi dolara. Satelitski snimci napravljeni 2009. na području Brazila probudili su ponovno interesovanje arheologa i istoričara da dokažu da izgubljeni grad Inka Paititi nije samo puki mit. Takođe, potraga za zlatnom sobom poznatom kao „Amber room“, remek delom barokne umetnosti poslednji put viđenom u Kalinjingradu 1943. godine, i dalje ne jenjava. Ništa manje popularna su brojna podvodna istraživanja potopljenih starih galija. Jedna od najaktuelnijih potraga je za portugalskim brodom „Flor de la mar“, za koji se pretpostavlja da je u sudaru sa grebenima Sumatre 20. novembra 1511. sa sobom pod more odneo preko 54 kilograma zlata, od kojih se svaki kilogram procenjuje na vrednost od 50.000 dolara.
Za grobnicom legendarnog mongolskog osvajača Džingis Kana traga se okviru istraživačkog projekta „Dolina kanova“ koji je započet 2009. „National geographic“ je od samog početka pomagao projekat koristeći moderna digitalna sredstva iz različitih disciplina, poput digitalne arheologije i fotografije na samom lokalitetu, aero-snimanja, elektro-magnometra, geomagnetskih istraživanja poput radara koji prodire ispod površine zemlje, kao i nedestruktivnog ispitivanja osobina materijala. Tim istraživača je tokom 2010. dvostruko povećan, kako bi se istražila oblast od 3.000 kvadratnih metara. Za podvodne ekspedicije tehnološka inovacija jeste „Rapid diver System“, koji podrazumeva fleksibilniju i znatno lakšu ronilačku opremu, kao i ICARAD sistem koji predstavlja jedinstven interaktivni kompjuterski program za precizna i profesionalna podvodna merenja i koji u sebi sadrži i programe Access, AutoCAD, Excel, Word i Corpscon. Tehnologija je do te mere uznapredovala da pojedini istraživači planiraju da oprobaju satelit koji bi im omogućio da najnovije informacije i podatke ažuriraju i postavljaju na mrežu direktno sa mesta događaja, džungle na primer.
Na pitanja o ukupnoj vrednosti predmeta i novca koji leži u potopljenim brodskim olupinama, većina naučnika se ne izjašnjava, dok neki malo odvažniji spominju brojku od 60 milijardi dolara. Konačan broj potopljenih galija ostaje nepoznat kao i njihove lokacije, što zbog pomeranja tla tokom godina, a što zbog neadekvatnih i nepreciznih mapa koje su pravljene u prošlosti. Stoga mnogi naučnici smatraju da kompletan proces istraživanja (koji kod podvodnih istraživanja može trajati desetinama godina zbog vremenskih uslova i nepredvidivih voda), od lociranja, preko pronalaska, do procenjivanja i konačno smeštanja blaga u neki od muzeja ili privatnih kolekcija, često nije isplativ. Oprema koja je neophodna za kvalitetno istraživanje više je nego skupa – za svaki dolar zakopan u mulju i pesku već je potrošeno 10 dolara na kopnu. Dalje, postavlja se pitanje: šta od pronađenog pripada pronalazačima? Kako sav trud u tom pogledu može biti uzalud pokazuje primer iz 2007. godine, kada je jedna od najpoznatijih američkih kompanija za podvodna istraživanja „Odyssey Marine Exploration“ na sudu izgubila svo spaseno srebro i zlato sa potopljene španske galije „Nuestra Señora de las Mercedes“. Vrednost blaga procenjena je na 500 miliona dolara.
Nesumnjivo je da svi pronađeni predmeti imaju za arheologe i istoričare neprocenjivu vrednost, bilo da je u pitanju zlatnik, flaša starog brendija ili običan ekser. Ipak, najvrednija otkrića blaga vezana su za egipatski svet i Dolinu kraljeva u Luksoru. Najveći nalaz je grob kod Dar el Salama iz koga su izvučene dragocenosti vredne tadašnjih 15.000 funti, a čija današnja vrednost premašuje 3 miliona. Sve dragocenosti koje nisu ukradene čuvaju se u muzeju u Kairu. Interesantno je da se cena arheoloških blaga i predmeta može čak udvostručiti, u zavisnosti od toga da li postaje vlasništvo muzeja ili odlazi u privatne kolekcije. Zato, uprkos svim otežavajućim okolnostima, čini se da zanat „kopača zagonetki“ – koje, kada se reše, pored slave mogu doneti i značajne sume novca – nimalo ne gubi na popularnosti.
Katarina Marinković
Biznis Top 2012/13
Veliki broj poslodavaca pokušava da radnim ugovorima obori najamninu. To može voditi ozbiljnoj podeli na tržištu rada: na kraju dolazi do opšteg pada najamnina. U pogledu zakonske regulacije, ovde politika bespomoćno zaostaje.
Ponekad se visina prihoda može prepoznati već prema radnom odelu. Na primer, u supermarketu: zaposleni, koji razvrstavaju robu po regalima i pri tom nose jaknu sa imenom samog supermarketa, kao što su Rewe ili Edeka, zarađuju najčešće oko 11 eura po satu. Kolege koje stoje malo dalje kod regala i nose jaknu sa logom eksterne firme, dobijaju nešto malo više od polovine tog iznosa, oko 6 eura po satu.
Ista vrsta rada, ali manje novca – ovo čarobno obaranje nadnica je moguće kroz takozvane radne ugovore, koji od pre nekog vremena postaju sve popularniji medu poslodavcima. Na primer, osoblje zaduženo za popunjavanje regala se ne angažuje direktno od strane supermarketa, vec od strane podizvođača. Ove eksterne firme sklapaju ugovore sa supermarketima o popunjavanju regala. I klanice i lanci drogerija sve češće angažuju svoje zaposlene preko eksternih firmi i radnih ugovora.
Razlog: radnici zapošljavani preko posredničkih agencija, koji su ranije bili vrlo rado angažovani od strane poslodavaca, postali su u međuvremenu skupi za njih. Od početka 2012. godine je na snazi uredba o minimalnoj nadnici za radnike angažovane preko posredničkih agencija, koja iznosi 8,19 eura na zapadu t.j. 7,50 eura na istoku Nemačke. Osim toga, ovi radnici mogu biti angažovani samo na određeno vreme (ne bi li se tako onemogućila potpuna zamena redovno zaposlene radne snage radnicima angažovanim preko posredničkih agencija – prim.prev.). Stručnjaci za pitanja rada i zapošljavanja se još uvek spore gde se tačno nalazi ta granica, ali u svakom slucaju, preduzeća više ne smeju da dugoročno angažuju ovu vrstu radne snage.
Osim toga, u okviru pogađanja oko tarifa za ovu vrstu radnika (nem. Leiharbeiter) poslodavci su ostali bez jednog vrlo ugodnog sparing partnera. Naime, demohrišcanski sindikat CGZP je sa poslodavcima godinama sklapao (za poslodavce) vrlo povoljne tarifne sporazume, zbog čega je Savezni sud za pitanja rada ovom sindikatu oduzeo pravo da pregovara o tarifama. Od tog vremena sa poslodavcima o tarifama pregovaraju popuštanju manje skloni sindikati. Zbog toga su mnogi poslodavci izgubili volju da angažuju ovakvu vrstu radne snage.
Radni ugovori predstavljaju dobrodošao put za izlazak iz ove situacije. U njima ne postoji odredba o minimalnoj nadnici, a osim toga tu je još jedan raspoloženi demohrišćanski sindikat: DHV, koji je ranije predstavljao deo sindikata CGZP. Sa udruženjem poslodavaca »Instore und Logistik Services« ovaj sindikat je sklopio tarifni ugovor, kojim je predviđen minimalac od 6,63 eura na Zapadu i 6,12 na Istoku.
To svakako nije u interesu zaposlenih. »Da se pretpostaviti da u članstvu DHV-a nema radnika zaduženih za popunjavanje regala, koji bi onda odobrili ovoj organizaciji da za njih izdejstvuje minimalac od šest eura«, kaže Peter Šuren (Schüren), profesor radnog prava na univerzitetu u Minsteru.
Tako je na dnu tržišta rada nastala nova niša sa ekstremno niskim najamninama. To nije problem samo za zaposlene pri eksternim firmama-podizvođačima, koji za 6 eura po satnici moraju popunjavati regale ili seci meso. Podela tržišta rada na redovno zaposlene, zaposlene preko agencija za posredovanje (koji rade za minimalac) i radnu snagu angažovanu preko radnih ugovora, koja radi za nadnice manje od minimalnih, nanosi štetu svim zaposlenima. Redovno zaposleni takode vrlo teško mogu izdejstvovati bilo kakvo povecanje nadnica, kada njihovi šefovi za deo radne snage placaju znatno manje. »Oni se moraju pribojavati da ce biti zamenjeni radnom snagom angažovanom preko agencija ili preko radnih ugovora«, navodi profesor radnog prava iz Bremena Vofgang Dojbler (Wolfgang Däubler). »Jeftina konkurencija se nalazi pred vratima i ako se ova vrata ne drže zatvorenim putem stroge regulacije, ona ulazi u polje rada i to za posledicu ima smanjenje broja redovnih radnih mesta«. I politicarka iz partije Zelenih, Beate Miler-Gemeke (Beate Müller-Gemmeke) strahuje, da ce se »zaposleni podeliti«.
Zeleni i Levica želeli su da ovaj problem bude zakonski regulisan još u toku proteklog leta, ali je njihova zakonska inicijativa propala. Sada, u izbornoj godini, ova tema ima vecu težinu. SPD je upravo predstavio jedan predlog zakona, kojim bi se trebala suzbiti zloupotreba radnih ugovora. I Levica je odmah istupila sa slicnim predlogom. Cak i ministarstvo rada Ursule fon den Lejen (von den Leyen) namerava da na jednom simpozijumu sa sindikatima, poslodavcima i ekspertima analizira ovu temu. »Tu vidimo potrebu delovanja«, kaže jedna glasnogovornica ministarstva.
Politicke partije su do sada ipak zaostajale za dovitljivim poslodavcima. To pokazuje i predlog zakona SPD-a. Drugovipredlažu uvodenje sedam kriterijuma, pomocu kojih sudovi za radne sporove mogu jednostavnije prepoznati zloupotrebu radnih ugovora. Prilikom sklapanja jednog pravog radnog ugovora, podizvodaci moraju preuzeti kompletnu organizaciju rada, što podrazumeva i prisustvo poslovoda iz firme-podizvodaca na licu mesta. Ako jedna firma jednostavno pošalje svoju radnu snagu u supermarket, a onda poslovoda supermarketa odreduje ko koji regal i kada treba da popuni, onda nije rec o radnom ugovoru, vec o jednoj vrsti posrednickog angažmana, za koju mora biti isplacena minimalna najamnina. Upravo ovu granicu SPD želi da ucini jasnijom.
»Ovim merama se profesionalci u ovim branšama ne mogu zaustaviti«, kaže Volfgang Dojbler. »Oni mogu sve tako organizovati, da se nikakva zloupotreba ne može sudski dokazati«. Dovoljno bi bilo da eksterna firma pošalje svoju radnu snagu i sa njima jednog poslovodu. »Onda taj poslovoda dobije od poslovodstva supermarketa uputstva o tome koje zadatke treba obaviti i jednostavno prosledi ta uputstva dalje zaposlenima na popunjavanju regala«.
»Postoji velika odlucnost za nalaženjem rupa u zakonskoj regulativi«, jasno kaže predstavnica Zelenih Beate Miler-Gemeke. Na kraju ce to biti jedna utakmica izmedu dampinga najamnina i zakonske regulacije.
Iz tog razloga i strucnjak za radno pravo Peter Šuren ne drži mnogo do SPD-ovog predloga. »Taj je predlog napravljen na brzinu i na kljucnim mestima pruža vrlo malo«. Umesto beskorisnih pomoci za razgranicavanje razlicitih vrsta rada, trebalo bi se bolje zabaviti suštinom problema: »radna snaga je u mnogim branšama ekstremno loše placena«, kaže Šuren.
Pri tome mogu pomoci, na primer, uvodenje jedne opšte važece minimalne najamnine ili strožija kontrola sindikata koji obaraju nadnice, kao što je spomenuti DHV. I kelnski strucnjak za radno pravo Ulrih Prajs (Ulrich Preis) zahteva jedno sveobuhvatno rešenje. »Dobro stanje na nemackom tržištu rada je dobrim delom zasnovano na velikom prekarnom sektoru«, navodi. »Politika bi se morala u osnovi zapitati: da li je rad po bilo koju cenu zaista uvek bolji od nezaposlenosti?«
Lenz Jacobsen, Maite Buhse
Preuzeto sa sidikalizam.org
Nemačka je tokom tranzicije zemalja istočne i centralne Evrope odigrala važnu ulogu u transformaciji njihovih industrija u tehnološki napredne i konkurentne motore privrede. Da li bi se tako nešto moglo dogoditi i kod nas? Da, pokazuju uspešni primeri, ali ih je za sada premalo – većina nemačkih privrednika se ovde bavi prodajom ili proizvodnjom baziranoj na prostom manuelnom radu. Za firme koje bi možda izmestile ili napravile razvojna odeljenja u Srbiji od ključnog značaja su srednjeročni i dugoročni faktori koji utiču na poslovni ambijent.
Jaka industrija, oslonjena na automobilsku i mašinsku, dostupna energija iz obnovljivih izvora i dinamičan IT sektor: tako ekonomisti i političari rado zamišljaju Srbiju u bližoj ili daljoj budućnosti. Nemačka privreda je takva dan-danas a, sudeći prema iskustvima ostalih zemalja koje su prošle kroz tranziciju, značajno prisustvo nemačkih firmi pomaže da i država-domaćin preuzme makar deo nemačkog modela poslovanja.
Krajem devedesetih, čak 30% ukupnih stranih direktnih investicija u Češku, Mađarsku i Hrvatsku bile su poreklom iz nemačkih firmi, dok je u Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj svaka četvrta investicija bila poreklom iz Nemačke. Istraživači Odeljenja za ekonomiju Univerziteta u Minhenu (LMU), u potrazi za odgovorom na pitanje kakav je konkretan efekat nemačkih investicija u zemljama u tranziciji, anketirali su 420 kompanija koje su između 1989. i 2001. sprovele 1050 investicionih projekata širom istočne Evrope. Istraživanje je pokazalo da je čak 70% projekata finansirano sopstvenim sredstvima ili zaduživanjem kod nemačkih banaka, što znači da dug nije nagomilavan kod „domaćina investicije“. Takođe je ustanovljeno da su, prilikom preuzimanja preduzeća, nemačke firme plaćale višu cenu za kapital nego domaće – zato što su očekivale da će ostvariti veći cash-flow. Tragajući za odgovornom na pitanje odakle razlika u cash-flow, autori Darin, Lorentowicz i Raubold pokazali su da će kompanija u istočnoj Evropi koja radi po nemačkom sistemu i koja ima nemačko rukovodstvo sigurno biti uspešnija od svojih komšija-konkurenata. Tajna je u transferu tehnologije koji nemačka preduzeća obezbeđuju, i to tehnologije koju je teško kopirati i imitirati, a takmacima je u proseku bilo potrebno više od godinu dana samo da uhvate korak sa nemačkom kompanijom koja je uvela tehnološku novinu.
Nemačka je, prema podacima Privredne komore Srbije (PKS) i Narodne banke (NBS), među vodećim investicionim partnerima Srbije. Između 2005. i 2010., nemački investitori uložili su 983,3 miliona evra (što Nemačku stavlja na visoko 4. mesto među zemljama iz kojih dolazi najviše stranih direktnih ulaganja) da bi do kraja avgusta ove godine ta suma dostigla 1,6 mlrd EUR.
Globalna finansijska i ekonomska kriza, procenjuju u PKS, nije značajnije negativno uticala na dalji priliv nemačkih investicija u našu zemlju a interesovanje ne jenjava u oblasti autokomponenti, rudarstvu i energetici, poljoprivredi i zaštiti životne sredine, ali i u domenu rekonstrukcije i izgradnje infrastrukture. Sa druge strane, ako je nekoliko godina unazad (i pre rekonstrukcije aktuelne Vlade) podrška reindustrijalizaciji u javnosti bila više deklarativna, danas, kada građani traže obnovu fabrika i otvaranje novih radnih mesta, ona praktično predstavlja mantru svakog iole značajnijeg političara.
U Srbiji, pri tome, trenutno posluje 370 nemačkih kompanija, a rezultati postignuti u izvozu i povećanju međusobne robne razmene već ohrabruju: u 2008. je postignuta rekordna vrednost međusobne trgovinske razmene od 3,84 mlrd dolara, ali je rekordan bio i deficit na našoj strani od 1,56 mlrd dolara. U prvih 7 meseci ove godine, prema podacima PKS, ukupna vrednost razmene bila je 2,26 mlrd a naš deficit samo 283 miliona dolara, dok je stepen pokrivenosti uvoza izvozom dostigao rekordnu vrednost od čak 77,8%.
Partnerstvo sa nemačkom firmom jedan je od načina da se poboljšaju performanse domaćih preduzeća i podigne produktivnost domaće privrede, a upravo takvu priliku na našem tržištu pružio je Siemens, tvrdi generalni direktor Siemens Srbija Tihomir Rajlić. „Odlučili smo da upravo u Srbiji potražimo svoje buduće dobavljače, partnere koji će moći da računaju na dugotrajne i stabilne ugovore i na mogućnost da, sarađujući sa nama, uđu u savremeni svet proizvodnje” kaže za BiF Rajlić. “Više od 250 preduzeća iz Srbije odazvalo se na naš poziv da učestvuju na našem sajmu dobavljača. Vrednost serijske proizvodnje 90 komponentni koje su im tada predstavljene iznosi 10 miliona evra, a siguran sam da će se kasnije i udvostročiti. Simensova fabrika za proizvodnju vetrogeneratora u Subotici ovog septembra obeležila je 10 godina svog postojanja, a podatak da svaku četvrtu vetrenjaču u Evropi pokreće generator iz Subotice potvrda je uspešnosti fabrike i rada i zalaganja zaposlenih u njoj”.
U Subotici posluje i Norma grupa, koja je u 2011. otvorila fabriku autokomponenti. Kako nam je rekao direktor Ivan Velimirović, ako domaća kompanija želi da radi kao nemačka, mora svojim partnerima i klijentima da obezbedi visok kvalitet proizvoda i usluga: „To važi za robu koju firma isporučuje, za dostavu koja mora biti pravovremena, a odnosi se i na transparentnost i dostupnost informacija u odnosu sa klijentima. Srpske kompanije bi, takođe, trebalo da usvoje sistem rukovođenja kome je kvalitet na prvom mestu kao i da razvijaju konkurentnost kako bi postali važni igrači na evropskom tržištu industrijskih proizvoda. “Zahvaljujući domaćim „Nemcima“ u našoj industriji, poput surduličkog Knauf Insulation, osvajaju se i obično nedostižna tržišta, barem kada je industrijska roba u pitanju: Knauf Insulation iz Srbije kamenu vunu izvozi u Kinu, a letos je po prvi put svoj proizvod plasirao u Saudijskoj Arabiji.
Prema Anketi o poslovnom okruženju u Srbiji za 2012. godinu koju je sprovelo Nemačko – srpsko privredno udruženje (DSW), čak 91% nemačkih kompanija koje posluju u našoj zemlji izjasnilo se da bi ponovo investiralo u Srbiji, što je odličan rezultat u poređenju sa, recimo, Bugarskom, gde je ovo istraživanje u istom periodu pokazalo da 35% nemačkih firmi ne bi ponovo ulagalo u toj zemlji zbog neefikasne administracije, manjka pravne sigurnosti i transparentnosti u javnim nabavkama, korupcije i loše infrastrukture. Nemačke firme su, što se regiona tiče, najprisutnije u Rumuniji, gde ih posluje čak 19 hiljada.
Milan Vučković iz DSW upozorava da se Srbija za pažnju nemačkih investitora ne takmiči samo sa komšijama u regionu i da joj teško idu na ruku poruke nekih zvaničnika da su strani investitori razmaženi ili da dobijaju prevelike subvencije: “Šta bi oni koji kritikuju sistem subvencionisanja, koji uzgred budi rečeno funkcioniše i u Nemačkoj, rekli na podatak da će ove godine u Slovačkoj, koja je manja od Srbije, samo tri najveća investitora dobiti subvencije u vrednosti od 33,6 miliona evra? Naravno da se svi bore za nove investitore, i ako Srbija reši da ukine subvencije pokazaće da je njena politika prema stranim investitorima promenljiva kategorija pa će opet strane kompanije da nas obilaze u širokom luku“.
Vučković kaže da bi država, ukoliko zaista želi da popravi poslovni ambijent, morala da radi na stvaranju zdravog konkurentnog tržišta, istrebljenju korupcije, iskorenjivanju tzv. nelojalne konkurencije, izradi modernog Zakona o radu, smanjivanju glomazne administracije i poreza koji opterećuju mala i srednja preduzeća.
Rešavanje tih pitanja, prema mišljenju Aleksandera Grunauera iz nemačke organizacije GIZ, moglo bi da dovede novu vrstu nemačkih ulagača: „Istina je da se veliki deo nemačkih privrednika u Srbiji bavi prodajom svoje robe ili jednostavnom manuelnom proizvodnjom koja zapošljava ljude nižeg formalnog obrazovanja. Za takve proizvođače je povoljna cena radne snage sigurno jedan od ključnih faktora za investiranje. Za firme koje bi možda izmestile ili napravile razvojna odeljenja u Srbiji od ogromnog su značaja srednjeročni i dugoročni faktori koji utiču na poslovni ambijent: pravna sigurnost, obrazovani sistem koji osigurava visoko obrazovane ljudske resurse od značaja za tu industriju i zakonodavstvo koje reguliše radne odnose koje je kompetitivno sa alternativnim destinacijama za takve investicije”.
Nemačko-srpsko privredno udruženje i Privredna komora Srbije slažu se da ima puno neiskorišćenih potencijala za povećanje saradnje domaćih i nemačkih kompanija, i to u proizvodnji autokomponenti, poljoprivredi i vodoprivredi ali i u energetici. Upravo se, međutim, kod pitanja iskorišćavanja obnovljivih izvora energije, prema rečima Milana Vučkovića, pokazalo kako ne treba nastupati kada su u pitanju nemački investitori: „Kada je potencijalnim investitorima iz Bavarske nedavno predstavljen Vladin plan o obezbeđenim investicionim kapacitetima Srbije do 2020. a koje država subvencioniše, pomenuto je od strane predstavnika države da to znači da je za vetroenergiju, primera radi, 500 MW, za biomasu 100 MW, za biogas 30 MW a za solarnu energiju samo 10 MW, pri čemu je rečeno da su ti kapaciteti već „rezervisani“ dakle, nema više mesta za bilo kakve investicije u tom sektoru. Na to je jedan od nemačkih gostiju, koji je aktivan upravo u toj branši, postavio logično pitanje: „Da li to u Srbiji imate toliko više vetra od sunca?“ Za tog potencijalnog nemačkog ulagača dilema je veoma jednostavna: “ili je tržište otvoreno, bez razlike, za sve zainteresovane strane investitore ili- nije.“ Prema Vučkovićevim rečima, ne treba zaboraviti da je realna strategija razvoja zemlje u domenu obnovljivih izvora energije veoma značajna za budući razvoj privrede. A Rumunija je u prošlog godini privukla 1,5 mlrd evra nemačkih investicija upravo za projekte korišćenja energije vetra.
Milica Rilak
Biznis Top 2012/2013
Odluka kineskih kompanija da ostvare svoje prisustvo u Srbiji ima strateški karater jer Kinezi našu zemlju vide kao jednu od odskočnih dasaka za tržište Evropske unije. Za domaće kompanije ona nije ništa manje značajna jer daje šanse za razvoj i jačanje domaće ekonomije kroz saradnju na implementaciji zacrtanih i razvijanju novih projekata. Što se naše ekonomije tiče, kineske investicije su se pojavile kao alternativa evropskim ulaganjima kojih od 2009. godine ima sve manje pa je njihov značaj u trenutku kada na tržištu kapitala ima sve manje evropskog novca adresiranog na Srbiju time još veći.