Reprint

Umjesto da Meisterschaft pokušava namamiti na besplatno ljetovanje, možda bi dubrovački gradonačelnik mogao ugostiti autobus iz Minska…

Petak je, prvi kolovoza, usred rahle užurbane kolone, među autima stranih registracija, vozim se na more. Ostajemo samo dva dana vikenda, a ja se sjećam prvoga kolovoza od prije tačno trideset godina, bila je srijeda, i ja sam isto ovako putovao prema moru. Samo što je grad iz kojeg sam pošao bio drugi, i nisam išao na dva dana nego na petnaest mjeseci. Prije ponoći, prvoga augusta 1984, morao sam se javiti u Uble, na otoku Lastovu, na odsluženje vojnoga roka. Putovao sam autobusom, a svud okolo bila je ista ova gužva, tisuće automobila, s malim i velikim obiteljima koje su pošle na more. A ja, nesretnik, u vojsku. Sedamdeset godina ranije, koji dan nakon prvoga kolovoza, tako je moj djed išao u Veliki rat.

Prije trideset godina na more su putovali svi. Ljudi bosanskih, srbijanskih, vojvođanskih registarskih tablica jatili su se oko Bugojna i Donjeg Vakufa, zastajali po krajputaškim birtijama da rashlade svoja vrela čela, sigurni u sebe jer znaju kamo idu, jer su svoji na svome i ništa im se loše ne može dogoditi. Među njima, plahovitiji, nesigurni u staze i bogaze i davno probijene turske drumove, pomiješani s domaćima putovali su Nijemci, Čehoslovaci, Madžari, Poljaci. Nije davno bio Drugi svjetski rat, neki od turista sjećali su se ovih šuma. Ali prvog augusta 1984, usred turističkih migracija, dok sam, najsamiji na svijetu, išao u vojsku, činilo se da je rat daleko od nas, na Bliskom istoku, u Gazi i u Libanonu, a nama ostaju samo herojska sjećanja i jedna u nizu sjajnih turističkih sezona.

Danas je drukčije. Domaći rijetko idu na more. A i pojam domaćih se dramatično suzio i sveo na Zagreb i širu okolicu. Svi drugi su stranci, Srbi i Bosanci. A oni, ako im je još ostalo novca, putuju danas na gostoljubivija mora, u Crnu Goru, Tursku, Grčku. Više nema ni Nijemaca koji bi se sjećali ovih šuma iz 1943. Turizam se pretvorio u nacionalnu mistiku, u transcendentalno, zaumno dozivanje bogatih stranaca, da dođu i ostave nam svoje novčanike, crne ili barem zlatne kreditne kartice; na turizam se svela nacionalna ekonomija, pa se kao najstrašnije od svih strašnih pitanja nad glavama Hrvata, kao prorokov glas nad kamenom pustinjom, uzdiže ovo: a šta ako gosti jednom ne dođu? Šta ako jednoga prvog kolovoza na hrvatskim cestama nikoga ne bude? Nije to pitanje na koje bi se odgovaralo među ljudima, u širem društvu ili na televiziji, kod Đure Tomljenovića. To je pitanje koje danas stoji između Hrvata i dragoga Boga. Gospod Bog je, a ne nekakva ženskica, direktor Hrvatske turističke zajednice. On je, a ne onaj nekakav Lorencin, Milanoviću jedini prihvatljiv član jedine preostale antifašističke stranke u Hrvatskoj, nadležan za sudbinu hrvatskoga turizma.

Nama trebaju bogati gosti. Mi smo za elitni, a ne za masovni turizam. Čuju se već dvadesetak godina vlahušići i karavlahušići, lokalni primorski šerifi i domoljubni razbojnici, doktori turizma i vlasnici apartmana s balkonima bez ograde i stepeništima koja vode prema nedograđenom trećem katu, pokazujući otvoreni prezir prema svim tim istočnoeuropskim siromasima koji su prije trideset godina dolazili ljetovati u Dalmaciju. Neće oni Ruse, Čehe i Poljake, neće ni sirote Ukrajince, a za Bjeloruse ni da čuju. Ti Bjelorusi, svojim sam ih očima gledao, ove su godine počeli autobusima da dolaze na Crnogorsko primorje. Tri dana putuju od Minska do Budve, zatim su sedam dana na moru, pa još tri dana putuju kući. Sirotinja huda, nemaju ni za sladoleda, ali jednako osjećaju tu sjevernjačku čežnju za toplim morima kao i Šveđani, Norvežani, Nijemci. Domaći u Budvi i Tivtu gledaju ih u čudu, s nekom solidarnom tugom, ali i strahom da bismo svi jednoga ne tako dalekog dana mogli postati Bjelorusi.

I što bi sad ti vlahušići i karavlahušići kada bi im se jednoga dana, umjesto kruzera veličine empajer stejt bildinga, u Gružu pojavio autobus s Bjelorusima? Bi li ih bez riječi deportirali ili bi ih potjerali uz optužbu da su mlatili sredozemnu medvjedicu?

I dok tako vozim kroz Gorski kotar, putujući u ljubaznu zemljicu Istru, razmišljam o tome što bi oni kada bi im neki marketinški mag objasnio da će veće koristi po hrvatski turizam biti ako na svoj račun u najboljim dubrovačkim hotelima prime i ugoste dva autobusa gostiju iz Minska, a ne njemačku nogometnu reprezentaciju, koja je u Brazilu postala prvak svijeta. Ovo drugo je, naime, jadno i provincijalno. Ugostiti Bjeloruse je, međutim, galantno i elitno. To je gesta elitnog turizma.

Bio sam dijete, pet ili šest godina sam mogao imati kada su u Dalmaciju dolazili Madžari i Čehoslovaci s gepecima punim robe, koju bi u dva dana rasprodali i tako dolazili do novaca za svoja ljetovanja. Donosili su dječju robu, sovjetske fotoaparate i ručne satove, lažne samovare, čajnike, pokućstvo i praški porculan. Madžarima je bilo teže, njihova roba je zbog nečega bila slabija nego čehoslovačka, a nisu imali ni tih famoznih satova i fotoaparata. I tako jednoga ovakvog kolovoza, možda baš sudbonosne 1971, kada je Hajduk nakon duge stanke postao prvak, neki Madžar, zovimo ga Janos, ostao je sa svojim starim wartburgom nasred mjesne rive, praznog rezervoara, i bez dinara u džepu. Samo mu je gepek bio pun neprodane robe, koja nije trebala nikome i nije vrijedila ništa.

Očajan, ušao u u prvu kuću. Ponudio je dječje zimske džempere, u zamjenu za novca koliko bi mu bilo dosta za benzin do Pečuha. Za to vrijeme tužna žena, zovimo je Rosza, sa svoje je dvoje djece sjedila u autu i čekala. Bili su tako dekintirani da se nisu usuđivali ni zagaziti na dalmatinski asfalt.

Žena na čija je vrata pokucao zvala se Matija. Baba Matija. Jedva joj je objasnio što hoće, a ona kada je shvatila, samo što ju nije kolpalo. Prošla je ona i El Šat i godine poslijeratne oskudice, i sve joj se to upisalo u pamet. A sad će se još i ovoga sjećati, kao jada nad jadima. Pozvala je šjor Franu, koji je uza sve druge jezike govorio i madžarski, da Janosu iznese ovakvu ponudu: ostat će deset dana u sobi s kupaonicom, bez posebnog ulaza, i ako za to vrijeme skupi novac za benzin, dobro je, a ako ne skupi, pozajmit će mu ona, a Janos će vratiti sljedeće godine. Što se tiče plaćanja sobe, tu problema nema. Čekala je jednoga takvog da mu ove godine ne naplati sobu. A hranit će se kod nje, jest će ono što jedu njezini, barem blitve i krumpira ima dosta, a ne fali ni kokošje juhe, palente, gulaša…

Ne znam kako se završila priča s Madžarom koji nije prodao ništa, pa nije imao novca ni za ljetovanje, ni za benzin da se vrati kući. Ali babi Matiji je, to znam, dobro išlo s izdavanjem soba. I njoj i njezinima. Bilo je to vrijeme elitnoga turizma, imalo se pa se moglo. Babe u crnini, stare partizanke, dobro su znale što je turistički marketing. Treba ljude navesti da te vole, uvjeriti ih da i ti njih voliš. Ništa drugo.

Tekst je preuzet sa Jutarnji.hr

Na lidere koji su bogato nagrađeni za osrednjost ne možemo se osloniti kada stvari krenu naopako, piše kolumnista FT, Martin Volf u tekstu kojem upozorava da su neuspešne elite pretnja za našu budućnost.

Letonci od prvog januara prelaze na evro. Od pre dva dana (10.dec) mogu ga koristiti kao svoju novu valutu, ali, uprkos opštoj uzbuđenosti, atmosfera je obojena i zabrinutošću.

Stražari u crnom opkolili su banku u Brīvībasu, glavnoj ulici Rige. Tu je i kip nacionalnog heroja, Lāčplēsisa zvanog „Ubica Medveda“, letonski kip slobode u čijem je podnožju na bareljefu ugraviran ratni poklič „Za otadžbinu i slobodu!“ („Tevzemei a Brivibai“). Junak svojim kamenim očima stoički mirno promatra kako njegovi Letonci promiču pod njim.

Međutim, samo je jedan od pet Letonaca uveren da epoha koja otpočinje 1. januara, nakon što su još 2012. usvojili evro, zapravo biti dobra stvar za njihovu „otadžbinu i slobodu“. Većina, naprotiv, već poodavno strahuje. Njima nasuprot, „muškarci u crnom“ stoički mirno unose komplete evro-apoena u banku.

Već je izjutra 10. decembra otvoreno 10,302 punkta na kojima građani Letonije mogu da zamene svoj dosadašnji Lat (ili Lati). Ovi kompleti, ukupno 800 hiljada, prodaju se za 10 lata [14.23 evra]. Svaki građanin ima pravo da kupi do pet kompleta. Kupci često među dlanovima obrću svoje dosadašnje novčiće, dok uzimaju svoje nove kovanice estonskog evra, zagledani u ugravirani lik lepe žene u tradicionalnoj nošnji. Da li se radovati ovoj promeni ili ne? To još uvek niko ne zna.

Ne postoji ništa što bi se još moglo učiniti s ovim slikama Letonije osim da ih bacimo u smeće“, kaže uplakana Marta, prodavačica suvenira. Pre mesec dana, početkom novembra, ljudi ophrvani melanholijom stajali su u beskonačnim redovima ne bi li se domogli barem nekog od poslednjih 500.000 novčića od 1 latija. Na jednoj strani ovih kovanica utisnut je „1 lat“, a na drugoj je ugravirano, ‘1.42 zvanični kurs evra’.

Skok cena?

Zinaida i Aida, prodavačice iz butika Salacgriva, zadovoljne su izgledom evro-apoena koje im estonski novinari pokazuju. Iako su cene svih proizvoda u njihovoj prodavnici takođe prikazane i u evrima, obe su još uvek zbunjene. Kako će se u praksi, zapravo, od 1. januara preračunavati novac na oba koloseka, istovremeno, u lat i u evro? da li će moći da uspešno sortiraju sav taj šareniš od apoena koji će im se slivati u jednu kasu?
Ono što plaši Zinaidu i Aidu jesu rast cena i sve veća skupoća. Po njima, uprkos obećanju trgovaca, koji su u izlozima hiljada radnji širom zemlje već istakli obaveštenje da će „pošteno preći sa Lata na Evro“, poskupljenja su neminovna.

Klasičan primer je cena kafe, koja se još uvek danas prodaje u kioscima po ceni od jednog lata. Nema potrebe biti nešto posebno pametan pa pogoditi da će ova šolja kafe uskoro biti zaokružena na 1,50 evra, „kako bi se izašlo u susret udobnosti kupaca koji je plaćaju“. U istraživanju 7.599 konverzija cena, letonska kancelarija za zaštitu potrošača već je otkrila 3.000 nepravilnosti.

Polovina Estonaca za novu valutu, procenat simpatizera raste

S obzirom na opštu konfuziju i nesporazume, šefica kancelarije Ministarstva finansija zadužena za prelazak na evro Arina Andreičika izgleda neuznemirena niskim procentom Letonaca koji podržavaju evro. Ministarstvo, kako se ispostavlja, ima još jednu anketu, koja pokazuje da polovina stanovništva podržava jedinstvenu valutu i da je ovaj procenat je u stalnom porastu .

Zajednički entuzijazam

Prema Andreičikovoj, prelazak na evro je zaista velika stvar koja će, takođe, pomoći estonskoj ekonomiji. Kako bi dokazali ljubav koju i Estonija i Letonija gaje prema evru, predsednici obe ove zemlje sastaće se u 2. januara 2014. u malom gradu Rujiena (3.000 stanovnika). Obojica će, tom prilikom, podići evre na bankomatu.
Niina i Ella se svakog drugog dana susreću na kiosku koji prodaje „čebureki“ (rusko – tatarska poslastica s mlevenim mesom, veoma popularna među Estoncima). Jedna prodaje, druga kupuje. Ono što ih spaja je njihov entuzijazam za evro. “ Samo neka nam dođe!“, kažu jednoglasno. „Ali, kada dođe, neka nam s njim dođu i plate i cene kao u normalnim zemljama, poput Nemačke, na primer.“
Rein Sikk, Eesti Paevaleht, Talin

(M.L.)

Izgleda da nas ustrojstvo berberskog društva uči da je demokratija moguća i bez nasleđa starih Grka a i bez postojanja srednje klase. Povrh toga, čini se da je moguća i “izvrnuta veberovska država”, u kojoj država nije subjekt koji u društvu (može da) legitimno primenjuje nasilje već se od njega svesno uzdržava, pišu na svom blogu “Zašto narodi propadaju”, ekonomisti Daron Ačemoglu i Džejms Robinson.

Prema tradicionalnoj antropologiji, Berberi nisu imali državu. Bili su segmentarno, iscepkano rodno društvo, kakvim ga vide u čuvenoj taksonomiji Edvarda Evansa – Pričarda i Mejera Fortisa (knjizi iz 1940. o afričkim političkim sistemima). Ukratko, berbersko društvo je društvo bez države. Umesto toga, oni su imali svetitelje, verske ličnosti koje su posredovale u sporovima i čak nadgledale izbor nosilaca sekularnih političkih funkcija. Svetitelji su vladali društvom podeljenim u loze i klanove, velike porodične grupe. Ovakva klasifikacija, međutim, polazi od onoga šta mi kao zapadna društva verujemo da predstavlja državu. Stvari bi mogle stajati i sasvim drugačije, pišu Ačemoglu i Robinson koji su u svojoj istoimenoj knjizi “Zašto narodi propadaju” (Why nations fail”, 2012) pokušali da analiziraju kompleksnu evoluciju političkih i ekonomskih institucija u mnogobrojnim zemljama širom sveta.

U nekoliko postova na svom blogu “Zašto narodi propadaju” dvojica ekonomista na bazi literature o tradicionalnim političkim institucijama Berbera u planinama Atlas u Maroku, zaključuju da se berberski demokratski poredak razvio bez ijednog ‘uslova’ koji mi pripisujemo postojanju demokratija.

Način na koji su funkcionisali svetitelji (koji predstavljaju instituciju najbližu državi) u berberskom društvu sasvim je suprotan ideji države nemačkog sociologa, filozofa i politekonomiste Maksa Vebera koji je tvrdio da je država subjekt koji u društvu (može da) legitimno primenjuje metode prisile.

Autoritet umesto prisile

Svetitelji, međutim, nisu posedovali sistem prinude koji bi primenjivali nad ostalima, njihov autoritet nije imao kapaciteta (kakav imaju subjekti u Veberovoj državi), bili su poštovani zbog svoje mirnoće i nenasilnosti. Umesto prisilom, svetitelji su autoritet u berberskom društvu pridobijali svojom mirnoćom i nenasiljem. S druge strane, loze i klanovi bili su ti koji su upotrebljavali mere prisile i nasilja a ne “država” oličena u svetiteljima, koji su vodili berbersko društvo.

Ukratko, pišu Ačemoglu i Robinson, ako bi smo tvrdili da su Berberi imali svoju državu, ona bi se u tom slučaju mogla okarakterisati atributima suprotnim od onih koje je zastupao Veber, dakle bila bi nešto kao „izvrnuta veberovska država“. U svom rezonovanju dvojica ekonomista pozivaju se na istraživanja socijalnog antropologa Ernesta Gelnera koji u svom ključnom etnografskom spisu, ‘Berberski svetitelji sa planine Atlas’ piše da bi bilo “zanimljivo prikazati kako ovakva hagiarhija – svetiteljsko ustrojstvo – izvrće čuvenu definiciju države Maksa Vebera jer su u njemu vladari zvanično izuzeti od upotrebe sile.“

Veberova, Evans-Pričardova i Fortesova analiza promašuje metu: oni su imali u vidu isključivo evroazijski model formiranja države i činioce kojima se karakteriše državnost. Kada su naišli na druge društvene organizacije, koje su izgledale i bile ustrojene drugačije, oni bi odlučili da to nisu države, pišu dvojica ekonomista. “Međutim, kao što ćemo videti, tip „države“ koju su Berberi imali veoma je uobičajena pojava u savremenom svetu, i na primer, podseća na ono što je manje-više Liban danas.”

Postoji još nekoliko zanimljivih stvari koje se mogu istaći u vezi prirode berberskih političkih institucija, pišu ekonomisti.

Prvo, u vezi sa demokratijom. Jedna od najpoznatijih tvrdnji u političkim naukama pripisuje se Beringtonu Muru, koji u svojoj veličanstvenoj knjizi, ‘Društveno poreklo diktature i demokratije’ tvrdi da je uspon srednje klase ili, marksističkom terminologijom rečeno, ‘buržoazije’, glavna pokretačka sila koja uspostavlja demokratiju. Budimo fer pa recimo da bi to moglo da bude tako ali samo u nekim okolnostima: naročito u slučajevima kada bi buržoazija bila dovoljno autonomna da može izbeći pravljenje koalicije i dilova sa elitom zemljoposednika, ali, s druge strane i dovoljno jaka i nezavisna da može izbeći i sve rizike koji mogu proisticati od priklanjanja revoluciji i revolucionarima, kažu Ačemoglu i Robinson.

Murov rad je u velikoj meri zasnovan na iskustvu evropskog političkog razvoja i verovatna je inkarnacija jedne stare škole mišljenja koja prati pojam demokratije još od antičkih Grka – koji su, navodno stvorili demokratiju – a takođe, s druge strane, propagira ideju da demokratija može biti sistem vlasti koji je u praksi izvodljiv. Aristotel, u stvari, raspravlja o demokratiji s ne baš s prevelikim odobravanjem.

Dakle, da li je društvu potrebna srednja klasa kako bi uspostavilo demokratiju? I da li je tačno da se koreni demokratije, kao skupa političkih institucija, mogu pratiti sve do starih Grka?

Čemu se možeš nadati ako si “vlast”

Razmišljajući o ovim pitanjima, vratimo se planini Atlas na jugu Maroka, pišu Ačemoglu i Robinson. Berberska plemena biraju svoje lidere, koji vladaju na period od godinu dana sa zabranom reizbora (pa je, tako, jednogodišnji i jednokratni “mandat” maksimalno što jedan Berber može sebi priuštiti). Gelner u knjizi ‘Svetitelji sa Atlasa’ opisuje berberske izbore sledećim rečima: “ono što su glavne odlike pri biranju predvodnika jesu rotacija (smenjivost starih i biranje novih predvodnika) i komplementarnost. Pretpostavimo da se pleme sastoji od tri podgrupa tj klanova A, B i C. Ako je ove godine došao red na ‘A’ klan da obezbedi predvodnika čitavog plemena, onda će birači biti pripadnici klanova ‘B’ i ‘C’. Sledeće godine će biti izabran predvodnik iz klana ‘B’, a njega će birati pripadnici klanova ‘A’ i ‘C’ itd. Ili možete biti birani, ili, pak, možete birati – ali ne možete biti oba istovremeno. Svrha ovog načina izbora je već po sebi dovoljno očigledna. Berberski izborni proces sprečava pojavu stvarne i trajne koncentracije moći u bilo čijim rukama i na ma čijoj strani, zaključuju njih dvojica..

Pored toga, ova pravila su pojačana i izborom nekoliko predvodnika od kojih svaki pojedinačno može kontrolisati samo neke sfere vlasti. Berberi, dakle, ne samo što imaju „demokratske izbore“ pri biranju svojih predvodnika, već su uspostavili i metod podele vlasti (checks and balances). Ne smatra li se u zapadnim društvima da je podela vlasti na izvršno-upravnu, sudsku i zakonodavnu doprinos Monteskjea i Džejmsa Medisona primećuju Ačemoglu i Robinson, sa dozom blage ironije.

Gelner, na koga se njih dvojica pozivaju, zaključuje: “ako se uzme u obzir da je nesumnjivo glavna opasnost po većinu marokanskih berberskih društava sa Atlasa bila periodična efemerna pojava sitnih tiranija, nemoguće je a ne osetiti divljenje koje izazivaju elegantna, efikasna kontrola i izbalansiranost ustanovljena u društvu Berbera sa Visokog Atlasa”.

Istina, berberski izbori nisu baš sasvim nalik na moderne demokratske izbore: kod Berbera, na primer, nema navedenih pravila o tome koliko je glasova potrebno da bi kandidat pobedio, a svetitelji, koji nadgledaju izbore, zalažu se za jednoglasno postizanje dogovora oko određenog kandidata, što je proces koji može trajati danima.

Naravno, možda su Berberi ovaj sistem pozajmili od Grka. Ali, pre no što prigrlimo takav zaključak, razmotrimo slučaj kada su u 19. veku Evropljani otkrili ruševine Velikog Zimbabvea. Oni nisu mogli da poveruju kako su Afrikanci mogli da izgrade takav neverovatan grad i umesto toga su pokušavali da ga povežu sa Egipćanima ili Feničanima. Tokom 1960-ih, belački režim Rodezije (danas Zimbabvea), predvođen Ianom Smitom čak je ovakve ideje promovisao i u istorijskim knjigama. Međutim, zaključuju dvojica ekonomista, istina je da su, najverovatnije, Afrikanci bili ti koji su sami smislili i izgradili Veliki Zimbabve, kao što su i sami Berberi razvili svoje demokratske institucije bez pomoći Grka. Takođe, veoma je jasno i očigledno kako su ovaj svoj demokratski sistem sproveli bez srednje klase (“buržoazije”), koja u berberskom društvu ne postoji.

Pristupanje Hrvatske EU u julu, ponovo je otvorilo priliv ilegalne imigracije koja prolazi preko Balkana i Grčke i širi se po Evropi. Pošto broj imigranata bez dokumenata raste u tim zemljama, broj objekata i institucija za prijem pridošlica je gotovo nepostojeći, piše Periodiko de Katalunja.

Fenomen otvaranja granica, proširenja tržišta, lakoće komunikacije i putovanja sa jednog dela planete na drugi predstavlja jednu od posledica globalizacije. Jedan od njenih najočiglednijih rezultata je de-teritorijalizacija: razbijanje jakih veza sa teritorijom na kojoj smo rođeni i izgradnja novih veza kroz društvene mreže, piše Karlo Bordoni italijanski sociolog.

Rast proizvodnje po glavi stanovnika određuje životni standard. Inovacije određuju rast proizvodnje po glavi stanovnika. Ali, šta je to što određuje rast inovacija? Odgovor je pre država nego privatni sektor, tvrdi Mariana Macukato (Mariana Mazzucato), profesor ekonomije na univerzitetu u Saseksu. Martin Volf glavni ekonomski kolumnista FT, kritički procenjuje argumente izložene u knjizi “Preduzetnička država” ( Enterpreneurial State) 

Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alep, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu.

Piše: Francesca Borri*

Konačno mi je pisao. Nakon više od godinu dana izveštavanja za njega, za vreme čega sam dobila tifus i bila ranjena u koleno, moj urednik je gledao vesti, pomislio da sam među kidnapovanim italijanskim novinarima i poslao mi mejl u kojem je pisalo: “Ako dobiješ vezu, može li da mi tvituješ kaznu?”.

Istog dana vratila sam se u pobunjeničku bazu, moje sklonište u paklu Alepa, u prašini, gladi i strahu, gde sam se nadala da ću naći prijatelja, toplu reč, zagrljaj. Umesto toga, dočekao me novi mejl, ovaj put od Klare, koja letuje kod mene u Italiji. Već mi je poslala osam “Hitno!” poruka. Danas traži moju propusnicu za spa da može da uđe besplatno. Ostatak poruka u mom inboksu je ličio na ovu: “Odličan prilog danas, briljantan kao tvoja knjiga o Iraku”. Nažalost, moja knjiga nije bila o Iraku, nego o Kosovu.

foto: Alessio Romenzi

Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alepo, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu. Pišem o islamistima i njihovoj mreži društvenih službi, korenima njihove moći – priču koju je definitivno mnogo teže izgraditi nego izveštaj sa prve linije. Upirem se da to objasnim, da priča bude životna i da dotakne čitatelje, sve da bi dobila odgovor “Šta je ovo? Šest hiljada reči i niko mrtav?”

Zapravo trebala sam to shvatiti još u vreme kada me je urednik zamolio za priču iz Gaze, jer je, kao i obično, bila bombardovana. Dobila sam mejl: “Znaš Gazu u dušu”. “Koga je briga što si u Alepu”. Tačno. Istina je da sam završila u Siriji nakon što sam videla fotografiju Alesija Romenzija u Timeu, koji se prošvercao u Homs kroz vodovodne cevi kada niko još nije bio svestan postojanja tog grada. Videla sam njegove snimke dok sam slušala Radiohead— te oči koje su gledale u mene, oči ljudi koje je ubijala Asadova vojska, jednog po jednog, a niko čak nije ni čuo za Homs. Savest je preklopila moju mudrost i morala sam da odem u Siriju odmah.

Međutim, bilo da pišeš iz Alepa, Gaze ili Rima, urednici ne primećuju nikakvu razliku. Plaćen si isto – 70 dolara po priči. Čak i u zemljama poput Sirije, gde su cene utrostručene zbog nepredviđenih okolnosti. Tako, naprimer, spavanje u pobunjeničkoj bazi pod vatrom, na dušeku na zemlji, uz žutu vodu od koje sam dobila tifus, košta 50 dolara za noć, a automobil košta 250 dolara dnevno. Završiš uvećavajući rizik, a ne umanjujući ga. Ne samo da ne možeš sebi da priuštiš osiguranje – koje je oko 1.000 dolara mesečno – nego ne možeš da platiš ni fiksera ili prevodioca. Nađeš se sama u nepoznatom. Urednici su dobro svesni da te 70 dolara po priči tera da štediš na svemu. Znaju i da ako slučajno budeš ozbiljno ranjen, postoji šansa da ne preživiš, jer sebi ne možeš dozvoliti da budeš ranjen. Ali oni kupuju tvoje priče bez obzira na sve, iako nikada ne bi kupili Nike fudbalsku loptu koju ručno šiju pakistanska deca.

Sa novim komunikacionim tehnologijama došlo je i iskušenje da se veruje da je brzina informacija. Međutim, ta ideja je zasnovana na samodestruktivnoj logici: sadržaj je standardizovan, i vaše novine,vaši magazini nemaju nikakvu različitost, tako da nema ni potrebe da plaćaju reportere. Mislim, za vesti imam internet, i to besplatno. Današnja kriza je kriza medija, a ne čitalaca. Oni su još uvek tu, i suprotno onome što mnogi urednici veruju, to su bistri čitaoci koji traže jednostavnost bez pojednostavljivanja. Žele da razumeju, a ne samo da znaju. Svaki put kad objavim svedočanstvo iz rata, dobijem desetine mejlova čitalaca koji mi pišu: “Okej, odlična priča, ali želim da razumem šta se dešava u Siriji”. Bilo bi mi zadovoljstvo da im odgovorim da ne mogu da napišem analizu, jer bi me urednik jednostavno nokautirao rečima “Šta si umislila ko si ti, mala”, iako imam tri diplome, napisala sam dve knjige i provela 10 godina na različitim ratištima, najpre kao aktivistkinja za ljudska prava, a danas kao novinar. Moja mladost je nestala u 23-oj godini kada je na meni završio deo nečijeg raznesenog mozga u Bosni.

Frilenseri su novinari drugog reda. Čak i da su samo oni u Siriji, to bi bilo zato što je ovo prljav rat, rat iz prošlog veka; to je rovovska borba između pobunjenika i lojalista koji su toliko blizu da viču jedni na druge dok se međusobno ubijaju. Kad se prvi put nađete na prvoj liniji ne možete da verujete, takve ste bajonete videli samo u istorijskim udžbenicima. Današnji ratovi se vode s bespilotnim avionima, a ovde se ratuje za svaki metar, za svaku ulicu, a to je prokleto zastrašujuće. Bez obzira na to, urednici u Italiji te tretiraju kao dete; dobiješ fotografiju na naslovnoj strani i kažu da si srećan jer si se našao na pravom mestu u pravo vreme. Dobiješ ekskluzivnu priču, poput one koju sam napisala prošlog septembra o starom gradu Alepa, gradu pod zaštitom UNESCO-a, spaljenom u borbama pobunjenika i sirijske armije. Bila sam prvi strani reporter koji je uspeo da uđe unutra i onda me urednik pita: “Kako da opravdam to što moj novinar nije uspeo da uđe na to mesto, a ti jesi?”. Dobila sam sledeći mejl od urednika vezan za tu priču: “Kupiću je, ali ću je objaviti pod imenom redakcijskog novinara”.

Naravno, ja sam i žena. Pre nekoliko večeri granatiranja je bilo svuda; sedela sam u ćošku, sa izrazom lica koji imate kad znate da smrt može da vas zadesi svake sekunde. Prišao mi je drugi reporter, pogledao me i rekao: “Ovo nije mesto za ženu”. Šta da odgovorim takvom tipu? Idiote, ovo nije mesto ni za koga. Ako sam uplašena, to je zato što sam prisebna. Jer, Alepo je sav u barutu i testosteronu i svi su traumatizovani: Henri samo priča o ratu, Rajan je na amfetaminima. I opet, svaki put kad vidimo raskomadano dečje telo, oni prilaze samo meni, “osetljivoj” ženi i žele da znaju kako sam. I u iskušenju sam da im odgovorim: Kao i vi. Večeri kad se na mom licu video osećaj bola, zapravo su bile večeri kad sam se branila, ostavljajući po strani sve emocije i osećanja; to su večeri kada sam sačuvala sebe.

Sirija više nije Sirija. To je ludnica. Tu je jedan Italijan koji je bio nezaposlen i priključio se Alkaidi, pa ga majka lovi po Alepu da bi ga dobro istukla; tu je japanski turista koji je na prvoj liniji jer mu, kaže, trebaju dve nedelje “uzbuđenja”; Šveđanin, diplomirani pravnik, koji je došao da prikupi dokaze o ratnim zločinima; američki muzičari sa bradom poput Bin Ladena koji misle da će se tako lakše uklopiti, iako su plavi, visoki ljudi (doneli su sa sobom lekove protiv malarije, iako ovde nema malarije i žele da ih dele dok sviraju violine). Tu su razni zaposlenici raznih agencija Ujedinjenih nacija koji, kad im kažete da znate za dete sa lišmaniozom (bolest koja se dobija ujedom peščane mušice) i pitate mogu li mu pomoći da se sa porodicom prebaci u Tursku na lečenje, odgovore da ne mogu, jer je u pitanju jedno dete, a oni se bave “detinjstvom” u celini.

No, mi smo ratni reporteri posle svega, zar ne? Braća (i sestre) saborci. Mi rizikujemo svoj život da bi dali glas onima koji ga nemaju. Videli smo stvari koje većina ljudi nikada neće videti. Puni smo priča koje pričamo za večerom, mi smo kul gosti koje svi žele da pozovu. Međutim, prljava istina je da, umesto da smo složni, mi smo sebi najgori neprijatelji; razlog zašto se naš tekst plaća 70 dolara nije u tome što nema novaca, jer uvek ima novaca za priču o Berluskonijevoj devojci. Pravi razlog je da ti tražiš 100 dolara po priči, a neko drugi je spreman da je proda za 70. To je najžešća konkurencija. Recimo, poput Beatris, koja me danas usmerila u pogrešnom pravcu, da bi bila jedina koja pokriva demonstracije, pa sam se našla među snajperskom vatrom zbog njene prevare. Sve zbog toga da bi pratila demonstracije, poput stotina drugih.

Ipak, pretvaramo se da smo ovde da niko ne bi mogao da kaže: “Ali nisam znao šta se dešava u Siriji”. Zapravo smo tu da bi dobili nagradu i bili vidljiviji. Varamo jedni druge, kao da nam je Pulicer na dohvat ruke, a zapravo nema ničeg. Stisnuti smo između režima koji nam daje vizu samo ako smo protiv pobunjenika i pobunjenika koji ti dozvoljavaju, ako si s njima, da vidiš samo ono što oni žele da vidiš. Istina je da smo gubitnici. Nakon dve godine naši čitaoci se jedva sećaju gde je Damask, a svet instinktivno situaciju u Sriji pojašnjava rečima “kakav haos” jer niko ne razume ništa u vezi Sirije, samo vide krv, krv i krv. Zato nas Sirijci više ne mogu podneti. Jer svetu prikazujemo fotografije sedmogodišnjeg dečaka sa cigaretom i kalašnjikovim. Jasno je da je nameštena fotografija, ali se pojavila u novinama i na portalima širom sveta u martu, i svi su galamili: “Ti Sirijci, ti Arapi, kakvi varvari!” Kada sam prvi put došla, Sirijci su me zaustavljali na ulici i govorili “Hvala vam što pokazujete svetu zločine režima”. Danas me zaustavio čovek i rekao: “Sram vas bilo”.

Da sam išta razumela u vezi sa ratom, ne bih zastranila pokušavajući da pišem o pobunjenicima i lojalistima, Sunitima i Šitima. Jer je jedina prava priča o ratu kako živeti bez straha. Da sam to znala, ne bih se toliko plašila da volim, da se usudim; umesto što sam sada ovde, umesto što grlim samu sebe u ovom mračnom, ustajalom ćošku, očajnički žaleći za svim što nisam uradila, što nisam rekla. Vi koji ste sutra još uvek živi, šta čekate? Zašto ne volite dovoljno? Vi, koji imate sve, zašto se toliko plašite?

* Uz izuzetak Alesija Romencija, sva ostala imena u tekstu su promenjena zbog zaštite privatnosti

*Frančeska Bori je objavila dve knjige, o Kosovu i o odnosima Izraela i Palestine, dok je radila kao aktivistkinja za ljudska prava. Okrenula se novinarstvu kad je shvatila da se moćni igrači više uzrujaju onim što napiše kao novinarka, nego onim što uradi kao pravnica.

Tekst objavljen u Columbia Journalism Review,

prevod: Marija Šerban i Žarka Radoja,

izvor: Kontrapress

Mađarska je sve do nedavno bila primer uspešne tranzicije. Nakon što je četrdeset godina provela kao siromašni sovjetski satelit, ova je zemlja u samo nekoliko godina postala jedna od omiljenih članica Evropske unije, a ostvarila je i hrvatski san o velikim inostranim investicijama. No situacija se u poslednje vreme znatno promijenila, piše Marina Zelić u H-alter.org

Mađarska se bori protiv bankrota, a desna konzervativna vlada premijera Viktora Orbana u stalnom je sukobu s Briselom. I dok ga neki Mađari obožavaju jer se, npr. usudio uvesti porez na banke ili reći „ne“ velikom MMF-u, drugi napuštaju domovinu optužujući mađarskog premijera da polako, ali sigurno ubija demokratiju.

Viktor Orban

Nedavna izjava guvernera Mađarske narodne banke Gyorgyja Matolcsyja da je Mađarsku napustilo pola milona ljudi izazvala je pravu buru u domaćoj i svetskoj javnosti. Iako se točan broj iseljenika ne zna, stručnjaci se slažu da Mađarsku trenutno potresa istorijski talas iseljavanja. No osim zbog duboke privredne krize, malih plata i neizvesne budućnosti, sve je više i onih koji tu zemlju napuštaju zbog neslaganja s politikom desne konzervativne vlade premijera Viktora Orbana. Među njima je i sve više novinara, a jedan od njih je i 30-godišnji Bernat Josza koji je do nedavno radio kao urednik za jedan mađarski dnevni list. U Berlin se doselio krajem 2012. godine jer više nije mogao da podnese atmosferu u svojoj domovini:

„Pravna država u Mađarskoj se ukida korak po korak. Vlada, koja je na vlasti od 2010. godine i koja ima dvotrećinsku većinu u parlamentu, totalno je prisvojila celu zemlju. Transformiše je na svim nivoima po svojim vlastitim predstavama i sve se dodeljuje svojoj klijenteli. Tu vlada onaj mentalitet: ko nije s nama, onda je protiv nas. Svi koji kritički promatraju Vladu tretiraju se takoreći kao neprijatelji“, kaže Bernat Josza.

Četrdesetogodišnja novinarka Agnes Szabo u Mađarskoj je izveštavala o temama iz kulture. Nakon što je alternativna kulturna scena potpuno uništena, bila je prisiljena da ode jer više nije imala o čemu da piše, kaže Agnes i dodaje:

„Ceo sam svoj život provela u Mađarskoj. Mislim da je Mađarska u pogledu kulture, stavova ljudi i tolerancije doživela svoju najnižu tačku do sada. Ja sam za vreme komunizma, naravno, bila dete. Kao dete čovjek drugačije procenjuje stvari nego odrasla osoba, ali imam ponovno osećaj da se vratila diktatura.“

Agnes Szabo ističe da je vlada premijera Viktora Orbana u poslednje tri godine čak četiri puta menjala ustav, a neke su izmene domaći i evropski stručnjaci ocenili kao frontalni napad na načela pravne države. Vladajuća je stranka Fidesz tako zabranila političke predizborne kampanje na privatnim televizijskim i radijskim stanicama, čime se slabe politički protivnici. Ustavnom sudu oduzet je velik dio ovlašćenja, a mađarska opozicija ističe da je reč o Orbanovoj osveti tom telu. Ustavni je sud, naime, bio poslednja jaka državna institucija koja se s vremena na vreme suprotstavljala volji mađarskog premijera i odbijala njegove zakone ocenjujući ih protivustavnim. No ova novinarka upozorava i na novi zakon o medijima koji je doveo upravo do onoga čega su se mnogi pribojavali. Novinari se u Mađarskoj ne progone, kaže Agnes, ali mnogima je onde postalo nemoguće da rade:

„Problem sa zakonom o medijima je taj da se on može tumačiti na jako puno načina. Mediji se mogu kazniti za raznorazne stvari, ali te stvari u tom zakonu nisu konkretizovane. Oni jednostavno ne znaju čega se moraju ili smeju pridržavati i zbog čega mogu biti kažnjeni. Zato je čak i kod slobodnih medija došlo do samocenzure. A na javnoj su televiziji i radiju s druge strane masovno otpušteni ljudi za koje su znalo da nisu članovi vladajuće stranke Fidesz ili da možda drukčije razmišljaju. Tamo je došla sasvim nova garnitura urednika i novinara. Oni bez pitanja izvršavaju sve što vlada traži od njih. Ono što se može čuti i videti u javnim medijima je čista propaganda i ispiranje mozga.“

                                 Protesti protiv ograničavanja slobode medija, Budimpešta

Mađarska vlada pak takve optužbe oštro odbacuje. Sloboda medija u Mađarskoj ista je, a možda i veća nego u drugim članicama Europske unije, naglašava portparol mađarske vlade Ferenc Kumin:

„Cilj reforme medija bio je da se zakon prilagodi novom medijskom okruženju. Promene osoblja u javnim medijima su normalna pojava. To nema nikakve veze s ponašanjem novinara. Mi smo morali smanjiti svoj medijski sektor, ali to nije jedinstveno samo za nas. Pretpostavljam da su i druge evropske zemlje prisiljene učiniti to zbog boljeg upravljanja javnim finansijama. No, u Mađarskoj postoje i alternativni izvori informacija u svim medijima. Imamo i komercijalne medije koji su u vlasništvu velikih multinacionalnih medijskih kompanija. Oni imaju svoje informativne programe koji su u Mađarskoj i nagledaniji. Osim toga, prema izveštaju nevladine organizacije Freedom House, Mađarska je peta zemlja na svetu kad je riječ o slobodi interneta.“

Katastrofalna ekonomska politika bivše socijalističke vlade koja je privatizovala sve što se dalo privatizovati, pad penzija i plata doprinijeli su i snažnom jačanju ekstremne desnice u Mađarskoj. Ultradesničarska stranka Jobbik na prošlim je parlamentarnim izborima dobila neverojatnih 16,6 posto glasova. Osim po svojim otvorenim govorima mržnje prema Jevrejima i Romima ova je stranka poznata i po svojim teritorijalnim pretenzijama prema Hrvatskoj. Portparol mađarske vlade priznaje da razisam u Mađarskoj daje povod za određenu zabrinutost. No istovremeno napominje i da vlada poduzima mjere kako bi taj problem rešila:

„Velik dio naših zakona, pa čak i četvrte ustavne izmene, koje su strani promatrači kritikovalii, nastoji zaštititi prava manjina. Uključili smo ili razvili novi koncept ljudskog dostojanstva. Odsad se neće samo moći zaštititi ljudsko dostojanstvo pojedinca, nego i celih zajednica. Članovi određenih zajednica moći će da podnesu sudsku tužbu ako se budu osećali napadnutim zato što pripadaju određenoj zajednici. Takvo što će se kažnjavati visokim novčanim kaznama. Imamo opravdanog razloga da verujemo da će to biti najefikasnije oružje protiv govora mržnje. Rasizam ili diskriminacija manjina u Mađarskoj se u prvom redu odnosi na govore mržnje. Nacionalne su manjine u Mađarskoj inače sigurne.“

Mađarskoj već na jesen sledi peta izmena ustava. Nakon brojnih kritika evropskih političara i petnji Evropske komisije o ukidanju finansijske pomoći i prava glasa o pitanjima Evropske unije, vlada u Budimpešti obećala je da će promeniti neka sporna ustavna rješenja. Tačni detalji još nisu poznati budući da su izmene još u izradi, ističe g. Kumin. No otkrio nam je da će se zasigurno promeniti odredba koja se odnosi na ovlašćenja predsednika Nacionalnog sekretarijata za pravosuđe da određene predmete prebaci s jednog suda na drugi.