Tekstovi

Četvorogodišnjica kraha Liman Bradersa prošla je skoro neopaženo proteklog 15. septembra.Prognoze davane u to vreme, koje su se tada činile pesimističnim, poput one da će nam „trebati nekoliko godina da saniramo štetu i vidimo svetlo na kraju tunela“, sada više izgledaju kao infantilni optimizam. Oporavak se danas ne predviđa pre isteka ove decenije dok oni pesimističniji prognoziraju rešenje problema čak i u ratu svetskih razmjera. Postoje teorije, ma koliko ovo ludo izgledalo, da je ova kriza instrument za stvaranje evropske imperije. Prenosimo jednu takvu.

Javno mnjenje prihvata krizu kao jednu vrstu prirodne neminovnosti. Razni pokušaji da se objasne motivi kraha mogu biti različiti, no „recept“ za izlazak je jedinstven: nemilosrdno smanjenje javne potrošnje, bez alternative. Na sreću saveti koje daje princ Čarls, poput onoga da se treba „kraće tuširati zarad očuvanja vode“, nemaju pravnu osnovu.

Programi štednje koje je „predložila“ evropska birokratija i koji su podržani i izglasani u nacionalnim parlamentima, ne mogu se zanemariti. Kakvo god bilo mišljenje naroda nad kojima se sprovode, oni su sada „de facto“ zakoni.

Situacija se u Evropi dodatno pogoršala u proleće ove godine kada je, kao odgovor na te mere, došlo do serije protesta. Manifestacija koja je organizovana od strane pokreta „15. maj“ u neposrednoj blizini španskog parlamenta bila je indikativna. Vladina zgrada je bila okružena masom nenaoružanih nezadovoljnih građana, čak i porodica sa decom. Bez obzira na to, španjski premijer je tu manifestaciju definisao kao pokušaj „državnog udara“.

U stvari „Plaza de Neptuno“ u Madridu je doživela „replay“ onoga što se događalo u Atini godinu dana ranije na Trgu Syntagma. Razvoj događaja u Grčkoj i Španiji su primer modela koji bi trebalo da ima širu primenu koja podrazumeva urušavanje suverenosti evropskih država. Bitno je naglasiti da ne bi institucije EU trebalo da budu te koje će kontrolisati ovaj proces, nego bi jedna buduća evropska imperija imala vlast nad novom redizajniranom Evropom.

Španska pobuna kroz zahteve za nezavisnošću

U Španiji kruže glasine da će se, ako budu usvojene naknadne mere štednje, zemlja raspasti ostavljajući Madrid da sam plaća španski dug. Od 1983. ujedinjena Španija ima 17 pokrajina i dva autonomna grada. Svi imaju svoje vlade i parlamente. Autonomne španske pokrajine imaju samostalne vlade i stranke, koje su finansijski nezavisne.

Pretnja nezavisnosti se osetila kada je premijer Rahoj drastično smanjio budžet pokrajinama, te je sledio jak otpor na ovu odluku. Vlada Katalonije je dala ultimatum Madridu zahtevajući „ili da ih se oslobodi poreza ili da im se odobri zajam od 5 milijardi evra“. Rahoj je pristao na zajam, no katalonski parlament je svejedno ostao nezadovoljan i premijer Katalonije Artur Mas je proglasio prevremene izbore za 25. novembar.

Protivnici Madrida u Kataloniji su počeli predizbornu kampanju 30.06. sa sloganom „Marš nezavisnosti“. Manifestacija, koja se održala u Barseloni pod sloganom „Katalonija – Nova evropska država“, bila je impresivna. Na ulice se slilo prema procenama Madrida 600 000, a prema Katalonskim 2 000 000 ljudi. Uzevši u obzir da celokupna populacija Katalonije broji 7,2 miliona ljudi, čak i najniža procena je više nego zadovoljavajuća.

Madrid drži da je Katalonija odgovorna za 40 milijadi evra duga, dok Katalonci odbacuju optužbe objašnjenjem da oni doprinose sa 20% celokupnom BDP-u Španije i da su među najvećim izvoznicima u Evropi, ako se uzmu pojedinačno kao regija. Ispitivanja daju prognozu od oko 90% ZA u eventualnom referendumu o nezavisnosti.

Katalonija nije jedini kandidat na putu ka nezavisnosti. Postoje i ostali koji su spremni da je slede. Potres koji je prouzrokovala pobuna rudara, te nasilje i obračuni sa policijom prošlog leta doveli su do toga da su parlamenti Galicije i Baskije takođe proglasili prevremene izbore, slične onim katalonskim za 21.oktobar. Madrid priznaje katalonsku naciju i njen status, no pozicija Baskije i Galicije (kako oni tvrde) je takva da zahtevaju isti tretman od strane vlade u Madridu.

Čak i druge pokrajine, koje istorijski nemaju separatističke težnje, razmišljaju o nekoj vrsti autonomije ili oblika nezavisnosti.

Bez mogućnosti izbora

Vlada premijera Rahoja nalazi se u situaciji da mora odabrati između nezavisnosti, ako zajmovi ne budu odobreni i politike popuštanja, koja može biti sprovedena samo sa ogromnim zaduživanjem kod Evropske Centralne Banke. U drugom slučaju potrebna je saglasnost EU. Bez sumnje Brisel će pristati na pomoć španskom bankarskom sistemu, no posle će se Španija (kao i Grčka) morati odreći imovine koja joj je od vitalnog značaja. Npr. Kanarska ostrva ili neka druga. Prema prognozama u tom slučaju daljeg zaduživanja, ukupni španski dug bi dosegao 90% BDP-a već do 2013.

Uzimajući novac od EU, vlada premijera Rahoja biće prisiljena da ga razdeli autonomnim pokrajinama. Ove bi mogle odlučiti da su im posrednici u tom procesu nepotrebni. Možda će to biti razlog za ubrzavanje procesa ka nezavisnosti, i dodavanja još koje zvezdice na zastavu EU.

Rahoj to, naravno, želi da izbegne. Kao rešenje je sugerisao EU da se izdaju zajedničke EU obveznice i plasiraju na svetskom tržištu kapitala, no Brisel nije uzeo tu opciju u razmatranje.

Naravno, špansko jedinstvo nije ono što ide u prilog nadolazećoj evro-imperiji. Sateran u pat-poziciju, Madrid je odštampao vladine obveznice vrednosti 186,1 milijardi evra u pokušaju da ih zameni za USD, yuan, rublje ili bilo koju valutu, u pokušaju da ne mora zavisiti o pozajmicama EU.

Ostale obveznice u vrednosti 200 mlrd.€, za period od 2-3 godine trebale bi da budu izdate 2013., no teška istina je da se globalnoj krizi ne nazire kraj, te bi ova zamisao mogla imati svoj kraj pre nego što zaživi. Sledom toga Španija ima smo sledeće mogućnosti:

– „Grčki scenario“ u kojem bi Španija morala, kao prvi korak, zameniti ostrva za novac, a i u budućnosti se ponašati u tom smislu

– „Argentinski scenario“ prema kojem bi Španija rekla zbogom evrozoni, prihvatila inflaciju i nacionalnu valutu

– „Briselski scenario“ po kojem bi španski dug bio prodat Evropskoj centralnoj Banci

Ovaj posledni bio bi najmračniji, ako bi se ostvario. Španija više ne bi bila nezavisna i bila bi pod ingerencijom u svakom smislu nadnacionalnih institucija EU.

Ako pažljivo promatramo, uzrokovanje i održavanje dužničke krize iz Brisela, nisu samo uzrok mogućeg raspada pojedinih evropskih država, već je gledano u jednom širem kontekstu, pretnja suverenitetu i jedinstvu kao temeljnim osnovama jedne države.

Advance.hr

Meteorologija danas spada među tri najveća korisnika superkompjuterskih sistema. Oni se svakodnevno koriste za izračunavanje dinamičkih numeričkih modela atmosfere bez kojih ne bi bilo kvalitetne vremenske prognoze, ali ni adekvatnog praćenja i predviđanja klimatskih promena.

Već prvi kompjuter koji je ikada napravljen, prikazan javnosti početkom 1946. godine, američki ENIAC (Electronic Numerical Integrator And Computer), poznat po tome što je težio 27 tona i zauzimao 64,8 kubnih metara, između ostalog bio je korišćen i za izračunavanje vremenske prognoze. To je mnogo komplikovaniji proces nego što većina ljudi misli jer je meteorologija veoma zahtevna nauka koja podrazumeva izuzetno poznavanje fizike i matematike. Pošto je danas tehnologija višestruko uznapredovala, za meteorološke svrhe koriste se kompjuterski sistemi od nekoliko stotina ili hiljada procesora, odnosno superkompjuteri. „Republički hidrometeorološki zavod za svoje potrebe koristi superkompjuter od skoro 600 procesora, najpre za svakodnevno izračunavanje prognoze vremena, potom za istraživanja klimatskih promena, ali i za dobijanje specifičnih prognoza vezanih za atmosferska kretanja, kao što je, na primer, transport peska u atmosferi. Sva naša istraživanja baziraju se na kreiranju i korišćenju dinamičkih numeričkih modela atmosfere“, objašnjava za „B&F“ Vladimir Đurđević iz Instituta za meteorologiju Fizičkog fakulteta u Beogradu.

U sistem matematičkih jednačina koje opisuju dinamiku i fiziku atmosfere unose se izmereni meteorološki parametri. Pošto se određeni delovi tih jednačina aproksimiraju ovakve prognoze se nazivaju numeričkim. Kada se aproksimacije unesu, jednačinama se zadaju početni uslovi pa započinje njihovo izračunavanje pomoću superkompjutera. Iz tih razloga najtačnija prognoza vremena za neku teritoriju imaće zadata tek jedan ili dva dana unapred. Najčešće mala odstupanja od stvarne atmosferske situacije na početku računanja prognoze postaju veoma velika što prognoze „gledaju“ dalje u budućnost – što je period duži, ovi produkti su grublji.

„Za atmosferske prilike poput kretanja gradonosnog oblaka prognoza može biti tačna samo u okviru nekoliko sati jer zahteva izuzetno fina izračunavanja i precizne parametre okoline. Međutim, klasična vremenska prognoza koju svi poznaju iz televizijskih dnevnika ima tačnost do nedelju dana, a to je i najčešće korišćeni meteorološki produkt, razvijan decenijama. Postoje i mesečne prognoze, koje daju moguće opsege temperatura i padavina, kao i eventualna odstupanja od proseka za zadati period. S druge strane, sedmomesečne prognoze služe za previđanje letnjih ili zimskih sezona pa prikazuju anomalije u klimatološkim posmatranjima i odstupanja od srednjih vrednosti sa verovatnoćama izraženim u procentima, a najdugoročnije su tzv. dekadne prognoze“, nabraja naš sagovornik vrste prognoze po dužini zadatog perioda.

Klimatske promene neminovne

Ipak, po vremenskom opsegu najduži su klimatski scenariji za narednih sto godina, odnosno procene uticaja drušvenog i industrijskog razvoja na klimu u uslovima bez velikih katastrofa. Postoje optimistički scenariji, koji podrazumevaju razvoj „zelenih“ tehnologija i kontrolisanu emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, ali i oni negativni, koji kažu da će doći do još agresivnije eksploatacije uglja i nafte, najvećih zagađivača današnjice, usled povećanih energetskih potreba stanovništva i relativno lake dostupnosti ovih resursa.

„Iako političari svuda govore o racionalnijoj potrošnji i uvođenju novih tehnologija, planeta se suočava sa energetskom krizom i prema projekcijama imaće čak za 20% veće potrebe za energijom već u naredne dve decenije. U stručnoj javnosti postoji konsensuz da je u prethodnih tridesetak godina došlo do značajnih klimatskih promena, a njen veći deo smatra da su se one desile usled efekta staklene bašte. Postoje i skeptici, ali svi njihovi dosadašnji argumenti bivali su opovrgnuti naučnim metodama i novim rezultatima merenja“, ističe Đurđević, koji se u Meteorološkom institutu bavi izradom klimatskih scenarija.

Ovih dana uočen je istorijski minimum arktičkog leda od kada postoje satelitska merenja, kao i podizanje prosečnog svetskog nivoa mora. Ovogodišnja suša i niz toplotnih talasa tokom leta govore u prilog da se promene dešavaju i u Srbiji. U korist klimatskih promena najčešće se navodi porast srednje godišnje temperature vazduha, ali njeno izračunavanje predstavlja prilično zahtevan posao jer je gotovo nemoguće podjednako utvrditi neophodne parametre na svim kontinentima. U Evropi je to relativno lako zbog velikog broja mernih stanica, za razliku od Afrike ili nekih delova Azije. Za skeptike je upravo to bio argument da se postavi pitanje koliko su dobijeni rezultati validni, pa time i preuveličani prikazani efekti klimatskih promena, navodi Đurđević. Pre dve godine na Berkliju u SAD grupa naučnika, među kojima jedan dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, insistirala je da proveri rezultate merenja svojom metodom. Na kraju su javnosti predočili još veća pomeranja srednje temperature nego što se prvobitno mislilo.

Iz sistema za prognozu vremena moguće je dobiti puno različitih produkata sa korisnim informacijama za privredne subjekte koji bi želeli da znaju kakve korake da preduzimaju u bliskoj budućnosti. RHMZ od 2009. godine pravi sezonske prognoze za region jugoistočne Evrope u svom Podregionalnom klimatskom centru. U njemu se dvaput godišnje organizuje i „Southeasteuropean Climate Outlook Forum“ na kome se okupljaju eksperti iz regiona da bi, na osnovu prikupljenih podataka i njihovog upoređivanja, doneli zajedničke prognoze za periode jun-avgust i decembar-februar. Često na ovim sastancima prisustvuju i predstavnici iz sektora poljoprivrede, šumarstva ili elektroprivrede. Iako se taj sistem još uvek gradi i poboljšava, prognoza za ovo leto je bila tačna, jer su njenim opsegom bile predviđene i ekstremno visoke temperature koje su se dogodile.

„RHMZ se bavi adekvatnim istraživanjem i objavljuje rezultate koji su na zavidnom nivou, ali sasvim je drugo pitanje da li u zemlji postoji i odgovarajuća infrastruktura kojom bi moglo preventivno da se reaguje u slučajevima dugotrajne suše. Svedoci smo formiranja kriznih štabova zbog suše ili oštre zime, a takvi ekstremi će se sigurno ponavljati jer sva istraživanja pokazuju da će oni postajati sve češći, što se tiče prosečne količine padavina i srednje temperature. Prethodno leto, najtoplije od kada se meri temperatura u Srbiji, već polovinom veka biće sasvim prosečno, pa se na vreme treba pripremiti na sve što nas čeka. Prema trenutnim rezultatima, u prvoj polovina XXI veka dugi toplotni talasi postaće sve učestaliji, dok će godišnja količina padavina ostati manje-više nepromenjena ili će imati blagi deficit u zavisno od dela teritorije, međutim vremenski raspored padavina tokom godine će verovatno biti drugačiji nego sada“, naglašava Đurđević.

To je pokazatelj da naša saznanja o klimatskim promenama rastu brže od mogućnosti društva da se izbore sa njima na najbolji način. U prilog razvitku meteorologije govori i podatak da današnja sedmodnevna standardna prognoza ima tačnost trodnevne od pre dvadeset godina, a glavni razlog za to je korišćenje uznapredovale tehnologije koja može da obuhvati obradu svih unetih parametara.

Priznati u svetu

Za dalji napredak domaće struke veoma je važno što su srpski meteorolozi od samog početka uključeni u razvoj ove nauke i priznati od strane svojih kolega iz čitavog sveta. Sredinom sedamdesetih godina tadašnji Savezni hidrometeorološki zavod u saradnji sa Meteorološkim institutom počeo da razvija dinamički numerički model atmosfere, a nosioci tog projekta bili su profesori Zaviša Janjić i Fedor Mesinger. Prvobitno nazvan HIBU, njihov numerički model je devedesetih preimenovan u ETA, kada ga je u potpunosti usvojila i koristila američka Nacionalna meteorološka služba sve do 2006.. Pre šest godina meteorološka služba SAD usvojila je novu generaciju modela, NMMB model, koju je takođe razvio profesor Janjić, sada zaposlen u ovoj službi. On je ove godine dobio najznačajniju nagradu koju dodeljuje Svetska meteorološka organizacija za izuzetan doprinos ovoj nauci.

Marko Miladinović

broj 91, oktobar 2012.

Podižemo spomenik Romima ubijenim u II svetskom ratu, a pretimo ukidanjem bezviznog režima Srbiji, jer nam šalje previše Roma piše nemačkiFrankfurter Rundschau osvrćući se na licemerje nemačkih političara.

Može li se danas govoriti o genocidu nad Jevrejima, a sutra ići u Moskvu i zahtevati od ruskog predsednika da zabrani putovanja ruskih Jevreja u Nemačku? Ne, srećom ne može. Ali se zato može podići spomenik Sintima i Romima ubijenima tokom Drugog svetskog rata, a već sutradan na samitu Evropske unije pretiti ukidanjem bezviznog režima Srbiji i Makedoniji, jer iz tih zemalja dolazi previše Roma.

Da li su Romi žrtve drugog reda? Da li osećamo neku obavezu prema njima? Izgleda da iz proganjanja, proterivanja i ubijanja nemačkih Sinta i istočnoevropskih Roma nismo izvukli nikakve lekcije. To se ne odnosi samo na „pragmatičnu“ i „prema daljem proširenju Unije skeptičnu“ nemačku vladu, već i na pokajničku javnost.

Sinti i Romi su po dva osnova bili žrtve nacističkog režima: rasističkom i tzv. policijsko-političkom. Po jednom, oni su bili žrtve teorija o „čistoj rasi“, a po drugom činjenice da su nacisti preuzeli i dodatno radikalizovali zakone o javnom redu i miru iz perioda carstva. „Zakoni o skitničenju“, policijska šikaniranja i deportacije nisu bili usmereni isključivo protiv „stranih naroda“, već pre svega protiv siromašnih. Siromašni su sakupljali otpad, živeli nomadskim životom, prosili i gradili udžerice bez dozvole. To sve nije smelo i ne sme da postoji.

Rasistička diskriminacija je danas društveno neprihvatljiva, ali je diskriminacija prema siromašnima u punom jeku. Siromašne s vremena na vreme sažaljevamo, ali ne želimo da imamo bilo šta sa njima. Kada 60% Nemaca izjavi da ne bi želeli da imaju Roma za komšiju, to nije zbog toga što su Nemci rasisti. Naši gradovi su odavno postali raznobojni i niko više ne privlači pažnju zbog toga što ima tamniju boju kože. Ali ne želimo da živimo na istom spratu pored desetočlane porodice koja živi u trosobnom stanu i zarađuje za život sakupljajući otpad. Za probleme ovakvog suživota niko nema rešenje.

Ukoliko obratimo pažnju, primetićemo da komentari o lenjosti, neiskrenosti i nedostatku zahvalnosti nisu tipični samo za Rome. Oni se pre svega odnose na siromašne širom sveta. Na isti način se u Americi govori o Afroamerikancima ili u Brazilu o stanovnicima favela. Na ovaj način rasizam ulazi na mala vrata. Fenomen siromaštva nas uopšte ne zanima, ali razloge za njegovo postojanje nalazimo u osobinama siromašnih ljudi.

Neki siromaštvo objašnjavaju „kulturološkim“ karakteristikama Roma. Drugi ukazuju na nepostojanje tolerancije kod većinskog stanovništva. Ali budući da je siromaštvo najveći problem istočnoevropskih Roma koji dolaze u naše gradove, onda od tolerancije nećemo imati puno koristi. Protiv siromaštva se treba boriti, a ne tolerisati ga. Protiv njega se ne treba boriti tako što ćemo se boriti protiv siromašnih, kako je to nemačka vlada radila sve do 60-ih godina prošlog veka i što sada ponovo ulazi u modu. „Protivzakonito“ ponašanje žrtava nije karakteristika neke posebne kulture. Prosjačenje nije profesija.

Da bismo sprečili ove pojave, trebalo bi svakome u EU, bio on Rom ili ne, obezbediti zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Licemerje posebno dolazi do izražaja kada je reč o Romima. Zapadnoevropski ministri unutrašnjih poslova se ponašaju kao da žele da pomognu i stalno upozoravaju Istočnoevropljane da bi trebalo da reše „problem Roma“ i da se bore protiv diskriminacije. Pri tome svesno previđaju činjenicu da ovde nije reč o nekom zlokobnom „problemu Roma“, već da nas sve čeka Herkulov zadatak, jer su tokom devedesetih gotovo svi Romi, kao i veliki deo stanovništva u Istočnoj Evropi, potonuli u siromaštvo. Ovo siromaštvo postaje problem tek kada se pojavi na ulicama naših gradova. Onaj ko ne želi da govori o tome, bolje da ćuti i o genocidu, i o rasizmu nacista i o sramoti novih generacija.

Peščanik

Zanet sasvim drugim poslom, Miodrag Savin je pre pet godina igrom slučaja shvatio da celog života želi da se bavi izradom minijaturnih cigli za maketarstvo. Danas je jedini proizvođač ovog materijala u Srbiji i planira izvoz.

Svakog dana Miodrag Savin u svojoj Umetničkoj radionici „Ihtis“ napravi i ispeče između 1.700 do 2.000  cigala. U odnosu na neku ciglanu to možda i nije značajna produkcija, ali u ovom slučaju važe „liliputanske“ mere jer Savinove cigle su ravno deset puta manje od klasičnih graditeljskih. Tako su one koje izađu iz njegove radionice veličine 25x11x6 milimetara. Dešava se, doduše, da ne budu visoke svih šest milimetara, jer se ponekad malo skupe, tokom perioda sušenja.

Za razliku od građevinske industrije velikog formata koja je u teškoj krizi, Savin nema na lageru svojih ciglica. Sve što napravi on odmah i proda, a njegovi glavni kupci su ljudi koji se iz hobija bave maketarstvom. Za sada je u Srbiji i jedini proizvođač cigala kao građevinskog materijala za maketare.

Privatnu firmu otvorio je 2007. godine i tada mu ciglice – igračke nisu ni padale na um. Kao bivši nesvršeni student teologije shvatio je da je umetnost ono što ga zanima, pa je odlučio da se bavi pozlatom, ikonopisom i drugim kreativnim poslovima. „Odlučio sam da naslikam jednu ikonu na pozadini od cigala, i onda sam počeo da pripremam te male cigle, verno kopirajući redovnu opeku u deset puta manjem kalupu. Kada sam ispekao prve cigle, shvatio sam da je to ono čim želim da se bavim“, priča Savin za B&F.

Ciglice za maketarstvo prave se još u SAD, Kini i EU. Savin bez lažne skromnosti može da tvrdi da su njegove najbolje. Celokupan postupak njihove izrade, koji pre svega podrazumeva i izradu specijalnog kalupa, izradu smese i na kraju finalnu doradu, rezultat je njegovog truda.

„Zet mi je vajar i on me je naučio da izradim kalup. Cigle pravim od kaolina, sa dodatkom cementa, vode, ali svi sastojci i njihov odnos su moja poslovna tajna. Nakon što ih izradim u kalupu, onda ih sušim, nakon toga ih ručno dorađujem i tek tada stavljam u posebnu pećnicu koju sam napravio sam. Gotove cigle imaju posebnu čvrstinu koja odgovara modelarima jer mogu da je preseku i formiraju potrebne uglove“, objašnjava Savin.

Obično ih modelari pre korišćenja potapaju u vodu, što im daje dodatnu čvrstinu. Za jednu kuću od 25 kvadratnih metara, sa spoljnim i unutrašnjim zidovima modelar potroši oko 3.500 cigala, ili jednu i po dnevnu proizvodnju Miodraga Savina. Na jednom od sajtova posvećenih modelarstvu registrovano je preko hiljadu članova, međutim, teško je odvojiti koji od njih su orijentisani na izradu objekata. Činjenica da u Umetničkoj radionici „Ihtis“ nema cigala „na lageru“ govori da u Srbiji, i pored svega, još uvek ima dovoljno ljudi spremnih da se igraju. Međutim, Savin kaže da njegova ciljna grupa nisu samo kupci u Srbiji.

„Izvoz je ono ka čemu se orijentišem, i trenutno tražim opciju za slanje paketa, a da dostava za kupca ne bude skuplja od vrednosti same pošiljke. Javlja mi se dosta zainteresovanih iz zemalja u okruženju, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, i Mađarske“, kaže Savin.„Ovo jeste moj posao i način da isplatim obaveze prema državi i prehranim petočlanu porodicu, ali je i ostvarenje mog dečačkog sna u kome su važni bili slaganje kockica i graditeljstvo. Tako i za maketare, to jeste igra ali i velika veština na granici umetničkog zanata. Svako ko pokuša da sazida zid uveriće se da to nije jednostavno, a samo pravi, posvećeni maketar uživaće u izazovima koji su pred njim“.

Osim ciglica u varijanti žute i crvene boje, Savin izrađuje i mali biber crep i  drvene kocke različitih veličina, a trenutno proširuje proizvodnju. Priprema blok cigala u srazmeri 1:73. Reč je o materijalu koji se traži kod izrade maketa železnica a izrađivaće i staru rimsku opeku te blokove od krečnjaka i granita, naravno sve u minijaturnim veličinama.

Petar Ilijin

broj 91, oktobar 2012.