Tekstovi

Gde je Bugarska? Kako doći do nje? Ovo su bila glavna pitanja Britanaca kada su napuštene kuće i imanja po pustim bugarskim selima zbog smešnih cena postale hit na globalizovanom tržištu nekretnina. Kupovali su ih i preko interneta, na neviđeno, po dva imanja odjednom. Mnogi su se u njih doselili, zamenivši GB za BG, ali se nisu snašli. Drugi su hteli da profitiraju kada ulaskom Bugarske u EU cene podivljaju, ali nisu, pa kuće i imanja opet zjape prazne, mnoge pretvorene u štale.

Mnoga sela nedaleko od bugarskih gradova Jambola, Velikog Trnova, Rusea i oko Stare Planine danas su puna praznih kuća. Doduše, bila su puna napuštenih kuća i nakon pada gvozdene zavese, ali mnoge krajem devedesetih i početkom novog milenijuma kupili su budzašto Britanci. Neki zato da ih koriste kao vikendice ili da se u njima ozbiljno skrase za male pare, jeftino ih obnove i uz jeftin život postanu novi građani Bugarske. Drugi zato da se za koju godinu opernate prodajući ih kada nakon ulaska Bugarske u EU cene nekretnina skoče u nebo.

Prvi dođoše, probaše, pa brzo otiđoše, drugi, spekulanti, nikada ni ne dođoše, svejedno, kuće ostadoše prazne. U nekima, onako praznima, privremeno se skrasiše lokalni Romi, druge vlasnici ostaviše na brigu ljubaznim meštanima, a ovi ih pretvoriše u skloništa za ovce… To je ukratko neslavna priča o pohodu Zapada, mahom Britanaca, na bugarsko tržište nekretnina. Kako je počelo?

Novo mesto pod suncem

Zemlja na raskršću civilizacija

Bugarska nas podseća na Veliku Britaniju pre trideset godina, kada na vlasti još nije bila Margaret Tačer, izjavljivali su imigranti sa Ostrva. Sredinom prošle dekade, u Varni sam i sama viđala i malu koloniju nemačkih penzionera kojima je život na obali Crnog mora bio kudikamo jeftiniji i sunčaniji od Nemačke. U to doba dobro stojeći Britanci naveliko su kupovali i apartmane u najpoznatijem bugarskom skijalištu Bansko.

I sami domaćini prilično su bili iznenađeni tim iznenadnim interesom. Zemlja na raskršću civilizacija bila je navuknuta na to da stranci kroz nju prolaze, ne i da ostaju. Ako su to činili, bilo je to zato što su bežali pred progonom (Jevreji), masakrom (Jermeni) ili građanskim ratom (Belorusi), češće zato što su bili osvajači, Turci, Grci, Srbi, Mongoli, Tatari… Ne zato što su ovde očekivali ispunjeniji život, novi početak.

Neki su Bugari brzo objasnili ‘prave’ razloge zbog kojih su britanski doseljenici GB zamenili za BG. „Dolaze nam samo siromašni. Britanija ne zna šta bi s njima pa ih ohrabruje da emigriraju. Najpre smo bili zasuti polovnim automobilima, a sada nam dolaze starci“, izjavljivao je jedan ispitanik tokom istraživanja profila novih emigranata, koje je 2007. sprovodila Association of Bulgarian Chevening Scholars (Udruženje bugarskih Chevening naučnika) u saradnji s britanskim Ministarstvom spoljnih poslova i britanskom ambasadom u Sofiji.

Pa ipak, nisu svi doseljenici bili ubogi penzioneri, 25 posto njih su bile mlade porodice sa školskom decom, koje su ovde mogle postići ono za šta bi im u Britaniji trebale godine. Dolazili su zbog niskih cena i kvaliteta života, ali i zbog klime, prirode i zdrave hrane, onoga što nova generacija otkriva u doba new agea. Dolazili su i zbog osećaja pripadnosti zajednici, koji se izgubio u Britaniji, oduševljeni činjenicom da će im sused ponuditi košaru jabuka, jaja i sira ne očekujući ništa zauzvrat ili pomoći pri selidbi ne tražeći novac. Doduše, smetao im je nemaran odnos prema smeću, nesmiljen odnos prema domaćim životinjama, što pse drže u dvorištu na lancu i po život opasna vožnja, naročito na lokalnim putevima.

Bugari su pak bili oduševljeni prvim britanskim susedima. Oni su njihova zaboravljena sela vraćali na geografsku kartu i bili svojevrsni statusni simbol nekog mestašca. Lokalne vlasti su im išle na ruku, iako su ih neki dočekivali na nož izjavljujući kako im dolazi „društveni talog sa Zapada“, a načelnik jednog sela nedaleko od Jambola izjavio je da im „domaći samo služe dok oni leže i piju“.

I onda je 2008. počela globalna kriza, britanski domovi u Bugarskoj su se ispraznili, a entuzijazam splasnuo. Život neretko bez struje i tekuće vode u zabačenom svetu više nije bio idiličan, deca su stasala za srednju školu i fakultet, zime su bivale hladnije, obnova kuća sporija i skuplja jer je zavisila o volji lokalnih majstora. Posla u Bugarskoj nije bilo ni za Bugare pa su ostajali oni koji imaju osiguran prihod iz Britanije. Zdravstvena zaštita je bila lošija od one na koju su navikli, bolnice lošije opremljene, a bugarski jezik jednako težak, u očekivanju da domaći nauče engleski. Domaćini su bili iznenađeni što novi susedi ne znaju koju reč ruskog, nemačkog ili francuskog, da se mogu bolje razumjeti. „Neokolonijalizam na seoskom nivou“ – kako su neki opisivali dolazak ‘prvih pionira’ na istočni ‘divlji zapad’, brzo se slamao na jezičkom nivou.

Foto Novinite

Kulturni šok, usamljenost i alkohol takođe su dali svoje. Neki su uspeli da prodaju nekretninu pridošlicama uz mali profit, ali oni koji su očekivali drastičan rast cena ostali su na suvom ili postali žrtve beskrupuloznih britanskih agenata i trgovaca koji bi ih znali oguliti do kože prodajući i nekoliko puta njihovu bugarsku imovinu.

Retki su ipak uspeli i ostali uspešno se uklopivši u lokalnu zajednicu, a neki i zato što im u slučaju nezaposlenosti, ako su stalno nastanjeni u Bugarskoj, Bugarska mora isplaćivati pomoć za nezaposlene. Ali ne u visini one koju dobijaju Bugari, nego one koju bi dobijali u Velikoj Britaniji. To znači da bugarski Britanci mogu dobiti dvostruko više od prosečne bugarske plate i gotovo četiri puta više od onoga što mesečno prima nezaposleni Bugarin. Sasvim dovoljno za život na visokoj nozi, koji plaćaju bugarski poreski obveznici budući da se Bugarska kao članica EU obavezala pridržavati EU zakona, standardnog za sve članice pa i za siromašniju Bugarsku.

Kreativne industrije i kultura u Srbiji i regionu se moraju osnažiti nizom mera zaključili su učesnici regionalnog savetovanja Nova paradigma kulture i nove uloge civilnog i neprofitnog sektora u kulturi – na kojem su učestvovali predstavnici iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Skup je održan na Mokroj Gori 26. septembra u organizaciji Akademike – Centra za istraživanje kreativne ekonomije, a glavne teme su bili problemi kreativne industrije i civilnog sektora, ali i na njihov odnos sa državnim organima. Kao gorući problemi istaknute su birokratizacija, korupcija, i problemi finansiranja mnogih projekata preko budžetskog razdela 481 kroz koji se evidentiraju i uplate međunarodnih organizacija koje sredstva transferišu civilnom sektoru preko vladinih organa.

Učesnici smatraju da je na nivou nacionalnih politika u Srbiji i regionu neophodno donošenje konzistentnih programa razvoja i povezivanja regionalnog tržišta kreativnih dobara i usluga, radi izgradnje samoodrživih nacionalnih ekonomija kreativnosti. Zbog komplementarnosti tržišta, istih i sličnih kulturnih obrazaca i modela, zajedničke kulturne istorije, neophodno je intenzivirati povezivanje između Srbije i Bosne i Hercegovine, i posebno između Srbije i Republike Srpske. Učesnici su preporučili javnim vlastima ovih država odnosno državnih entiteta da otvore dijalog za rešavanje pitanja zajedničkog kulturnog i ekonomskog napretka kroz uspostavljanje tržišta kreativnosti bez barijera.

Oblici kulturne i ekonomske saradnje, naročito u diseminaciji informacija i uspostavljanju partnerske interesne saradnje i kroz politiku usvajanja i uvođenja zajedničkih mera i instrumenata kulturne i ekonomske politike odozgo-nadole mogući su kroz osnivanje saradničkih platformi sva tri sektora, nacionalno i regionalno, ali i ka lokalnom nivou, smatraju učesnici ovog skupa.

Lokalni kreativni razvoj je osnova ukupnog nacionalnog i regionalnog razvoja.

Preporučuje se takođe posebna saradnja civilnog sektora Bosne i Hercegovine i Srbije u ovoj oblasti, na prvom mestu u afirmisanju važne uloge kreativnosti u izgradnji civilnog društva, ali je potrebno prepoznati i osvetliti sve specifične uloge civilnog sektora u ovoj oblasti, naročito u vezi promocije kulturne raznolikosti, profesionalizacije civilnog društva i ekonomskog razvoja država i regiona.

U preporukama sa Savetovanja stoji i da bi između državnih organa iz Srbije i BiH trebalouspostaviti stabilnu informativnu mrežu za razmenu informacija, znanja i iskustava, moguće i kroz osnivanje zajedničkog portala i forme zajedničkog nastupa prema programu Kreativna Evropa, ali i prema drugim fondovima za razvoj i saradnju, kako u Evropi, tako i regionalno.

Kulturna statistika je važna za praćenje ekonomskog razvoja i rasta nacionalnih ekonomija i zato je neophodno usvajanje proširenog statističkog broja za organizacije civilnog društva/udruženja koja se bave ovim delatnostima, kako bi postale deo nacionalnih statistika i kako bi se detektovali, mapirali i merili njihovi učinci u oblasti kulturnih i kreativnih industrija. Ekonomska statistika u kulturnim delatnostima morala bi da obuhvati i sve forme zapošljavanja i angažovanja radne snage i naročito izvozno orijentisan radni angažman na daljinu (ICT sektor, dizajn, konsalting).

Kulturne industrije posmatraju kulturno stvaralaštvo i produkciju kulturnih dobara i usluga kroz dohodovni model – jer kultura zapošljava, stvara ekonomske proizvode sa kulturnim inputima i kulturnim/ekonomskim autputima i generiše nove ekonomske vrednosti koji su od značaja za rast konkurentnosti država i gradova. Civilni sektor ima posebnu ulogu u osvetljavanju ovih fenomena, kroz istraživačke, razvojne i projekte/programe monitoringa javnih kulturnih, ekonomskih i socijalnih politika. Posebna obaveza civilnog sektora koji se bavi kulturnom politikom i afirmiše participativnost u kulturi i kulturnu animaciju je da otvori dijalog o svim relevantnim temama zaštite i promocije kulturne raznolikosti kao pravu na kulturu čoveka i građanina. Preporučuje se asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije da temu prava na kulturu stavi u svoju buduću agendu rada i delovanja.

Preporuka privrednim društvima, preduzetnicima i neprofitnim organizacijama koje doprinose razvoju lokalnih i nacionalnih kulturnih i kreativnih industrija je da se interesno udružuju koristeći zakonske mogućnosti osnivanja nezavisnih privrednih komora kreativnog sektora, na nivou privrednog sektora tzv. Kreativnih industrija, ili granski za svaku kreativnu industriju pojedinačno. Osim ove forme udruživanja ohrabruju se svi subjekti kreativnog sektora Srbije, ali i BiH i Republike Srpske da pristupaju i drugim formama poslovnog udruživanja. Unutar civilnog sektora koji se bavi kulturnom produkcijom preporučuje se slično udruživanje u podorganizacione forme ovakvih poslovnih asocijacija da bi organizacije civilnog društva, odnosno udruženja, odnosno neprofitne organizacije (uključujući i univerzitete i institute, organizacije za istraživanje razvoj) bolje osvetlile svoju ulogu i mapirale sve aktere nezavisne kulturne i kreativne produkcije koje statistički i ekonomski doprinose u nacionalnoj ekonomiji.

U Nacionalnu strategiju za razvoj kulture Srbije (Bosne i Hercegovine, Republike Srpske) potrebno je ugraditi nacionalnu orijentaciju za razvoj kreativnih industrija, kao i predviđenu ulogu civilnog i neprofitnog sektora da bi se taj razvoj konzistentno planirao i implementirao. Neophodno je diversifikovati statistički, ali i kroz instrumente i mere podrške javnih politika organizacije civilnog društva i udruženja koja doprinose ekonomskom, kulturnom i kreativnom razvoju, od drugih strukovnih, hobi i sličnih udruženja.

Ključni trendovi razvoja neprofitnog sektora u narednoj dekadi su: rast i diversifikacija, okretanje ka provajdingu društvenih usluga i usluga prema državi, komercijalizacija, profesionalizam i formalizam novih etičkih standarda rada, globalizacija i premoć paradigme otvorenog društva nad paradigmom države. Od konvencionalnog, neprofitni sektor ide ka razvoju kompleksnog i kombinovanog modela, koji podrazumeva istovremeno očuvanje neprofitne misije i otvaranja servisa profesionalnih i komercijalnih usluga. Profesionalizacija civilnog i neprofitnog sektora, kao sektora i privrednih subjekata koji su pružaoci usluga i generatori zapošljavanja i ukupnog ekonomskog razvoja, ostaje stalni cilj. Ovaj sektor treba odvojiti od parapolitičkih i paraprofitnih udruženja, političkih pokreta i inicijativa.

Civilni i neprofitni sektor u kulturi i kreativnim industrijama je u praksi dokazan kao solidna forma podsticaja ličnog i profesionalnog razvoja i svojevrsni inkubator i kreativno žarište na lokalnom nivou. Sektor razvija i različite oblike radnog angažmana, strukovnog osposobljavanja i učenja, privredne aktivnosti, naročito za mlade i marginalizovane društvene grupe. Socijalno preduzetništvo kao posebna forma preduzetništva, stvaranja novih radnih mesta i dohotka u kreativnom sektoru trebalo bi da bude od posebnog društvenog interesa i brige.

Nakon što je okončao svoju biciklističku karijeru početkom prošle godine, zvezda Tur de Fransa Lens Armstrong verovao je da će ostati u sportu. Godinu dana nakon povlačenja iz biciklizma počeo da se takmiči u triatlonu i to sa odličnim rezultatima. Na žalost obožavalaca, Svetska triatlon korporacija zabranila mu je takmičenje zbog optužbi za doping, pa će Armstrong propustiti oktobarski svetski kup na Havajima. U stvari, kao i mnogi drugi sportisti koji su koristili nedozvoljena sredstva, moraće sebi da nađe drugi posao.

Sredinom juna ove godine Antidoping agencija SAD optužila je za doping najveću zvezdu u istoriji Tur de Fransa, Lensa Armstronga – biciklistu koji je čak sedam puta za redom (od 1999. do 2005. godine, trku oko Francuske završio na prvom mestu. Ovo nije prvi put da su protiv Lensa (41), iznesene optužbe. Još je 2005. ugledni francuski sportski dnevnik L’Ekip, na osnovu laboratorijske dokumentacije, u koju su novinari imali uvid, sugerisao da je u uzorku njegove krvi uzete tokom Tur de Fransa 1999. analizom u čak šest uzoraka konstatovan povišen nivo eritropoetina. Zvaničnici laboratorije odbili su tada da komentarišu navode a sam Armstrong se oglasio izjavom na svom sajtu u kojoj je tvrdio, kao i mnogo puta do sada, da nikada nije koristio doping sredstva.

Antidoping agencija SAD je juna ove godine iznela optužbe protiv Armstronga za doping – korišćenje eritropoetina, hormona rasta, kortikosteroida i drugih nedozvoljenih sredstava u periodu od 1998 – 2011, ali i za prodaju i distribuciju doping sredstava drugim biciklistima. Navodi se takođe i postojanje dokaza da je ovaj biciklista i 2001, tokom Tur de Suis, trke oko Švajcarske, bio pozitivan na EPO.

Armstrong se 23. avgusta javno oglasio rekavši da se neće dalje boriti protiv optužbi. Narednog dana Antidoping agencija saopštila je da mu oduzima sedam titula sa Tur de Fransa i izriče doživotnu suspenziju na bavljenje profesionalnim sportom. U saopštenju je navedeno da je odustajanjem od dalje pravne borbe, Armstrong automatski suspendovan i da mu se ne priznaje nijedan rezultat posle 1. avgusta 1998. godine.

Međunarodna biciklistička unija se nije oglašavala iako je ranije iznela stav da je tokom istrage došlo do grubog kršenja pravila i zahtevala da slučaj preuzme nezavisna komisija. Da li je Armstrong koristio nedozvoljene supstance ne može se reći sa sigurnošću. Dokazi koje je Antidoping agencija SAD tvrdila da poseduje javnosti nikada nisu predočeni, a navodno se najvećim delom baziraju na izjavama svedoka. Ono što je sigurno jeste da je na antidoping testovima samo jednom prilikom 1999. godine bio pozitivan i to na kortikosteroid za koji je kasnije priložio dokaz da je korišćen isključivo u zdravstvene svrhe, te nije mogao biti sankcionisan. Ono što takođe sa sigurnošću možemo reći jeste da je u pitanju jedan od najčešće testiranih sportista ikada.

Tur de Frans je verovatno najpoznatija biciklistička trka. Ako uzmemo u obzir da se deo trke uvek vozi preko Alpa i Pirineja jasno je da se radi o fizički izuzetno napornom, moguće i jednom od najnapornijih sportskih takmičenja. Upravo napor koji iziskuje trka u neku ruku može objasniti i činjenicu da slučaj Lensa Armstronga nije prvi, a sigurno ni poslednji slučaj korišćenja nedozvoljenih sredstava – doping skandali potresaju ovo takmičenje još od 1903. godine. U početku su takmičari konzumirali alkohol i druge opijate kako bi ublažili bolove u telu i na taj način izdržali celu trku i stigli do cilja. Kasnije biciklisti kreću da koriste različite supstance u svrhu poboljšanja sopstvenih performansi, a ne samo kao sredstva za ublažavanje bolova. Upotreba ovih sredstava formalno je prestala da se toleriše tek 1930-ih godina, ali takmičari se na to nisu mnogo obazirali. Tako je dvostruki pobednik iz 1949. i 1952. godine, Fausto Kopi, u jednom intervjuu priznao da je tokom trke koristio amfetamine, dodajući da sa osobom koja tvrdi da biciklisti ne uzimaju ova sredstva nema poente ni pričati o biciklizmu.

U svakom slučaju, Lens Armstrong će biti suočen sa teškim periodom jer će ga po svemu sudeći zasuti tužbe sponzora koji su ga nagrađivali za dobre rezultate. 2006. godine Armstrong je uspešno tužio SCA Promotions, koja je ranije odbila da mu isplati novac zbog sumnje da je bio dopingovan. U junu ove godine SCA je najavila novo pokretanje procesa, a mnogi drugi sponzori bi mogli krenuti istim putem.

Korišćenje doping sredstava naravno nije vezano samo za biciklizam. Testiranje granice izdržljivosti čovekovog tela i konstantno napredovanje rezultata koje sportisti postižu često je bilo povezano sa korišćenjem nedozvoljenih supstanci.

Na Olimpijskim igrama u Seulu kanadski sprinter Ben Džonson dvostruko se radovao posle finalne trke na sto metara. Ostavio je iza sebe velikog rivala Karla Luisa i osvojio zlatnu medalju postavivši novi svetski rekord od 9,79 sekundi. Nakon trke testovi su pokazali da je kanadski atletičar pozitivan na steroid stanazolol. Iako je negirao da je uzimao bilo kakve nelegalne supstance Džonsonu je zabranjeno da se takmiči naredne dve godine, rekord je poništen, a medalja oduzeta i predata drugoplasiranom Karlu Luisu.

Kanađanin je kasnije priznao da je godinama unazad koristio steroide. Na ovo ga je, kako kaže, nagovorio dugogodišnji trener Čarli Frensis, rekavši da nije u pitanju prevara jer se svi dopinguju. Ipak, Džonson je za aferu sa Olimpijade u Seulu i dalje tvrdio da je nameštena. Insistirao je da je nedeljama pre igara bio „čist“ kako se ne bi moglo otkriti prisustvo steroida, kao i da steroid koji je otkriven u uzorcima njegovog urina nije onaj koji on koristi.

Kada se 1991. suspenzija završila, Ben je pokušao da se vrati u takmičarski ritam. Ipak, dve godine kasnije opet je pao na doping testu. Svetska atletska federacija tada mu je doživotno zabranila da se takmiči, a tadašnji kanadski ministar sporta i omladine mu je poručio da bi trebalo da se vrati u Jamajku, odakle je inače poreklom. Izviždan i ponižen nekada veliki atletičar se povukao iz javnosti.

Ben Džonson kao pojedinac ostao je simbol negativca, ali finalna trka na sto metara sa Olimpijskih igara u Seulu ostaće upamćena kao najprljavija u istoriji – čak šest od osam učesnika trke bila su u svojoj karijeri povezana sa korišćenjem nedozvoljenih sredstava. Karl Luis je tokom 1988. godine u nekoliko navrata bio pozitivan na antidoping testovima zbog čega nije mogao da se kvalifikuje za igre. Ipak, Olimpijski komitet SAD je presudio da se radilo samo o „nepažnji“ i pomilovao ga.

Bilo kako bilo, Luis je na kraju svega dobio zlato i svetski rekord koji je opstao tri naredne godine. Džonson je sa druge strane gotovo bankrotirao. Kada se vratio u Toronto morao je da živi u podrumu kuće svoje majke, a automobil mu je konfiskovan zbog dugova. Luis je započeo karijeru glumca i pevača, kasnije čak i političara, dok je Džonson učestvovao u ponižavajućim performansima u kojima se trkao sa konjima i automobilima.

Još jedan slučaj koji je prodrmao sportsku javnost jeste slučaj američke atletičarke Merion Džouns. Ova višestruka svetska šampionka u trkama na sto i dvesta metara, na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine osvojila je ukupno pet medalja – tri zlatne i dve bronzane. Prvo mesto je osvojila u trkama na sto i dvesta metara, a zlato je uzela i u štafeti 4X400 metara. Bronzu je osvojila u štafeti 4X100 i u skoku u dalj. Džouns nikada nije bila pozitivna na antidoping testovima.

Iako je pod istragom bila još 2003, tek je 2007. priznala kako je koristila nedozvoljena sredstva, te da je federalne vlasti prilikom prethodne istrage lagala. Merion, jedna od prvih atletičarki milionerki, bukvalno je bankrotirala usled troškova sudskih procesa kroz koje je prošla, sve olimpijske medalje su joj oduzete a u januaru 2008. osuđena je na šest meseci zatvora zbog laganja federalnih vlasti.

Činjenica je da sportske institucije i tela zadužena za doping kontrolu kaskaju za sportistima koji koriste prečice kako bi došli do cilja. Osamdesetih i devedesetih su sportisti koristili steroide, a danas se strahuje da korišćenjem nove tehnologije sportisti počinju da manipulišu i sopstvenim genima.

Nakon što je američka Antidoping agencija 25. avgusta zvanično ukinula sve rezultate Lensa Armstronga, broj donatora njegove fondacije Livstrong, koja promoviše zdrav život i radi na prevenciji kancera, doslovce se udesetostručio. Visina priloga porasla je čak dvadesetpet, a kupovina proizvoda sa logoom ove fondacije za dva i po puta.

Dok zvanična Atina čeka dodatnu finansijsku pomoć Evropske unije, Nemačka je s razlogom ljuta na Grčku koja ni posle najnovije korupcionaške aferenije učinila napore da „prljavi“ političari bar osete nelagodu što svoje džepove pune državnim novcem. Korupciju su Grcima ostavile u nasleđe prethodne generacije i ona je utkana u sve pore grčkog društva, rezingirano zaključuje Špigl.

Kako neko ko prijavi godišnji prihod od 25.000 evra izvrši transfer novca u inostranstvo vredan 52 miliona evra? Ovakvih slučajeva je u Grčkoj mnogo, pa čak i onih koji su poreskoj upravi prijavili da ne zarađuju uopšte, a opet prenose u inostranstvo sume od skoro 10 miliona evra.

Ovim će morati da se pozabave poreske vlasti koje će ispitivati mnoge pojedince čiji identitet je do sada bio nepoznat javnosti – oni su se pominjali samo pod svojim inicijalima. Tako na primer inicijali G.D. obuhvataju listu od 54.000 grčkih državljana koji su selili velike količine novca iz zemlje u periodu između 2009. i 2011. Ova lista je sada u posedu Ministarstva finansija.

To je najduža od četiri liste koje trenutno cirkulišu Atinom. Svaka od njih sadrži imena osoba čiji finansijski podaci se ne podudaraju. Naravno, sve ovo je omogućila slaba kontrola „prljavih“ političara i biznismena od strane države. Duže vreme se mislilo da je glavna lista, ona sa imena posednika računa u Švajcarskoj, nestala, ali nekako se pojavila početkom oktobra i sada je u rukama državnog tužioca.

To što nekoliko meseci nisu mogli da pronađu jednu tako važnu listu samo svedoči o nevoljnosti grčkih političara da se zaista bore sa korupcijom. U jesen 2010. je tadašnja ministarka finansija Francuske Kristin Lagard dala svom grčkom kolegi Papakonstantinou USB sa listom računa koju imaju određeni grčki državljani u banci HSBC u Švajcarskoj. Računi su vredeli 1,5 milijardi evra. Grci nisu pokazali inicijativu u prikupljanju poreza od ovih ljudi, koji su svi redom prijavili mnogo manje prihode od onih sredstava koji su im na pomenutim računima.

Mnogo kasnije, u leto 2011. Papakonstantinou je dao deset imena sa ove liste Agenciji za borbu protiv finansijskog i privrednog kriminala. Nije im dao celu listu jer, kako sam kaže, „nisam imao poverenja u tu instituciju“.

Ovog ministra nasledio je Evanđelos Venizelos, lider PASOK-a, koji je bio ministar finansija devet meseci. Vlasti i dalje nisu pokretale istrage o Lagardinoj listi. Venizelos nikome nije pominjao USB stik, a ostali ministri su, kažu, bili ubeđeni da je nestao. Međutim nedavno je aktuelni ministar finansija Janis Stunaras čuo za izgubljenu listu i zatražio kopiju od Pariza. Kada je listu dobio poslao ju je premijeru Antonisu Samarasu. Venizelos je u svoju odbranu rekao da nije znao da niko osim njega nema listu. Obojica bivših ministara koji su listu prećutkivali sada prebacuju krivicu jedan na drugog.

Međutim, postoji još jedna bitna lista – lista poseda i računa 60 političara za koje se sumnja da su korupmirani. Mnogi od njih su osumnjičeni za više od korupcije, neki i za pranje novca.

Optužbe za korupciju u Grčkoj u nekim slučajevima čak ni ne ometaju razvoj političke karijere. Tako je prefekt Soluna Panajotis Psomiadis navodno lično primio milion evra za javne projekte koji nikad nisu izgrađeni. Psomiadis je takođe osumnjičen i za veze sa mafijom, međutim nijedna od ovih afera nije mu naškodila – u maju ove godine premijer Samaras unapredio da je u orhanizatora svoje izborne kampanje u severnoj Grčkoj.

„Živimo u veoma lošem društvu. Sami smo postali loši. Mi smo pohlepni i asocijalni“, kaže Kostas Bakuris, 75, predsednik grčkog Transperensi internešnala. On smatra da nekompetentna klasa političara vlada na isti način kao i prethodni nekompetentni državnici.

I nisu krivi jedino oni koji upravljaju zemljom. Policija je otkrila da je 2,8 miliona evra – ni cent od toga nije prijavljen – na računu zamenika gradonačelnika jednog malog grada od samo 14.000 stanovnika koji je primao mesečnu platu od 1,500 evra.

Grčku najveću organizaciju socijalnog osiguranja, IKA-u, koristili su mnogi kao svoju kasicu prasicu. Sada, i to što je njen budžet istrošen ne sprečava njene zaposlene da vrše transfere novca svojim prijateljima i rodbini koji nemaju osnovu za ta primanja. Gotovo svakodnevno Grci se koriste ovakvim smicalicama – na primer od 700 slepih ljudi sa ostrva Zakintos koji primaju pomoć zaista ne vidi njih 60.

Bakuris smatra da je to i očekivano jer Grčka ima sve uslove da bude krajnje korumpirana: mnoštvo birokratije, neefikasno pravosuđe, mnogo rupa u zakonima i lošu ekonomiju. Zvuči li vam povo poznato?

Korupciju su Grcima ostavile u nasleđe prethodne generacije. Ovo najbolje ilustruje sledeći primer. U danima kada je Andreas Papandreu vladao zemljom iskrsla je jedna afera – državni distributer električne energije napunio je svoje džepove sa 1,5 miliona drahmi. Kada je to otkriveno, premijer je izjavio: „Svi se slažemo da nam je dozvoljeno da povremeno uzmemo poneki poklon. Samo, molim vas, pazite da on ne bude preveliki“. I ovo zvuči malo poznato, sudeći po našim političarima koji su odavno prevazišli nivo „kraduckanja“.