Globalno zagrevanje i otapanje ledenog pokrivača iznenada je stavilo
Grenland pred dve dileme: da li da dozvoli eksploataciju uranijuma i
drugih velikih zaliha ruda i retkih metala, i da li da moguće
bogatstvo iskoristi za otcepljenje od Danske. Odluka Kopenhagena da
da ostrvu veću autonomiju i smanji državne dotacije učinila je ova
razmišljanja još aktuelnijim.
“Malo ste preterali s tom štednjom” poručio je nedavno Britancima, kad su najavili još oštrije mere štednje kod kuće, Olivije Blanšar glavni ekonomista MMF-a. Očito da je to upozorenje ostalo bez odjeka. Lideri EU upravo su, pod pritiskom Britanaca i Nemaca (i nekih manjih članica) izglasali istorijski rez u budžetu Unije za period do 2020, i smanjili ga na 960 milijardi evra, 33 milijardi evra manje nego što je najavljivano. Blanšarovo istraživanje pokazalo je da je u prethodnom periodu kresanje javnih rashoda naštetilo privredama više nego što se očekivalo.
Autori i protagonisti glavnih likova u satiričnoj seriji „Državni posao“, koji u izmišljenoj državnoj firmi rade sve drugo osim posla za koji primaju sigurnu platu su jedan inženjer petrohemije, „sa solidnim iskustvom u državnom sektoru“, jedan profesor istorije koji je, kako ističe „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“, i jedan muzičar, koji napomnje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Popularnost koju su stekli njihovi izmišljeni neradnici puni predrasuda objašnjavaju činjenicom da smo svi mi pomalo – oni.
“Čiji je taj internet, je l’ i on Miškovićev”, samo je jedno od pitanja koja postavljaju junaci sve popularnije satirične emisije Radio-televizije Vojvodine “Državni posao”, koja je tokom novogodišnje noći ovoj televizijskoj kući obezbedila rekordnih milion i trista hiljada gledalaca. Ekipa autora i glumaca pomenute serije već je poznata domaćoj publici po humorističkim emisijama “Noćna smena” i “Velika Srbija”. U najnovijem serijalu radnja se odvija u kancelariji izmišljene državne firme, u kojoj trojica službenika primaju plate da bi tokom radnog vremena čitali novine, vodili političke rasprave, izbegavali da se jave na telefon, igrali društvene igre… To su sve sporedne radnje u odnosu na glavnu aktivnost – kako da državnu službu iskoriste za lične interese, uključujući i zapošljavanje rođaka u tolikom broju da službenici na celom spratu nose isto prezime. Uvereni su da ih i pruisluškuju tajne službe, a ako one omanu, za svaki slučaj prisluškuju jedan drugog, kako bi pomoću proverene srpske discipline – cinkarenja – lakše napredovali u karijeri.
Ovako mnogi zamišljaju državne službenike, i možda je baš karikiranje tih stereotipa ključ uspeha “Državnog posla”. Specifičnost ove serije je i u tome što autori i glavni akteri nisu profesionalni scenaristi i glumci. Ulogu glavnog arhivatora Đorđa Čvarkova igra Dimitrije Banjac, inženjer petrohemije i čovek sa radnim iskustvom u državnim firmama. Njegovog kolegu, Krajišnika Dragana Torbicu glumi Nikola Škorić, profesor istorije, koji u razgovoru za „Biznis i finansije“ sarkastično komentariše da je „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“. Lik najmlađeg kolege, Boškića, pripao je Dejanu Ćirjakoviću, muzičaru koji sa svojim bendom „Tripcycle“ uskoro izdaje album. Ideja o „Državnom poslu“ realizovana je zahvaljujući urednici serije Sonji Kokotović, koja je uspela da uveri urednički kolegijum RTV da ovoj trojici mladih ljudi pruži šansu, „uz uslov koji su autori od početka postavljali, da imaju punu slobodu u kritici društvenih anomalija i aktera na našoj političkoj sceni“, priča Kokotović.
Svi smo mi pomalo oni
Kako jedan inženjer, jedan profesor istorije i jedan muzičar prikazuju društvo u kome žive i aktuelne probleme kroz likove državnih službenika? Arhivar Đorđe Čvarkov ima još samo četiri godine do penzije, pa zato mlađe teroriše lekcijama koje niko ne traži i svaki čas pominje srećnija vremena, kada je on „drmao firmom“ kao finansijski direktor. Sada svoje finanansijsko umeće iskazuje kroz dodatnu delatnost – gaji kokoške koje prodaje preko sindikata, a da bi posao „tekao“ redovno „podmazuje“ direktora. Iako stasao u vreme „bratstva i jedinstva“, Čvarkov ne podnosi „dođoše“, posebno iz Krajine, što je upravo slučaj sa njegovim kancelarijskim kolegom Draganom Torbicom. Odan novoj ideologiji „lokalpatriote“ sanja da je Vojvodina ušla u EU, a on je, zahvaljujući tome što vojvođanski novac ostaje kod kuće, a ne u Beogradu, otvorio brojne farme cverglana (pilića). Idilični san o mladoj vojvođanskoj državi završava srećno proterivanjem svih „dođoša“, na čelu sa Torbicom kojega imigracioni organi sprovode ravno do Ćurprije.
Kad se prene iz sanjarija, do njega i dalje sedi Dragan Torbica, poreklom Krajišnik, zadužen do guše, koji ne prestaje da se žali na svoju materijalnu situaciju. I pored toga, ni za živu glavu ne bi „robovao“ kod privatnika. Najmlađi Boškić, takođe prednost daje državnom hlebu, koji mu obezbeđuje brat „golub preletač“, čovek sa nepogrešivim osećajem kada treba promeniti partijsku knjižicu da bi se obezbedila funkcionerska pozicija. Ćirjaković opisuje lik Boškića kao predstavnika mlade generacije „koji je bez ikakvih ambicija i vizije šta želi i ume da radi. Umesto toga bira sigurnost i radi šta mu daju, a najbolje mu je kad ne radi ništa“. Naš sagovornik dodaje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Njegov kolega Banjac napominje i da do sada nisu imali neprijatnosti zbog činjenice da neretko inspiraciju za likove nalazi u ljudima koje poznaje, „jer svi smo mi pomalo Torbica, Čvarkov ili Boškić. Ma koliko ovi likovi delovali komično na prvi pogled, cela ova priča je veoma ozbiljna. Ona je ruglo našeg nerada, jaza između starosedelaca i došljaka, između genaracija, načina na koji se dolazi do posla u Srbiji, našeg autoritarnog mentaliteta i odnosa prema drugima i drugačijima“.
U seriji je dat i svojevrsni omaž televizijskog zgradi na Mišeluku, brdu iznad Novog Sada, koja je bila njegov simbol dok nije srušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine. „Gledao sam sa svoje terase kako zgrada gori celu noć“, priseća se Banjac, koji objašnjava da su među spasenim stvarima bila i odela koja su u „samoupravna“ vremena šivena za televizijske potrebe prema krojevima iz tada veoma popularne „Burde“. Neka od tih odela su postala Čvarkov „zaštitni znak“ – sitno karirani sakoi koje je „po Burdi“ sašila njegova baba, a koji su mu toliko uski da uglavnom može da zakopča samo jedno dugme – ono iznad stomaka.
Fudbalska metoda
Ćirjaković objašnjava uspeh serije i činjenicom da epizode traju kratko – od pet do deset minuta, a Sonja Kokotović dodaje da je prvobitna ideja projekta bila da se on realizuje kao stand up komedija. “Pokušavali smo da napravimo stand up koji trpi televizijsku formu. U potrazi za piscima, aforističarima, glumcima tokom vremena smo došli do ove forme“. Ona je zahvalnija, smatra i Dimitrije Banjac, „jer u u stand up formatu si sam, pa kako ispadne, a u ovom slučaju kad „zapnem“ imam pomoć Škorića i Ćirjakovića. To je kolektivni sport u kom jedan drugome nabacujemo loptu i tako lakše postižemo pogotke”. Škorić kaže da se pridržavaju scenarija, ali uz česte improvizacije. Svake nedelje napišu šest tekstova, od kojih izbace onaj koji im se čini najlošiji i snime pet epizoda, svaku za po jedan radni dan.
Na „Državnom poslu“ radi mala ekipa. Pored pomenutih urednice i glumaca, tu su i reditelj Stojče Stoleski, snimatelji i tonci, ali i direktor RTV Slobodan Arežina koji im zajedno sa Sonjom Kokotović pomaže nalaženjem zgodnih vesti za “obradu”. Snimaju uveče, kada im se završi radno vreme na regularnim poslovima. Često ne uspevaju da ostanu ozbiljni, pa mnoge scene ponavljaju više puta. Za sada je sigurno da će se „Državni posao“ emitovati do leta, „ a onda bismo mogli da pređemo na nešto novo“, kaže Ćirjaković. On i njegove kolege najavljuju mogućnost da ubuduće gledamo „Srbe u svemiru“, ali napominju da još ništa ne mogu da tvrde sa sigurnošću.
Satoši Kanazava je asistent u Londonskoj školi Ekonomskih i Političkih nauka i počasni profesor katedre za nauku Odseka za psihologiju Birkbek Koledža pri londonskom Univerzitetu. Napisao je više od 80 radova iz područja psihologije, sociologije, političkih nauka, ekonomije, antropologije i biologije. Jedan od takvih bio je njegov veoma zapaženi članak „Zašto su liberali i ateisti inteligentniji“ (2010). Njegova najnovija knjiga zove se „Paradoks inteligencije: Zašto inteligentan izbor nije uvek i mudar“ (2012).
„Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“, najnovija pozorišna predstava Harisa Pašovića govori o sedam smrtnih grehova građana BiH zbog kojih im nikada beće biti bolje. Scenario je nastao prema blogu koji je reditelj objavio još 2009. godine o stanju nacionalnog duha, „na osnovu dokaza iz prakse“, koji su nepromenjeni do danas, a komotno bi mogli da se uzmu i iz Srbije.
„Postoji pretpostavka, u medijima i delu međunarodne zajednice, da stanovnici Bosne i Hercegovine žele da žive bolje. Međutim, kada ispitamo dominantne osobine društva u BiH, moguće je izvesti sedam dokaza koji obaraju tu pretpostavku.“ Ovako počinje blog sarejevskog reditelja Harisa Pašovića „Sedam smrtnih grrhova savremenog Bosanca i Hercegovca“ koji je objavljen još 2009. godine, sa namerom da ukaže na činjenicu da osnovni problem građana BiH nije u siromašnoj privredi i ekonomskoj krizi, već u načinu razmišljanja. Budući da se privredne i društvene reforme u BiH odvijaju takvom brzinom da niko ne stiže da ih primeti, stavovi izneti u blogu su u potpunosti aktuelni i danas, kaže autor, pa otud i odluka da na osnovu njih napiše scenario za pozorišnu predstavu „Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“. U predstavi koja se igra u sarajevskom Narodnom pozorištu, Pašović kroz priču o suludoj političkoj, socijalnoj, kulturnoj i društvenoj stvarnosti u kojoj krajnje inertno žive današnji građani Bosne i Hercegovine, secira aktuelnu bosansku svakodnevnicu, ali i moralno posrnuće i krizu u Evropi i svetu.
„Sedam stanja društvenog duha u BIH imaju nešto gotovo mistično, pošto je teško racionalno objasniti upornost kojom se gaji životni stil zbog kojeg nam je ovako kako nam je. Tih sedam stanja su zasnovani na dokazima koje sam izveo iz prakse“, kaže Pašović.
PRVI MISTIČNI STAV: DOBRO JE SAMO NEK NE PUCA!
Mir se u BiH ne shvata kao napredak, kreativnost i inventivnost, već isključivo kao odsustvo rata i fizičke prinude.
DRUGI MISTIČNI STAV: IZDRŽ’O JE MUJO I GORE!
Ovaj pricip herojstva u trpljenju obezbeđuje da nema želje za bilo kakvim individualnim ili društvenim napretkom. Kapacitet Muje da trpi je neograničen.
TREĆI MISTIČNI STAV: NE TALASAJ !
Ukoliko neki pojedinac i poželi da akcijom sprovede promenu, aktivira se društveni princip „Ne talasaj“. Društveno okruženje se obrušava na pojedinca, demontira njegovu ili njenu akciju koja vodi promeni i teži da pojedinca vrati u mediokritesku ravan poznatu pod imenom „Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“.
ČETVRTI MISTIČNI STAV: AKO BOG DA !
Primena uzrečice „Ako bog da“ u svakodnevnom jeziku poprimila je razmere panademije. „Ako bog da“ pokriva sve, od ekonomskog prosperiteta do seksa. Polaganje ispita na fakultetu, zakazana kafa za sutra popodne, politički napredak, sportska kladionica, izgradnja auto-puta – zapravo sve – zavisi od božije volje. Ovaj komotni determinizam oslobađa odgovornosti za bilo koju akciju. Sve je u božijim rukama, pa tako nema potrebe za bilo kakvim planom, strukturom, ili, ne daj bože, zalaganjem. Prebacujući na boga da se brine da li će im zagoreti ručak, da li će im dete postati narkoman ili da li će vlada povećati porez, građani u BiH su uspešno skinuli sa sebe svaku odgovornost za sopstvenii život.
PETI MISTIČNI STAV: NE MOGU ONI MENE MALO PLATITI, KOLIKO JA MOGU MALO RADITI
Ova drevna bosansko-hercegovačka izreka opisuje ekonomsku mudrost stanovnika jedne od tri najsiromašnije zemlje Evrope. Nije poznato da se ovakva ekonomska misao pojavljuje i u jednom drugom svetskom jeziku, osim u bosanskom, srpskom i hrvatskom.
ŠESTI MISTIČNI STAV: NEMAM JA VREMENA DA RADIM
Moderna bussines misao u BiH beleži još jedan doprinos svetskim ekonomskim teorijama. Ovaj misaoni dijamant, koji transcendira logiku i fiziku, uspešno devastira svaku do sada poznatu ekonomsku doktrinu. Princip „Nemam ja vremena da radim“ nastao je krajem 20. veka u BiH kao autentični progresivni pogled na tranziciju ka slobodnom tržištu. U svakodnevnoj praksi manifestuje se i u sledećim formulama: „Daj meni i daj odmah!“, „Pare dolaze same, samo treba skontat kako!“ i „Previše sam ja pametan/a da bih radio/la“
SEDMI MISTIČNI STAV: MA…..
Početak rečenice sa „Ma…“ omogućava dosledno rušenje svakog osmišljenog napora . „Ma,..“ obezvređuje svaki rad, odluku, svaki konstruktivni pokušaj i svaki izuzetan rezultat. „Ma, daj, šta on ima da doktorira, a ja iš’o s njim u školu“…, i mnogi drugi primeri uvek su u funkciji relativizacije svakog individualnog ili kolektivnog napora. Reč „Ma“ je reč-zločinac i morala bi biti stavljena van zakona.
Žalosno je što Evropa nikako da prihvati fatalnu privlačnost ovih sedam nivoa duhovnog razvitka u BiH. To je ista ona Evropa koja radi od jutra do mraka, a i vikendom, ta anti-neradnička, racionalna, bosnofobična Evropa! Ta Evropa koja neguje svoju demokratiju, svoju nauku i umetnost, koja ima auto-putove, parkove, bazene i sportska igrališta. Mi u takvu Evropu nećemo!
U izveštaju AC Broker-a za januar 2013. stoji da su u ovom mesecu vodeći svetski indeksi nastavili solidan rast dostigavši petogodišnje maksimume, prvenstveno zahvaljujući otklanjanju najvećih strahova, odnosno strahu od fiskalne litice i isplati tranši za rešenje grčkog duga. Rastu su doprineli i popuštanje monetarne politike u Japanu, ponovno jačanje kineske privrede, nastavak pada kamata prezaduženih članica EU, snažan rast uplata u investicione fondove isl.
Pozitivnom raspoloženju investitora doprinela je i sezona objave kvartalnih rezultata kompanija koja je nadmašila očekivanja analitičara.
U najvećoj svetskoj privredi SAD-u nastavljena je i tokom januara obajava pretežno dobrih makroekonomskih pokazatelja. Decembarski promet u trgovini na malo porastao 0,5%, više od očekivanih 0,2%. Broj započetih gradnji kuća porastao je u decembru za više od 12%, na najviši nivo u 4,5 godine. Broj novih građevinskih dozvola je takođe najviši od juna 2008. godine. Narudžbine trajnih proizvoda u decembru su skočile 4,6% dosta više od procena. Lošiji je bio podatak o prodaji postojećih kuća koja je pala je oštrih 4,3%, dok su analitičari očekivali blagi rast. Izveštaj Instituta za menadžere nabavke pokazao je rast indeksa industrijske aktivnosti u decembru sa 50,2 na 53,1 bod što je najviši nivo u zadnjih 9 meseci. Situacija na tržištu rada se popravlja, broj zahteva za pomoć nezaposlenima pao je na najniži nivo od 2008. godine, a poslednji podaci pokazali su da je u decembru broj zaposlenih porastao za 157.000 što je u skladu sa očekivanjima, a stopa nezaposlenosti se nezanatno povećala na 7,9%. Objavljeno je da je u januaru u investicione fondove uplaćeno preko 21 milijardu dolara novih upata (najveći mesečni priliv od 2000. godine), smatra se da su povučeni iz obveznica i očekuje se dalji rast tržišta akcija.
Od kompanija iz sastava S&P 500 indeksa, koje su dosad objavile izveštaje, njih 69,3% nadmašilo je očekivanja analitičara, što je bolji prosek nego u protekla četiri tromesečja. Pozitivno je na tržište delovalo i to što je predstavnicki dom Kongresa, u kojem većinu drže republikanci, prihvatio plan kojim se pitanje povećanja visine dozvoljenog zaduživanja države odlaže do polovine maja.
Druga svetska privreda Kina objavom svojih makro podataka pokazivala je ubrzanje privrednog rasta. Rast je pokazao uslužni sektor u decembru, zatim je izvoz Kine u istom mesecu porastao za 14,1% na godišnjem nivou, dostigavši najviši nivo u sedam meseci, što je znatno iznad očekivanog 4-postotnog rasta, dok je uvoz porastao za 6%, takođe iznad očekivanja. Mada, zabrinjava inflacija koja je u decembru iznosila 2,5%, najviše u 7 meseci. U četvrtom tromesečju rast privrede ubrzao je 7,9% na godišnjem nivou, nakon 7,4% rasta u prethodnom kvartalu. To je prvo ubrzanje rasta nakon sedam tromesečja usporavanja. U izveštaju HSBC banke, PMI indeks industrijske aktivnosti u Kini porastao je u decembru sa 51,5 na 51,9 bodova, najviše u dve godine.
Japanska vlada je najavila o uvođenje podsticajnog paketa mera, vrednog 117 milijardi dolara, kako bi se pokrenuo rast privrede. Nakon dvodnevne sednice, japanska centralna banka udvostručila je ciljani nivo inflacije na 2% i prihvatila program neograničene kupovine imovine, kako bi podstakla izlazak privrede iz recesije.
U evrozoni su smanjeni pritisci u vezi dužničkih problema, ali makro podaci još uvek ne nagoveštavaju oporavak privreda.
Podaci iz Nemačke, u četvrtom tromesečju 2012. godine privreda je pala neočekivano snažnih 0,5 posto, što je prouzrokovalo oštro usporavanje rasta u celoj prošloj godini, na svega 0,7%, ali je pozitivno uticao podatak da je indeks poslovnog raspoloženja u decembru porastao treći mesec zaredom, dosegnuvši najviši nivo u šest meseci.
MMF je odobrio novu tranšu pomoći Grčkoj u vrednosti od 3,24 milijarde evra. Evropski kreditori prošlog meseca su odobrili novu tranšu zajma od 49,1 milijardi evra, od koje je 34,3 milijardi isplaćeno u roku od nekoliko dana, a ostatak će biti uplaćen do marta.
Što se tiče Srbije, prema fleš proceni Republičog zavoda za statistiku, pad BDP-a u četvrtom kvartalu u odnosu na isti period prethodne godine, iznosio je 1,5%. Prvi ovogodišnji kvartal završen je padom od 2,3%, drugi padom od 0,6%, a treći padom od 2,5%.
Očekivanja su da pad BDP-a u 2012. godini iznosi oko 2%, dok se za 2013. godinu ocekuje rast od 2,5%. Industrijska proizvodnja u decembru u odnosu na decembar 2011. godine veća je za 0,7%, a u odnosu na prosek iz 2011. godine veća je za 7,1%. Rast je zabeležen kod 12 oblasti koje u strukturi učestvuju sa 31%, a pad u 17 oblasti koje u strukturi učestvuju sa 69%. U periodu januar-decembar 2012. godine u odnosu na isti period 2011. godine ostvaren je pad industrijske proizvodnje od 2,9%.
Promet u trgovini na malo u decembru prošle godine u odnosu na decembar 2011. manji je u tekućim cenama za 1,1%, a u stalnim cenama je manji za 11,9%. Nastavljen je rast inflacije, pa je od maja kada je iznosila je 3,9%, nastavila da raste na 5,5% u junu, 6,1% u julu, 7,9% u avgustu, 10,3% u septembru, 12,9% u oktobru, 11,9 u novembru, a u decembru je iznosila 12,2%. Po najavama guvernerke trend pada bi trebao da usledi od sredine 2013. godine, kao što se to desilo od aprila 2011. godine kada je inflacija sa tadašnjih 14,7% pala na 2,7% do aprila 2012. godine.
Izvoz u periodu januar-decembar 2012. godine veći je za 4,7% izražen u evrima, uvoz je veci za 3,7%, a rast deficita iznosi 2,4% u odnosu na isti period prošle godine. Pokrivenost uvoza izvozom iznosila je 59,7% i veća je od pokrivenosti u istom periodu prošle godine od 59,3%. Dinar je ojačao prema evru tokom januara i trenutno se kreće oko 111,5 dinara za evro.
Na Beogradskoj berzi je u januaru ostvaren petostruko veći promet od novembarskog ili 110 mil. evra (što je polovina celokupnog prošlogodišnjeg prometa), zahvaljujući blok trgovini akcijama Frikoma (gde je Agrokor prekomponovao vlasništvo unutar strukture) na koje otpada oko 97 mil. evra. Ucešce stranih investitora je, takođe zahvaljujući trgovini Frikoma, drastično povećano u januaru i iznosilo je 95,03%.
Indeks najlikvidnijih akcija BELEX15 nastavio je snažan rast i u januaru sa 8,77%, na 569,86 poena. BELEXline takođe beleži solidan rast od 5,94% na 1.065,28 poena.
Na regionalnim tržištima (zemlje EX YU) svi indeksi u plusu završavaju i kraj januara. Tako je i zagrebački indeks CROBEX porastao za 8,47%, sarajevski SASX-10 beleži rast od 4,13%, ljubljanski SBITOP raste 0,43%, podgorički MONEX20 ima rast od od 2,46% i skopski MBI10 beleži sanažan rast od 12,05%.
Vodeći svetski indeksi takođe su svi januar završili rastom. Americki DIJA indeks je porastao 5,91%, britanski FTSE završava sa rastom od 6,43%, francuski CAC beleži rast od 2,51%, nemački DAX sa rastom od 2,15%, japanski NIKKEI sa snažnim rastom od 7,15% %, i kineski SSE sa rastom od 5,12%.
Coworking Srbija, Coworking Hrvatska, Coworking BiH i Slovenija Coworking su inicijative koje su jedna za drugom pokrenute u poslednjih godinu dana i koje afirmišu poslovni model za koji se činilo da će, uprkos svetskom trendu, teško zaživeti na ovim prostorima. Ideja coworking-a je konkretizovana i u najnovijim projektima, poput dizajn inkubatora Nova Iskra u Beogradu ili HUB-a u Zagrebu, koji su omogućili da kreativci, studenti, frilenseri dobiju novi radni prostor čiju „fizičku i društvenu infrastrukturu“ mogu da koriste na najrazličitije načine. Zasnovani na principima kolaboracije, otvorenosti za rad i saradnju, održivosti, dostupnosti resursa i uslova za nesmetano bavljenje najrazličitijim profesijama, predstavljaju vrlo podsticajne i inovativne radne prostore.
U pitanju je koncept koji je 2005. godine razvio Brad Neuberg, programer u Silikonskoj dolini, nakon što je posao u korporaciji zamenio freelance karijerom. Iako je prvi coworking prostor koji je Neuberg pokrenuo ubrzo zatvoren, koncept zajedničkog rada u jednom objektu po principu rent-a-desk, tj. iznajmljivanja radnog stola, je zaživeo širom sveta. U pitanju je savremeni model rada koji omogućava samozaposlenim, honorarnim radnicima da periodično ili u kontinuitetu dele prostor sa ljudima iz sličnih ili potpuno različitih profesija. Pored optimalnih uslova rada i profesionalnog okruženja, coworker-i povratno doprinose održivosti zajednice tako što plaćaju određenu mesečnu članarinu za korišćenje radnog mesta. Ovaj vid neformalnog udruživanja tako omogućava i ekonomizaciju ukupnih troškova.
Od 2010. do 2012. godine broj coworking prostora u Evropi se povećao za 271 odsto. Prema dostupnim podacima sada u Evropi postoji 878 prostora a u svetu 2.072 što predstavlja ukupan rast od 245 odsto u odnosu na period od pre dve godine. U istraživanju Deskmag-a, najpoznatijeg web magazina za popularizaciju coworking-a, učestvovalo je i više od 2000 kreativaca, tj. korisnika ovakvih radnih prostora. Odgovori na pitanje koliko se promenio njihov način rada od kako su počeli da koriste zajednički radni prostor predstavljaju ujedno i argumente u korist coworking-a. Ne samo što je podsticajno okruženje uticalo na razvoj njihove kreativnosti, unapređenje poslovnih ideja već su ispitanici potvrdili kako su postali disciplinovaniji, u smislu da više poštuju zadate rokove nego kada su radili od kuće. Za rad u coworking prostoru su se odlučili najviše zbog druželjubive atmosfere, osećaja pripadnosti zajednici i kolektivu, interakcije sa drugim članovima koja podrazumeva i razmenu znanja, kao i zbog dobre kancelarijske strukture i fleksibilnog radnog vremena. Povrh toga, korisnici ovakvih prostora međusobno dele i poslovne kontakte i šanse za nove projekte. Većina coworker-a su i dalje freelancer-i koji čine 53 odsto ukupnog broja korisnika a 14 odsto čine preduzetnici. Čak 79 odsto postojećih coworking prostora ne pripada mreži ili franšizi već predstavljaju samostalne inicijative pokrenute na lokalu. Prema statistici, prosečna investicija za opremanje zajedničkog radnog prostora u zemljama Evrope je iznosila više od 70.000 eura što svedoči i o nezanemarljivim ulaganjima u tehnološke resurse coworking prostora, u prostorije za edukaciju, konferencije, sastanke ali i za odmor i raznodu. Na taj način ovi multifunkcionalni prostori kreativcima pružaju izuzetne uslove za nesmetano bavljenje freelance profesijama i za realizaciju njihovih preduzetničkih ideja.
Postoji dosta nedoumica oko neologizama poput biznis inkubatora, HUB-a i coworking prostora. Marko Krajnović i Lazar Jokić iz organizacije Coworking Srbija, koji se bave popularizacijom koncepta zajedničkog rada i neformalnog udruživanja, objašnjavaju: „HUB je jedan od formata radnog prostora koji se fokusira na rad na zajedničkim projektima što se u coworking prostorima ostavlja kao sloboda korisnicima. U HUB-u su korisnici podstaknuti da rade zajedno na projektima iako su možda došli sa nekim samostalnim inicijativama. U principu, u HUB-ovima se zajedničkim snagama često dolazi do društveno angažovanih i društveno korisnih rešenja. U Srbiji postoji i inicijativa za otvaranje HUB-a koji ima podršku centrale, tj. globalne mreže, i trenutno je u fazi pronalaženja adekvatnog prostora za rad.“
Kako je za coworking, pored zajedničkog, udruženog delovanja potrebna i podrška sredine, Krajnović i Jokić ističu: „Ono što bi nama dobro došlo od strane predstavnika lokalnih vlasti svakako jeste pomoć oko pronalaženja prostora, što može da se podvede pod večno goruću temu revitalizacije napuštenih i zaboravljenih javnih prostora. Kako coworking koncept u sebi sažima i inicijative vezane za razvoj preduzetništva kod mladih, pomoć vlasti i nadležnih institucija bi mogla da bude i šira od toga. Naša organizacija se trenutno ne oslanja na sistemske institucije jer bi voleli, kao i do sada, da veći deo stvari odradimo sami, svojom voljom, snagom i resursima.“
Osvrnuvši se na poslovni ambijent u regionu i optimalne uslove za razvoj coworking zajednica, objašnjavaju: „Sa kolegama iz regiona imamo sjajnu komunikaciju i svakako će se delovanje u budućnosti razvijati u dva pravca – lokalno i regionalno. Stanje u Hrvatskoj i Sloveniji je vrlo slično sa situacijom u Srbiji, samo što je moguće da tamo postoji malo više razumevanja za nove modele poslovanja. Ali može se reći da inicijative ‘vuku’ jedna drugu.“
Zemlje koje su pre nekoliko godina bile jako pogođene finansijskom krizom ulažu velike napore da stabilizuju svoju ekonomiju, a Islanđanima, čini se, to mnogo bolje ide.
Da podsetimo, Island se pre nekoliko godina nalazio u teškom ekonomskom položaju, za mnoge čak i težem nego Grčka. Danas je međutim ova zemlja na putu oporavka. Kako je uspela da preokrene situaciju, objasnio je u razgovoru za Deutsche Welle islandski predsednik Olafur Ragnar Grimsson.
DW: U čemu je tajna vašeg uspeha?
Grimsson: Dva su razloga našeg uspeha – ekonomski rast i pad nezaposlenosti. Kao prvo, smo mi na početku shvatili da se ne radi samo o finansijskoj i ekonomskoj krizi nego o dubokoj političkoj, socijalnoj, pa može se reći i krizi čitavog pravnog sistema. Zbog toga smo u svim ovim sektorima pokrenuli temeljne reforme. Hteli smo više pravednosti i promenu mehanizama donošenja odluka. U ostalim delovima Evrope se na krizu gleda i dalje kao na isključivo ekonomsku. I drugo: mi se nismo držali dosadašnjih ustaljenih recepata za izlazak iz krize.
DW: To se pre svega odnosi na činjenicu da se niste bavili spašavanjem banaka?
Grimsson: Tačno. Mi smo banke pustili da odu u stečaj. Ja sam se uvek pitao: Zašto se ponašamo kao da su banke svete krave ekonomije? Šta banke razlikuje od ostalih preduzeća, recimo iz sektora telekomunikacija ili transporta? To su sve privatna preduzeća i ako kao takva prave greške, onda ih treba pustiti da odu u stečaj. U protivnom se bankarima šalje signal da mogu da rade šta im je volja. Ako su uspešni, žive kao bubrezi u loju, ako su neuspešni, poreski obveznici plaćaju za njihove greške.
Mi smo osim toga uveli kontrolu prometa kapitala. Jako nam je stalo do našeg socijalnog sistema pa nismo sproveli mere štednje na koje su prisiljene zemlje Evropske unije. Pre nekoliko godina su nas evropski čelnici žestoko kritikovali zbog našeg kursa ali sada je vidljivo da se Island oporavlja mnogo brže.
DW: Ali Island je ipak izuzetak – jako mala zemlja koja pri tom sama odlučuje o svojoj valuti jer se ne nalazi u monetarnoj uniji.
Grimsson: Svakako je bila od velike koristi činjenica da smo mogli devalvirati našu krunu. To je bilo jako važno. No ostali momenti nemaju veze sa činjenicom da nismo u EU. Očuvanje blagostanja, davanje građanima participaju tj da učestvuju u donošenju važnih političkih reformi, puštanje banaka da odu u stečaj, sve to smo mogli sprovesti i da smo bili članica zone evra i EU-a.
DW: Da li bi nemačka kancelarka Angela Merkel, šefica MMF-a Lagarde i svi ostali koji se bave izlaskom iz krize trebalo da se ugledaju na vas?
Grimsson: Iskustva koja je sakupio Island bi svakako i drugima mogla da posluže kao povod za redefinisanje nekih, preko 30 godina ustaljenih, pravila. Krizni program MMF-a za Island je okončan pre četiri godine. Već tada su zvaničnici ove organizacije priznali da su puno naučili od Islanda.
DW: Šta se zapravo dogodilo sa islandskim bankama?
Grimsson: One su propale i otišle u stečaj. To, ponavljam, nije ništa neuobičajeno i kod ostalih preduzeća se događa stalno. Mi smo osnovali nove banke kako bi servisirali islandsku ekonomiju. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega bi banke u jednom modernom, globalnom društvu morale uživati specijalan status.
DW: Hoće li Island pristupiti Europskoj uniji i zoni evra?
Grimsson: O tom pitanju se na Islandu već neko vreme raspravlja. I uglavnom je velika većina građana protiv. Kada su naše banke propale, neko vreme smo mislili da bi nam bilo lakše da smo članica Evropske unije. Danas znamo da to nije istina.
Pogledajte malo severnu Evropu: Grenland, Island, Velika Britanija, Norveška, Danska i Švedska. Nijedna od ovih zemalja nije uvela evro. Većina se odlučila za posebno rešenje i danas im je bolje nego drugima.
Najnovija studija Svetskog instituta za razvojno ekonomsko istraživanje pri Univerzitetu Ujedinjenih nacija otkriva da je 2000. godine najbogatijih 1% stanovnika posedovalo 40% materijalnih dobara, dok je najbogatijih 10% punoletnih stanovnika posedovalo 85% ukupnog svetskog bogatstva. Donja polovina punoletne svetske populacije posedovala je 1% globalnog bogatstva. Međutim, ovo je samo ilustracija tekućeg procesa. Pritom, svakog dana sve je više loših vesti za jednakost ljudi, pa tako i za kvalitet života svih nas.
„Društvene nejednakosti naterale bi tvorce savremenog projekta da pocrvene od srama“ – ovim rečima Mišel Rošar, Dominik Burg i Floran Oganje završavaju članak „Ugroženi ljudski rod“, koji su zajedno napisali i objavili 2011. U doba prosvetiteljstva, u vreme Fransisa Bejkona, Dekarta, pa čak i Hegela, ni na jednom mestu na planeti životni standard nije bio više nego dvostruko veći od onog u najsiromašnijoj oblasti. Danas najbogatija država, Katar, može da se podiči prihodom po glavi stanovnika koji je 428 puta veći od prihoda u najsiromašnijoj zemlji, Zimbabveu. A to su, da ne zaboravimo, poređenja među prosečnima – i liče na onaj zabavni recept za paštetu od zečetine i konjskog mesa: uzmete jednog zeca i jednog konja…
Uporno istrajavanje siromaštva na planeti zahvaćenoj fundamentalizmom ekonomskog rasta dovoljno je da natera razborite ljude da zastanu i razmisle o direktnim i kolateralnim žrtvama ovakve raspodele bogatstva. Sve dublji ambis koji razdvaja siromašne i očajne od dobrostojećih, optimističnih, sigurnih i arogantnih – ambis čija dubina ionako prevazilazi sposobnosti penjanja svih sem najmišićavijih i najbeskrupuloznijih planinara – očigledan je razlog za ozbiljnu zabrinutost. Kao što autori navedenog članka upozoravaju, glavna žrtva sve dublje nejednakosti biće demokratija – dok sve manje dostupna sredstva za preživljavanje i prihvatljiv život postaju predmet besprizornih borbi (možda i ratova) između zbrinutih i ubogih.
Jedno od osnovnih moralnih opravdanja tržišne ekonomije, dakle da je težnja za ličnim profitom istovremeno i najbolji mehanizam postizanja zajedničkog dobra, dovedeno je u pitanje i praktično otkriveno kao laž. Tokom dve decenije pre izbijanja poslednje finansijske krize, u najvećem broju zemalja OECD realni prihodi najbogatijih 10 posto domaćinstava rasli su mnogo brže nego za najsiromašnijih 10 posto. U nekima od tih zemalja, realni prihodi na dnu lestvice čak su pali. Tako se disparitet primanja znatno proširio. „U SAD, prosečna primanja najbogatijih 10 posto sada su 14 puta veća nego za donjih 10 posto“ – s teškom mukom priznaje Džeremi Vorner, zamenik urednika Daily Telegrapha, jednog od dnevnika sa dugom reputacijom oduševljenog promovisanja okretnosti i spretnosti „nevidljive ruke“ tržišta, za koju njegovi urednici i čitaoci veruju da će rešiti sve probleme koje izaziva tržište (ako ne i još neke). On dodaje: „Rastuća nejednakost primanja, iako očigledno neželjena iz socijalne perspektive, nije toliko važna ukoliko svi zajedno postaju bogatiji. Ali kada najveći deo nagrade ekonomskog napretka odlazi komparativno malom broju ljudi sa ionako visokim primanjima, što se u praksi dešavalo, očigledno nastaje problem.“
Ovo priznanje zvuči oprezno i mlako, ali je iznuđeno na talasu visoke plime istraživanja i zvaničnih statističkih podataka, koji otkrivaju ogromnu razdaljinu između onih na vrhu i onih na dnu socijalne hijerarhije. U oštrom kontrastu sa političkim izjavama koje se recikliraju u opšta uverenja – o kojima se više ne razmišlja i koja se dalje ne propituju i ne proveravaju – bogatstvo nagomilano na vrhu društva očigledno se nije „slilo dole“ i nije omogućilo nama ostalima da budemo bogatiji, zadovoljniji ili da se osećamo sigurnije i optimističnije po pitanju svoje i budućnosti naše dece.
U istoriji ljudskog roda, nejednakost i njena vidljiva tendencija da se samoreprodukuje nije ništa novo. Međutim, večito pitanje nejednakosti i njenih uzroka i posledica nedavno je ponovo dovedeno u središte pažnje javnosti i postalo je tema usijanih rasprava i drastičnih preokreta.
Najozbiljniji od tih preokreta jeste otkriće, ili bolje rečeno pomalo zadocnelo shvatanje, da „velika podela“ u američkom, britanskom, kao i sve većem broju drugih društava, sada nije na one sa „vrha, sredine i dna, nego na majušnu grupu sa samog vrha i skoro sve ostale“.[1] Na primer, „broj milijardera u SAD se za 25 godina uvećao četrdeset puta do 2007. godine – dok je ukupan imetak najbogatijih 400 Amerikanaca porastao sa 169 milijardi na 1.500 milijardi dolara“. Posle 2007, tokom godina kreditnog kolapsa praćenog ekonomskom depresijom i rastućom nezaposlenošću, ovaj trend je eksponencijalno ubrzan: umesto da pogodi sve jednakom merom kako se očekivalo i predstavljalo, kriza je bila uporno selektivna u raspodeli udaraca: broj milijardera u SAD dostigao je 2011. godine istorijsku cifru od 1.210, dok je njihov ukupan imetak skočio sa 3.500 milijardi 2007. na 4.500 milijardi dolara 2010.
„Godine 1990, trebalo vam je 50 miliona funti da biste dospeli na spisak 200 najbogatijih stanovnika Britanije, koji jednom godišnje pravi Sunday Times. Do 2008, ta cifra se popela na 430 miliona, dakle uvećana je devet puta.“[2] Sve u svemu, „ukupan imetak najbogatijih 1.000 ljudi na svetu skoro je dvostruko veći nego imetak najsiromašnijih 2,5 milijarde“. Prema podacima Svetskog instituta za razvojno ekonomsko istraživanje, „najbogatijih jedan odsto svetskog stanovništva sada ima skoro 2.000 puta više novca od donjih 50 odsto“.[3] Međunarodna organizacija rada (ILO) procenjuje da trenutno tri milijarde ljudi živi ispod linije siromaštva, koja je postavljena na 2 dolara dnevno. Džon Galbrajt, u predgovoru za Izveštaj o ljudskom razvoju Ujedinjenih nacija iz 1998, pokazao je da 20% svetske populacije troši 86% svih proizvedenih roba i usluga, dok najsiromašnijih 20% troši samo 1,3%. Danas, skoro 15 godina kasnije, ove cifre su još lošije: najbogatijih 20% stanovništva troši 90% proizvedene robe, dok najsiromašnijih 20% troši 1%. Takođe se procenjuje da se 40% svetskog bogatstva nalazi u posedu jednog procenta populacije, dok najbogatijih 20 ljudi ima resurse jednake onima najsiromašnijih milijardu ljudi.
Ekonomista i pisac Erik Orsena kaže da novije transformacije idu na ruku infinitezimalnoj manjini svetskog stanovništva; njihova prava priroda bi nam promakla ako bismo analizu usredsredili, kao što smo činili pre deset godina, na prosečna primanja najbogatijih 10 posto. Kako bismo razumeli mehanizam današnje tekuće mutacije (koja se razlikuje od obične „faze u ciklusu“), moramo se fokusirati na najbogatijih 1 posto, ako ne i na 0,1 posto. Ukoliko to ne učinimo, propustićemo prave razmere promene, koja se svodi na degradaciju „srednjih klasa“ na status „prekarijata“.
Ovaj stav potvrđuje svaka studija, bilo da se fokusira na zemlju istraživanja ili posmatra širu sliku promena. Pritom, sve studije se poklapaju u još jednom pogledu: skoro svuda u svetu nejednakost ubrzano raste, što znači da su bogati – a naročito vrlo bogati – sve bogatiji, dok su siromašni – a naročito vrlo siromašni – sve siromašniji, svakako u relativnom, ali sve više i u apsolutnom smislu. Štaviše, bogati ljudi se dodatno bogate samo zato što su bogati. Siromašni ljudi su sve siromašniji samo zato što su siromašni. U današnje vreme, nejednakost nastavlja da se produbljuje prateći sopstvenu logiku i ubrzanje. Više joj nije potrebna pomoć spolja – nikakav spoljni stimulans, pritisak ili udarac. Društvena nejednakost preti da postane prvi perpetuum mobile u istoriji koji su ljudi, nakon bezbroj neuspešnih pokušaja, konačno uspeli da izmisle i pokrenu. Ovo je drugi preokret koji nas obavezuje da razmišljamo o društvenoj nejednakosti iz nove perspektive.
Još 1979, jedna studija Karnegi centra ubedljivo je prikazala ono što je ogromna količina dokaza dostupnih u to vreme nagoveštavala i što svakodnevno životno iskustvo i dalje potvrđuje: da je budućnost svakog deteta pre svega određena socijalnim okolnostima u kojima dete živi, geografskim mestom rođenja i mestom njegovih roditelja u društvu – a ne pameću, talentom, trudom, upornošću. Sin advokata iz velike kompanije imao je 27 puta veće šanse od sina povremeno zaposlenog sitnog činovnika (ako obojica sede u istoj klupi u istom razredu, ako im škola jednako dobro ide, ako su jednako vredi i imaju isti koeficijent inteligencije) da će do svoje četrdesete godine imati platu koja će ga smestiti među 10 posto najbogatijih ljudi u zemlji; njegov školski drug imaće samo 12% šanse da zarađuje čak i prosečnu platu. Manje od tri decenije kasnije, 2007. godine, situacija je mnogo gora – jaz se proširio i produbio i postao još manje premostiv nego ranije. Istraživanje Kongresne kancelarije za budžet pokazalo je da 1% Amerikanaca ima bogatstvo od 16,8 biliona dolara, što je za dva biliona dolara više od ukupnog bogatstva donjih 90% stanovništva. Prema Centru za američki progres, tokom te tri decenije prosečan prihod za donjih 50% Amerikanaca porastao je 6% – dok se prihod najbogatijih 1% uvećao za 229%.
Godine 1960, prosečna plata rukovodilaca najvećih američkih korporacija nakon odbijenih poreza i doprinosa bila je 12 puta veća od prosečne plate fabričkih radnika. Do 1974, plate i bonusi direktora bili su 35 puta viši od plata prosečnih radnika iste kompanije. Do 1980, direktor je zarađivao 42 puta više od prosečnog radnika, što se deset godina kasnije udvostručilo na 84 puta više. Ali zatim, oko 1980. godine, krenulo je hiper-ubrzavanje nejednakosti. Do sredine devedesetih, prema časopisu Business Week, taj faktor je već bio 135; 1999. došao je do 400, a 2000. godine direktor je zarađivao 531 puta više od radnika. I ovo su samo neki od sve brojnijih pokazatelja „činjeničnog stanja“ i samo neki od brojeva koji pokušavaju da ga ilustruju, kvantifikuju i izmere. Oni se mogu navoditi do sutra, jer svako novo istraživanje dodaje nove brojeve.
Međutim, kakva je socijalna realnost koju ove cifre odražavaju?
Ovako Džozef Stiglic opisuje rezultate dve ili tri navodno najuspešnije decenije u istoriji kapitalizma koje su prethodile kreditnom krahu 2007, i depresiji koja je usledila: nejednakost je oduvek pravdana argumentima da oni na vrhu daju najveći doprinos privredi, igrajući ulogu „otvarača radnih mesta“ – ali „onda su došle 2008. i 2009. godina, i videli smo te ljude koji su doveli ekonomiju do ruba propasti kako odlaze sa stotinama miliona dolara u džepovima“. Ovoga puta očigledno niste mogli da opravdate njihove nagrade time da su dali doprinos društvu; njihov doprinos nisu bila nova radna mesta, nego produžavanje redova „viška ljudi“ (kako se nezaposleni danas nazivaju – ne bez razloga). U svojoj poslednjoj knjizi The Price of Inequality, Stiglic zaključuje da su SAD postale zemlja „gde bogati žive u izolovanim zajednicama, šalju decu u skupe škole i imaju pristup prvorazrednoj zdravstvenoj zaštiti. Za to vreme, mi ostali živimo u svetu nesigurnosti, u najboljem slučaju osrednjeg obrazovnog sistema, i praktično minimalne zdravstvene zaštite“. Ovo je slika dvaju svetova – koji imaju malo ili nimalo dodirnih tačaka, tako da njihova međusobna komunikacija faktički i ne postoji (u SAD kao i u Britaniji, porodice izdvajaju sve veći deo prihoda za pokrivanje troškova geografskog i socijalnog udaljavanja – što dalje to bolje – od „drugih ljudi“, a naročito siromašnih).
U svojoj pronicljivoj i briljantnoj vivisekciji današnjeg stanja nejednakosti,[4] Danijel Dorling, profesor Univerziteta u Šefildu, dopunjuje Stiglicovu sintezu – dok istovremeno podiže perspektivu sa jedne zemlje na planetarni nivo: najsiromašnija desetina sveta redovno ostaje gladna. Najbogatija desetina ne može da se seti kada je bilo ko u istoriji njihove porodice gladovao. Najsiromašnija desetina retko kada može da obezbedi osnovno obrazovanje svojoj deci; najbogatija desetina trudi se da plati školarine koje će njihovoj deci omogućiti da kontaktiraju samo sa takozvanim „jednakima“ i „boljima“, jer su počeli da se boje toga da njihova deca ostvaruju kontakte sa drugom decom. Najsiromašnija desetina skoro po pravilu živi u mestima gde nema socijalne sigurnosti ni pomoći za nezaposlene. Najbogatija desetina ne može ni da zamisli život od takve pomoći. Najsiromašnija desetina može da obezbedi samo nadničarski posao u gradu, ili je čine seljaci u ruralnim oblastima; najbogatija desetina ne može da zamisli situaciju bez sigurne mesečne plate. Iznad njih, u najbogatijem delu gornjeg procenta, ljudi ne mogu da zamisle život od plate, već samo život od kamata koje generiše njihovo bogatstvo.
Tako on zaključuje: „kako se ljudi geografski polarizuju, sve se manje i manje poznaju, a sve više zamišljaju“… Stjuart Lensi, u članku pod naslovom „Nejednakost: pravi uzrok naših ekonomskih muka“ slaže se sa Stiglicom i Dorlingom da sa vrha nametnuta dogma o koristima koje društvo ima kada bogati postaju sve bogatiji – nije ništa više od mešavine ciljane laži i svesnog moralnog slepila: prema ekonomskoj ortodoksiji, zdrava doza nejednakosti stvara efikasniju i brže rastuću ekonomiju. To je zato što visoke nagrade i niski porezi na vrhu – kako se tvrdi – podstiču preduzimljivost i stvaraju veći ekonomski kolač.
Da li je tridesetogodišnji eksperiment podsticanja nejednakosti bio uspešan? Dokazi govore da nije. Razlika u bogatstvu je drastično porasla, ali bez obećanog ekonomskog napretka. Od 1980, britanski rast i produktivnost niži su za trećinu a nezaposlenost je pet puta veća nego u egalitarnijoj posleratnoj eri. Tri recesije posle 1980. bile su dublje i trajale duže od onih iz pedesetih i šezdesetih, a kulminirale su u krizi poslednje četiri godine. Glavni ishod eksperimenta nakon 1980. jeste ekonomija koja je polarizovanija i sklonija krizi.
Pošto je primetio da „smanjen udeo u zaradama uništava potražnju u privredama, koje se dobrim delom oslanjaju na robu široke potrošnje“, i da „potrošačka društva gube sposobnost da troše“, i kako „koncentrisanje plodova rasta u rukama malobrojne svetske finansijske elite vodi do ekonomskih mehura“, Lensi dolazi do neizbežnog zaključka: surova realnost socijalne nejednakosti loša je za svakog, ili skoro svakog u društvu. I nastavlja sa zaključkom koji bi trebalo, ali dosad nije, da sledi nakon takve presude: „Ključna lekcija iz prethodnih 30 godina jeste da ekonomski model koji dopušta najbogatijim članovima društva da akumuliraju sve veći i veći deo kolača na kraju sam sebe uništava. To je lekcija koju, čini se, tek treba da naučimo.“
Da rezimiramo: Da li je tačno da „od bogatstva malobrojnih svi imamo koristi“? Nije. A pogotovo nije istina da svaki pokušaj ispravljanja prirodne nejednakosti među ljudima škodi zdravlju i snazi, kao i kreativnim i produktivnim sposobnostima društva, koje bi svaki pripadnik društva zbog sopstvenog interesa trebalo da uvećava. I nije istina da diferencijacija socijalnih položaja, kapaciteta, prava i nagrada odražava razlike u prirodnoj obdarenosti i doprinosu članova čitavom društvu. Laž je najodaniji saveznik (ili temelj?) društvene nejednakosti.
Nazvati Arona Švarca darovitim značilo bi promašiti poentu. Kada je o internetu reč, sam Aron bio je dar. Godine 2001, kada je imao samo 14 godina, pomogao je u razvoju nove verzije RSS koji nam danas omogućuje postovanje na blogovima, kačenje tekstova i laku distribuciju video materijala na internetu. Samo godinu dana kasnije, već je radio sa ser Timom Berners – Lijem, tvorcem svetske računarske mreže. Sarađivao je na poboljšanju performansi interneta preko Semantičke Mreže, u kojoj je sadržaj veb-stranice ustrojen tako da se njeni osnovni podaci mogu deliti i ponovno koristiti preko različitih onlajn aplikacija i postupaka. Istovremeno je bio i deo tima sastavljenog od programera poput njega (mada nikog ko bi bio baš toliko mlad), od advokata i političkih stratega koji su pokrenuli ‘Kreativne Zajednice’ (‘Creative Commons’) – projekat kojim se, prosto rečeno, omogućavalo jednostavnije deljenje informacija, lak za korišćenje, besplatan i za slobodnu upotrebu od strane bilo koga – bez autorskih prava i licenci.
Za većinu onoga što je radio dobijao je simbolične sume ili nije tražio ikakvu naknadu. Jedini izuzetak bio je Reddit*, iako je Aron kasnije zvučao gotovo pokajnički kada je govorio o bogatstvu kojim je njega i kolege obasuo veliki američki izdavač Condé Nast** kupivši 2006. ovu veoma popularnu društvenu stranicu. U svakom slučaju, Aron se, kako sam kaže, i nije baš najbolje uklapao u rad korporacije napustivši je nekoliko meseci kasnije, odnosno – zavisno od toga s kim ste razgovarali – bio je zamoljen da je napusti. Zarađeni novac omogućio mu je da se usredsredi na svoju neumoljivu borbu za slobodni pristup podacima, obezbeđujući onlajn masama da u njima besplatno uživaju.
Naime, iako je programiranje bilo njegova prva ljubav, kampanja koju je poveo bila je njegov istinski poziv. Bio je suosnivač formacije Demand Progress (‘Zahtevajte Napredak’) koja se borila protiv internet cenzure, odigravši važnu ulogu u prošlogodišnjoj onlajn kampanji. Tada je ova grupa doprinela rušenju zakonodavnih predloga uperenih protiv piraterije, omevši tako planove holivudskih filmskih studija i vlasnika autorskih sadržaja, koji su ovaj zakon želeli da ‘proguraju’. Njegov ‘Guerrilla Open Access Manifest’ je 2008. nagovestio – a možda i nadahnuo – neke akademske krugove, iz kojih su nedavno stizali oštri apeli onlajn čitaocima: da izbegavaju časopise i štampu koja im naplaćuje pristup.
Švarc je 2006. godine dobio, premda ne želeći da kaže kako, kompletne bibliografske podatke svih knjiga iz američke Kongresne biblioteke. Smatrao je nepoštenim da Odsek bibliotečkih kataloga naplaćuje visoke naknade za pružanje ovih informacija, koje – budući da je reč o vladinom tj državnom tj opštem dobru – nisu bile pod zaštitom autorskih prava u Sjedinjenim Američkim Državama. Tako je objavio ‘Open Library’: virtuelnu biblioteku čiji je cilj osigurati da svaka objavljena knjiga bude registrovana u sklopu ‘Internet Arhive’ – projekta iza kojeg stoji informatičar i internet aktivista Bruster Kale. Ideja je da ovaj ‘digitalni bibliotekar’, zapravo, pohrani i kopiju svake stranice – svakog vebsajta – koji se ikada pojavio onlajn.
Zaprepastila ga je činjenica da su federalni sudski dokumenti bili dostupni samo ako platite za njih. Uzgred, sistem je čak imao i nepristojno neumesan naziv: PACER – “Slobodan pristup elektronskim sudskim zapisima” (Public Access to Court Electronic Records). Podstaknut time, Švarc 2009. koristi datoteke javnih biblioteka, koje svojim korisnicima privremeno dodeljuju slobodan pristup. Na taj način je, pre nego što mu je veza odsečena, uspeo da se dokopa osamnaest od ukupno 500 miliona PACER-ovih dokumenata. Sav ovaj materijal završio je na stranici public.resource.org koju je osnovao Karl Malamud, veteran u zagovaranju koncepta slobodnog pristupa, takođe poznatog i kao Javni bibliotekar Interneta. FBI je poveo istragu, ali nije podigao optužnicu.
Vlasti, međutim, nisu uvek bile toliko popustljive prema njemu: 2011. je uhapšen zbog navodnog preuzimanja 4.8 miliona dokumenata iz JSTOR-a, digitalne datoteke članaka iz naučnih časopisa, čije se funkcionisanje bazira na pretplati. Tužioci tvrde da je gospodin Švarc, u to vreme student na Harvardu, instalirao laptop u maloj prostoriji tik do zgrade MIT-a koristeći pseudonim kako bi pristupio univerzitetskoj mreži; pristup je besplatan za osoblje i studente ove institucije. U slučaju da je presuda po ovom predmetu doneta, Švarc bi se suočio sa zatvorom u trajanju do 35 godina i kaznom od million dolara.
JSTOR je kroz građansku parnicu rešio ovaj slučaj s Aronom, smatrajući ga okončanim. U stvari, ubrzo potom je čopor tužilaca nasrnuo na njega s krivičnim optužnicama, a riznica svih materijala koje je Švarc učinio javno pristupačnim je otvorena. A samo dva dana uoči njegove prerane smrti 11. januara, kada je u svom njujorškom stanu očigledno počinio samoubistvo, pušten je test program koji omogućava ograničeno čitanje nekih 4.5 miliona članaka – koji su tako postali pristupačni svima onima koji bi se besplatno registrovali.
Perspektiva dugogodišnjeg boravka iza rešetaka možda je a možda i nije gurnula preko ruba ovog 26-godišnjaka, koji se već dugo borio protiv napada depresije. Mišljenja su podeljena oko toga da li su tužioci zaista i bili u stanju da optužnicu osiguraju uverljivim dokazima. Izvesno je to da je postojalo široko uverenje kako je bilo dovoljno razloga da ga puste na miru. Lorens Lesig, poznati univerzitetski profesor i internet teoretičar, Aronov prijatelj i mentor, misli da je bilo dovoljno dokaza koji pokazuju kako dela njegovog štićenika nisu bila pogrešna – s moralnog, ako već ne i s pravnog aspekta. Aleks Stamos, veštak koji je svedočio u korist njegove odbrane, opisao ga je kao „lakomislenog“ ali ne i kao kriminalca.
Na vest o njegovoj smrti, Glen Flajšman s tehno-bloga magazina The Economist pregledao je brojne e-mejlove razmenjene s gospodinom Švarcom tokom 2000-01. Tada još dečak usred tinejdžerskog doba, ali s lepo koncipiranom rečenicom koja je brzo i direktno dolazila do poente, zrelom baš kao što je tada bio i njegov mladi um. Želeo je da od njega dozna odakle mu knjiga s uporednim podacima cena, koju su koristili za vebsajt i grafikone. Čak je predložio i saradnju, uz veliko žaljenje neostvarenu, na ideji koja je kasnije postala jezgro projekta Open Library.
Pre deset godina Švarc je, sa za njega tipičnom dalekovidošću, postavio veb stranicu na kojoj je ‘virtuelni poverilac’ davao instrukcije kako da sadržaj svojih hard diskova učinimo javno dostupnim – poslednji njegov poklon onlajn zajednici. Ipak, ovo slaba je uteha za gubitak najizuzetnije osobe u onlajn zajednici hakera-aktivista. I baš kao što je ser Tim Berners Li sažeo u 140 znakova: „Aron mrtav. Svetske lutalice, izgubili smo mudrog vođu. Haktivisti, jedan od nas je pao. Roditelji, jedno dete smo izgubili. Plačimo.“
I veb je zaplakao.
*Reddit – društveni vebsajt na kojem registrovani korisnici podnose sadržaj u obliku linka ili teksta. Ostali korisnici potom glasaju, čime se post automatski rangira. U zavisnosti od ukusa čitalaca koji glasaju, post ili link zadobija svoju poziciju na naslovnoj ili nekoj drugoj stranici Reddita.
**Condé Nast – veliki američki izdavač ‘lajfstajl’ magazina, medu kojim su Architectural Digest, Bon Appétit, GQ, The New Yorker, Vanity Fair, Vogue
***JSTOR, skraćenica od „Journal Storage“, digitalne biblioteke osnovane 1995. U početku je pohranjivala digitalizovane stare materijale akademske periodike, a danas takođe i knjige, primarne izvore kao i aktuelne nove časopise. Pristupa mu se uglavnom preko pretplate, mada su neki stariji sadržaji dostupni svima. JSTOR je 2012 pokrenuo program kojim se učenicima i istraživačima pruža ograničen ali besplatan pristup starijim člancima i radovimaCondé Nast – veliki američki izdavač ‘lajfstajl’ magazina, medu kojim su Architectural Digest, Bon Appétit, GQ, The New Yorker, Vanity Fair, Vogue
The Economist , Babbage blog (nauka i tehnologija), G.F. | Sijetl i M.G. | San Francisko
Preveo Milan Lukić