Tekstovi

Prošle godine je trista najvećih svetskih zadruga ostvarilo porast obima prometa za 17 odsto. Vrednost prometa bila je 1,1 trilion dolara. Zadružni sektor u svetu je najrasprostranjeniji jer ima 800 miliona članova i 100 miliona radnika koje zapošljava u svojim zadrugama i preduzećima nastalim na bazi zadružnog kapitala. Primera radi, to je 20 odsto više od ukupnog broja zaposlenih u multinacionalnim kompanijama, kaže za BIF prof. dr Miladin Ševarlić, predmetni nastavnik Zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije.

Godišnja publikacija „Global 300 coop”, koju izdaje Međunarodni zadružni savez, donosi listu najvećih zadruga, zadružnih organizacija i preduzeća rangiranih po obrtu kapitala u 2008. godini. „Finansijski podaci pokazuju da su zadruge uspešni privredni subjekti, važni poslodavci i da mogu značajno da doprinesu ekonomskoj stabilnosti i održivom razvoju. Šta drugo reći za zadružnu kompaniju “Danish Crow Group“ čijih 15.000 zadrugara proizvode oko 21 miliona tovnih svinja, što je 82 odsto zaklanih svinja u Danskoj i oko 600.000 tovnih junadi – 57 odsto zaklanih junadi u Danskoj, i koja na farmama zadrugara, u klanicama i prodavnicama mesa i prerađevina od mesa na tri kontinenta evropskom, američkom i azijskom, zapošljava 25.000 radnika“, kaže Ševarlić.

Najuspešnije svetske zadruge bave se različitim delatnostima a najzastupljenije su poljoprivreda i prehrambena industrija (30%), maloprodaja (23%), osiguranje (22%) i bankarstvo (19%). Preostalih 6% zadruga bavi se pružanjem zdravstvenih usluga, zanatstvom, proizvodnjom energije… Prema listi za 2008. godinu, od 300 najuspešnijih, 62,7% zadruga je iz najrazvijenijih zemalja EU. Na listi nema zadruga iz evropskih zemalja van EU, ali ni iz onih koje su joj se u dva talasa priključenja 2004. i 2007. godine pridružile. U razvijenim zapadno-evropskim zemljama zadružni sektor ima tradiciju i kontinuitet u poslovanju i ostvarivanju zavidnih ekonomskih rezultata. Interesovanje za ovaj sektor privrede ne zavisi od postojanja ekonomske krize.

Uređivanje paradoksa

Zadružni sektor je nezaobilazni deo većine nacionalnih ekonomija. Prema rečima Ševarlića, interesovanje za ovaj sektor varira u zavisnosti od nivoa privredne razvijenosti pojedinih zemalja, ozbiljnosti socijalnih i ekonomskih problema sa kojima se suočavaju, odnosno stanju na međunarodnom tržištu. „Od vremena nastanka prvih zadruga do danas, interesovanje za zadruge i njihov rad kulminiralo je u periodu velikih ekonomskih kriza kada se „otkrivaju“ prednosti zadruga i njihovi potencijali. Ekspanzija aktivnosti Međunarodnog zadružnog saveza u cilju promocije zadruga odgovara upravo pojačanom interesovanju za zadružni sektor, posebno u zemljama u tranziciji. Nažalost, Srbija je u ovom slučaju izuzetak budući da ne postoji čvrsta i kontinuirana opredeljenost za razvoj zadruga, niti ikakav podsticaj države za njihovo osnivanje i rad.“

Položaj zadruga u Srbiji je zapravo paradoksalan. Iako je u Ustavu zadružna svojina definisana kao ravnopravni oblik sa privatnom i državnom, u tranzicionoj praksi ona se još uvek vodi kao društvena. Zadrugari zahtevaju od nadležnih da im se vrati imovina koja im je naopakom privatizacijom oduzeta. Profesor Ševarlić je 2004. godine pokrenuo inicijativu za donošenje posebnog zakona (Lex specialis) kojim bi se imovina zadruga koja se vodi kao društvena prevela u zadružnu. On smatra da bi to bilo pravedno, ekonomski racionalno, administrativno najjednostavnije i politički najprihvatljivije rešenje višedecenijskih problema koji su nastali po osnovu pretapanja zadružne u društvenu svojinu u brojnim integracionim procesima minulih decenija. „Imovina zadrugara, koja je specifični vid kolektivne privatne svojine, u vreme socijalizma otimana je od njenih izvornih vlasnika na osnovu političke zabrane uknjižavanja zadružne svojine, čak i pravno nedopustivog isknjižavanja već uknjižene zadružne svojine, kao i njenog ponovnog prevođenja u društvenu svojinu. Stoga bi se donošenjem specijalnog zakona o zadrugama izbegli dugotrajni, skupi i necelishodni sudski postupci, a istovremeno bi aktuelna vlast ispunila delić socijalne pravde zadružnom sektoru privrede i u praksi pokazala da poštuje evropsku praksu obezbeđenja pravne sigurnosti imovine i u vlasništvu zadrugara i zadruga. U protivnom imovina u zadrugama biće potpuno uništena u započetim stečajnim postupcima u kojima imovinu zadrugara rasprodaju zaposleni u zadrugama i zadružnim savezima.“

Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama iz 1993. godine odnosio se na štedionice, štedno-kreditne organizacije i štedno-kreditne zadruge, čime su ove zadruge stavljaju pod neposrednu državnu kontrolu i na njih se više ne primenjuju zakoni koji regulišu osnivanje i rad zadruga. Time je započet proces konačnog gašenja štedno-kreditnog zadrugarstva koji je okončan usvajanjem Zakona o bankama 2005. godine. Zakon je nalagao svim oblicima drugih finansijskih organizacija da se u roku od godinu dana transformišu u banke, pripoje banci ili prestanu sa radom. Minimalni osnivački kapital predviđen za banke u iznosu od najpre 5 miliona a zatim povećan na 10 miliona dolara, većina kreditnih zadruga nije bila u mogućnosti da prikupi. Krajem 2005. godine poslovalo je još samo 8 štedno-kreditnih zadruga. Tri godine kasnije sve su prestale sa radom. „Na kreditne zadruge, koje su praktično nastale iz kasa uzajamne pomoći svojih članova, država nije mogla da vrši neki poseban uticaj. Trebalo je eliminisati sve one koji traže mogućnost da kredit dobijaju pod povoljnijim uslovima. Međutim, kreatori naše ekonomske politike gube iz vida da zadrugarstvo u drugim sektorima privrede ne može uspešno da se razvija ukoliko nema i kreditnog zadrugarstva. Ono je baza za sve ostale vidove zadrugarstva a mi smo to uništili“, kaže Ševarlić.

Uspešne ali nepoželjne

Iz kreditno-štednih zadruga nastale su osamdesetih godina 19. veka u Beogradu prve stambene zadruge za rešavanje stambenih potreba svojih članova. Imale su značajnu ulogu u obnovi zemlje nakon Drugog svetskog rata. Početkom 1960-tih u SFRJ je bilo oko 1.400 stambenih zadruga. Najuspešniji period njihovog delovanja bio je u naredne tri decenije kada su godišnje gradile od pet do osam hiljada stanova i deset do petnaest hiljada porodičnih kuća.

Prema oceni Saveza stambenih zadruga, danas ovaj oblik zadružnog organizovanja prolazi kroz jednu od najtežih kriza od perioda nastanka prvih zadruga. Usvajanjem Zakona o porezu na dodatu vrednost 2004. godine stambene zadruge gube beneficije koje su imale pri kupovini građevinskog materijala i time znatno slabi njihova pozicija na tržištu i zainteresovanost potencijalnih zadrugara za članstvo. „Resorno ministarstvo, koje je menjalo naziv od 2001. godine, osnovalo je poseban garancijski fond za rešavanje stambenih pitanja uz pomoć države. Ne vidim ni jedan razlog zašto se država uopšte u to meša ako to mogu da rade stambene zadruge pod daleko povoljnijim uslovima. Ili je prikriveni razlog stvaranje uslova građevinskoj mafiji da ubira nigde u svetu ne zabeleženi ekstraprofit i onemogućavanje da im jedina protivteža ustvari bude stambeno zadrugarstvo“, kaže Ševarlić.

I potrošačko zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju. Prva potrošačka zadruga osnovana je 1870. godine, pod nazivom Prva družina za potrošnju u Beogradu, na principu samopomoći sa minimalnim udelima koji su se mogli uplatiti u nekoliko rata. Između dva svetska rata potrošačko zadrugarstvo se razvijalo odvojeno u ruralnim i urbanim područjima. Snabdevanje stanovništva robom široke potrošnje bila je pretežna delatnost nabavno-prodajnih zadruga, čiji se broj kontinuirano uvećao, od 621 u 1920. godini na 1.918 u 1939. godini. U Glavnom savezu srpskih zemljoradničkih zadruga formirana je 1929. godine Glavna zemljoradnička nabavljačka zadruga koja je poslovala „kao zadružni grosista koristeći preimućstvo u nabavci roba po nižim cenama, u obavljanju jeftinijeg transporta i pribavljanju povoljnijeg kredita“. Na selu se delovale zemljoradničke nabavljačke zadruge koje su imale karakter seoske potrošačke zadruge.

Potrošačke zadruge su opstajale do šezdesetih godina prošlog veka kada njihovu funkciju preuzimaju klasična trgovina i određeni oblici kooperacije, kao i sindikalne organizacije. Nakon 1989. godine stvoreni su zakonski uslovi za reafirmaciju potrošačkog zadrugarstva ali je oživljavanje ovog oblika zadruga izostalo. Problemi sa kojima su se suočavale ove zadruge i koji su onemogućavali njihov razvoj su: jaka i nelojalna konkurencija u ranim tranzicionim godinama i dominacija sive ekonomije, jačanje monopolskog položaja lanaca maloprodajnih objekata, ograničena mogućnost obezbeđivanja obrtnih sredstava, pri čemu se izrazito osećalo nepostojanje štedno-kreditnih zadruga u mehanizmu kreditiranja potrošačkih zadruga, uskraćivanje prava da se priključe povlašćenoj grupi preduzeća koja vrše prodaju deficitarnih artikala iz robnih rezervi…

Funkciju potrošačkih zadruga gotovo u potpunosti su preuzele sindikalne organizacije – koje su poslovale uglavnom bez knjiženja prometa, a zatim i hipermarketi. Primera radi, prve SOS prodavnice koje nude proizvode po nižim cenama za socijalno ugrožene kategorije stanovništva je osnovalo trgovinsko preduzeće „Jabuka“ u Beogradu, a ne potrošački ili u tranzicionim zemljama prikladnije nazvani „SOS kooperativi“. U Srbiji je njihovo osnivanje inicirala Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, bez učešća nekoliko preostalih potrošačkih zadruga. „S kojim pravom trgovinsko preduzeće može da otvara prodavnicu i da zabrani pristup svim potrošačima pod ravnopravnim uslovima? To mogu zadruge ili neki drugi oblici organizovanja za svoje članstvo, ali trgovinsko preduzeće to ne bi smelo da radi. Tako nešto nigde u svetu ne postoji, samo kod nas a još se i afirmiše“, kaže Ševarlić.

Zanatske zadruge u Srbiji spominju se u prvom zakonu o zadrugama iz 1898. godine. Iako je dominantna aktivnost zanatskih zadruga bila nabavka sirovina, zajednička prerada i prodaja finalnih proizvoda, imale su pravo „zajednički se obezbeđivati za slučaj bolesti, povrede u radu, starosti i smrti“, što ukazuje na njihovu socijalnu funkciju – koja je u manjoj ili većoj meri prisutna i kod svih drugih vrsta zadruga. Sredinom tridesetih godina prošlog veka bilo je oko 150 zanatskih zadruga sa oko 7,5 hiljada članova. U posleratnom periodu one dele sudbinu drugih nezemljoradničkih oblika zadruga. Nakon neuspešnih pokušaja njihovog ukalupljivanja u plansku privredu, prepuštene su same sebi. Ulaskom u tranzicioni period zanatske zadruge se suočavaju sa nelojalnom konkurencijom privatnih zanatskih radnji i preduzeća i u uslovima sive ekonomije ubrzo postaju nekonkurentne.

Prva studentska zadruga „Samopomoć“ osnovana je 1931. godine u Beogradu a članovi su bili studenti iz siromašnih porodica. Omladinske zadruge su u posleratnom periodu funkcionisale kao vid interesnog udruživanja rada mladih na povremenim ili privremenim poslovima. Od 1989. godine njihovu delatnost regulišu opšti zakoni o zadrugama. Prošle godine su bile aktivne čak 484 studentske i omladinske zadruge. Problemi sa kojima se suočavaju su smanjena privredna aktivnost i manja potražnja za njihovim uslugama, kao i uvođenje novih dažbina koje u nepovoljnim ekonomskim uslovima dodatno opterećuju ove zadruge, mada su po tom osnovu članovi zaštićeniji u slučaju nezgode na poslu. Usvajanjem Zakona o radu 2006. godine propisano je da članovi ovih zadruga ne mogu biti lica starija od 30 godina, čime je smanjen i potencijalan broj članova. „U Italiji su u poslednjih nekoliko godina formirane tzv. radničke zadruge čiji su članovi nezaposlena lica. Posredstvom ovih zadruga zaposleno je više od 400.000 ljudi. U Srbiji se onemogućava formiranje zadruga po osnovu udruživanja rada nezaposlenih lica a ima skoro milion nezaposlenih radno sposobnih ljudi. Ali zato naši tzv. eksperti propagaraju otvaranje agencija za zapošljavanje od strane pojedinaca koji ubiraju debelu proviziju angažujući nezaposlene da rade fizičke poslove u firmama koje ne žele da prime nove radnike u radni odnos“, kaže Ševarlić.

Gordana Milojković

broj 60, oktobar 2009.

Promene u domaćoj regulativi svedoče da se, nakon skoka cena hrane na svetskom tržištu, i u Srbiji pažljivije analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Međutim, i dalje su evidentni propusti u upravljanju strateškim resursima, koji nas na duži rok mogu koštati mnogo više od trenutno stečene koristi.

Iako se u domaćoj javnosti u poslednje vreme sve više govori o problemu prenamene poljoprivrednog u građevinsko zemljište, „jedini konkretniji zvanični podatak do koga se može doći, i to samo u štampi, je da je u proteklih 17 godina u Srbiji oko 200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno u građevinsko“, kaže Dušan Vasiljević, šef tima za pravne reforme USAID programa „Podsticaj ekonomskom razvoju opština“. Takav trend se beleži i u svetu, a razlozi su u migracijma stanovništva i širenju urbanih na račun ruralnih sredina, te u nedostatku lokacija za infrastrukturu i aktivnosti koje su neophodne za gradski razvoj. Manjak adekvatnih građevinskih lokacija posledica je i odumiranja čitavih gradskih zona, usled prestanka rada pojedinih industrijskih postrojenja. U razvijenim zemljama osmišljene su strategije za njihovo ponovno transformisanje u funkcionalne celine, dok u Srbiji još nije sačinjen ni registar „braunfild“ zona. Drugi aspekt je da uporedo sa rastom privredne aktivnosti raste i potraga za lokacijama koje prate najvažnije putne pravce. „Ono što je veoma uočljiv trend u Srbiji je da vrednosti lokacija uz autoputeve dostižu astronomske cifre. Pominju se iznosi i od milion evra po hektaru, a dobio sam i informaciju čiju verodostojnost, međutim, nisam uspeo da proverim, da je u jednom slučaju cena za hektar bila čak 2,5 miliona evra. I zbog toga imamo tako izražen trend pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište“.

Promene u regulativi

No, nakon skoka cena hrane na svetskom tržištu ovakav trend je donekle zaustavljen, pa se i u Srbiji sa više pažnje analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište po održivi razvoj cele zemlje, ocenjuje Vasiljević. Na žalost, kod nas ne postoje adekvatna istraživanja na tu temu, ali je u javnosti sve više prisutna svest da je reč o ograničenom resursu, pogotovo što u slučaju preimenovanja poljoprivrednog u građevinsko zemljište gotovo da ne postoji mogućnost povratne konverzije. Promene u razmišljanju ogledaju se i u zakonodavnoj aktivnosti, pa novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu pravi razliku u odnosu na kvalitet poljoprivrednog zemljišta, kao osnovnog parametra za procenu da li je određeno zemljište strateški resurs pa time zahteva i poseban tretman. Kao značajnu promenu naš sagovornik ističe i sledeće: „U skladu sa prethodnim Zakonom u poljoprivrednom zemljištu u slučaju njegovog preimenovanja u građevisnko zemljište plaćala se naknada u iznosu do makismum 50% vrednosti poljoprivrednog zemljišta kome se menja namena. Treba imati u vidu da kada se procenjuje vrednost zemljišta, ona je u slučaju poljoprivrednog verovatno nekoliko desetina, a u pojedinim slučajevima i stotinu puta manja u odnosu na vrednost građevinskog zemljišta. U novom Zakonu o pljoprivrednom zemljištu se kaže da je osnovica za procenu vrednost građevinskog a ne poljoprivrednog zemljišta i sada je iznos naknade 20% od vrednosti građevinskog zemljišta. Nominalno, procenat je smanjen, međutim očekujem da će iznos koji će se plaćati biti višestruko veći. I možda će donekle destimulisati tendenciju konverzije“. Sa druge strane, s obzirom da su tako stečeni javni prihodi isključivo namenjeni za realizaciju godišnjih programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, potencijalno uvećanje finansijskih sredstava je takođe veoma značajno za efikasnije korišćenje preostalog fonda poljoprivrednog zemljišta.

Pored sistemskog, na ovu problematiku utiču i drugi zakoni, poput Zakona o porezu na imovinu, čije promene treba da obezbede adekvatnije oporezivanje građevinskog zemljišta. Osnovna tendencija je da se porez plaća i na osnovu vrednosti samog zemljišta a ne gotovo isključivo na osnovu toga šta se trenutno na njemu nalazi, a koja bi se određivala pre svega u odnosu na lokaciju, infrastrukturnu opremljenost i određenja u planskim dokumentima kakav objekat na njemu može da se izgradi. Takođe, ističe Vasiljević, „dozvola za lokaciju neće moći da se izda dok se ne plati naknada za konverziju poljoprivrednog u građevinsko zemljište ukoliko je do nje došlo. Ono što je podjednako važno je da se najveći deo tih odluka donosi u fazi donošenja planskih akata, pre svega onih u nadležnosti lokalne samouprave o eventualnom proširenju gradskih zona na račun poljoprivrednog zemljišta. Istovremeno, republički organi koji imaju pravo kontrole tih dokumenata, mogu da reaguju već u ovoj fazi ako procenjuju da je odluka loklanih vlasti neopravdana. Čini mi se da sistem ima određene mehanizme koji bi trebalo da doprinesu da ova tendencija bude racionalnija“.

Mogućnosti za zloupotrebe

Na pitanje koje su, pak, ključne manjkavosti sistema koje mogu biti zloupotrebljene, naš sagovrnik kaže da prvenstveno treba gledati koji su to izvori velikog profita. „Jedan od njih je samo pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko. Drugi je određenje namene građevinskog zemljišta. Kada je namenjeno za gradnju industrijskih objekate nema tako veliku cenu kao kada se na njemu planira izgradnja stambeno-poslovnih objekata, a ni u potonjem slučaju nije ista situacija da li je u pitanju porodična gradnja, ili izgradnja solitera. Dakle, samim donošenjem planskih dokumenata vrednost zemljišta se menja često desetostruko, a do promene vrednosti dolazi na osnovu jednog akta javnog organa. S druge strane, javni sektor nema nikakve koristi od toga što je neko zemljište rezonirano iz recimo industrijskog u stambeno poslovnu zonu, a to je dovelo do povećanja vrednosti tog zemljišta za deset, dvadest, pa i više puta“. Stoga za Srbiju mogu biti veoma korisna neka rešenja iz međunarodne pravne prakse, kao što je institucija planske rente. Reč je o obavezi investitora, odnosno vlasnika zemljišta da ukoliko želi ili je već počeo da gradi poslovno-stambeni objekat na građevinskom zemljištu koje je imalo druge namene, mora da plati iznos koji je često i „do 50% razlike u vrednosti tog zemljišta pre i nakon što mu je promenjena namena. Mislim da je to jedno od rešenja o kojima treba razmišljati u Srbiji, kako bismo bolje zaštitili javni interes i smanjili prostor za spekulaciju zemljištem: da dobro obavešteni ili dobro povezani pojedinci mogu da kupuju zemljište u onim zonama za koje oni znaju, ali ne i šira javnost da će im se promeniti namena i time zemljište koje kupe postati višestruko vrednije. Drugi vid zloupotrebe je da se prvo kupi zemljište, a potom vrši pritisak da mu se promeni namena“.

Navedeni primeri samo su deo ključnog problema, a to je način na koji se u Srbiji upravlja značajnim resursima. U domaćoj praksi javnog sektora je evidentan nedostatak kulture da se odluke o tome donose na osnovu činjenica šta neka investicija donosi, ali i koliko košta i može li imati posledice koje će dugoročno biti veće od trenutno stečene koristi. Zakoni ne mogu sve da urede, pa je tim pre od značaja da „lokalne skupštine kao izvorni predstavnici lokalne samouprave i građana zahtevaju da se za svaku značajniju investiciju napravi precizna analiza o tome šta lokalna zajednica dobija, a šta eventualno gubi. U toj kalkulaciji, pored finansijskog intersa, moraju se uvažiti i svi drugi segmenti koji su od ključnog značaja za održivi razvoj zajednice“, zaključuje Vasiljević.

Zorica Žarković

broj 60, oktobar 2009.

Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.

Zašto je za domaćeg potrošača važan podatak da od 30.000 tona kupine, koliko je otkupljeno 2007. godine, polovina još stoji u hladnjačama? Ili vest o tome da su nedavno šleperi sa 120 tona šljive namenjene ruskom tržištu četiri dana čekali na sertifikat o fitopatološkoj ispravnosti voća za čije izdavanje je nadležna samo jedna laboratorija u Srbiji, a bez koga roba ne može da pređe rusku granicu? Ili, pak, preporuke stručnjaka da bi domaći proizvođači voća trebalo što pre da uvedu “global gap“ standard, koji je ekvivalentan HACCP standardu u prehrambenoj industriji? Zato što problemi koje Srbija ima u izvozu poljoprivrednih proizvoda zbog količina koje je u stanju da proizvede, njihove cene i posebno kvaliteta koji odstupa od propisanih standarda zemalja uvoznica, govore i o tome šta se nudi domaćem potrošaču. Te poruke mogu da budu vrlo eksplicitne, kao kod već pomenutih šljiva, koje su prošle godine Rusi vratili sa obrazloženjem da su lošeg kvaliteta, neujednačenih plodova i crvljive. Nedavno potpisivanje memoranduma sa Ruskom Federacijom o uslovima izvoza voća na ovo tržište samo je ozvaničilo ono sa čim su se domaći izvoznici već suočili: da Rusija više ne prihvata iz Srbije sve što nije moglo da se plasira na tržište EU. Naprotiv, neki njeni standardi o zdravstvenoj ispravnosti i kvalitetu proizvoda su rigoroznji od evropskih, ukazuje Goran Delibašić, docent na katedri za fitopatologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

Primer Rusije višestruko je poučan za Srbiju. Pre svega, da nepostojanje carinskih barijera proizvođačima u Srbiji ne garatuje „izvozni raj“, te da one vancarinske, vezane za standarde kvaliteta mogu biti daleko veći problem. Drugo, taj problem očigledno više nemamo samo sa zapadnim tržištima, čije „treniranje strogoće“ u poštovanju standrada smo skloni da tumačimo isključivo kao perfidnost najbobogatih da zaštite sopstvene ekonomske interese od ovdašnje konkurencije. Treće, za razliku od nas koji o standardima uglavnom govorimo kao o ceni koju moramo da platimo ne bi li se konačno domogli članstva u EU, Rusija je to očigledno uradila zbog sebe. Ili, kako ocenjuje Delibašić, „članstvo u EU nije naš cilj radi pukog članstva, ono treba da bude posledica standarda koje smo dostigli, da bi to članstvo sutra bilo adekvatno“. Pogotovo kada je u piatnju kvalitet poljoprivrednih proizvoda koji direktno utiče na zdravlje stanovništva. Oni koji su o tome razmišljali više od nas uveli su standarde i da bi umanjili rizike koje neminovno nose globalna trgovina i transport, ali i razvoj novih generacija pesticida. U Srbiji, međutim, „individualni poljoprivredni proizvođač može da kupi širok spektar opasnih materija i da ih upotrebljava na gazdinstvu ili pusti u promet na velikom broju mesta bez ikakve kontrole“. Šteta koju trpe potrošači posledica je nedostatka znanja, ali i zloupotrebe propusta u sistemu kontrole, koje mešetari koriste kako bi na maksimalnom snižavanju troškova ostvarili brzu i veliku zaradu. U tome ih ohrabruje i praksa „da kod nas nema velikih posledica po proizvođača kada se ispostavi da roba nije odgovarajućeg kvaliteta, pa ispada da je isplativije platiti kaznu, nego ulagati u kvalitet“. Ali, napominje naš sagovornik, kažnjavanja je finale a ne početak ovog problema.

Registracija gazdinstava

Početak je, naravno, u regulativi o čijim nedostacima rečito govore i primeri nekih svetski poznatih robnih marki, pod čijim imenom se na ovdašnje tržište mogu plasirati proizvodi lošijeg kvaliteta a da se time ne krše naši zakoni i standardi. Evidentno je da oni moraju da se usaglase sa evropskim direktivama, ali puko prepisivanje neće rešiti sistemske probleme koje imamo. „Na primer“, navodi Delibašić, „kod nas nije potpuno jasno šta se unutar poslova standardizacije može, a šta mora uraditi, kao ni šta je hitno a šta može da sačeka“. Stoga, da bi novi zakoni mogli i da se primenjuju, neophodno je da se precizno utvrdi procedura standardizacije i odgovarajuća institucionalna organizacija. Podjednako važan uslov je da se obezbede i kvalifikovani kadrovi – od nadležnih institucija do samih poljoprivrednih proizvođača, jer zahtevi koje nameće savremena poljoprivredna proizvodnja iziskuju visoku stručnost i raznovrsna znanja. Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.

Logičan potez u tom pravcu je zahtev države da se poljoprivredna gazdinstva registruju, što je dobro i za proizvođače: „Problem je što u Srbiji ima mnogo malih, rascepkanih poljoprivrednih gazdinstava na kojima se radi ispod svakog standarda. Registrovani proizvođači imaju mogućnost da se udruže, a kakve su koristi od toga svedoči i primer Južnog Tirola, koji je danas jedan od vodećih centara za proizvodnju jabuka i jabučastog voća. Oni su takođe imali problem ekstenzivne proizvodnje, ali su udruživanjem malih istorodnih proizvođača ostvarili višestruke ciljeve: od ekonomski isplativije proizvodnje na većim površinama i mogućnosti da pod povoljnijim uslovima nabavljaju savremene tehnologije, do pozicije da utiču na formiranje cena na tržištu. A krajnji rezultat je podizanje kvaliteta proizvoda. Sa druge strane, registrovana proizvodnja podleže kontroli nadležnih institucija, što znači da za svaki proizvod mora da se dobije sertifikat, a to vodi ka većoj sigurnosti potrošača“.

Nacionalna laboratorija

Da bi proces kontrole bio efikasan a izdati sertifikati imali kredibilitet, nephodno je da se formira nacionalna laboratorija, kao nezavisna stručna institucija za kontrolisanje kvaliteta poljoprivrednih proizvoda i mreža regionalnih i lokalnih laboratorija, zavoda i stanica na terenu čiji rad bi bio pod njenom kontrolom. Tako uspostavljen sistem bi obezbedio da se kontrola kvaliteta – od sastava zemljišta do postupka sa uklanjanjem opasnog otpada na gazdinstvima vrši prema unapred određenoj, visokopouzdanoj metodologiji, u strogo propisanim uslovima i uz odgovarajuću opremu. Krajnji rezultat bi bio da sertifikat nacionalne laboratorije garantuje potrošaču da je „određeni poljoprivredni proizvod bilo koje vrste, po svom sastavu i kvalitetu zaista odgovara onome što je navedeno u deklaraciji“.

Međutim, navedeni koncept ne može da funkcioniše bez stručnjaka na svim nivoima, uključujući i poljoprivredne apoteke. „Da bi proizvođač znao kako da tretira useve, koje sredstvo i na koji način da upotrebi mora da ga uputi stručnjak. Taj stručnjak preuzima odgovornost za zaštitu. Time se smanjuje opasnost od zagađenja nastalog nekontrolisanom upotrebom pesticida, ali i od nepropisnog odlaganja i reciklaže njihove ambalaže“. Nedostajući kadrovi mogu da se iškoluju u Srbiji, ali je mnogo veći problem kako podstaći stručnjake u ovoj oblasti da svoje znanje ulože u rad na gazdinstvima, posebno u ekonomski nerazvijenim regionima, kojima nedostaju elementarni infrastrukturni kapaciteti. To je već problem politike regionalnog razvoja i određivanja prioriteta u razvoju domaće poljoprivrede. Po mišljenju Delibašića, s obzirom na uslove u Srbiji proizvodnja organske hrane, barem u dogledno vreme ne može biti naša komparativna prednost, već je prevashodni cilj razvoj organizovane poljoprivredne proizvodnje koja će biti kvalitetno kontrolisana.

Zorica Žarković

broj 60, oktobar 2009.

Ukoliko se realizuju najavljeni projekti Beograd će uskoro imati pijace prema standardima evropskih prestonica: dobiće veletržnicu, nekoliko pijaca-trgova, a uvešće se i identifikacione kartice za svaku tezgu i prodavca, odnosno proizvođača…

Beograđani, kao i žitelji drugih metropola, svežim voćem i povrćem snabdevaju se prevashodno na pijacama. Doduše, otkako su otvoreni megamarketi, neki naši sugrađani su se preorientisali na njih, ali je još uvek veći broj onih koji prednost daju zelenoj pijaci, šetnji među tezgama, cenkanju sa prodavcima, merkanju i biranju najlepše i najsvežije robe. Beograd ima 33 zvanične pijace, čija se struktura, uređenost, veličina, ponuda i cene robe – značajno razlikuju. JKP “Gradske pijace” najavljuju rekonstrukciju pojedinih pijačnih lokacija, zatim uvođenje pijaca-trgova tamo gde to arhitektura i okruženje dozvoljava, otvaranje veletržnice, kao i brojne druge novine, koje bi trebalo da doprinesu većem poverenju potrošača u kvalitet robe koju kupuju, ali i da olakšaju posao samim trgovcima i poljoprivrednim proizvođačima. O stanju beogradskih pijaca, o najavljenim novinama, ali i problemima koje imaju razgovaramo za Biznis i finansije sa direktorom JKP “Gradske pijace”, mr Draganom Pušarom.

BiF: Da li Beograd ima dovoljno pijaca i da li se one po čistoći, izgledu i ponudi robe uklapaju u evropske standarde?

Dragan Pušara: Beograd ima 33 pijace kojima mi gazdujemo, više od hiljadu poslovnih objekata i 11 hiljada tezgi i smatramo da ovi kapaciteti zadovoljavaju potrebe grada. Namera nam je da se modernizacijom poslovanja približimo i izjednačimo sa evropskim standardima, pa smo po uzoru na evropske metropole pokrenuli niz projekata i aktivnosti koje vode tom cilju: izgradnja veletržnice će podstaći poljoprivrednu proizvodnju i sniziti cene proizvoda; uvođenje identifikacionih tabli na tezgama u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede će omogućiti da kupci budu informisani o poreklu robe, a prodavci zaštićeni od nelojalne konkurencije; preuređenje centralnih gradskih pijaca po konceptu pijaca-trgova treba ne samo da unapredi uslove poslovanja preko dana – lakšim održavanjem higijene, bolje regulisanim saobraćajem itd., već i da obogati turističku ponudu Beograda novim sadržajima koji će se organizovati nakon završetka radnog vremena pijaca. Uvođenjem ovih novina želimo da poboljšamo sve aspekte rada pijaca uz očuvanje njihovih kapaciteta i tradicionalne uloge i da doprinesemo gradskom budžetu.

BiF: Koji su najveći problemi na beogradskim pijacama?

D. Pušara: Jedan od najprimetnijih problema je komunalni nered koji stvaraju ilegalni prodavci nudeći svoju robu na improvizovanim tezgama od kartonskih kutija ili iz automobila. A i kupci i prodavci najčešće upućuju primedbe upravo zbog komunalnog nereda koji narušava čistoću pijaca i stvara gužve. JKP „Gradske pijace“ je u saradnji sa komunalnim i trgovinskim inspektorima, policijom i JKP „Gradska čistoća“ pokrenulo redovnu akciju uklanjanja komunalnog nereda iako taj posao nije u našoj direktnoj nadležnosti. Na našoj Internet prezentaciji građani mogu da se informišu o radu pijaca, ali i da prijave probleme, predlože rešenja.

BiF: Da li se zna koliko je među prodavcima poljoprivrednih proizvođača, a koliko nakupaca i da li svi plaćaju istu cenu najma tezgi?

D. Pušara: Uvođenje identifikacionih tabli pružiće nam precizne podatke o tome koliko ima poljoprivrednih proizvođača, a koliko nakupaca na tezgama. Ne treba zaboraviti da su nakupci u suštini trgovci, i da trgovci imaju svoje mesto i ulogu u kupoprodajnom lancu. Nije nam cilj da ograničavamo broj preprodavaca, već da se obezbedi kvalitet, bezbednost i ispravnost svih namirnica, najbolja cena, ispunjavanje profesionalnih standarda, zakonito poslovanje, naplaćivanje poreza i taksi i čuvanje robe na adekvatan način. Cene najma tezgi razlikuju se u zavisnosti od toga da li pijaca na kojoj se nalazi spada u ekstra, prvu, drugu ili treću zonu, da li je tezga namenjena prodaji poljoprivredno-prehrambenih ili neprehrambenih proizvoda, da li je u pitanju proizvođač ili vlasnik samostalnih trgovinskih i zanatskih radnji, kao i od pijačnog reona u kome tezga nalazi. Na primer, za mesečnu rezervaciju tezge u drugom reonu pijace koja spada u drugu zonu, individualni poljoprivredni proizvođač izdvaja 555,00 dinara, a preduzetnik 694,00 dinara, dok je iznos dnevnog zakupa ovakvih tezgi 141,00 dinar.

BiF: Ako na tezgi piše “krompir iz Ivanjice” ili “futoški kupus” da li kupci mogu biti sigurni da je to tačno?

D. Pušara: Već pomenuta akcija postavljanja identifikacionih tabli ima za cilj da informiše kupce o poreklu proizvoda koje kupuju, što ide u korist poljoprivrednih proizvođača, posebno malih gazdinstava. Na tabli će biti istaknuto da li je prodavac proizvođač ili trgovac. Kod proizvođača na tablici će biti istaknuto šta je ove godine posejao na svojoj zemlji, a preprodavci će imati table sa natpisom trgovac. Poljoprivrednim proizvođačima neće biti zabranjeno da, sem svoje robe navedene na tabli, izlože i onu koju su na primer uzeli od komšije iz sela pa je poneli na pijacu, ali će kupci videti da je taj domaćin nije proizveo. To je moguće jer je od 2004. godine oformljen Registar gazdinstava u koji se upisuje posed i svake godine proizvođač je dužan da prijavi šta je posejao na toj zemlji. Upravo ti podaci će biti istaknuti na identifikacionim tablama na tezgama. Ova akcija se izvodi u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, postojaće sistem kontrole istinitosti informacijama na tablama i očekujemo da više neće biti malverzacija oko porekla robe. Time štitimo i prava kupaca da se informišu i prava prodavaca da se zaštite od nelojalne konkurencije. Prva pijaca na kojoj će se koristiti identifikacione table, kao pilot-projekat, biće pijaca Palilula i očekujemo da će se tehnički uslovi za to steći vrlo brzo, još ove jeseni.

BiF: Kako se i koliko često kontroliše kvalitet namirnica na beogradskim pijacama? Šta se dešava ako se pokaže da određena roba nije ispravna?

D. Pušara: Na beogradskim pijacama se prodaju zdrave i sigurne namirnice, a kontrola kvaliteta se vrši u skladu sa ugovorom o nadgledanju zdravstvene ispravnosti voća, povrća i mlečnih proizvoda koji smo potpisali sa Ministarstvom zdravlja. Iako sama kontrola ne spada u obaveze i dužnosti JKP „Gradske pijace“, planiramo da u narednom periodu potpišemo i ugovor o kontroli namirnica životinjskog porekla sa Veterinarskom inspekcijom. Kontrola kvaliteta i ispravnosti namirnica je redovna, u skladu sa internim planom inspekcije koji je poslovna tajna iz razumljivih razloga. U slučaju da se pronađe neispravan proizvod, prodavac će biti uklonjen sa mesta prodaje, a nadležni inspektor propisaće odgovarajuću meru. „Gradske pijace“ nameravaju da uvedu obuku za prodavce koja treba da ih osposobi da proizvode i prodaju što ispravniju, bezbedniju i kvalitetniju hranu.

BiF: Kada je planirana rekonstrukcija pijaca i koje će prve doći na red?

D. Pušara: Rekonstrukcija pijaca u naseljima će početi još ove godine. Krajem jeseni počećemo renoviranje pijace u Bloku 44, dok će objekti u ulici Jurija Gagarina biti uklonjeni. Đeram pijaca će biti preuređena sledeće godine, a preuređenja očekuju i pijace Senjak, Košutnjak i Vidikovac. Rekonstrukcija će obuhvatiti postavljanje nove tehničke opreme na pijacama, nove instalacije i postavljanje modernih nadstrešnica. Inače, prva pijaca koju ćemo rekonstruisati po konceptu pijaca-trgova, – po kome će se nakon završetka radnog vremena uklanjati tezge i prostor koristiti za kulturne i druge sadržaje – je Zemunska pijaca, jer tu već postoji trg i nisu potrebna velika ulaganja. Novi koncept pijaca-trgova koji uvodimo u Beograd odnosi se na one pijace čija okolina i fasade koje ih okružuju to dozvoljavaju. Ovo je rešenje kojim se pijace ostavljaju u punom kapacitetu, a sa druge strane, Gradu Beogradu, kao osnivaču Pijaca, prepuštaju se centralni gradski trgovi posle radnog vremena pijace. U, stvari pijace su i nastale na trgovima, tako da je ovaj novi koncept, zapravo – stari. Beograd je jedini grad koji je u centralnom gradskom jezgru zadržao fiksne gvozdene tezge, zabetonirane na mestu na kojima bi mogli biti najlepši gradski trgovi. Prednosti i izvodljivost ovog koncepta pokazaćemo na Zemunskoj pijaci, a kod koje je ilustrativno upravo to što se nalazi na mestu koje nosi naziv “Veliki Trg“. Napominjem da će sadržaji i funkcije pijace u prepodnevnim satima biti nepromenjeni i da će građani kao i do sada na pijacama nalaziti sve što im je potrebno. Pored pomenute Zemunske pijace, projektom je predviđena i rekonstrukcija Kalenićeve, Bajlonijeve i Palilulske pijace za šta je bio raspisan konkurs i od kojih su odabrana najbolja rešenja, a delom i na osnovu glasova Beograđana koji su posetili naš sajt. Više od tri četvrtine građana koji su popunili anketu podržalo je koncept pijaca-trgova i time nas podstaklo da sa još većom energijom nastavimo ovaj i druge započete projekte.

BiF: Da li je moguće da se ponuda na pijacama obogati i nekim nestandardnim namirnicama (tropsko voće, egzotični začini, retke biljke) koje nisu tako često tražene ili nisu specifične za naše područje, ali bi svakako imale svoje kupce?

D. Pušara: Očekujemo da će izgradnja veletržnice doprineti da se u prodaji na pijacama nađu i namirnice koje ne spadaju u standardnu ponudu. Veletržnica, mesto na kom bi bila koncentrisana trgovina pijačnim proizvodima na veliko, biće izgrađena na površini od preko 20 hektara na mestu sadašnje Kvantaške pijace, u blizini autoputa Beograd – Zagreb i Unutrašnjeg magistralnog poluprstena. Beograd će tako dobiti najveći distributivni centar na Balkanu. To jeste prioritet za nas jer će izgradnja veletržnice podstaći poljoprivrednu proizvodnju, sniziti cene, doneti nova radna mesta, obezbediti priliv direktnih stranih investicija, uticati na smanjenje saobraćajne gužve, obezbediti maksimalan kvalitet čuvanja samih proizvoda i, kako očekujemo, stimulisati izvoz domaćeg voća i povrća, ali i uvoz i prodaju namirnica kojih sada nema na pijačnim tezgama. Najveća tržnica u Beogradu trebalo bi da služi kao prostor za istovar i skladištenje robe, koja će se potom malim dostavnim vozilima isporučivati do svih pijaca u gradu, pa neće biti potrebe za dolazak velikih kamiona u grad.

Sanja Vasiljević

broj 60, oktobar 2009.

Život u seoskom zapećku koji obuhvata 85% teritorije Srbije i 55% ukupnog stanovništva generalno je loš, ali je daleko podnošljiviji na severu zemlje u odnosu na zapadnu, a posebno jugoistočnu Srbiju koje su svedene na status „seoskih Pepeljuga“.

Srbija beleži dugu tradiciju promašaja u politici regionalnog i ruralnog razvoja, u kome je dominacija sektorskih nad strukturnim i prostornim kriterijumima dovela do neracionalnog regionalnog rasporeda privrede i stanovništva i do velike polarizacije u nivou razvijenosti između pojedinih područja, opština i ruralnog prostora u njihovom okruženju. U takvoj razvojnoj viziji selo je, budući „uvek tretirano kao problem, a retko ili nikad kao resurs“ saterano u zapećak ekonomskog razvoja, ocenjuje se u publikaciji „Mala ruralna domaćinstva u Srbiji i ruralna nepoljoprivredna ekonomija“, koja je rađena za potrebe Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji, a čiji je autor profesor beogradskog Poljoprivrednog fakulteta Natalija Bogdanov. No, kako pokazuje studija, i život u seoskom zapećku koji obuhvata 85% teritorije Srbije i 55% ukupnog stanovništva, manje je loš na severu Srbije, dok je u zapadnoj, a posebno jugoistočnoj Srbiji sveden na status „seoskih Pepeljuga“.

Regionalne razlike i specifičnosti reprezentuju tri ruralna regiona: Ravničarski region, Region velikih privrednih centara i Brdsko-planinski region. Ravničarski region čine Vojvodina i Mačva, i mada je po svojim gemorfološkim karakteristikama i prirodnim potencijalima najhomogeniji, karakterišu ga sve veće razlike u privrednoj razvijenosti Bačke, Srema i Mačve u poređenju sa Banatom. U ovom regionu živi 1,554 miliona stanovnika, ili 37% ruralne populacije Srbije. Velika investiciona i privredna aktivnost, dobra infrastruktura i povezanost sa Novim Sadom i Beogradom doprineli su da region privlači mlađu radnu snagu iz drugih područja, te je i indeks starenja stanovništva najpovoljniji u odnosu na druge ruralne regione, kao i obrazovna struktura stanovništva starijeg od 15 godina. Iako je, usled toga, zaposlenost u tercijalnom sektoru visoka, oko trećine zaposlenog stanovništva i dalje radi u poljoprivredi.

Kao privredno najrazvijenije ruralno područje u Srbiji, region učestvuje sa 20% u ukupnom društvenom proizvodu Srbije i sa 50% u društvenom proizvodu ruralnih područja, dok je ostvareni DP po stanovniku za 31% veći u odnosu na druga ruralna područja. Najznačajnije delatnosti u sekundarnom sektoru su proizvodnja hrane, nafte i gasa, hemijska i tekstilna industrija, proizvodnja mašina i uređaja, kao i proizvodnja pića, u kojima posluje više od dve trećine ukupnog broja preduzeća i egzistenciju obezbeđuje 65% zaposlenih. O bogatim zemljišnim potencijalima govori podatak da poljoprivredno zemljište zauzima više od 83% ukupnog prostora, a povoljan odnos radne snage i osnovnog kapitala obezbeđuje visoku produktivnost. Oko 65% oraničnih površina koristi se za proizvodnju žita, blizu 85% ukupnih površina je pod industrijskim biljem, dok proizvodnja povrća zauzima manje od 5% oraničnih površina regiona, što, međutim, čini čak četvrtinu površina zasejanih povrćem u Srbiji. S obzirom na značajnu proizvodnju žita, region je najveći proizvođač svinja i živine.

Međutim, u poslednje dve decenije veoma je izražen trend polarizacije gazdinstava prema veličini poseda, usled privatizacije velikih agrokombinata i promena u starosnoj i socioekonomskoj strukturi članova gazdinstava. Gazdinstva veličine do 3 ha čine čak 66% ukupnog broja gazdinstava, dok sa druge strane, gazdinstva veličine preko 10 ha zauzimaju 30% poljoprivrednih površina regiona, a oko trećine gazdinstava u Srbiji čija veličina prelazi 10h, takođe se nalaze u ovom regionu.

Tužnije

Sasvim drugačija situacija je u Regionu velikih privrednih centara sa okolinom, koji obuhvata delove centralne Srbije, Šumadiju, deo Mačve i Stiga. Na ovom području značajan broj gazdinstava je manji od 3h, dok je zastupljenost gazdinstava veličine preko 10 h izrazito mala. U poređenju sa Vojvodinom ovaj region karakteriše i veći broj mešovitih gazdinstava i manje nepoljoprivrednih domaćinstava. Na ovoj teritoriji živi 15% ukupne populacije u Srbiji i mada je prosečna gustina naseljenosti povoljnija nego u drugim ruralnim područjima, problem je u visokoj stopi starenja stanovništva. Zastupljenost primarne proizvodnje (32,68%) je manja u odnosu na druga ruralna područja centralne Srbije, a od ukupnog broja seoskog stanovništva u Srbiji koje radi u sektoru usluga, čak 28% živi u ovom regionu.

Region formira 10% društvenog proizvoda Srbije, odnosno četvrtinu DP ruralnih područja, dok je ostvareni DP po stanovniku za 30% manji od nacionalnog proseka. Najznačajnija delatnost primarnog sektora je poljoprivreda, u kojoj dominira proizvodnja povrća, voća i stočarstvo, dok su u sekundarnom sektoru vodeće hemijska i prehrambena industrija, proizvodnja mašina i tekstilna industrija. Područja koja se nalaze na raskrsnici velikih magistralnih pravaca i imaju mlađu edukovanu radnu snagu beleže značajniju investicionu aktivnost i ekonomski rast u odnosu na ostatak regiona, pa je otuda i jedna od karakteristika visoka zastupljenost usluga u ukupnoj privrednoj strukturi regiona i njihovo značajno učešće (28%) u DP tercijalnog sektora ruralnih područja.

Poljoprivredne površine zauzimaju 64% ukupne teritorije i mada je odnos radne snage i osnovnog kapitala nepovoljniji nego u Vojvodini, produktivnost je viša u odnosu na druga ruralna područja centralne Srbije. Oko 60% oraničnih površina koristi se za proizvodnju žita, koje se, međutim, gotovo u celosti koristi za ishranu stoke, budući da se 24% ukupne proizvodnje goveda i čak 30% proizvodnje ovaca u Srbiji odvija u ovom regionu. Stočarstvom se bave i manja gazdinstva, za koja je prihod od prodaje mleka osnovni ili jedini redovan prihod domaćinstva. Tradicionalno, značajan deo prihoda ostvaruje se od proizvodnje voća i grožđa, s obzirom da je u ukupnoj površini pod voćnjacima i vinogradima u Srbiji ovaj region zastupljen sa 30%. I prehrambena industrija je dobro razvijena, u čijoj strukturi dominiraju klanice, fabrike za preradu voća i povrća, mlinovi i mlekare.

Najtužnije

Najlošije stanje je u Brdsko-planinskom regionu koji obuhvata prostor istočne, južne i zapadne Srbije i sa 42% ukupne teritorije Srbije predstavlja najveći ruralni region, a koji generalno karakterišu zapušteni zemljišni potencijali, nedostatak radne snage, neorganizovano tržište i nedostatak adekvatnih ruralnih servisa. Na ovom području živi 20% populacije Srbije, ali je prosečna gustina naseljenosti najniža u odnosu na druga ruralna područja. Svaki treći odrasli stanovnik nema potpuno osnovno obrazovanje, stopa zaposlenosti je najnepovoljnija u zemlji, a više od 35% zaposlenog stanovništva radi u primarnom sektoru, pre svega u poljoprivredi i rudarstvu. Ostvareni društveni proizvod po stanovniku iznosi svega 53% nacionalnog DP, a s obzirom na visoku zastupljenost primarnog sektora, ovaj region formira blizu 19% DP primarnog sektora Srbije. Međutim, u nacionalnom društvenom proizvodu sekundarnog sektora region je zastupljen sa samo 10%, što je izuzetno mali udeo s obzirom na prostor koji ovo područje obuhvata. Privredna struktura bazirana je na iscrpljivanju prirodnih bogatstava i proizvodnji sirovina, pa su vodeće industrijske grane proizvodnja i snabdevanje električnom energijom, gasom i vodom.

Poljoprivredne površine čine 55% ukupne teritorije, što je mnogo manje u odnosu na druga ruralna područja, a niža je i produktivnost usled skromnih ulaganja i opremljenosti gazdinstava. Specifičnost ovog regiona je visok procenat neiskorišćenog zemljišta, posebno u jugoistočnom delu, a razlozi su u nepovoljnoj starosnoj strukturi stanovništva, nedostatku adekvatne mehanizacije, nedostupnosti parcela i lošeg kvaliteta zemljišta. Pored žita, značajnije se proizvodi povrće i maline u čijem uzgajanju prednjači Zlatiborski okrug, koji odstupa od proseka regiona i po uzgajanju goveda, a sa Raškim okrugom spada i u najveće uzgajivače ovaca u zemlji. Iako region ima najveći turistički potencijal u Srbiji, gde pojedine destinacije poput Zlatibora, Kopaonika, Vrnjačke Banje ili Guče apsorbuju preko 60% prometa nacionalnog turizma, nerešeni infrastrukturni problemi, koji su posebno izraženi na jugoistoku Srbije, uslovljavaju neprekidno demografsko pražnjenje regiona, njegovu ekonomsku marginalizaciju i naglašeno ruralno siromaštvo.

Zorica Žarković

broj 60, oktobar 2009.

Poljoprivreda je, uz vojnu industriju, jedina profitabilna grana domaće privrede. U prošloj godini ostvarila je 600 miliona dolara suficita u spoljnotrgovinskoj razmeni. Paradoksalno, ali u doba krize, barem nas je nebo pogledalo i dalo nam rodnu godinu. Pre svega zahvaljujući povoljnim klimatskim prilikama ove godine su skoro sve ratarske kulture imale veći prinos nego lane. Međutim, upravo zbog toga, i otkupne cene nekih kultura bile su manje nego što se očekivalo pa je to izazvalo nova negodovanja među proizvođačima.

Prema rečima premijera Mirka Cvetkovića, priveli smo kraju veoma uspešnu poljoprivrednu sezonu, iako ćemo njene konačne rezultate imati prilike da sagledamo tek krajem godine. Ministar poljoprivrede Saša Dragin, na nedavno održanoj konferenciji „Agrobiznis Srbije 2010“ saopštio je da srpska poljoprivreda u prvih sedam meseci 2009. godine ima pozitivan saldo u razmeni sa zemljama CEFTA sporazuma (350 miliona dolara) i sa EU (172 miliona dolara), uz ukupan suficit od 320 miliona dolara. Ministar Dragin dodao je i da će tek potpuna implementacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju našim poljoprivrednicima omogućiti slobodan pristup tržištu od oko 454 miliona potrošača.

Učešće poljoprivredne proizvodnje u ukupnom BDP-u u Srbiji iznosi 11,7 odsto, po čemu smo vodeći među zemljama u regionu. Ipak, evropski prosek iznosi još uvek nedostižnih 27,9 odsto. Iako premijer naglašava da je razvoj poljoprivrede neophodan stub razvoja celokupne domaće ekonomije, teško će to postići samo lepim željama i, kako proizvođači smatraju, malim subvencijama. Dragin je najavio i Program razvoja od 2009. do 2011. godine koji uključuje investicione, tržišne i mere opšteg karaktera za unapređenje srpske poljoprivrede. Ministar je obećao i više investicionih ulaganja u agrar sledeće godine, prevashodno za potrebe nabavke semena, đubriva i dizela. Budžet ministarstva poljoprivrede za ovu godinu iznosio je 16 milijardi dinara.

Prema podacima sa internet stranice ministarstva, subvencionisane kratkoročne i dugoročne kredite do sada je preuzelo ukupno oko 4.600 poljoprivrednih proizvođača. U saradnji sa bankama ukupno je odobreno 14 miliona evra dugoročnih kredita za poljoprivredu. Oni se najčešće koriste za kupovinu kombajna, traktora i ostale neophodne mehanizacije ali i za izgradnju skladišta i proizvodnih pogona. S druge strane, istovremeno je isplaćeno oko 11,9 miliona evra kratkoročnih kredita, koji se najčešće podižu za nabavku đubriva, semena i za plaćanje radova na njivama.
Ministarstvo je prvog septembra isplatilo sve zahteve za subvencije od 12.000 dinara po hektaru za 2009. godinu, za repromaterijal za ratarsku i povrtarsku proizvodnju. To je prvi put od uvođenja subvencije po hektaru da su svi poljoprivrednici koji su podneli zahtev dobili svoja sredstva pre jesenje setve.

Druga strana medalje

Ove godine najviše su se žalili proizvođači duvana. Izmenama i dopunama zakona o duvanu od 1. januara 2008. godine proizvođači cigareta i drugih prerađevina od duvana oslobađaju se obaveze da godišnje proizvedu ili kupe domaći obrađeni duvan u količini od najmanje 50 odsto sopstvene godišnje proizvodnje. Od ove godine ukinute su i dosadašnje premije za duvan, pa su finansiranje proizvodnje u potpunosti preuzeli prerađivači duvana, uglavnom velike međunarodne kompanije prisutne kod nas.

Umesto dosadašnjeg premiranja, ministarstvo je kao privremenu meru objavila pravo na korišćenje dodatnih sredstava u iznosu od 20.000 dinara po hektaru prijavljene površine pod duvanom za 2008. godinu i upisane u registar za 2009. godinu. Međutim, na ovaj način su proizvođači duvana dobili tek oko 30 odsto sredstava koje su ostvarivali do sada, kroz uredbe o premiji za duvan koje su donošene u periodu od prethodnih osam godina. Ovo je dovelo do smanjenja ugovorenih površina pod duvanom u 2009. godini za skoro trećinu, što je uticalo na smanjenje proizvodnje na oko 7.400 tona svih sorti duvana. To je u odnosu na prošlogodišnji rod pad od oko 25 odsto.

U prvoj polovini 2009. godine uvezeno je oko 4.600 tona duvana u vrednosti od 21,4 miliona dolara, a očekuje se i dalje povećanje uvoza duvana, kao i povećanje negativnog salda u razmeni ovih proizvoda sa svetom. Podsetimo, optimističke prognoze pre samo nekoliko godina nagoveštavale su mogućnost izvoza domaćeg duvana. Prema Udruženju proizvođača duvana, preti nam skoro gašenje proizvodnje u Srbiji, umesto razvoja do potrebnih 20.000 tona, uz godišnje troškove od preko 100 miliona dolara. Šteta će biti i veća zbog nekorišćenja već izgrađenih kapaciteta i smanjenja zaposlenosti, posebno u ruralno siromašnom delu juga Srbije.

Kako to u praksi izgleda, pokušao je predstavnicima medija i resornog ministarstva na već pomenutoj konferenciji da objasni jedan od učesnika debate, mladi proizvođač duvana Nenad Umiljenović. Sa trideset godina i završenim poljoprivrednim fakultetom u Novom Sadu on je odlučio da se bavi duvanom jer je pre nekoliko godina izračunao da će mu se to najviše isplatiti. U međuvremenu je uzeo kredit u trajanju od deset godina i vrednosti od 120.000 evra za nabavku neophodne opreme. Sada su ukinute premije a velike kompanije, poput „Filipa Morisa“, su najavile smanjenje, pa čak i obustavu proizvodnje, uz neizbežno otpuštanje dela zaposlenih. „Kod nas prihod po kilogramu duvana iznosi 17 evro centi, što je malo u poređenju sa Hrvatskom, gde je oko jednog evra, ili Mađarske, gde iznosi skoro 3 evra. Da bi se duvan ispravno gajio, potrebno je imati i jednog radnika po hektaru zasađene površine, što znači da je radno mesto ove sezone izgubilo oko 1.200 radnika“, istakao je Umiljenović.
Svoje nezadovoljstvo su, kao i prethodnih godina, izražavali i proizvođači mleka i malinari, pa su mnoge gajbice i kantice iz protesta bile prosute po ulici. Proizvodnja mleka u Srbiji stagnira već dugo – godišnje se proizvede 1,6 milijardi litara mleka, što je dvostruko niže u odnosu na standarde evropskih farmera.

Udruženje novinara koji prate poljoprivredna zbivanja „Agropress“ na svom sajtu najavljuje i skorašnje poskupljenje mesa, pošto su klanice u Srbiji počele da uvoze svinjsko meso iz zemalja EU da bi mogle da održe proizvodnju. Cena tovljenika u Srbiji povećana je i danas se kreće od 160 do 165 din po kilogramu bez PDV-a. Poređenja radi, trenutna cena u Italiji iznosi 1,30 evra po kilogramu. Klaničari negiraju da su jedini odgovorni za pad proizvodnje zbog niskih otkupnih cena koje su ponudili, već prebacuju krivicu na Vladu i nedostatak državnih podsticaja za priplodni materijal u svinjarstvu i tov junadi.
Da li je tu glavni problem što neko hoće hleba preko pogače, ili možda to što tog istog hleba ne bi bilo bez motike nije više ni toliko bitno. U svakom slučaju, posledice „nesporazuma“ na relaciji država-prerađivači-proizvođači opet najviše osećaju krajnji potrošači i njihovi novčanici.

Marko Miladinović

broj 60, oktobar 2009.

Uprkos tome što je mart doneo očekivanu objavu poslovnih rezultata kompanija, ni ovaj događaj nije uneo više živosti na domaćem tržištu kapitala. Indeks najlikvidnijih akcija, Belex 15, izgubio je tokom marta skoro tri procenta na vrednosti čime se gotovo u potpunosti istopio lagani nominalni rast tržišta od početka godine. Ni prometi nisu doneli bilo kakve naznake oporavka tržišta; štaviše, bez trgovine akcijama AIK banke Beogradska berza bi ličila na opustelo tržište, u većoj meri nego što je to bilo pre godinu dana. Ukupan promet u trgovanju iznosio je 2,04 milijarde dinara, slično kao i u februaru, s tim da su ovaj put obveznice stare devizne štednje zauzele značajniji ponder u ukupnom prometu.

Obveznice i trezorski zapisi

Ukupan promet obveznica stare devizne štednje bio je veći od 4 miliona evra, te su ove dužničke hartije države činile petinu sveukupne realizacije na tržištu. Prinosi na svim serijama, osim najbliže A2010, oscilirali su oko nivoa od 4 procenta a veliki deo prometa je ostvaren i uz prinosne stope ispod ovog nivoa.

Krajem marta, smanjena je referentna kamatna stopa Narodne banke na 9 procenata a gotovo istovremeno je i guverner najavio odlazak sa ove pozicije koju je više godina obavljao. Oba ova događaja nisu značajnije uticala na tržište trezorskih zapisa. Država je nastavila da emituje zapise sa šestomesečnim i godišnjim dospećem a prinosi su se kretali oko 9,4 i 9,9 procenata, respektivno.

Akcije

Indeks najlikvidnijih akcija, Belex 15, oslabio je tokom marta za nepunih 3 odsto te je prinos tržišta akcija od početka godine, meren ovim pokazateljem, spao na 5,2 procenta. Prometom je ponovo dominirala niška AIK banka koja je generisala realizaciju skoro kao sve ostale vlasničke hartije zajedno.

AIK banka je zabeležila realizaciju od 762,3 miliona dinara uz rast vrednosti na mesečnom nivou od 4,3 procenta. I dalje su najveći kupci ove najlikvidnije hartije na tržištu inostrani investicioni fondovi dok su prodajom dominirali domaći kapitalisti oličeni u najvećim manjinskim akcionarima AIK-a. Niška banka objavila je početkom marta i poslovne rezultate za 2009. godinu u kojoj je nastavljen impresivni trend profitabilnosti ove bankarske ustanove. AIK je posle Banke Intese najprofitabilnija banka u celom bankarskom sektoru ostvarivši tokom 2009. godine neto dobit od čak 5,58 milijardi dinara što nominalno predstavlja blagi rast u odnosu na godinu dana ranije. Prihodi od kamata bili su za čak milijardu dinara veći i iznosili su 12,1 milijardu dinara dok su prihodi od naknada i provizija iznosili 792,9 miliona dinara što je pad od 50 procenata u odnosu na 2008. godinu. Ukupna aktiva AIK banke poslednjeg dana 2009. godine iznosila je 109,4 milijarde dinara i bila je veća u odnosu na kraj 2008. godine za 31 odsto. I ostale bankarske ustanove su objavile poslovne rezultate ali, osim Agrobanke, nisu beležile značajnije promete. Agrobanka je zabeležila realizaciju od 112,3 miliona dinara uz pad vrednosti od 2,7 odsto, ali je promet u velikoj meri bio posledica jedne fiktivne transakcije u kojoj je isprometovano 1,33 odsto akcija ove banke. Komercijalna banka je zabeležila skroman promet uglavnom na nivoima neznatno ispod 30.000 dinara. Ova najveća banka koja se nalazi pod kontrolom države objavila je bruto dobit od 2,05 milijardi dinara što predstavlja smanjenje od 27 procenata u odnosu na 2008. godinu. Najveće razočarenje investitorima priredile su Univerzal i Privredna banka. Univerzal banka je drastično smanjila neto rezultat dok je Privredna iskazala gubitak i to prvi put otkada se akcijama ove banke trguje na Beogradskoj berzi.

Uobičajeno najlikvidnije hartije iz realnog sektora smenila je aleksandrovačka „Vino Župa“ koja je zabeležila realizaciju od 55 miliona dinara i to uglavnom na nivou od 9.000 dinara. Ovaj najveći domaći proizvođač vina i sokova ostvario je nekonsolidovani prihod u 2009. godini u visini od 4,4 milijarde dinara što je neznatno nominalno povećanje u odnosu na prethodnu godinu. Neto dobitak „Vino Župe“ bio je na nivou od 376,4 miliona dinara što predstavlja pad od 5,6 procenata. Solidnu realizaciju od 38,2 miliona dinara ostvario je „Energoprojekt“ uz pad vrednosti od 8,4 odsto pre svega kao posledica skromnih planova ove kompanije za tekuću godinu. Menadžment ovog najvećeg domaćeg građevinskog holdinga planira ostvarenje konsolidovanih prihoda u prvih šest meseci na nivou od 93,1 milion evra dok u istom periodu tekuće godine očekuje bruto dobit od četiri miliona evra, što je znatno skromnije u odnosu na ostvarenje u prvoj polovini 2009. godine. Među prometnije hartije tokom marta izbio je i beogradski „Imlek“ sa realizacijom od 33,6 miliona dinara uz pad cene od nepunih 11 procenata a ništa bolje nisu prošli ni akcionari bečejskog „Sojaproteina“. Akcije ove kompanije pale su preko 14 procenata nakon objave lošijeg od očekivanog poslovnog rezultata za 2009. godinu.

broj 65, april 2010.
Nenad Gujaničić