Ekonomija

U diskontima i supermarketima ništa se ne dešava slučajno. Marketeri koriste razne trikove kako bi naveli kupce da kupe više. Nije slučajno da većina kolica za kupovinu ima nagib unazad.

Ovo ste verovatno već primetili kada posetite supermarket ili diskont: kolica za kupovinu skoro uvek su pod uglom tako da im je prednji vrh viši od kraja drške. Ovo nije slučajno, već ima konkretan razlog.
Iza nagnutih kolica je suptilan trik koji nastoji da podstakne kupce da plasiraju više proizvoda, kupujući više i na kraju povećavajući prodaju.

Percepcija obilja

Dok kupujete, gurate kolica ispred sebe, gledajući pravo napred ili u stranu. Usled naginjanja korpe, proizvodi koje ste već kupili klize ka vama i ostaju na najnižem mestu. Ovaj efekat čini da proizvodi nestaju iz vašeg stvarnog vidnog polja ili izgledaju znatno manji. A kada se gleda sa prednje strane, nagnuto dno kolica čini ih većim i prostranijim.

Dakle, ako su kolica još relativno prazna, može da se stvori utisak da je kupcu potrebno više proizvoda da bi je napunio i tako postigao osećaj sitosti i zadovoljstva. Ova percepcija na kraju dovodi do toga da kupci kupuju više proizvoda nego što su prvobitno planirali.

Izvor:Fenix Magazin
Foto: Pixabay

U sedmici za nama među prvim temama medija u komšiluku bila je jedna firma iz Rajeva Sela, koja je, zahvaljujući unosnom ugovoru sa Hrvatskim šumama o prikupljanju i otkupu žira, u tri sedmice zaradila čak 2,6 miliona evra.

– Žir prvenstveno služi za prirodnu obnovu hrastovih šuma – pojašnjava dr Marko Marinković, izvršni direktor za šumarstvo u JP „Vojvodina šume”.

– Kao posledica akutnih klimatskih promena, ali i specifičnosti vrste, suočeni smo sa situacijom da se hrast sve teže obnavlja sam od sebe. Najpre, hrast je izrazita vrsta svetlosti, odnosno mora da ima dovoljno svetlosti u prvoj fazi rasta. S druge strane, zbog svoje težine žir sa stabla pada na zemlju samo u projekciji krošnje, za razliku od semena nekih drugih biljaka, koje raznese vetar ili ga rašire ptice. Takođe, žir je veoma osetljiv na pepelnicu, a uz to, usled klimatskih poremećaja, naročito vlage i temperature, seme hrasta brzo gubi svoju regenerativnu sposobnost, odnosno klijavost. Sve to za posledicu ima da se hrast teže obnavlja prirodnim putem, već bitku dobijaju manje vredne vrste lakog semena, koje su invazivnije, poput graba. Zbog toga je šumarska struka, kako bi obnovila hrastove šume, prinuđena da simulira prirodne procese.

A to u praksi znači, objašnjava dr Marinković, da se žir sakuplja, potom štiti tako što se termički i hemijski obrađuje, i na kraju se čuva u specijalnim hladnjačama, kako bi ga bilo za setvu i u sledećoj sezoni. Jer, periodicitet uroda žira nije pravilan, baš kao što nije ni sam urod. Hrast, naime ne rađa svake godine, a i kad rađa, to je bez ikakvog pravila. Desi se nekada da rodi dve-tri godine zaredom, a desi se da ga nema i po tri, četiri ili pet godina – najveći zabeleženi intervali su da ga nije bilo punu deceniju.

– U tom smislu pojedine površine uopšte ni ne mogu same da se obnavljaju u tim periodima – navodi dr Marinković.

– Upravo zbog tog periodiciteta, žir je suvo zlato kada ga ima i mi kao preduzeće ne smemo to da propustimo. Zato se organizujemo da ga skupimo u onoj količini koja je potrebna u odnosu na šumarske planove i potrebe na terenu. I ne samo da ga sakupimo, nego i da ga sačuvamo od patogena i stavimo u hladnjače da bismo ga imali za one sezone kada žira ne bude. U saradnji sa Institutom za nizijsko šumarstvo pre petnaestak godina u Moroviću napravili i doradni centar za čuvanje žira, ali namera nam je da povećamo tamošnje kapacitete, kao i da nađemo adekvatna tehnološka rešenja kako bismo mogli da žir duže čuvamo uz zadržavanje visokog procenta klijavosti.

Kako se kod nas žir skuplja?

„Vojvodina šume” su do 2020. godine žir sakupljali posredstvom lokalnog stanovništva, od kojeg su ga direktno otkupljivali, uz selekciju i proveru kvaliteta. Međutim, nakon upozorenja Državne revizorske institucije da se ne može na taj način otkupljivati žir, posle 2020. godine se raspisuje javna nabavka i angažuje firma koja može da unajmi sezonske radnike – što „Vojvodina šume” ne mogu. E sad, zašto ga ne kupe sami? Zato što bi to značilo bukvalno angažovanje svih zaposlenih, pa opet ne bi bilo dovoljno da se u relativno kratkom vremenu prikupi oko 300 tona žira, kolike su potrebe ovog javnog preduzeća .

– Zabrana zapošljavanja nas onemogućuje da direktno sa skupljačima sklopimo ugovor o privremeno-povremenim poslovima. Drugim rečima, ne možemo da angažujemo sezonske radnike, iako je posao u šumarstvu – sezonski. Probali smo kao preduzeće da ti sezonski poslovi ne potpadnu u kategoriju za koju važi zabrana zapošljavanja, ali smo odbijeni. Stoga sad raspisujemo javnu nabavku. I, konkretno, ove godine smo sklopili ugovor sa firmom koja je prošla javnu nabavku, a ugovorena cena otkupa je 140 dinara, plus PDV, po kilogramu žira. Ta cena mora dobro da se pogodi, jer je to pitanje veoma osetljivo. Ako date prenisku cenu, želeći da zaštitite budžet preduzeća, postoji opasnost da neće biti zainteresovanih za skupljanje žira. A ako date previsoku cenu, trošite novac koji može biti usmeren i u druge investicije. Tek, mislim da smo pronašli dobar balans.

Međunarodno tržište

Kada se govori o međunarodnom tržištu žira, ono postoji. Prema rečima dr Marka Marinkovića, u „Vojvodina šume“ dolazili su iz Austrije, Nemačke… predstavnici što državnih što privatnih šuma, koji su bili naročito zainteresovani za sremski žir. „Njima je naš žir interesantan jer je, zbog klimatskih promena, prisutno pomeranje vegetacije ka severu. Nažalost, to istovremeno znači i da su naše hrastove šume sve ugroženije i da se moraju praviti planovi kako da se adaptivno ponašamo. U svakom slučaju, postoji mogućnost da mi viškove žira, kada bismo ih imali – prodamo, postoje i procedure u skladu sa našim zakonodavstvom kako se to radi. Postoji i cenovnik: koliko košta sirov žir, koliko hemijski i termički obrađen, a koliko onaj koji bismo prodali iz hladnjače. Međutim, naše su potrebe tolike da mi nemamo puno prostora za izlazak na tržište – navodi izvršni direktor „Vojvodina šuma”.

Naravno, uvek postoji opasnost i da se neko oproba u švercu žira preko reke, budući da je tamo cena znatno jača, te je stoga pojačana prisutnost čuvarske službe na terenu. No, kako ističe dr Marinković, Sremci pre svega hoće da svoj žir predaju za svoje šume, te do sada, bar da on zna, nije bilo nelegalnog transporta žira na drugu obalu.

– Mi ćemo ove godine posejati sve planirane površine, plus će nam ostati u hladnjači u Moroviću 160 tona, koje ćemo imati za sledeću sezonu. Naše kolege iz šumskog gazdinstva Sremska Mitrovica su konstruisale i specijalnu sejačicu; to je adaptirana poljoprivredna sejačica i mi sada imamo mehanizovanu setvu žira, i to daje dosta na produktivnosti i ekonomičnosti. Dakle, žir bukvalno podsejavamo u sastojinama i hrastovim šumama, odnosno simuliramo prirodne procese da bi na tim mestima sigurno imali hrastovu šumu. Posle toga idu periodi zaštite, mera nege… koje moraju da traju prvih dvadesetak godina da bi se ta šuma formirala. U početku je podmladak gust kao četka pa se polako sam selektuje. Istovremeno, moramo da ga čuvamo i od invazivnih vrsta. Dakle, dosta složen proces, tehnološki i organizacioni, i ekonomski zahtevan, ali od izuzetne važnosti ako želimo da imamo hrastove sastojine na ciljanim područjima.

Prema operativnim iskustvima stručnjaka „Vojvodina šuma”, seje se u proseku 500 kilograma žira na jedan hektar. Kako navodi dr Marinković, može to da ide od 300 kilograma, ako je dobro stanište, pa do 700 kilograma, ako je stanište loše, da bi procenat prijema bio bolji.

– Postavlja se pitanje da li je potrebno sejati više ili manje žira, da li su bolje kontejnerske sadnice i slično… Mi na svim tim pitanjima kontinuirano radimo zajedno sa Šumarskim fakultetom i Institutom za nizijsko šumarstvo i tražimo rešenje. Ali je jasno da ono ne može da bude jednoznačno. U svakom slučaju, upravo ovih dana sejemo sakupljeni žir. To je sad prioritet svih prioriteta i već smo posejali preko 100 tona žira na površinama koje su planirane. U tom smislu imaćemo ove godine redovne površine u Sremu, koje su za prostu reprodukciju, ali ćemo imati i u Banatu potpuno novih 100 hektara, gde ćemo podići hrastove šume, a sejaće se i na prostorima južne i severne Bačke.

Izvor:Dnevnik
Foto: Pixabay

Dunje su voće koje podseća na dolazak zime. Malo ko ih još čuva na ormanu zbog mirisa, ali se poslednjih desetak godina sve više sade i prerađuju u kompot, slatko, sok, rakiju. U župskom selu Tulešu berba je u punom jeku.

Grožđe po kojem je Župa najpoznatija, ove godine je poranilo i obrano još krajem septembra, tako da su berači imali vremena da se odmore pre nego što su dunje sazrele.

Beračica Ljubica Petrović kaže da je lakše brati dunje nego grožđe, pošto su krupnije.

Direktorka plantaže Višnja Marjanović navodi da su prešli polovinu berbe i da su čekali poslednji trenutak.

– S druge strane, ono što je nama velika prednost je što dunje odmah iz samog reda idu na traktor do destilerije. Ne gubimo ni vreme ni sredstva za transport, i uz to zadržavamo optimalan nivo šećera u plodu, svežinu ploda i optimalnu zrelost – objašnjava Marjanović.

Rod je izuzetnog kvaliteta, zahvaljujući stručnom nadzoru i primeni svih agrotehničkih mera u voćnjaku koji je zasađen 2018. godine.

Boban Đorđević, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu ističe da je rod premašio očekivanja s obzirom na to kakva je situacija bila na početku vegetacije, ukazujući na rani ulazak stabala u vegetaciju praćen blagim mrazom u drugoj polovini aprila, veliki napad ervinije koja se javila i imala izuzetno dobre uslove za to.

– Nekako smo uspeli da predupredimo te stvari – dodaje Đorđević.

Najveći dunjar na Balkanu

Prinosi su od 17 do 20 kilograma po stablu, a u dunjaru porodice Marjanović, najvećem na Balkanu, nalazi se 21.250 stabala na 33 hektara.

– To je dug proces koji traje 20 godina. Moja porodica je kupovinom parcela ovde u Župi uspela da oformi imanje, celinu koja se tehnički sastoji od 570 parcela, a prosečna veličina tih parcela je sedam ari, što je u odnosu na 33 hektara dokaz koliko je to zahtevalo vremena i truda da bismo dobili to što imamo danas – kaže Višnja Marjanović.

U punom rodu očekuje se 1.000 tona voća. Sadašnji kapacitet destilerije u kojoj se prerađuju dunje za rakiju iznosi 550 tona, tako da se razmišlja i o proširenju asortimana.

Tehnolog Dejan Debeljaković kaže da žele da stvore jedinstvo svih ukusa, da te atraktivne mirise i ukuse dunje prate i neki proizvodi, poput sušene dunje, nekih kompota, tipa balansa dunje i različitih vrsta voća.

Prerađena dunja biće namenjena pre svega inostranom tržištu, pa su svi procesi samoodrživi i usklađeni sa ekološkim standardima.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay

Najveće svetske prehrambene kompanije kao što su Pepsiko, Nestle i Unilever u zemljama s niskim prihodima prodaju proizvode koji su manje zdravi u poređenju sa produktima koje plasiraju u bogatijim zemljama.

Naiem, tako se navodi u objavljenom izveštaju neprofitne organizacije Access to Nutrition Initiative (ATNI).

Organizacija je za analizu koristila sistem ocenjivanja „Health Star Rating“ koji rangira proizvode na skali od jedan do pet u zavisnosti od toga koliko su zdravi. Ocena iznad 3,5 se smatra zdravim izborom, a petica je najviša ocena.

Eksperti su zaključili da prosečna ocena za proizvode globalnih prehrambenih kompanija koji se prodaju u državama sa niskim prihodima iznosi 1,8, dok su njihovi proizvodi koji se prodaju u bogatijim zemljama dobili prosečnu ocenu 2,3.

Jasno je da to što kompanije prodaju u najsiromašnijim zemljama sveta nisu zdravi proizvodi, izjavio je direktor istraživanja organizacije ATNI za Rojters.

Industrijski prerađena hrana igra sve veću ulogu u porastu gojaznosti širom sveta. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da više od milijardu ljudi pati od prekomerne težine, a Svetska banka procenjuje da 70 odsto gojaznih osoba živi u zemljama koje imaju niske i srednje prihoda.

Nestle je odgovorio na izveštaj saopštenjem u kome se navodi da je kompanija posvećena povećanju prodaje nutritivno bogatijih proizvoda, dok je portparol Pepsika odbio da komentariše tvrdnje iz izveštaja, dodaje britanska agencija.

Izvor: Tanjug
Foto: Pixabay

Prosečna cena stana u starogradnji u Srbiji u prvom polugodištu ove godine je iznosila 1.665 evra po kvadratu, što je za 12 odsto više u odnosu na isti period prošle godine.

U novogradnji 1.767 evra ili 2,0 odsto više nego pre godinu dana, objavio je danas Republički geodetski zavod (RGZ).

Prosečna površina stana u starogradnji u prometu bila je 52 kvadrata, a novogradnji 55 kvadrata.

Od starih stanova, najviše su se prodavali dvosobni i dvoiposobni, 38 odsto, slede jednosobni i jednoiposobni sa 30 odsto, trosobni i troiposobni sa 11 odsto. I u novogradnji su prednjačili dvosobni i dvoiposobni stanovi, sa 26 odsto, slede jednosobni i jednoiposobni sa 13 odsto, trosobni i troiposobni, takođe sa 13 odsto.

U prvom polugodištu je prometovano 8.067 garažnih prostora, od čega najviše u Beogradu, 49 odsto.
Cene garažnih mesta kretale su se od 400 evra u Nišu do 73.000 evra na Vračaru.

Što se poslovnih prostora tiče registrovano je 1.419 kupoprodaja, a cene su se kretale od 22 evra po kvadratu do 12.054 evra po kvadratu.

Cene kuća su imale veoma širok raspon i kretale su se od minimalnih 500 evra u više gradova u Srbiji do 3.182.000 evra na beogradskoj opštini Savski venac a vikendica od 1.000 evra do 300.000 evra za vikendicu u Novom Sadu u katastarskoj opštini Sremska Kamenica.

Cene prometovanog građevinskog zemljišta imale su širok raspon koji je posebno izražen kod građevinskog zemljišta namenjenog za stambeno–poslovnu gradnju i kretale su se od 10 evra po aru do preko 100.000 evra po aru.

Izvor: Tanjug
Foto: Pixabay

Da je u detinjstvu neko Miši Stojmenoviću, iz Katuna kod Vranja, rekao da će mu nekada omraženo voće, za koje većina misli da je povrće, biti jednog dana dobar izvor prihoda i poslastica, ne bi verovao.

Belu bundevu, dulek, ili pečenku, kao je na jugu Srbije zovu, nije mogao očima da vidi.
Ova kraljica jeseni, postala je porodici Stojmenović, siguran izvor prihoda poslednjih nekoliko godina.

Sa malo ulaganja, pečenka ima velike prinose, a Miša priča da je tajna takvog uspeha, starinski način sadnje.

– Ovu sortu starih, belih pečenki, uzgajali su još moj pradeda, deda i otac, i to tako što su im oblikovali mesto za sadnju, da izgleda kao krtičnjak.

Ja sam četvrta generacija, pa slobodno mogu da kažem da ih na našim njivama sadimo minimum jedan vek. Ove godine sam na 30 ari njive, imao plodove koji su težili i do 40 kilograma.Izvezao sam nekoliko prikolica roda, pa sam s obzirom na uloženo i cenu, prezadoivoljan – priča Stojmenović.
A kilogram ovog voća na pijaci košta 100 dinara. Ulaganja su minimalna, a nega, rast i razvoj ove biljke, su malo zahtevna, jer je reč o veoma otpornoj tikvi.

– Ove jeseni su skuplje za 20 dinara u odnosu na prethodne godine. Nadam se da cena na veliko neće biti manja od 70 dinara.
Imam stalne kupce od ranije, ali uvek se nađe i neki novi.

Ove godine sam ih posadio “na krtičnjak” još negde u martu. Seme je staro, od pradede ostalo, ne menjam ga kao ni način proizvodnje.

Obično na jedno mesto sadnje stavim po 4 semenke, a kada proklijaju i dostignu određenu veličinu, dva korena iščupam, a dva ostavim.

Krtičnjaci budu udaljeni po tri metra, da bi pečenke kasnije mogle da pustaju vreže i zameću plodove, odnosno da imaju dovoljno mesta za sve to.

Sledi freziranje zemlje oko njih, a kad puste vreže, nema potrebe ni za tom aktivnošću. Jedini posao oko njih dok ne stasaju na jesen je navodnjavanje i to ako je suša.
Zaštitna sredstva ne koristim, jer za tako nečim nema potrebe – priča Stojmenović.

Takođe, krajem avgusta, svaki plod se po malo zaseče, kako bi ispustio suvišne sokove i zadržao slatkoću radi boljeg i prijatnijeg ukusa.

Inače, ovo voće, Miša u detinjstvu nije mogao očima da vidi. Ukus mu se u međuvremenu promenio, pa pečenku često peku ili kuvaju u njihovoj kući.

Izvor: Blic Biznis
Foto: Pixabay

Ministarstvo informisanja i telekomunikacija saopštilo je danas da su za taj resor, Predlogom zakona o budžetu Srbije za 2025. godinu opredeljeno 405 miliona dinara, odnosno 16,53 odsto više u odnosu na budžet u 2024. godinu.

Sektoru za javno informisanje i medije namenjeno je više od 255 miliona dinara u odnosu na ovogodišnji budžet. Tim uvećanjem obuhvaćen je program pod nazivom „Podrška ostvarivanju javnog interesa u oblasti informisanja“, a koji se odnosi na sprovođenje javnih konkursa za sufinansiranje projekata u toj oblasti.

Novac je opredeljen i za tri nova programa koja se odnose na podršku izdavanju novina za informisanje osoba sa invaliditetom, zatim izdavanju novina čiji su izdavači osnovani od strane nacionalnih saveta nacionalnih manjina i istraživanju i analizi stanja i kretanja na medijskom tržištu u oblasti javnog informisanja.

U oblasti telekomunikacija opredeljeno je 50 miliona dinara za ispunjenje strateških ciljeva u oblasti informacionog društva, kao i pružanju podrške organizacijama civilnog sektora.

Programi će biti realizovani u oblastima koje se odnose na unapređenje bezbednosti građana Srbije na internetu, podizanje nivoa digitalne pismenosti i digitalnih kompetencija, razvoja talenata u informaciono- komunikacionim tehnologijama, digitalizaciju kulturne baštine Srbije i unapređenje socijalne uključenosti primenom informaciono–komunikacionih tehnologija.

Predlogom zakona o budžetu za 2025. planirano je i da ministarstvo u saradnji sa Fondom za razvoj Srbije sprovede javni konkurs za dodelu finansijskih sredstava za podršku malih i srednjih preduzeća u oblasti informaciono–komunikacionih tehnologija (30 odsto bespovratna sredstva i 70 odsto krediti sa veoma povoljnim kamatnim stopama).

Deo tih sredstava biće namenjen razvoju talenata u informaciono–komunikacionim tehnologijama, piše u saopštenju ministarstva.

Izvor: Beta
Foto: Pixabay

Prema podacima od 2010. do 2023. godine, najveći rast vrednosti imovine stanovništva zabeležen je u Kazahstanu, Kini i Kataru.

Ovaj rast obuhvata finansijsku imovinu poput depozita i deonica, kao i vrednost nekretnina umanjenih za dugove, javlja Poslovni dnevnik a prenosi B92.

Kazahstan je prednjačio zahvaljujući snažnom rastu u sektoru nekretnina i eksploataciji prirodnih resursa, što je povećalo bogatstvo građana.

Kina beleži izuzetan rast bogatstva podstaknut ekonomskim razvojem i širenjem tržišta, dok Katar koristi bogate resurse poput gasa i nafte za jačanje finansijske stabilnosti stanovništva.
Na listi su, redom, Kazahstan, Kina, Katar, Izrael, Indija, Hongkong, Indonezija, SAD, Češka, Mađarska.

Foto: Pixabay

Ko je ove godine posadio karfiol, imamo mnogo razloga da bude zadovoljan.

Naime, kilogram karfiola trenutno se na pijacama u Novom Sadu prodaje, u zavisnosti od kvaliteta glavice, od 300 do 350 dinara, a donedavno je koštao i 400 dinara.

U protekle dve godine bio je znatno jeftiniji, zbog čega je mnogo povratara prestalo da ga gaji i ove sezone. Pošto ga sada nema puno, cena se formira spram ponude pa će malobrojni uporni proizvođači koji ga imaju ove jeseni uspeti da isplate gubitke iz ranijih godina, pokriju troškove ovogodišnje proizvodnje i ostvare neku dobit.

U odnosu na ranije godine, kada se sezona karfiola završavala u novembru, ove godine sezona u punom obimu stiže u narednim danima i sedmicama.

Povrtar iz Kovilja Đorđe Babić kazao je za Dnevnik da mu je žao što već nema karfiol, jer kilogram na veliko košta 250 dinara. On će seći kupusnjaču ovih dana i očekuje da cena neće ići nadole kada karfiola bude više na tržištu. Po njegovim rečima, karfiol je ove godine bilo teško odgajiti, pošto ni on, a ni druge kupusnjače, ne napreduju u razvoju ukoliko je dnevna temperatura iznad 35 stepeni.

– Teško ga je bilo sačuvati od vrućine. Mnogi su ga rasadili, ali nije uspeo da se ukoreni i dobije žile, pošto je bilo jako toplo. Trabalo ga je zalivati non-stop, motori su radili neprekidno i puno novca otišlo je za gorivo. To je razlog zašto je sada karfiol skup na pijacama, jer se cena od 250 dinara na veliko formirala nasprem velikog truda i uloženog novca – naveo je Babić.

Koliko novca treba?

Karfiol je rasadio oko15. jula, jer zbog velike vrućine nije mogao ranije. Ko već ima karfiol, rasadio ga je ranije i uspeo da ga sačuva od toplote zato što ga je, osim zalivanja sistemom kap po kap, i orošavao, i tako obezbedio dovoljno vlage da karfiol pusti žile i koren.

Koliko je trebalo no­vca ove godine za proizvodnju kupusnjače? Babić napominje da još nije pravio račun, ali ističe da je bacio dva vagona stajnjaka, da glavice budu čvrste, da se listovi lepo slože i zavijaju i da bude beo.

– Platio sam i seme i rasadu, gorivo, hemijska sredstva za zaštitu od bolesti, a još me čekaju troškovi dnevnica sezonskih radnika kada se karfiol bude sekao. Već plaćam čuvara koji po danu i noću na njivi čuva rod od lopova . Njega plaćam 2.500 dinara dnevno i još mu donosim hranu, cigarete i nešto da popije – kafu, sok, vodu.

Na kvantaškim pijacama karfiol lane bio 80 dinara

Prošle godine početkom novembra kilogram karfiola je u gradovima u Srbiji koštao na pijacama od 140 do 200 dinara. Istovremeno, na kvantaškim pijacama kilogram je vredeo od 80 do 200 dinara, podaci su sa sajta Pijace.com.

Sajt navodi da cene karfiola variraju od pijace do pijace i da postoji razlika u koštanju ovog povrća u zapadanoj Srbiji u odnosu na cene u Vojovdini.

Osim što na cenu karfiola utiču ponuda i tražnja, prodaja zavisi i od vremenskih prilika tokom godine – temperature, suše, mraza, kiše – i sorte kupusnjače.

Izvor: Dnevnik
Foto: Pixabay