Vajari sa kojima su razgovarali novinari Infostuda tvrde da od drugih poslova žive dok se vajanjem bave „za svoju dušu“.
Snežana Atanacković i Miodrag Rogan su vajari, ali i još ponešto. Oboje imaju druge poslove koje obavljaju prepodne i od kojih plaćaju račune, a potom, kada završe sve obaveze, mogu da se posvete svojoj najvećoj ljubavi – vajarstvu.
„Ali zar nije tako sa većinom umetničkih poslova? Da bi mogli sebi da priuštimo rad za svoju dušu, obavezan je i onaj drugi, koji donosi redovnije prihode. Ja sam recimo više puta u šali rekao da sam dvojna ličnost – do 15 časova sam zanatlija Miodrag, kovač, keramičar, stolar, majstor svega mogućeg i nemogućeg, a od tri nastupa Šeri Bibi (mio-drag na Francuskom) koji je umetnik“, tvrdi Rogan koji je devedesetih godina prošlog veka u Beogradu završio studije vajarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti, gde je kasnije i magistrirao. Među njegovim najpoznatijim delima su skulptura Tamiški kralj, visoka 17 metara na ulazu u njegov rodni Sečanj, Heroji sa Košara, skulpture Nikole Pašića i Branislava Nušića na trgovima Beograda, kao i sat Pokretna crkva, izrađen od tri kilograma srebra, koji se nalazi u Beloj kući.
Na tržištu trenutno oko 300 vajara
Osim na Fakultetu primenjenih umetnosti, vajarska diploma se može dobiti i na nekoliko srednjih i viših umetničkih škola u Srbiji, kao i na drugim fakultetima u Novom Sadu i Beogradu. Prema Roganovim rečima, godišnje se u proseku iškoluje oko 20 novih vajara. Od tog broja polovina nastavi da radi, a ostali se preorijentišu na druge poslove u industriji dizajna ili izrade nakita, nameštaja, fasadnih struktura… Neki od njih rade i kao zavarivači, kovači, nastavnici isl. „Verujem da u ovom trenutku u Srbiji ima oko 300 vajara, da 50 ozbijno i posvećeno radi, ali da su nažalost nevidljivi publici“, kaže on.
A oni koji su uporni u nameri da žive od vajarstva moraju se, osim umetnošću, baviti i preduzetništvom. Za početak potrebno je opremiti atelje i oformiti radionicu, nabaviti materijale, mašine i alat, za šta je potrebno oko 10.000 evra. Dalje, posle samog čina stvaranja, potrebno je i prodati svoje delo a to se može učiniti na dva načina – ili će ga vajar prodati galerijama ili će sam tražiti kupce. Roganova procena je da bi u Srbiji postojalo tržište kada bi se do njega moglo dopreti, pa veruje da je presudan prostor.
„Zato koristimo svaku priliku da se pojavimo na velikim izložbama u zemlji, kao i da promovišemo našu umetnost u inostranstvu. Na nedavnoj izložbi u Zrenjaninu predstavilo se 65 vajara, a na Umetničkom bijenalu na Malti Srbija je imala svoj paviljon“, tvrdi on.
Svaki umetnik ima “goniča” koji ga tera da stvara
Umetnošću se u slobodno vreme, kada se vrati kući sa posla iz nemačke farmaceutske kompanije, bavi i vajarka Snežana Atanacković. Tek posle osam sati rada i obaveza oko porodice, ona može da se prepusti kamenu. Višu vajarsku školu je završila u Dizeldorfu, izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Srbiji koje je organizovao ULUPUDUS, ali je ipak odlučila da ne prihvati status slobodnog umetnika pošto nije bila sigurna da bi mogla da izdržava porodicu od vajarstva. Zato se njime bavi u slobodno vreme.
„Radim sa glinom, siporeksom, ali mi je najdraži kamen – alabaster i masni kamen. Uglavnom ga uvozim iz Nemačke. Inače, već neko vreme se dovijam za prostor za rad. Kirije su mnogo poskupele, pa nisam više mogla da priuštim da zakupljujem atelje. Zato u porodičnom stanu imam kutak u kom radim. Moje skulpture su malih dimenzija, između ostalog i jer kuburim sa prostorom“, tvrdi ona.
„Kada zbog obaveza duži period ne uđem u radionicu osećam snažnu potrebu, gotovo zov. Tom specifičnom osećanju dala sam ime ’gonič’, jer me tera da uzmem u ruke kamen, dleta, šmirgle, bušilice i da prionem na posao. Za mene je vajarstvo istinski najlepši posao. Umetnik uz pomoć materijala kom daje dušu, udahnjuje život, odlazi u potpuno drugu dimenziju, daleko od realnosti i stvara svoje delo“, kaže Atanacković.
Kako galeristi podižu cenu skulpturi
I ova umetnica je srećna kada njena dela uspeju da nađu put do kupaca. Ali to nije uvek jednostavno.
„Prodaja u galerijama je uglavnom opcija, ali na cenu koju ja odredim galeristi se ugrade barem dvostruko i nekada prođu meseci dok mala skulptura od oko 200 evra ne pronađe svog kupca. I slažem se sa Mišom Roganom da nema mnogo publike koja voli i shvata skulpturu. Prosečan kupac umetnina mnogo će se češće odlučiti za sliku“, smatra ona.
Izvor: Infostud
Foto: barskefranck, Pixabay
