Zabava

Svake noći sanjamo, ali se svojih snova najčešće ne sećamo. Ponekad ujutru jasno možemo da prizovemo slike i događaje iz sna, dok se drugog dana trudimo da uhvatimo samo nejasne delove. Ipak, postavlja se pitanje — kakvi su naši snovi po boji? Da li većina ljudi sanja u bojama ili u crno-belim tonovima?

Mnogi bi mogli biti iznenađeni kad saznaju da je ovo zapravo pitanje o kojem se naučnici dugo ne slažu. Savremena istraživanja pokazuju da televizija i filmovi imaju veliki uticaj na to kako doživljavamo snove i koliko toga iz njih možemo da zapamtimo kad se probudimo, prenosi rts.rs.

Crno-beli ili u boji – kakvi su snovi

„Pošto smo navikli na medije u boji, mislimo da su snovi slični gledanju filma ili nečega na Jutjubu. Ti sadržaji su u boji, pa pretpostavljamo da su i snovi takvi“, rekao je Erik Švicgebel, profesor filozofije na Univerzitetu Kalifornije u Riversajdu za Lajv sajens.

Ali to nije uvek bilo tako. Do 60-ih godina, istraživači su smatrali da ljudi uglavnom sanjaju crno-belo, a ankete su podržavale tu pretpostavku. U jednoj manjoj studiji iz 1942. godine, sprovedenoj na 277 studenata, čak 70,7 odsto ispitanika je izjavilo da retko ili nikada ne vidi boje u snovima. Skoro 60 godina kasnije, Švicgebel je postavio ista pitanja grupi od 124 studenta i rezultati su se drastično promenili. U novijem istraživanju, manje od 20 odsto studenata je reklo da retko ili nikada ne sanja u boji.

Slične rezultate dale su i novije studije. Istraživači su uočili zanimljiv obrazac – ljudi rođeni pre pojave televizije i filmova u boji mnogo češće su izveštavali da sanjaju monohromatske (crno-bele) snove od onih rođenih kasnije. To ukazuje da način na koji tumačimo svoje snove zavisi i od vrsta medija koje konzumiramo.

Naravno, zabava nije jedini faktor. Mnogo toga što pamtimo iz svojih noćnih snova zavisi od tačnosti sećanja i od toga koji nam se detalji najviše urežu u svest.

„Snovi su definisani kao subjektivna iskustva tokom sna, a jedini način da im pristupimo jeste ako ih osoba zapamti nakon buđenja. Glavno pitanje je: Koliko ste zapravo dobri u prisećanju?“, rekao je Mihail Šredl, direktor laboratorije za proučavanje sna u Centralnom institutu za mentalno zdravlje u Nemačkoj.

Kao i u budnom stanju, boje predmeta mogu lako biti zaboravljene ako su očekivane. Na primer, žuta banana u snu verovatno neće ostaviti poseban utisak.

„Ne razmišljate o tome, i teško je zapamtiti. Ali ako se u snu pojavi neonsko ružičasta banana, to bi verovatno ostalo u sećanju“, rekao je Šredl.

Pored toga, ako određena boja ima lično značenje za osobu, veća je verovatnoća da će je zapamtiti.

„Ako boja ima specifično značenje za osobu u njenom svakodnevnom životu, onda ta boja može ukazivati na nešto. Nije stvar u samoj boji, već u tome kako ona utiče na osobu“, dodao je Šredl.

Međutim, Švicgebel smatra da je pitanje da li sanjamo u boji ili crno-belo možda pogrešno postavljeno. Kada zamišljamo scenu u kojoj boje nisu važne, mentalna slika ne mora biti ni crno-bela ni u boji. Može biti zamagljena i neodređena.

Moguće je i da ono čega se sećamo ujutru nije potpuno isto kao slika koju smo imali dok smo sanjali, već da je više oblikovano pretpostavkama nego stvarnim sećanjem.

Snovi, kako kaže, možda nisu toliko vizuelni i filmski kao što mislimo. Umesto toga, moguće je da naša medijska kultura oblikuje način na koji ih pamtimo.

„Mnogi ljudi ne mogu da pojme šta bi značilo da iskustvo sna nije ni u boji ni crno-belo“, zaključio je on.

Izvor: Danas Online

Foto: Pixabay

Ljubljenje nije počelo s ljudima, već s primatima, precima velikih majmuna, pre otprilike 20 miliona godina, tvrdi se u novoj studiji.

Ljudi, šimpanze, bonobi, orangutani i gorile se ljube, što snažno sugeriše da je navika nasleđena od zajedničkog pretka.

Nalazi su objavljeni u časopisu „Evolution and Human Behavior“.

Naučnici su neromantično definisali ljubljenje kao „neagresivan kontakt usta na usta koji nije uključivao prenos hrane“. To je uključivalo seksualno ljubljenje, kao i platonske poljupce poput onih između članova porodica ili u prijateljskim pozdravima.

Kako se ljubljenje pojavilo, ostaje predmet rasprave, kao i zašto se održalo.

„Neki ljudi smatraju da je seksualno ljubljenje koristan način procene kvaliteta ili prikladnosti partnera. Alternativno, ljubljenje bi mogla biti vrsta predigre, povećavajući seksualno uzbuđenje i povećavajući šanse za oplodnju“, rekla je glavna autorka dr Matilda Brindl s Odeljenja za biologiju na Oksfordu.

Dodaje da se smatra da su se platonski poljupci koristili za snalaženje u složenim društvenim odnosima ili povećanje povezanosti.

Studija je tvrdila da su neandertalci i ljudi verovatno takođe spajali usne, s obzirom na dokaze da su se ukrštali i delili oralni mikrob – znak da su razmenjivali pljuvačku – dugo nakon što su se dve vrste razišle pre 450.000-750.000 godina.

Izvor: Hina/021.rs

Foto: Pixabay

Kafana „?“ ili „Znak pitanja“ najstarija je sačuvana beogradska kafana, smeštena u jednoj od najstarijih kuća u Beogradu koja je podignuta 1823. godine.

„Znak pitanja“ je od starta bio važna tačka na mapi grada. Kuću je u nekadašnjoj Glavnoj čaršiji (današnjoj Ulici kralja Petra) po nalogu kneza Miloša, podigao trgovac Naum Ičko, sin Petra Ička, koji je u našoj istoriji poznat kao jedan od glavnih organizatora Prvog srpskog ustanka i tvorac „Ičkovog mira“.

Tipična gradska kuća sa početka pretprošlog stoleća, jedan od svega nekoliko sačuvanih primeraka takve arhitekture. Ali, kafana nije uvek nosila to intrigantno ime.

Od Srpske kafane do „?“

U putopisima iz prve polovine devetnaestog veka često se pominje „Srpska kafana“ smeštena u ovoj kući, kao jedna od retkih i najlepših svoga vremena, u koju svraćaju poznate ličnosti kulturnog i javnog života, između ostalih i Vuk Karadžić, ističe se na stranici Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Bez obzira na važnost gostiju, knez Miloš je 1824. godine čak zabranio da se puši pred kafanom jer se nalazila „sproću crkve“.

Od 1826. godine, kada je kuća, poklonom kneza Miloša, postala vlasništvo Ećim-Tome Kostića, zeta Nauma Ička, kafana u prizemlju zvala se i „Ećim-Tomina kafana“, a nakon što su je njegovi naslednici prodali, menjala je gospodare i nazive. Prvo se 1878. godine zvala „Kod pastira“, pa je 1892. godine dobila ime „Kod Saborne crkve“ ali ne zadugo – ovaj naziv nije bio u skladu sa Uredbom o mehanama, ali ni sa mišljenjem crkvenih vlasti, koje su smatrale da predstavlja uvredu za instituciju crkve. Vlasnik je, kao privremeno rešenje do okončanja spora sa vlastima, a i kao svojevrstan protest, postavio samo znak pitanja „?“. Ovaj naziv sačuvao se do danas. Odmah po završetku rata, 1946. godine, kafana „?“ je utvrđena za spomenik kulture.

Specijaliteti domaće kuhinje

U autentičnom ambijentu, ova kafana tako već dva veka „hrani“ Beograđane. Ne samo da su se za tim stolovima s karakterističnim kariranim stolnjacima kreirali najvažniji društveni događaji, već se i definisala domaća gastro scena.

I danas, kad „?“ opstaje kao jedna od poslednjih starih beogradskih kafana, posnosno ističu da se „svako njihovo jelo sprema po receptima koji su prenošeni sa kolena na koleno generacijama“, te da su „sastojci od kojih spremaju jela tradicionalno uzgojeni i zajedno oživljavaju deliće vremena u kojima je domaća kuhinja bila deo bitnog rituala“.

Izvor: Nova

Foto: Pixabay

„Bezrečica“ je proglašena za najbolju novu srpsku reč na izboru Male biblioteke.

Na drugom mestu se našla reč „studentoljublje„, a na trećem „zlatotren„.

Pobedničku reč je predložila Slavica Rakčević iz Beograda, a opisala ju je kao „stanje velikog uzbuđenja, kada se dogodi nešto potpuno neočekivano, lepo ili ružno, pa ne možemo da nađemo prave reči„.

Dodala je i da je reč nastala na kafi sa komšinicom koja je nekoliko puta ponovila „nemam reči„, na šta je Slavica Rakčević odgovorila da je „danas u velikoj bezrečici„.

„Studentoljublje“ je reč Marijane Ilić iz Beograde, koja ju je predložila „zbog ponosa i ljubavi koje zbog njih i prema njima osećamo, zbog toga što vraćaju nadu da će doći ‘bolja vremena‘, zbog njihove neustrašive borbe za zdravije, poštenije i lepše sutra“.

Na trećem mestu je reč „zlatotren„, na predlog Srđana Marčetića iz Žitišta. „Zlatotren“ je kratak deo dana pred zalazak sunca kada su boje oko nas najizraženije, a pejzaži najslikovitiji.

„Reč je osmišljena kako bi se na pravi način i lepotom jedne reči opisao jedan od najlepših perioda dana, posebno značajan za umetnike, fotografe i ljubitelje prirode“, opisao je Marčetić.

Neki od predloga su bili i „jučetina„, „sklopidan„, „mladavina„, „neolažizam„, „staralište„, „medožučno„, „blagokaz„, „ljuborečje„.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Američki javni servis CNN uvrstio je proju iz Srbije na listu 50 najboljih hlebova sveta.

Prema pisanju njihovog portala, proja je „omiljeni dodatak bogatim mesnim čorbama“ u Srbiji.

– To je domaće jelo koje se često sprema sveže za porodične obroke i iznosi vrelo iz rerne. Kukuruzno brašno nudi blago sladak ukus uz slane dodatke – od kajmaka, do čvaraka – navode u opisu.

Na CNN listi najboljih hlebova, mesto su našle legendarne meksičke tortilje, francuski baget, kao i italijanska fokača, ali i niz manje poznatih jela od testa iz različitih krajeva sveta.

Prema njihovom pisanju, prvi hlebovi pojavili su se pre nastanka prvih stalnih naselja, budući da su lovci i sakupljači u Jordanskoj pustinji pravili hleb od krtola i žitarica.

Lista odražava raznolikost različitih tehnika pravljenja hleba, kao i različitih sastojaka – od bogatih slojeva malajskog roti canai, do turskog đevreka, poznatog kao simit.

Oni nisu rangirani po kvalitetu i ukusu, nego prema nazivima zemlje u abecednom redu: Damper hleb iz Australije, Bolani iz Avganistana, Luči iz Bangladeša, Pao de kežu iz Brazila, francuski Baget, gruzijski Hačapuri kao i holandski Tigrasti hleb.

Na listi su uz proju i Tamni ražani hleb sa Islanda, irski hleb sa sodom bikarbonom, Bami hleb sa Jamajke, japanski hleb punjen karijem, Paj bao iz Hongkonga, Tabunski hleb iz Jordana i indijska Parata.

U najbolje su se svrstali Roti gambang iz Indonezije, etiopijska Indžera, egipatska Liba, jemenski Malavaš, jermenski Lavaš, Sangak iz Irana, Hala iz Izraela, italijanska Ćabata, Prženi hleb Navajo nacije (SAD), ali i nemački Pumpernikel i norveški Lefse.

Red „slavnih“ zaslužili su i Roti čanaj iz Malezije, Malteški hleb, meksička tortilja, Hobz kesra iz Maroka, čileanska Maraketa, Montrealski đevrek (Kanada), Kubanski hleb, Podplomik iz Poljske, Portugalski kukuruzni hleb, ruski Korovaj, Pane karazau sa Sardinije, turski Simit đevrek, švedski Limpa hleb, Apam sa Šri Lanke i Non iz Uzbekistana.

Izvor: BizPortal

Foto: Pixabay

Francuska je izdala novu poštansku marku s mirisom kroasana, na taj način svakim poslatim pismom slaveći mnogima omiljeni deo francuskog doručka, objavila je nacionalna poštanska služba La Poste.

S gotovo 600.000 poštanskih maraka odaće počast „simbolu francuske gastronomije“, piše na internet stranicama francuskog La Postea.

Miris maslaca i testa širio se u sredu poštom u Valence-Herriotu, a lokalni upravnik pošte Antoni Riše AFP-u je rekao da je „vrlo ponosan što je njegov grad među prvima koji je prodaje“.

Cena jedne marke je 2,10 evra, što je evro više od prosečne cene kroasana u Francuskoj i može se koristiti i u sklopu međunarodnih pošiljaka.

Dizajnirala ju je umetnica Frederik Vernije, a štampana je u jugozapadnom francuskom gradu Bulazaku posebnom tehnikom heliogravure, fotohemijske reprodukcijske tehnike duboke štampe za manja izdanja reprodukcija originalnih slika.

Valence-Herriot jedna je od tri lokacije gde je ova poštanska marka puštena u pretprodaji, što se poklopilo s organizacijom nacionalnog takmičenja u izradi najboljeg kroasana s maslacem u jugoistočnoj Francuskoj.

Iz poslovnice u jugoistočnom francuskom gradu u koju svakodnevno svrati 400 kupaca rekli su da je od 1.000 maraka, koliko ih je stiglo prvi dan odmah prodato više od 400.

Marku jedinstvenom čini štampa koja sadrži sitne kapsule mirisa. Nakon što se protrljaju kapsule oslobađaju miris sveže pečenog kroasana, a da bi miris bio autentičan, francuska pošta je ograničila proizvodnju na 600.000 primeraka, upozorivši kolekcionare da bi zalihe mogle brzo nestati.

Ovo nije prva mirisna marka koju su izdale francuske pošte. Godine 2009. izdata je marka s mirisom čokolade, godine 2016. za UEFA Euro poštanska marka s mirisom sveže pokošene trave, a 2024. uoči početka Letnjih olimpijskih igara u Parizu lansirana je verzija s mirisom bageta.

Izvor: Hina

Foto: Pixabay