Pandemija bolesti Covid-19 promenila je pristup korišćenju energije, bar za sada. No, da li će koronavirus uspeti, konačno, da okonča vladavinu uglja, ubedljivo najvećeg svetskog zagađivača?
Covid-19, koji je najveći deo sveta pogodio u prvoj polovini ove godine, ostavio je teške posledice na naše živote i psihu, ali je istovremeno vratio, i to ne u korporativnom ili reklamnom smislu, fokus na pitanja koja se tiču zaštite životne sredine.
Najpre, svi smo uživali u neobično čistom vazduhu i bistrom nebu. Naročito u Beogradu, koji je nemali broj puta bio najzagađeniji grad na svetu, prema jednom od vodećih svetskih sajtova koji objavljuju podatke o zagađenju vazduha, AirVisual.
No, s obzirom da neke fabrike u široj okolini Beograda ni u vreme vanrednog stanja nisu prestajale sa radom, bilo je dana tokom kojih se, takođe, teško disalo. Ali, bar smo skinuli sumnju sa vozača motornih vozila kao najvećih zagađivača u našem glavnom gradu, jer je u vreme karantina saobraćaj bio na minimumu.
Imajući u vidu da su mnoge firme širom sveta zatvorile svoja vrata, a njihovi zaposleni su radili od kuće, potražnja za energijom, posebno električnom, znatno se smanjila, ocenjuje BBC.
A to je, sa druge strane, otkrilo nešto veoma zanimljivo kada se radi o energetskoj industriji: suštinske nedostatke i slabe tačke uglja, goriva modernog sveta.
Poput oseke, Covid-19 je ogolio kako su „nejake“ postale kompanije koje zarađuju od eksploatacije i prodaje najprljavijeg fosilnog goriva.
Da li će se tržište uglja ikada oporaviti?
Neki analitičari koji prate energetiku čak smatraju da se tržište uglja nikada više neće oporaviti od pandemije Covid-19.
Britanska električna mreža, na primer, nije, do današnjeg dana, koristila ugalj za proizvodnju struje već 60 dana. To je najduži period od početka Industrijske revolucije, pre više od 200 godina.
Blago njima, jer je na pitanje novinara BBC, iz britanske električne mreže odgovoreno da ne očekuju da uskoro budu pokrenute termoelektrane na ugalj.
U SAD je, prvi put ove godine, potrošeno više energije iz obnovljivih izvora nego iz uglja, uprkos naporima predsednika Donalda Trampa da podrži finansijski termoelektrane. Ali, samo pre 10 godina, skoro polovina struje u SAD poticala je iz termoelektrana na ugalj.
Čak i u Indiji, jednoj od svetskih zemalja koje sve više koriste ugalj, potražnja je „dramatično“ opala, što je dovelo do prvog pada u emisiji ugljen-dioksida u toj zemlji u poslednjih 37 godina.
Rekli bismo da je neposredni uzrok svega toga – karantin, izazvan pandemijom Covid-19.
No, ono što je posebno bilo fascinantno za energetičare je da je ugalj, naposletku, „optužen“ za pad potrošnje struje. I to je globalni fenomen.
Prema Međunarodnoj energetskoj agenciji (IEA), u prvoj polovini ove godine i pandemije Covid-19 bili smo svedoci najvećeg pada u potrošnji uglja od Drugog svetskog rata.
Samo oni koji su se oslanjali na obnovljive izvore energije, uspeli su da zadrže tlo pod nogama, rekao je izvršni direktor IEA, Fatih Birol.
Napajanje iz obnovljivih izvora energije je jeftinije od termoelektra
Ali, treba biti pošten, pa reći, da je trend smanjenja oslanjanja enegetike na ugalj počeo da dominira još pre koronavirusa. Prošle godine smo, prema statistici, imali najveći pad u svetu u proizvodnji struje iz termoelektrana na ugalj. I to ne zato što su ključnu ulogu imali borci za očuvanje životne sredine. Mada se ne može reći da ni oni nisu imali neku ulogu, ocenjuje BBC.
Ono što je ključno je to što ekonomisti nazivaju „krajnja cena“, odnosno različiti izvori energije.
Ideja je jednostavna: jednom kada napravite svoje elektrane, skuplje je pokretati i održavati one na fosilna goriva, nego one koje se oslanjaju na vetar, kišu ili sunce.
I, trenutno, one koje se napajaju iz obnovljivih izvora energije su jeftinije od termoelektrana, i to iz godine u godinu.
Kao primer toga, indijska vlada je ovog meseca raspisala tender za kompaniju koja bi joj garantovala non-stop snabdevanje strujom, i, ispostavilo se da bi jeftinije bilo to postići iz solarnih panela nego iz termoelektrana, rekao je Sunil Dahija, energetski analitičar.
No, mnogi će reći da je to sasvim logično za Indiju, zemlju sa mnogo sunčanih sati u godini. Mada, sa druge strane, ako to primene i ostale zemlje sa sličnim karakteristikama, a nije ih malo, ni po broju stanovnika ni po industrijskoj moći, verovatno se vladavina uglja bliži kraju.
Ako se potražnja za strujom poveća, u sve većem broju zemalja će se industrija preorijentisati na jeftiniju energiju, tj. iz obnovljivih izvora. Pa, kako koja zemlja bude imala uslova.
Kakva je situacija u Srbiji?
U Srbiji ima osam termoelektrana, sa 25 blokova, koji rade snagom od 5.171 MW, na pogonsko gorivo lignit. U satavu „Termoelektrane Nikola Tesla“ su: TE Nikola Tesla A (sa 6 blokova), TE B (sa 2 bloka), TE Kolubara (sa 5 blokova) i TE Morava (sa jednim blokom).
Treba napomenuti da je ogranak „Termoelektrane Nikola Tesla“ najveći proizvođač električne energije u Jugoistočnoj Evropi, odnosno, ima 14 blokova, čija je ukupna instalisana snaga 3.288 MW, što je jedna trećina instalisanih kapaciteta „Elektroprivrede Srbije“. TENT godišnje proizvede više od 50 odsto električne energije u Srbiji.
U sastavu TE „Kostolac A i B“ su: TE Kostolac A (sa dva bloka) i TE Kostolac B (sa dva bloka). TE „Kostolac A i B“ godišnje proizvedu 5.989 GWh, što čini 17 odsto proizvodnje električne energije EPS-a.
No, vratimo se priči o zagađenju.
Ugalj dominira u energetskoj slici Srbije, jer se oko 70 odsto struje dobija spaljivanjem uglja u termoelektranama (od toga je 99 odsto lignit), ostatak dolazi iz velikih hidroelektrana, a tek mali deo iz obnovljivih izvora energije.
Lignit je ugalj niske do srednje kalorične vrednosti, i zbog toga je gotovo jedino pogodan kao energetsko gorivo u termoelektranama. Kopa se površinski i spaljuje u termoelektranama, koje se grade u neposrednoj blizini rudokopa, jer se zbog neisplativosti dužeg transporta njime ne trguje na globalnom nivou.
U EU 40 odsto termoelektrana rade na ugalj
Sagorevanjem lignita u atmosferu se oslobađa veća količina ugljen-dioksida u odnosu na druge vrste uglja, a energetska industrija je jedan od najvećih emitera ovog gasa.
U EU 40 odsto termoelektrana rade na ugalj, tj. lignit. U Turskoj ta brojka dostiže 52 odsto, dok se u Srbiji, BiH, Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori isključivo koristi to gorivo.
Prema istraživanju iz 2019. godine, ukupno je 16 termoelektrana na ugalj u regionu emitovalo u 2018. više sumpor-dioksida nego svih 250 evropskih termoelektrana na ugalj zajedno.
No, zapitajmo se koliko u zdravstvenom smislu košta ovolika upotreba uglja u regionu.
Prema podacima iz avgusta prošle godine, koje je objavio Blic, „privredni i zdravstveni troškovi upotrebe uglja u 16 termoelektrana u Srbiji i regionu iznose između 6,1 i 11,5 milijardi evra godišnje“, dok „naša zemlja plaća zdravstvene troškove zbog korišćenja uglja između 890 miliona i 1,6 milijardi evra“.
Izvor: Nova ekonomija