Deca mogu da nas nauče mnogo toga, pa i da nam daju ideju za neobičan posao. „Radionica Žvrlja“ je danas omiljeno mesto roditelja, jer se tu izrađuje nakit na osnovu crteža njihove dece. Mina Vesković, vlasnica ove nesvakidašnje radionice, i sama nosi ogrlicu koja čuva uspomenu na prvi crtež njene ćerke. To je bila prva „Žvrlja“ koju je napravila uz pomoć vrsnog majstora, i prvi korak u budućem poslu u kome sada mnogi uživaju – i u radionici, i van nje.
„Svako dete je umetnik. Problem je ostati umetnik nakon odrastanja”, rekao je slavni španski slikar Pablo Pikaso. Nismo svi rođeni da postanemo poznati svetski umetnici, ali maštovitost jeste najvažniji pratilac detinjstva, dok ne počnemo da je gubimo sazrevanjem, pritisnuti realnošću i brigom da li ćemo zaraditi dovoljno novca za život. I tako, jureći novac da bismo živeli, često završimo u kreativnom siromaštvu.
Ipak, umetničke sklonosti i briga o materijalnoj sigurnosti ne moraju uvek biti najveći neprijatelji. O tome najbolje svedoči jedan domaći preduzetnički poduhvat, poznat mnogim roditeljima pod nazivom „Radionica Žvrlja“. U pitanju je mala firma čiji se nakit izdvaja iz mase raznobojnih đinđuva, ogrlica i narukvica koje se prodaju preko interneta. Ali ne po bojama ili nesvakidašnjim materijalima, već po tome što ovaj nakit ima dvojaku funkciju – da izgleda zanimljivo ali i da čuva najdragocenija sećanja. A to su sećanja roditelja na prve crteže njihove dece.
Dete je roditelj „Žvrlje“
Mina Vesković, profesorka srpskg jezika i književnosti, došla je na ovu ideju pre pet godina, a svoju ljubav prema deci prenela je i na novi posao. „Uvek pokušavam da definišem šta sam u ’Žvrlji’. U Agenciji za privredne registre kažu da sam vlasnica, a u radionici me zovu mama Žvrlja“, počinje Mina razgovor o svojoj poslovnoj filozofiji u kojoj nisu najvažnije brojke o produktivnosti, zaradi i sličnim ekonomskim pokazateljima, već – ljudi.
Vlasnica „Žvrlje“ ističe da je glavni „saučesnik“ u rađanju ove ideje bila njena ćerka, kada je kao mala nacrtala svoj prvi crtež. „Želela sam da sačuvam taj crtež, ali tako da mogu uvek da ga imam uz sebe. Da sam nosila presavijen papir u džepu ili torbi, on bi se verovatno do sada već izgužvao i pocepao. Razmišljajući o tome, shvatila sam da postoji bolji način za čuvanje ove uspomene – da pretočim crtež moje ćerke u ogrlicu, koja će me trajno podsećati na dane njenog detinjstva”, priseća se Mina Vesković.
Originalnu ideju je smislila mama, ali je u njenoj realizaciji pomogao tata koji je pronašao dobrog majstora za izradu nakita, koga u ovom malom porodičnom preduzeću nazivaju – mađioničarem.
Mađioničar je uspeo da od ćerkinog crteža napravi pravo malo umetničko delo, koje Mina i dan-danas nosi. Kaže da je ogrlica podseća i na to kako nam naša deca u detinjstvu pridaju mnoštvo pozitivnih osobina i vide nas drugačije nego što mi sami sebe doživljavamo. „Ćerka me je na tom crtežu prikazala kao ’Čiča Glišu’ sa gomilom čuperaka. I sve na meni je šareno, i kosa i haljina. To ne odgovara mom izgledu u stvarnosti, ali moram da priznam da mi je prijalo što me je dete videlo kao razigranu, veselu osobu”, prepričava Vesković kako je izgledao crtež iz kojeg je nastala „Žvrlja“.
Ogrlica i privezak izrađeni po tom crtežu uveli su je u svet preduzetništva. Kada su taj komad nakita videle tetke, prijateljice, njihove prijateljice i drugi, Mina je dobila mnoštvo pohvala, koje su je ohrabrile da se upusti u ovu, nesvakidašnju proizvodnju.
„Imala sam ogromnu sreću da ’Žvrlja’ nastane u krugu prijatelja, koji se bave različitim delatnostima. Oni su mi pomogli da osmislim ceo poslovni proces, od izrade nakita, njegovog pakovanja i fotografisanja, do toga kako da isplaniram prodaju“, priča Vesković. Razvoju poslovanja, koje je od početka bilo detaljno razrađeno, doprinele su i društvene mreže, koje početnicima u poslu pružaju mnoštvo mogućnosti za jeftinu, pa čak i besplatnu promociju.
No, i pored navedenih marketinških prednosti na internetu, naša sagovornica tvrdi da su najbolja reklama zadovoljne mušterije, koje svoju „Žvrlju“ svuda nose sa sobom i pričaju kako je ona nastala.
Svaka „Žvrlja“ ima poseban život
Svaka „Žvrlja“ ima svoju priču i svaka je namenjena nekoj posebnoj osobi. Najčešće su to mame, a odmah iza njih tate, bake i tetke. „U pitanju su uglavnom portreti dragih osoba, jer deca najčešće crtaju članove svoje uže familije. Međutim, dešava se i da izrađujemo nakit u vidu prvih slova, prvih reči ili prvih poruka, kao i portrete kućnih ljubimaca“, nabraja Vesković šta sve traže kupci, koji nakit uzimaju ili za sebe, ili kao poklon za osobu koja je bliska malim „umetnicima“.
Radionica izrađuje uglavnom one komade nakita na kojima je moguće reprodukovati crteže dece, a to su ogrlice, narukvice, minđuše, broševi, igle za kravate i privesci za ključeve.
Ogrlice se najviše prodaju, a njihov najvažniji deo je privezak koji prikazuje ono što su mališani nacrtali. Izrađuju se od plemenitih metala kao što su srebro i zlato, po dimenzijama koje su „Žvrljin“ standard, a cena se određuje na osnovu crteža. Radionica metale otkupljuje od građana, što je postupak za koji je registrovana kao proizvodna delatnost. Vesković napominje da se i u njenom poslu osećaju posledice aktuelne krize koja je podigla cene plemenitih metala, ali da se i dalje trudi da „Žvrlje“ budu cenovno dostupne „svakoj mami, u svakom delu Srbije“.
To ne znači da je prodaja ograničena samo na našu zemlju – ovaj nakit često putuje i u inostranstvo, ponajviše u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, ali i na neke mnogo udaljenije destinacije, pa čak i preko okeana.
Kako se pravi „Žvrlja“
Da bi se „Žvrlja” zaputila po Srbiji i svetu, potrebno je mnogo rada u radionici. Na pitanje kako nastaje „Žvrlja“, Mina Vesković odgovara: „Kada crtež prosledim majstorima, najpre razaznajemo šta je nosić, a šta pupak ili mašna. Uvek im 
prepričam kako je nastao crtež, odnosno da li je to mama kada pođe na posao ili tetka koja se vratila od frizera. To je i najlepši deo ovog posla, jer sa ljudima delimo uspomene. Majstor, potom, verno precrtava svaku tačku i čuperak, pa obrađuje plemeniti metal na način koji taj komad nakita čini atraktivnim i originalnim. Tako postižemo taj neobični efekat, da nakit istovremeno izgleda kao naivni dečiji crtež, ali i kao nešto najvrednije na svetu. Opštem utisku doprinosi i činjenica da je ’Žvrljin’ nakit unikatan i da se izrađuje ručno“.
Radionica sada sarađuje sa nekoliko majstora, a posla je bilo i tokom pandemije, mada je broj porudžbina varirao od meseca do meseca. Najbolji mesec za ovo preduzeće je avgust, kada se, po nekom nepisanom pravilu, uvek naručuje najviše nakita.
Mina Vesković kaže da još ne može da živi samo od ovog posla, ali da to ne umanjuje uživanje u onome što radi. Uživanja je mnogo, i u radionici dok prave nakit, i van nje kada dele radost sa ljudima koji vole „Žvrlju“. Zato naša sagovornica ističe da nema ambicije da ovaj posao pretvara u industriju za što masovnije tržište, jer bi to obesmislilo ono što „Žvrlju“ čini – „Žvrljom“.
Marija Dukić
Biznis i finansije, broj 196, april 2022.
Foto: Žvrlja