децембар 2008

Na kraju 2007. godine, prema izveštajima dostavljenim Narodnoj banci Srbije (NBS) u stečaju i likvidaciji bila su 1.792 preduzeća u Srbiji, skoro 400 više nego prethodne godine. Za više od polovine tih preduzeća stečajna procedura je u toku, jer se u trgovinskim sudovima u Srbiji vodi oko 500 stečajeva, koliko i u Centru za stečaj Agencije za privatizaciju.

Očekuje se da će broj preduzeća u stečaju biti uvećan početkom iduće godine, kad će takva sudbina zadesiti sve društvene firme koje ne budu privatizovane do kraja 2008. godine. Propisi o privatizaciji predviđaju da u svim društvenim preduzećima koja ne budu prodata do tog roka proglasi stečaj, a procenjuje se da će takvih firmi biti najmanje 400. To su uglavnom preduzeća koja su već bila na aukcijama, ali za njih nije bilo zainteresovanih kupaca. Praksa je da se posle tri neuspele aukcije ne zakazuje nova prodaja, već se čeka kraj roka za privatizaciju društvene imovine da bi se pokrenula stečajna procedura.

To što za nekoliko stotina preduzeća nema zainteresovanih kupaca ne znači da će njihova imovina biti prodata u bescenje da bi se namirili poverioci i isplatile zaostale zarade zaposlenima. Veliki broj tih firmi ne može da nađe kupca jer propisi o privatizaciju nalažu da novi vlasnik najmanje tri godine zadrži istu delatnost, a mnogi investitori bi rađe kupili njihovu imovinu, poslovne zgrade i zemljište koje koriste. Stoga će stečajevi takvih preduzeća i najkraće trajati i nema sumnje da će se za neka od njih otimati stečajni upravnici koji dobijaju procenat od ostvarene prodaje.

U preduzećima koja su na kraju prošle godine bila u stečaju i likvidaciji zaposleno je 7.309 radnika, što je za 53 odsto manje nego u 2006.godini. Među tim preduzećima najviše je malih privrednih društava, 95,7 odsto, a kad je reč o delatnostima najviše je iz trgovine. Iz Beograda je skoro svaka treća takva firma.

Ukupni gubitak stečajnih preduzeća prošle godine je bio 7,2 milijarde dinara, što je dvostruko manje nego 2006. godine. Njihovi prihodi bili su 30,3 milijarde, a rashodi 37,4 milijarde dinara, dok su kumulirani gubici iznosili 105,1 milijardi dinara, što je približno za 50 odsto više nego u 2006. godini. Sredstva tih preduzeća bila su vredna 171,6 milijardi dinara, a čine ih stalna imovina (71 milijarda), obrtna imovina (40,4 milijarde) i gubitak iznad visine kapitala (59,6 milijardi dinara).

Dobar zakon sa puno mana

Novi Zakon o stečaju, koji je u primeni od februara 2005. godine, omogućio je da se stečaj okonča u roku od godinu dana, i to potpunim gašenjem firme ili ozdravljenjem jednog njenog dela. Taj zakon je i od strane međunarodnih institucija proglašen jednim od najboljih u Srbiji, ali je praksa pokazala da i on treba da se dorađuje, što za sada nije među prioritetima Vlade Srbije. Predlaže se da se zakonom propiše formiranje posebnog fonda iz kojeg bi se plaćali troškovi vođenja stečaja, dok se za to novac ne obezbedi prodajom imovine stečajnog preduzeća. Pored toga, jedna od mana sadašnjeg zakona je što nije predvideo u koji fond će ići novac od prodaje naknadno pronađene imovine preduzeća čiji je stečaj okončan.

Nekoliko stotina stečajeva vodi se prema starom zakonu, kojim nije oročen stečajni postupak, što je jedan od razloga da ta procedura u nekim slučajevima traje i po 15 godina, a sadašnji prosek je tri godina. Agencija za privatizaciju je nadležna za stečajeve u preduzećima gde je država većinski vlasnik, kao i u preduzećima gde je poništen kupoprodajni ugovor.

Značajna novina u sprovođenju stečaja je što stečajni upravnik mora da ima licencu koju izdaje Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Do sada je ta agencija izdala 421 licenci stečajnim upravnicima, koji su za prethodne tri godine okončali više od 600 stečajeva, a trenutno vode 635 postupaka, od čega je polovina odnosi na preduzeća koja su u privatnom vlasništvu. Nije ograničeno koliko stečajevo može istovremeno da vodi jedan stečajni upravnik, već je njima ostavljeno da sami procenjuju koliko će biti angažovani, tako da su oni odgovorni ako se postupak oduži. Efikasnosti stečajnih postupaka doprinelo je i to što stečajni upravnik za svaku štetu koja nastane odgovaraju svojom imovinom, kao i za štetu koju prouzrokuju njihovi saradnici, jer je na vreme nisu sprečili.

Primenom novog zakona, prema rečima direktorke Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Vesne Gaćeše, trajanje stečajnog postupka skraćeno je sa sedam, na prosečno tri godine. Licence se potvrđuju svake tri godine, čime je u velikoj meri onemogućena korupcija u vođenju stečajnih postupka, Naime, ranije je u interesu stečajnih upravnika bilo da postupci što duže traju, a nisu ogovarali ukoliko bi imovinu stečajnog preduzeća prodali dogovorom a ne po tržišnoj ceni. To se najbolje videlo u slučaju takozvane „stečajne mafije“, u aprilu 2006. godine, kad je uhapšeno 35 ljudi pod sumnjom da su oštetili desetine preduzeća u stečaju i pritom sebi stekli veliku materijalnu korist. Na čelu te grupe je, kako je navedeno u optužnici, bio predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajević. U tom sudu se provodi oko 70 odsto stečajeva u Srbiji.

Sada Agencija za licenciranje stečajnih upravnika proverava rad svakog stečajnog upravnika pre nego mu licencu produži na još tri godine, a kako su njihove zarade daleko iznad proseka u Srbiji i imaju mogućnost da vode i po nekoliko stečajeva, teško da će se neko od njih odlučiti da se kocka sa tim papirom.

Marica Vuković

broj 48, oktobar 2008.

Pisanje o vrednosnim orijentacijama mladih u Srbiji traži truda kao raskrinkavanje Votergejt afere. Literatura o ovoj temi postoji, ali mladi koji su tada bili “reprezentativni uzorak” analiza danas imaju oko 50 godina. Novija istraživanja jesu sprovođena, ali najveći broj autora ne želi javno da ih komentariše. Na osnovu pokazatelja koji su dostupni, kao zajednički imenitelj namaće se ocena da se nove generacije dominatno ponašaju utilitaristički.

Jedna od naših narodnih poslovica je i ona: vesela mladost najveća je radost. Ne trebaju vam analize javnog mnjenja i istorijski podaci, niti neko posebno obrazovanje da biste zaključili da su mladi u Srbiji imali burno detinjstvo. Nijednu generaciju u Srbiji mlađih od 30 godina nije zaobišla bar neka kriza: raspad države i ratovi, sankcije, hiper inflacija, kriminalizacija društva, politički prevrati, ubistva onih koji drugačije misle, bombardovanje, i na kraju privatizacija koja je njihove roditelje ako ne ostavila bez posla, ono “bar” načinila anksioznim i zaokupljenim preživljavanjem.

Uporedo sa ovim događanjima vrednosni obrazac se menjao. U istraživanjima Rota i Havelke sedamdesetih godina, kao osnovne vrednosne orijentacije srpskih srednjoškolaca navedene su areligioznost, liberalni stavovi u pitanjima socijalne integracije i kosmopolitizam, socijalizam i ravnopravnost polova. Današnja istraživanja ukazuju na drugačije vrednosti kod mladih. Ispitivanje koje su sproveli studenti psihologije sa Filozofskog fakulteta, Hana Korać, Vitomir Jovanović i Predrag Teovanović pokazuju izraženu orijentaciju ka uticaju crkve u društvu, te čak 55 odsto maturanata misli “da crkvi treba omogućiti da vrši veći uticaj na mlade” a ne slaže se samo 15 odsto ispitanih maturanta (30 odsto je neodlučno). Ono što deluje začuđujuće u poređenju sa rezultatima od pre 30 godina je činjenica da mladi iz Beograda imaju samo blago pozitivan stav prema ravopravnosti polova, a maturanti muškog pola su skloniji seksualnoj diskriminaciji.

Društvena manipulacija
Navedeni pokazatelji nameću dilemu kako je moguće da u 21. veku mladi, koji su pokretna snaga promena i napretka, mogu da se okrenu involuciji. Međutim, treba uzeti u obzir da su mnogi od njih rođeni i prva iskustva sticali u vremenu duboke moralne krize društva, kada je turbo folk kultura negovala militaristički duh, veličala kriminalce a ženu svela na jeftin seksualni objekat. Vrednosti poput kulta kriminala i oružja, vladavine sile i nasilja, političkog jednoumlja i konformizma devdesetih su promovisali masovni mediji, Palma, Pink a u dobroj meri i RTS. Stoga ne čudi što su oni koji su rasli u školama gde je trebalo nositi perorez da vam neko ne bi oteo patike, gde su devojčicama bile uzori silikonske lepotice čiji je najveći uspeh u životu bila udaja za bogatog kriminalca, izrasli u ksenofobične pojedince koji individualni identitet radije zamenjuju kolektivnim.

Naravno da su sve generalizacije opasne, ali neke činjenice su nepobitne, poput one da je 1996. godine tadašnja omladina uspela da organizuje jedne od najmirnijih i najkreativnijih protesta u svetu, a današnja pali ambasade i gura policiji baklje u usta. U medijima se sve češće polemiše o seksualnim skandalima iz srednjih škola, krvavim tučama iz osnovnih i organizovanim divljanjima mladih. Ovi incidenti su po mnogim stručnjacima indikatori dubokih društvenih problema i rizika od uspostavljanja svojevrsnog oblika autohtonog terorizma, pothranjivanog i javnim odobravanjima destruktivnog ponašanja među jednim delom mladih u Srbiji. Ilustrativan primer su skorašnja dešavanja povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, kada smo bili svedoci da je policija dozvolila grupici adolescenata da lomi grad, da su pojedini političari indirektno odobrili ovaj čin, a javno mnenje se podelilo na one koji su takvo ponašanje oštro kritikovali i druge koji su ga pravdali kao legitiman način za iskazivanje razočarenja zbog nepravde koja je naneta Srbiji. Shodno takvim opravdanjima, možemo pretpostaviti da je legitimno da svaki put kada se razočarate (na primer dobijete jedinicu u školi) uzmete ciglu i polomite prozor u učionici. Pa šta, po koji polomljen prozor je ništa u odnosu na emotivni bol koji vam je nanet…

U pokušaju da objavimo rezultate najnovijih istraživanja o vrednosnim orijentacijama mladih, na koja su nas upućivali stručnjaci iz ove oblasti, naišli smo na neočekivanu prepreku: niko od autora istraživanja sa kojima smo kontaktirali nije želeo javno da govori o rezultatima do kojih su došli, bez želje da obrazlože takav stav, ali sa puno preporuka ze nekog drugog kolegu koji je obrađivao istu temu na terenu. O razlozima za “tišinu” možemo samo da nagađamo: da li su rezultati toliko alarmantni da ih je bolje ne objavljivati, ili je po sredi nešto “prizmenije”: da su istraživanja rađena za određenog naručioca koji ih je i platio, pa time i nedostupna za šire korišćenje?

Silikoni, milioni
Među dostupnim podacima su oni proizašli iz anketa rađenih 2003. godine, prema kojima je među mladima u padu tradicionalistički i autoritarni obrazac ponašanja, ali se održavaju nacionalističke i konfuzne liberalne vrednosne orijentacije, posebno u nižim socijalnim slojevima. Na tron se vraćaju porodične vrednosti uparene sa patrijarhalnim modelom ponašanja. Drugim rečima, individualizam je i dalje tabu tema. Rezultati pomenutih anketa pokazuju i da su altruističkim vrednostima sklonija deca čiji roditelji imaju završenu samo osnovnu školu, nego iz fakultetski obrazovanih porodica. U odnosu na sva istraživanja sprovedena u poslednje dve decenije, primetan je porast vrednovanja onog životnog stila koji doprinosi ličnoj dobiti. Iz zbornika Instituta za pedagoška istraživanja iz 2006. godine, saznajemo da je “izrazita popularnost utilitarnog stila donekle i posledica odrastanja u materijalnoj oskudici, ali i odraz usmerenosti celokupnog društva ka materijalnim vrednostima”.

O vrednosnim prioritetima mladih govori i empirijska studija “Svakodnevnica mladih u Srbiji”, urađena na osnovu istraživanja među srednjošklocima za potrebe izrade Nacionalne strategije za mlade. Prema njenim rezultatima, mladi su najviše okupirani ličnom ekonomskom situacijom i mogućnošću zapošljavanja u budućnosti. Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika niti je prate putem medija, no uprkos tome iskoristili bi svoje glasačko pravo kada bi ga imali. Za više od trećine mladih velike problemi su nedovoljan broj zanimljivih mesta za provod, (46 odsto), nedostatak slobodnog vremena (41 odsto) i dosada (35 odsto). Vrednosti mladih su u korelaciji i sa njihovim uzorima. Pored toga što se ugledaju na članove porodice, najpopularniji uzori iz javnog života su im Anđelina Žoli, Svetlana Ražnatović, Ana Ivanović i Novak Đoković, dakle lepa usta, velike grudi i teniski reketi koji donose slavu i novac. Doduše, ovaj trend je uočljiv svuda u svetu, te ga ne možemo pripisati samo ovdašnjim društvenim uslovima. Kod nas, trećina učenika uopšte ne čita, ili čita samo ono što ih nateraju u školi. Većina ih koristi kompjutere, ali pretežno za slušanje muzike i gledanje holivudskih filmova, a samo nekima se omakne da se na taj način i obrazuju.

Možemo li za takvu situaciju da krivimo samo mlade? Najbolji odgovor je, možda, opet u narodnoj poslovici: “kako seješ, tako žanješ”.

Marija Dukić

broj 48, oktobar 2008.

U zemlji u kojoj petina stanovništva su adolescenti koji sporo sazrevaju, a ostali brzo stare jer se penzionišu pre svih stanovnika EU, mladi fatalistički veruju da će uskoro biti bolje, ali neće da se potrude da im bude bolje.

Iako je obećala, Vlada Srbije nije do kraja septembra formulisala akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije za mlade, koju je prethodna vlada usvojila radno i svečano 9. maja, na Dan Evrope. Javnost očekuje da se sada angažuje Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, jer je kraj septembra i Međunarodni dan prava javnosti da zna.

Nacionalna strategija u “mlade” ubraja uzrast od 15 do 30 godina. Tako su zahtevali “mladi”, njih oko 16.000, koliko ih je doprinelo izradi Strategije. Mladi u EU brže sazrevaju jer sa 24 godine nisu više mladunčad. Osim u Italiji, gde im, mamma mia, gledaju kroz prste do 26. godine. Statistički, u Srbiji petina stanovništva su adolescenti koji sporo sazrevaju, a ostali brzo stare, jer se penzionišu pre svih stanovnika EU. Vlada je u januaru usvojila i Strategiju podsticanja rađanja, pa je demografska politika kompletno podržavljena.

Strategija za mlade garantuje mladima isto što preambula Ustava Srbije garantuje svima. Novo su zanimanje ,,omladinski radnik”, kategorije “volonterskog rada”, “doživotnog učenja”, “međugeneracijske solidarnosti” i “pravo na učešće u izgradnji demokratskog građanstva”.

A sad, realnost
Prema istraživanjima na koje se oslanjala Strategija, većina mladih sebe unapređuje u zainteresovane i sposobne (76 odsto) da rešavaju probleme, ali se samo 32 odsto upustilo da reši makar i lokalni problem. Više od 90 odsto ispitanika nisu članovi političke stranke, a 87 odsto beži i od kulturno-umetničkih društava. Neki drugi klinci su se mobilisali u studentskim protestima 1992, 1996/97, petooktobarskim promenama, ukratko “izgradnji demokratskog građanstva”.

Svega 11 odsto mladih je spremno da učestvuje u promenama. Fatalistički veruju da će uskoro biti bolje, ali neće da se potrude da im bude bolje. U poređenju sa čitavom populacijom, mladi su zadovoljniji svojim životom i stanjem u društvu. Kako stare, raste nezadovoljstvo.

Društveno je aktivno samo šest odsto mladih. Dosadašnji volonteri-srednjoškolci su sakupljali novac i odeću za one kojima je potrebna, a mnogo manje dobrovoljaca je čistilo školsko dvorište, okolinu u kojoj živi, sakupljalo stari papir, brinulo o životinjama ili dalo krv.

Slobodno vreme čak 80 odsto provodi pred televizorom, a njih 73 odsto to čini od jednog do pet sati dnevno. Pošto polovina gledalaca nema kablovsku TV, osuđeni su na grand produkcije domaćih javnih servisa i komercijalnih emitera. Čak 57,3 odsto mladih ne interesuju vesti. Kompjuter ima 85 odsto srednjoškolaca, a 66 odsto ga koristi za igrice, muziku ili filmove.

Najmanje su popularni sadržaji visoke kulture (pozorišta, bioskopi, muzeji, galerije, koncerti klasične muzike). Prema istraživanju beogradskog Instituta za psihologiju polovina srednjoškolaca u Srbiji nikad nije bila u pozorištu i muzeju. Više od trećine srednjoškolaca nisu članovi biblioteke.

Ambiciozan je i cilj o “doživotnom učenju”. Nakon 60 godina zagarantovanog obaveznog i besplatnog osnovnog obrazovanja za sve, u Srbiji među mladima ima 0,6 odsto nepismenih, a bez potpune osnovne škole ih je 4,7 odsto. Lane je u Srbiji za obrazovanje izdvojeno 3,5 odsto BDP-a. Zemlje OECD-a izdvajale su šest odsto.

Mladi u Srbiji nezadovoljstvo rešavaju linijom manjeg otpora. Većina mladih želi da pobegne iz malih sredina. Od svih begunaca, 52 odsto mašta o inostranstvu.

Odrastanje “na odloženo”
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 30 odsto nezaposlenih mladih su nekvalifikovani ili polukvalifikovani, dok za 8,6 odsto mladih sa višim i visokim obrazovanjem, zbog neodgovarajućeg obrazovnog profila, nema potražnje na tržištu rada. Džabe su studirali, u proseku duže od pet godina.

Četvrtina tinejdžera nema tri obroka dnevno. Samo 34 odsto se kupa ili tušira više od tri puta nedeljno. Samo 3,4 odsto devojaka ide kod ginekologa radi kontracepcije.

Stopa zaposlenosti mladih u Srbiji je 30,1 odsto, a čitavog radno sposobnog stanovništva 49,9 odsto. U EU radi 48 odsto omladinaca do 25 godina starosti.

Četvrtina anketiranih želi posao u stranoj firmi. Za platu kod poslodavca radi 79 odsto mladih, a 11 odsto se opredelilo za samozapošljavanje. Preduzetnički duh je privilegija studenata i onih koji su diplomirali.

Na pitanje da li više vole siguran posao bez obzira kolika je plata, ili posao u kome može da se zaradi, trećina mladih su avanturisti. Prema istraživanju agencije Medija Galup toliko je i onih koji su se, kada su našli posao, napustili ušuškani roditeljski dom. U Studentskoj uniji Srbije tvrde da 77 odsto mladih ljudi živi sa roditeljima, a samo sedam odsto smatra da svojim radom može da se osamostali. U Srbiji je pet odsto mladih ljudi iskusilo samostalan život pre nego što je zasnovalo porodicu.

Prema saznanju Studentske unije, 75 odsto studenata nema pasoš. Najpokretljiviji deo omladine ni ne planira da putuje, iako više od polovine mašta o inostranstvu.

U manifestu javnosti uoči formulisanja strategije, mladi građani i građanke “uvereni da predstavljaju vitalan resurs društva, osnovu bez koje naše društvo nema budućnost”, traže “sistemsku brigu države”; “izradu zakona o mladima i ostale legislative koja se tiče mladih”; a očekuju promenu “kulture življenja kroz veće uključivanje mladih ljudi i brigu o njihovim potrebama i pravima”.

Nastava fizičkog vaspitanja za studente je ukinuta pre deset godina. U zemlji je vidljiv trend sve ranije „profesionalizacije” sporta – sve mlađa deca su članovi sportskih klubova. Sport je dostupan samo odabranima, onima probranog porodičnog statusa.

Ministarstvo za omladinu i sport ima budžet od dva miliona evra. Snežana Samardžić-Marković, u dvostrukoj ulozi ministarke za omladinu i za sport je izjavila da su Srbiju pripreme olimpijaca koštale tri miliona evra. Iz Pekinga su se vratila tri lovorova venca od po milion evra. Osim toga, zaslužni sportisti u pet disciplina su 11. septembra podelili više od pola miliona vladinih evra. Osamdesetak nevladinih organizacija je za primenu Strategije dobilo 1,76 miliona evra.

Tamara Kaliterna

broj 48, oktobar 2008.

Kako mladi sazrevaju u Srbiji, šta donosi studiranje ovde a šta na Zapadu, kako se donose odluke ostati ili otići, nalazi posao i obezbeđuje egzistencija, umesto statistike govore iz sopstvenog iskustva dvoje studenata i dva preduzetnika.

Marija Dukić, 24 godine
student Fakulteta Političkih nauka u Beogradu

Prve dve godine svog studiranja provela sam u zgražavanju nad organizacijom predavanja i ispita. Čudilo me je to što se u amfiteatru stiskaju mase studenata, što neki sede na stepenicama, što profesori fizički ne mogu da postignu rad sa svakim studentom, što se rokovi preklapaju pa prvo polažete ispit u oktobarskom, a posle taj isti u septembarskom roku.

U celoj toj gunguli najveći utisak na mene su ostavili predmeti koji su u neobjašnjivoj vezi sa političkim naukama, poput Teorije kulture, ispita koji su retki položili iz prvog pokušaja, a koji ne znamo čemu služi. Profesori su posebna priča. Jedan od njih je akter urbane legende FPN-a, profesor koga su čekali ceo dan da dođe na ispit, a kada ga je asistentkinja nazvala ispostavilo se da je u Berlinu (ili nešto slično), i da studenti treba da ga sačekaju, jer, zaboga, zavise od njega. Taj isti profesor je jednom došao pijan na ispit, i pao sa stolice. Nemam toliko mesta da pišem o ostalim dogodovštinama. No, nije sve tako crno. Pojedinci se zaista trude da angažuju studente, pokazuju brigu, ali nažalost, to je njihova dobra volja a ne obaveza koju im nameće država.

Radi se u velikim grupama, gradivo je obimno, a evaluacija profesora je još uvek mrtvo slovo na papiru, oni kod kojih je mala prolaznost na ispitima nikome ne odgovaraju, jer studenti su i dalje samo brojke (koje popunjavaju žiro račun fakulteta). Govoreći o literaturi, u manjini su, ali vredni pomena oni profesori koji nisu napisali knjige, ali nas ljubazno posavetuju gde možemo da nađemo literaturu, što se uglavnom svodi na fakultetsku biblioteku iz koje knjige ne smeju da se iznose, a koja nema fotokopir aparat (bar nije imala pre godinu dana).

U celoj priči mi Beograđani smo još i privilegovani, slušala sam priče studenata iz unutrašnjosti koji nemaju mogućnosti da uče u studentskim domovima, na primer zbog buke, te moraju da ustaju ranom zorom i grabe mesta u obližnjim bibliotekama i čitaonicama. Verujte, pravi je uspeh naći slobodno mesto u čitaonici, a da ne postoji dobar razlog za to (poput žvake na stolici).

Uskoro punim 25. godina i ostalo mi je da uradim diplomski rad. I dalje ne mogu da verujem da završavam faks među prvima u svom društvu. Ovaj sistem je veoma tužan. Samo ponekad mislim da me je ceo taj haos, ma koliko nerava da mi je pokidao, pripremio da se snalazim u nenormalnosti ove države, više nego što bi to učinio neki uređeni fakultet, koji bi me učio disciplini i nagrađivanju truda. Ipak, nadam se da nove generacije studenata imaju šansu da nauče šta znači red, kako bi kada stasaju uredili i taj sistem koji produkuje frustrirane akademce.

Miloš Damnjanović, 25 godina
završio Exeter u Velikoj Britaniji, magistrirao i piše doktorski rad na političkim naukama na Oxfordu

Moja iskustva sa Exetera su veoma pozitivna. Uslovi studiranja u Britaniji su veoma dobri, na obaveznim predavanjima skupi se do 100 ljudi u velikom amfiteatru a na izbornim predmetima se radi u manjim grupama, dok se vežbe izvode sa brojem od pet do 10 studenata. Boduje se tako što na primer neka prezentacija koju uradiš nosi 20 odsto ocene, seminarski rad još toliko, a na kraju imaš konačni, pismeni ispit gde od 10 tema biraš tri, o kojima pišeš eseje. Otprilike se uvek zna koje će teme biti na ispitu, jer cilj nije da se nauči svo gradivo, niti da nas prevare pa da na ispitu pokušavaju da iskopaju nešto što ne znamo, već da pokažemo kako umemo da pišemo ili razmišljamo. Akcenat je stavljen na učenje takozvanih transferable skills, drugim rečima učimo da budemo deo tima, da prezentujemo svoje znanje, da se snalazimo.

Na engleskim fakultetima ne bubaju se cele knjige, već čitamo beleške sa predavanja i imamo spisak literature, jer cilj nije da naučimo sve, već da razumemo ono što nas interesuje. Na osnovnim studijama predavanja i vežbe vam uzimaju do 10 sati nedeljno, tako da imate vremena da čitate literaturu i pišete radove.

Osnovne studije traju tri godine, dakle do svoje 21. većina završi fakultet. Magistratura traje godinu ili dve, u zavisnosti od toga šta izaberete, a za doktorat treba izdvojiti još tri do četiri godine. Dakle, vrlo je realno da već oko 26. godine imati završen doktorat.

Što se tiče studiranja političkih nauka, nismo učili opšte stvari kao što se to radi kod nas, zato što za određene segmente politikologije postoje posebni smerovi, te se umesto političkog ustrojstva svih država u svetu, opredeljujemo, na primer, samo za Evropu.

Bitno je da tamo tri meseca unapred znamo tačan datum ispita, da se evaluacije rada profesora shvataju veoma ozbiljno, da postoje aktivne studentske unije…Primera radi, na Oxfordu postoji savet studenata i profesora gde se pravi presek stanja, studenti govore o tome šta je bilo dobro a šta loše u toku godine, i te greške se ispravljaju. Ovo nije isforsirano od strane države, već tržišta i straha od konkurencije.

Jedna od boljih stvari koje sam tamo doživeo, a koja nama fali, su kampusi, zajednice ljudi i olakšavajuća okolnost za studiranje. Na Oxfordu mi se svidelo to što sam bio okružen ljudima koji imaju ista interesovanja, bave se sličnim temama kao ja, ali i to što nam je sve nekako u blizini – odlično snabdevene bilbioteke, pristup svim časopisima koji nam trebaju preko interneta, svaka studentska soba ima brzi internet… Tu učimo da budemo samostalni, ali se i povezujemo, jer ćemo jednog dana raditi u istoj branši.

Alan Albulj, 36 godina
direktor “Extreme”

Završio sam matematičku gimnaziju i upisao ETF, odsek telekomunikacije, 1990. godine. Smatrao sam da je to opcija koja kasnije pruža više mogućnosti. Razmišljao sam i da studiram matematiku na PMF-u, koja je bila moja prva ljubav, i svetsku književnost, za koju mislim da svi pre ili kasnije požele da studiraju. Kako se situacija u zemlji naglo pogoršala ispostavilo se da je moj izbor bio dobar, pošto mi je uvek pružao mogućnost da odem napolje.

Mislim da je skoro 80 odsto ljudi iz moje srednje škole otišlo iz Srbije. Na trećoj godini studija, prijatelji i ja smo takođe razmatrali tu mogućnost, jer je, realno, situacija bila prilično loša. Položili smo sve neophodne testove i stavili na papir za i protiv. Ispostavilo se da su mi ovde porodica, prijatelji, podneblje odakle sam i da se, bez obzira na sve, tu dobro osećam. Moja dva partnera i ja smo završili studije 1996. godine i osnovali smo cd klub u Platou da bi imali neke prihode i preživeli.

Tada smo godinu dana paralelno radili i u Telefoniji i taj period je bio „danju Ragib, uveče Nagib“: dolazili smo sa jednog posla uveče pravo na drugi . Radeći u privatnom sektoru, bili smo u situaciji da sami odlučujemo o svojoj sudbini – mislili smo da smo privremeno rekli doviđenja svojoj struci, ali kako su poslovi dobro krenuli, evo već 12 godina radimo van nje.

Do potpisivanja Ugovora o legalizaciji softvera sve je predstavljalo puko snalaženje, po principu kupi jeftino i prodaj skupo. Sa mnogo truda kompenzovali smo nedostatak veština poput bogaćenja od “nošenja gajbica trešanja” ili poznavanja prijatelja koji poznaje “prijatelja“. Nismo imali “preporuke” bilo kakve prirode: rođačke, političke, zemljačke… Mislim da sa deset prstiju uvek možeš da napraviš sve, samo je pitanje kolike su ti ambicije i sa čime si zadovoljan. Naš prvobitni plan bio je “još godinu, dve“ a sad imamo nešto što ima svoje ime, poziciju i vrednost.

Kad pričamo o mladima, moram da spomenem da smo u poslednjih godinu dana zaposlili nekoliko ljudi mlađih od osamdesetog godišta, koji su me oduševili svojim kvalitetima, radni su i pozitivno orijentisani. Da li je to izuzetak ne znam, ali mislim da je to nešto što se donosi kućnim vaspitanjem. Na osnovu tog iskustva, imam pozitivno mišljenje o mladima i verujem u njih, ako su spremni da rade i ulažu u sebe.

Ivan Peševski, 31. godina
“zla-zla.com”

Čini mi se da je bila 2003. godina kada sam iz Hrvatske dobio jednu vrstu rol-papira za cigarete, varijantu sličnu ovoj koju mi sada radimo. Malo smo se raspitali ko to pravi i stupili u kontakt s proizvođačem, uspeli da skupimo malo novca, kupili i dovezli iz Zagreba prvi kontingent robe. Onda sam stavio ranac na leđa i išao od trafike do trafike i nudio. Bilo je teško, imao sam jedan jedini proizvod, ali verovao sam u to, video sam da može u Hrvatskoj, pa zašto ne bi uspelo i ovde. U početku nije išlo naročito dobro, jer nismo imali mrežu kupaca. Međutim, uspeli smo vremenom da je izgradimo, isključivo zahvaljujući upornosti.

Sada zastupamo najbolji i najprodavaniji papir na svetu, španski Smoking, a proizvodimo i distribuiramo sopstveni proizvod, rizlu Zlu, koji već prepoznaju po čitavoj Srbiji. Prodajemo i majce i dukseve sa našim prepoznatljivim logotipom. Uopšte, čitav koncept reklamiranja preko majica i grafita pokazao se veoma uspešnim i jeftinijim od glomaznih kampanja. Interesantno je da se Zla bolje prodaje po malim gradskim sredinama u unutrašnjosti Srbije i traže je češće nego Smoking, možda baš zato što je domaći proizvod.

Što se poslovne prilike tiče, mislim da čovek samo treba da bude dovoljno uporan, jer ako zna šta hoće da napravi, uspeće bilo gde. Ne mogu da kažem da ovde ima više ili manje mogućnosti nego u inostranstvu, možda bi finansijski rezultat tamo bio nešto povoljniji. Nisam razmišljao da odem napolje, kao neki moji vršnjaci. Uvek sam mislio da ako negde odeš sam i padneš, neće biti nikoga da te podrži i podigne. Ovde sam na svom tlu, imam dosta prijatelja i familiju koji mi pomažu da budem jači. Svakako, postoji razlika između želja i mogućnosti, ali upravo zbog toga treba biti realniji i postaviti ostvarljive ciljeve.

Marija Dukić i Marko Miladinović

broj 48, oktobar 2008.