децембар 2008

Rešavanje krize identiteta, kao sastavnog dela odrastanja, ne može da se odlaže predugo, jer je njen doživljaj veoma bolan, a posledice presudne po čovekovu budućnost. Šta se dešava kada društvene okolnosti i istorijske promene nametnu dodatno čekanje na odrastanje i prihvatanje odgovornosti za sopstveni život?

Kriza identiteta je specifična pojava koja se vezuje za period adolescencije. Jedan od ključnih zadataka pred adolescentom je da odredi ciljeve “kuda treba ići i gde treba stići”. Da bi se odgovorilo na ovo veliko egzistencijalno pitanje potrebno je dovesti u sklad sopstvene karakteristike, stečene ideale i porodične vrednosti sa izborom dostupnih uloga, vrednostima koje se nude u društvu i mogućnostima koje se pružaju za rad. Iz tog razloga je ova kriza tako duboko povezana sa društvenim okolnostima. Adolescent se bori da shvati sebe i svet oko sebe, kao i da ostane u uverenju da su i svet i on sam celoviti, smisleni i dokučivi. Kada taj svet postane polje velikih turbulencija i društvo omane u pružanju adekvatnih vrednosti, mlada osoba ostaje zbunjena i kriza se produbljuje.

Socijalni uslovi mogu da odlože prelazak mlade osobe u svet odraslih i da produže krizu do 25. ili 30. godine života. Time se dovodi u pitanje samo njeno razrešenje, od koga zavisi budućnost svakog čoveka, pa i čitavih naraštaja. Nezaposlenost, prolongirano studiranje i siromaštvo, faktori su koji predstavljaju prepreke mladim ljudima da se osamostale i odvoje od roditelja.

Raslojavanje mladih
U društvu u tranziciji srećemo se sa mnogim faktorima koji otežavaju ovu razvojnu krizu. Sistem vrednosti koji je važio ranije doživeo je potpuni slom u vreme kada su stasavale generacije današnjih mladih odraslih ljudi. Porodica, kao stub vaspitanja i potpora svakog čoveka, destabilizovana je, i roditelji tadašnjih tinejdžera nisu više bili u stanju da ispune ulogu vodiča u razumevanju sveta i društva. Vrednosti koje su roditelji propagirali nisu izdržale društveni pritisak i sudar sa realnošću. Mladi su bili prisiljeni da sami formiraju sopstveni vrednosni sistem u oklonostima kada su kao životni imperativi propagirani brzo i lako dostizanje bogatstva, atraktivan izgled po svaku cenu i dobra zabava. Pored socijalne krize, koja se ogleda u sunovratu vrednosti, nepoverenju u društvene i državne institucije i generalnom osećaju beznadežnosti, ekonomska kriza je dovela u pitanje i samu egzistenciju. Nezaposlenost, siromaštvo, nesigurnost posla i nemogućnost zasnivanja porodice su realni problemi sa kojima se današnji odrasli mladi ljudi sreću.

Kako se sve ovo odrazilo na identitet mladih? Odrastanje ne samo da nije lako, nego i izgleda da ne donosi ništa lepo i dobro. Osećajući da im je perspektiva posle završetka školovanja vrlo mršava, mnogi mladi “opredelili” su se za status večitih studenata, što potvrđuje i podatak da je prosečna dužina studiranja na Beogradskom univerzitetu oko devet godina. Drugi su se opredelili za neki vid lake zarade, pa tako imamo povećanu stopu kriminala i delinkvencije, a među mladim ženama – pojavu takozvanih “sponzoruša”. Oni koji se nisu “snašli”, okrenuli su se drogama, alkoholu, a sve je veći i procenat mladih koji pokušaju ili uspeju da izvrše samoubistvo.

Deo mladih je, ponesen porivom da svoj identitet podrži stapanjem sa grupom istomišljenika, odabrao politički ili neki drugi vid angažmana. Kao i u drugim sferama, mladi su se i ovde raslojili. Neovisno od toga kojoj političkoj ili društvenoj orijentaciji pripadaju, mnogim današnjim mladima u Srbiji je svojstvena rigidnost u mišljenju i stavovima, isključivost koja osujećuje razumevanje između različitih grupa, a i ekstremizam u ponašanju. Jedna od čestih pojava u narastajućoj društvenoj krizi je razvoj negativnog identiteta, kada osoba nije u stanju da u sebi pomiri pozitivne i negativne tendencije. Najlakši put da se izađe na kraj sa negativnim identitetom je da se loše karakteristike projektuju na druge – roditelje, prijatelje ili neke grupe. Ovakva projekcija može dovesti do opasnog društvenog ponašanja kao što su izražene predrasude, ksenofobija ili diskriminacija protiv raznih grupa.

Zajedništvo u netrpeljivosti
Slika mladih u Srbiji je veoma šarolika. Ima onih koji su ostali zarobljeni u svetu detinjstva. Odbijajući da odrastu i uključe se u svet odraslih, koji je sve samo ne smislen, sede u roditeljskim kućama i u kasnim dvadesetim žive kroz alternativne realnosti. Među najpopularnijim oblicima bega od odgovornosti spadaju reality show-ovi i sajber prostori za druženje (Facebook, MySpace i slično). Poneki “gluvare” po legendarnim klupicama u kraju i ispijaju pivo sa generacijama današnjih srednjoškolaca i okupljaju se na istim mestima gde su još pre deset godina pronašli neki smisao i osećaj zajedništva – KST, Park kod Vuka, klupice kod Studenjaka… Neki drugi pokušavaju da osnaže svoj poljuljani identitet stapanjem sa kolektivnim identitetom – nacionalni identitet, identitet građanina Evrope i slično. Mnogi mladi LDP-a, mladi radikali ili mladi članovi organizacija poput “1389” ili “Obraza”, u potpunom međusobnom nerazumevanju i netrpeljivosti, rade skoro identičnu stvar – grčevito spajaju svoj identitet sa identitom grupe, nacije, političke misli i ideje.

Značajan je i procenat onih koji ne vide drugi smisao do da se dobro zabave. Kafići u “Silikonskoj Dolini”, kao i noćni klubovi gde su lako dostupna psihostimulativna sredstva, sedišta su ovog sloja mladih ljudi. Ima i onih koji vredno rade, studiraju i uče, ne bi li otvorili sebi put “negde drugde”, gde očekuju da će biti više nade, smisla i perspektive.

Na sreću, postoji i određeni procenat onih koji su krizu identiteta savladali i preživeli, u ovim i ovakvim uslovima. To su osobe čije su porodice uspele da ostvare svoj veoma važan zadatak – da amortizuju destabilišuće fakore sredine i društva na svog člana i zaštite ga u sazrevanju. Porodica, koja je doživela težak udar tokom proteklih decenija, poslednja je linija odbrane. Ona je osnovni oslonac društva i pojedinca i zato društvo mora da je neguje, stimuliše i podržava u svim uslovima i da je vrednuje kao vrhovni prioritet.

Lana Vučičević Miladinović, psiholog

broj 48, oktobar 2008.

Moderno društvo postavlja mnoge zamke i sve više jede svoju decu. Najnovija istraživanja o narkomanji u Srbiji pokazuju da su zaista u pitanju deca, jer je sve češći slučaj da se droga konzumira već u višim razredima osnovne škole.

Narkomanija se nezaustavljivo širi po celom svetu, a taj trend je sve izrazitiji i u Srbiji, podstaknut i sve većom dostupnošću narkotika i stresnim vremenima. Analitičari su saglasni da je droga svakodnevno prisutna među mladima, koji su i glavna ciljna grupa narkodilera, a usled činjenice da su putevi njene distribucije po Evropi u našoj neposrednoj blizini, na domaćem tržištu cena droge je niža nego u razvijenim evropskim zemljama. O ozbiljnosti ovog problema govore i podaci da su u čak 20 od 40 srednjih škola u Beogradu pronađeni ostaci različitih opijata, i to uglavnom u školama koje se nalaze u užem gradskom jezgru. Anketiranje učenika drugih razreda srednjih škola koje su sproveli Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti i Sekretarijat za zdravstvo pokazalo je da čak 71,4 odsto mladih poznaje nekog ko koristi drogu.

Srbija će 2011. godine učestvovati u petom talasu istraživanja ESPAD-a (European School Survey Project on Alcohol and Other Drugs) koje se sprovodi od 1994. godine, na uzorku od 2.400 ispitanika u svakoj zemlji. Rezultati ovogodišnjeg delimičnog istraživanja po modelu ESPAD-a u Srbiji pokazuju da čak 15 odsto šesnaestogodišnjih devojčica koristi sedative, dok 16 odsto dečaka u tom dobu konzumira marihuanu. Kada je u pitanju konzumiranje alkohola, dovoljno je navesti da je u uzrastu do 15 godina njih 35 odsto makar jednom doživelo pijanstvo, a da je 93 odsto probalo neko alkoholno piće.

Prema UNICEF-u i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, najugroženiji su mladi između 14 i 25 godina starosti koji iz dosade, slabosti da odbiju prijatelje, radoznalosti ili potištenosti probaju drogu prvi put. Sve je više i onih koji konzumiranje droge doživljavaju kao pomodni čin, pa otud i proboj kokaina, koji važi za “estradnu” robu, na crno tržište Srbije. Takođe, zabrinjavajući je i veliki porast upotrebe sedativa među đacima osnovnih škola.

Promene u socijalnoj strukturi

U poslednje dve decenije zloupotreba psihoaktivnih supstanci porasla je za 100 odsto , a tri četvrtine od ukupnog broja zabeleženih razbojništva u Srbiji delo su narkomana. Zavod za bolesti zavisnosti iz Beograda procenjuje da na teritoriji glavnog grada živi čak oko 35.000 narkomana, dok ih je u Srbiji oko 80.000, među kojima je najviše mladih. Poslednjih godina se promenila i socijalna struktura među uživaocima droge: pre jedne decenije najviše ih je bilo iz viših socijalnih slojeva, a sada su pretežno iz srednje i niže klase.

Nedavno istraživanje koje je sproveo UNICEF o zdravlju mladih u Srbiji samo je dodalo nove razloge za brigu. Među studentskom populacijom (od 19 do 26 godina starosti) u porastu je broj seksualno prenosivih infekcija, bolesti zavisnosti, poremećaja ponašanja, depresije i samoubistava. Više od 30 odsto studenata probalo je neku psihoaktivnu supstancu, a utvrđeno je i da se starosna granica prvog uzimanja droge značajno pomerila. Iz vladine Strategije za razvoj zdravlja mladih ističe se da se prvo iskustvo konzumiranja narkotika ostvaruje prosečno oko petnaeste godine života, sa tendencijom daljeg snižavanja starosne granice (u 1993. godini 0,7 odsto pripadalo je grupi od 15 do 19 godina, a 2003. godine čak 13,9 odsto). Sve češće droga se prvi put uzima i u uzrastu do 13 godina. U populaciji mladih od 12 do 20 godina na osnovu uzorka se pretpostavlja da je njih 8,4 odsto probalo marihuanu, 0,6 odsto je probalo ekstazi, 0,4 odsto je probalo kokain, a skoro 10 odsto je izrazilo želju da proba neku od droga.

U adolescentnom periodu, najčešće se zloupotrebljavaju duvan, alkohol, marihuana, sedativi, amfetamini (spid i ekstazi), heroin i neki psihofarmaci (najpoznatiji je Trodon). Iz državnog budžeta ove godine je izdvojeno 23 miliona dinara u svrhu sprovođenja Programa prevencije zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Ta sredstva namenjena su „unapređivanju stručnog rada zdravstvenih ustanova“. Najavljene pojačane aktivnosti koje smo imali prilike da vidimo u poslednje vreme su promotivni spotovi za borbu protiv bolesti zavisnosti, kao i rad većeg broja savetovališta pri osnovnim i srednjim školama.

Marko Miladinović

broj 48, oktobar 2008.

Da je ovo društvo, koje im je upropastilo detinjstvo, naučilo lekciju i učinilo nešto više za budućnost današnjih mladih u Srbiji, onda se pitanje zašto se zatvaraju u geta i dane provode u „blejanju“ ne bi ni postavljalo.

To što se desilo od početka devedesetih u Srbiji izgleda da je svima jasno, osim mladima. Generacijski jaz, čini se, nikada nije bio dublji. Među starijima se „ne štedi“ u ocenama da nam mladi ništa ne valjaju i da ih ništa ne zanima osim da „bleje“ i to, uglavnom, nikud dalje od sopstvenog kraja. Izuzev procena da oko 70 odsto mladih nikada nije prešlo granice Srbije i usputnih nalaza pojedinih istraživanja da mladi nemaju novca za putovanja, nema relevantnih pokazatelja o tome kakva je socijalna pokretljivost današnjih mladih generacija. Stoga je ovaj tekst baziran na pojedinačnim intervjuima i anketi sprovedenoj u jednoj beogradskoj srednjoj školi.

Svi mladi sa kojima smo razgovarali ističu da im je novac glavni problem. Tako sedamnaestogodišnji Coa iz jednog novobeogradskog bloka kaže da „ne zna šta da radi u gradu“, jer mu je „sva ekipa ovde“ sa kojom zajedno „bleji“ u kraju. Nema novca za odlazak na more, ponekad ode kod babe u selo. Na drugom kraju grada na pitanje zašto nigde ne putuje, osamnaestogodišnji Lazar iz Braće Jerkovića kaže kratko da „nema keša“. Majka mu je nezaposlena, a otac „šljaka“ kao službenik „negde“. Dvadesetogodišnji Vojin, koji živi u Norveškoj, a dva puta godišnje dolazi u Srbiju, stvari vidi potpuno drugačije. Kaže da se „u Srbiji definitivno izlazi više“, a za svoje drugove da dosta putuju po Srbiji. U Norveškoj „jedino idu da šetaju po šumi ili planini radi reda“ i „zatvorenije je što se tiče ortačkih izlazaka, izleta i grupnog provoda“. Dodaje i da su tamo svi „kao isprogramirani“, dok je u Srbiji više „spontano“.

Život u getu
Međutim, ono što se dešava na makro planu neizbežno utiče i na svakodnevni život, pa je dugogodišnja izolacija zemlje u značajnoj meri generisala i svojevrsnu getoizaciju mladih. Zahvaljujući profesorki Nini Zovanović iz Tehničke škole „Beograd“ u Žarkovu, uradili smo anonimnu anketu među učenicima trećeg razreda. Njihovi odgovori svode se na to da se „grupišu u geta, jer su tako jači u odnosu sa neprijateljske grupe iz drugih krajeva“, a kao razloge zašto ne putuju ističu nedostatak novca, sopstveni i strah roditelja da će im se nešto desiti, nepoznavanje jezika i bojazan da se neće snaći na nepoznatom tlu, „jer se zna da o Srbiji vlada loše mišljenje u svetu“.

U manjim mestima u Srbiji situacija je slična. Dvadesetrogodišnja studentkinja Jelena i dvadesetosmogodišnji Miloš iz Mladenovca smatraju da mladi vole da putuju, ali zbog nedostatka novca to čine ređe. Većina njihove generacije, kažu, posećuje veće manifestacije u Srbiji, pre svega beogradski Beer Fest i novosadski Exit. Za razliku od njih, mladi u razvijenim državama sa rancem na leđima obilaze svetske destinacije. Naravno, nemaju problema sa vizama kao mi, ali postoje države za koje nam nisu potrebne vize ili se lako dobijaju. Ipak, naši sagovornici su mišljenja da je malo onih koji se opredeljuju za putovanje u inostranstvo, pogotovu bez prethodno uplaćenog aranžmana u agenciji. Jelena kaže da ona konkretno ima novca za takvo letovanje, ali je veći problem što nema s kim, jer ga njeno društvo ne može priuštiti. A sama se ne bi usudila da, na primer, letuje u Turskoj, jer ne zna jezik ni šta je tamo čeka. Priznaje da se boji nepoznatog i da taj problem nema u Crnoj Gori, gde se zato oseća komotnije.

Svi naši sagovornici su saglasni da različiti ljudi imaju različite priorititete. Neko će sav novac dati za nov mobilni telefon umesto da otputuje, a neko će i kad negde ode, uglavnom provesti vreme zabavljajući se u hotelu ili u nekom klubu. Jelena kaže da joj je na ekskurziji u Grčkoj najveći problem bio što nije mogla da nađe nikoga ko bi sa njom prošetao Atinom i video nešto novo, a nju su zanimale pre svega istorijske znamenitosti. Navodi i primer drugarice sa kojom je želela da ode na Madonin koncert u Budvi, ali to se pokazalo neostvarivim, jer njena drugarica radi za 14.000 dinara pa će za novac koji bi morala da potroši samo za jedno veče, radije kupiti garderobu, na radost „Kineza“.

Zamena teza
Psiholog Abraham Maslov je 1947. godine objavio „Teoriju ljudske motivacije“ u kojoj kaže da čovek prelazi na viši nivo potreba tek kada zadovolji niži nivo. Drugim rečima, problem mladih u Srbiji nije nedostatak radoznalosti da se upozna nešto novo, već teškoće u zadovoljavanju osnovnih egzistencijalnih i socijalnih potreba, a zatim strah da zbog takve situacije i loše slike koju ona produkuje u svetu, tamo neće biti prihvaćeni kao njihovi vršnjaci iz „srećnijih“ zemalja. Iz takvog osećanja proizilazi i stav da je novac presudni uslov za otkrivanje nečeg novog, pa se začarani krug završava na „blejanju“ u sopstvenom dvorištu, što je, naravno, kao poručeno za podsticanje ksenofobije i druge, podjednako pogubne manipulacije na kojima profitiraju pojedine grupe odavno punoletnih građana Srbije.

Zato bi, umesto kritika, možda trebali da se zapitamo da li bi naši mladi bili pokretljiviji kada bi, ako im već nismo obezbedili srećnije detinjstvo, učinili više za njihovu budućnost: da konačno reformišemo školstvo, stvorimo uslove za zapošljavanje, da ih animiramo sopstvenim kreativnim idejama, otvorimo vidike i pružimo alternative. Onda ih treba pitati zašto se zatvaraju u geta, ali smo uvereni da se tada takva pitanja ne bi ni postavljala. Dotle su mladi prepušteni isključivo sebi i roditeljima, koji su takođe bez ikakvog društvenog oslonca i u trci za preživljavanjem retko imaju vremena i energije da se kvalitetnije posvete problemima sopstvene dece.

To vide i mladi, pa im je zato glavno merilo za opstanak u svetu koji „na njima ostaje“ – novac. Da novac ipak ne rešava sve, svedoči i izjava dvadesetpetogodišnja Marije: „Svi su me pritiskali da završim fakultet u roku. Pet godina sam učila, nigde nisam izlazila niti sam putovala, mislila sam da će biti vremena za sve. Onda sam završila fakultet, zaposlila se i sada radim dvanaest sati dnevno. Ne smem ni da pomislim na putovanje, a otuđila sam se i od najbližih, jer ne stižem da viđam čak ni ukućane“. Mislite o tome.

Uroš Nedeljković

broj 48, oktobar 2008.