март 2009

U nekom idealnom svetu ja bih bio drugačiji, ali bi to možda bilo čudno, kao da sam van sveta. Šteta. Dobro se sećam vremena kada sam počeo da pišem ovu kolumnu. Tada sam bio pozvan na Island. I bio sam impresioniran. Bila je to veoma bogata, dobro organizovana, činilo mi se idealna zemlja, na razne načine. Sada je naravno postala sinonim za kolaps.

Pre neki dan razgovarao sam o Crnoj Gori sa prijateljima iz Skandinavije koji su ovde poslovno. Dotakli smo se uobičajenih tema. Da li će KAP, ogromni aluminijumski kombinat biti zatvoren…, o kolapsu nekretnina, takvim stvarima. Jedan od njih je rekao da je razgovarao sa jednim analitičarom koji je izjavio da očekuje da će “Crna Gora biti sledeći Island“. Ha!

Te večeri otišao sam na neki prijem i popričao sam sa jednom američkom advokaticom koja radi za neku veliku američku banku. Ona je optužila ekonomske novinare BBC-a da preuveličavaju priče. Hoću da kažem da stvaraju paniku i ugrožavaju dobre kompanije koje to ne zaslužuju. Pomislio sam da priča gluposti. Ona je rekla da novinari treba da pokažu “diplome“ pre nego što im bude dopušteno da pišu o biznisu i dodala je da ona, kao advokat, ima diplomu. Pomislio sam, “da, i to je baš pomoglo vašoj sada već beskorisnoj banci…“. Izvinite, ali nemojte kriviti glasnika ako vam se poruka ne sviđa.

Mada i ja sam došao u iskušenje da upucam glasnika pre neki dan. Na prednjoj strani dnevnika “Guardian“ udarna priča je glasila “Island po ubrzanoj proceduri u EU. Ekskluzivno: plan da bankrotirana država postane članica do 2011“. Pa, znam šta bi moji blizanci zapištali: “NIJE FER!!!“ Šta za njih nema SSP? Neće biti ni suđenja za privredni kriminal za one koji su, kako “Guardian“ kaže, uništili islandsku valutu, “izgubili ušteđevine i penzije“, tražili ogromnu pomoć od strane MMF-a i bili razlog za nerede bez presedana u Rejkjaviku. Jedna pravila za bogate a druga za siromašne, naravno.

Takođe pomaže što su ostale Skandinavske zemlje već članice EU i spremne su da pomognu Islanđanima. S druge strane, Slovenija je član, ali umesto da pruži ruku Hrvatskoj dok ona pokušava da preskoči ogradu, gaze im po prstima. Nije ni potrebno ponavljati da Grčka radi sve kako bi blokirala Makedoniju a Makedonci onda daju autoputu ime Aleksandra Makedonskog. Da li su Grci nekoga dobro platili u makedonskoj vladi za tako nešto? Blagi bože.

Ok, čini mi se da mnogo galamim. Ali stvarno, teško je biti optimista, zar ne? Jedan srpski ministar je bio ovde pre neki dan i pričali smo neformalno. Zaključak? Kao nekada slogan iz Klintonove ere: “To je ekonomija, idiote“. Ono što ga je uplašilo najviše jeste da će FIAT dalje odgađati povratak u Kragujevac. A šta ako uopšte ne dođe? To bi svakako bila propast.

Pre nekoliko dana BBC je objavio će Honda zatvoriti svoju britansku fabriku u Swindon-u na četiri meseca jer je naglo opala prodaja automobila. Fabrika je nekada proizvodila 240.000 automobila godišnje. Od radnika 1.000 je onih koji su uzeli dobrovoljne otpremnine ili na neki drugi način napustili kompaniju dok će 2.500 drugih primiti celu platu za prva dva meseca a onda 60% za sledeća dva meseca. To je prvi put da sam ovde čuo za plaćene odmore, nešto što je veoma poznato na Balkanu naravno. Pa, sve što mogu da kažem jeste da ako se to događa u Svindonu – ne piše se dobro ni Kragujevcu.

Tim Džuda,

broj 52, februar 2009.

“Oni koji upravljaju zajedničkim novcem biće pozvani na odgovornost, kako bi trošili na mudriji način, promenili loše navike, i obavljali svoje poslove na svetlosti dana… Stanje ekonomije zahteva akciju, snažnu i brzu, i mi ćemo tako reagovati… Kriza nas podseća da bez rigoroznog nadzora, tržište može da izmakne kontroli te da nacija ne može da prosperira na dugi rok kada tržište favorizuje jedino već bogate…” Približno u vreme kada je te reči izgovarao tek proglašeni predsednik SAD, Husein Barak Obama, na Vol Stritu je počeo još žešći talas pada nego što je bio na samom lošem početku tog 20. januara 2009. godine.

Kraj dana Dow Jones je obeležio padom od 4,06, a neurotični Nasdaq sa – 5,61. Približno toliki pad zabeležen je 22. novembra 1963. godine kada je ubijen tadašnji predsednik Džon Ficdžerald Kenedi! Bio je to prvi i jasan znak da je kapital taj koji iskazuje strah i ne deli interese i nade sa milionima Amerikanaca i stotinama miliona ljudi širom planete. Novi američki predsednik još poručuje: “Ljudima siromašnih nacija obećavamo da ćemo raditi zajedno da bismo unapredili vaša polja i očistili vaše tokove voda; da ćemo hraniti vaša izgladnela tela i vaš duh. A nacijama, koje kao naša, uživaju u relativnom bogatstvu, kažemo kako se više ne može podnositi indiferentnost prema onima koji pate van naših granica; niti mi možemo nastaviti da trošimo svetske resurse ne vodeći računa o efektima. Jer svet se promenio i mi se moramo menjati zajedno sa njim”. Pomenute siromašne nacije sa stanovišta dominirajućih interesa kapitala samo su trošak. Ovaj Obamin žestoki udar na beskrupuloznost, olako sticanje i naduvavanje bogatstava pratio pad na berzama u Londonu (-0,81), Cirihu (-1,18), Frankfurtu (-1,72), Parizu (-2,15)… A onda, kao da su se berze pokajale što su olako otkrile svoju poziciju, već narednog dana su gotovo nadoknadile gubitak. Pa opet pad sledećeg dana, pa… u nedogled. Prava konfrontacija tek predstoji.

“Amerika je prijatelj svake nacije i svakog čoveka koji budućnost traži u miru i dostojanstvu”

Jedan od prvih poslova koje je preduzeo predsednik Obama, tokom prvog radnog dana, bilo je kontaktiranje sa državnicima na Bliskom Istoku. Od Dvajta Ajzenhauera 1953. godine do Buša juniora, tokom 55 godina, svi američki predsednici, bez izuzetka, pokušavali su da donesu mir na Bliskom Istoku i iskreno verovali da to mogu. Samo je jedan od njih – i to onaj u koga se najmanje nada polagalo – Džimi Karter, uspeo da zabeleži (delimičan) uspeh. Njegova tiha upornost nagrađena je potpisivanjem mirovnog ugovora između Izraela i Egipta, koji ni do danas nije pomućen. Štaviše Egipat je, ovih dana, u prekidu ratnih operacija u Gazi odigrao ključnu ulogu. Sem razuma u postupcima Obama još ne obećava ništa konkretno. Potpisao je zakone kojima se ukidaju Gvantanamo i tortura i time počeo da realizuje obećanja. Više najavljuju njegovi saradnici. U ispitivanju pred Senatom, novi ministar finansija, Timoti Gajtner, je izdržao i nekoliko republikanskih neugodnih pitanja, kao na primer ono koje glasi: “Vi ste umešani u sve dosadašnje neuspešne pokušaje spasavanja banaka, zar mislite da ćete kao ministar ipak uspeti?” Gajtner je došao sa mesta predsednika FED države Njujork, pa je po funkciji bio umešan u te poslove. Odgovor je glasio: “Apsolutno da!” Mnogo važnija za potvrđivanje nominacije ministra, od odlučnog odgovora, je činjenica da demokrati u ovom sazivu imaju većinu u oba doma parlamenta, te da izbor nije dolazio u pitanje.

“Moramo se podići, otresti prašinu i rekonstruisati Ameriku”

Suština najave nove politike da se nazreti iz tvrdnje novog ministra da su “do sada javni fondovi favorizovali finansijske kolose, a ne mala preduzeća i porodice u teškoćama. Promena će biti suštinska i bez odlaganja”. Za buduću politiku dva su moguća pristupa. Indirektna nacionalizacija gubitničkih velikih banaka, davanjem finansijske pomoći u zamenu za deo vlasništva, što izaziva najveći strah tržišta. Dok je druga mogućnost stvaranje tzv. “bad bank” – fonda u koji bi se slila brda “akcija smeće” (junk bonds) sa odlaganjem realizacije na oko 50 godina. Problem je što niko danas nije u stanju da nazre kolika je to suma, jer te akcije nemaju više tržišnu vrednost i “samlevene” su i utopljene u bezbroj poslova. Drugi je problem što ako ih država počne galantno otkupljivati učiniće ponovo da samo banke profitiraju, bez da se reorganizuju. Ukoliko im pak ponuđena vrednost za akcije bude mala, banke će ostati i dalje sa velikim rupama u bilansima, pa se nestabilnost nastavlja. Dosadašnji pokušaji saniranja gubitaka pokazali su se neuspešnim prevashodno zato što su banke najveći deo dobijenih para upotrebile da pokriju gubitke u sopstvenim bilansima, a onaj deo koji je otišao za pomoć kompanijama uglavnom je upotrebljen za “buy back” – otkup sopstvenih akcija na berzi, sada kada im je vrednost najniža. U svakom slučaju pare nisu otišle u finansiranje proizvodnje i potrošnje – u pokretanje ekonomije. Najproduktivnijom se čini pomoć onima kojima preti iseljenje zbog neplaćanja kredita. Ako njima obećanih 100 milijardi dolara bude pristiglo ubrzo to bi moglo sprečiti kolaps tržišta nekretnina. Čak i u tim okolnostima najnovije studije prognoziraju dalji pad cena nekretnina za najmanje za 20 odsto. Prema najnovijim procenama koje stižu u Kongres, a koje uključuju neevidentiranu nezaposlenost, jedan od šest Amerikanaca je nezaposlen.

“Sučelimo se hrabro sa ledenim strujama i ustrajmo u oluji”

Nobelovac Pol Krugman, uputio je tzv. otvoreno pismo Obami na dan njegovog ustoličenja. To pismo odiše neverovanjem da su do sada objavljene mere nove američke vlade dovoljne, jer su problemi mnogo dramatičniji nego što ih ona vidi. Obamin plan – tvrdi Krugman – nije energičan kao što su njegove reči. Ukratko, 825 milijardi javnih sredstava nisu dovoljna suma da pokrene više od polovine prezaduženog proizvodnog sektora. Šta će biti sa drugom polovinom? Oslanjajući se na Kejnzov zaključak, iz doba Velike krize, da monetarna politika u situaciji depresije nije produktivna, te da politika fiskalnih olakšica samo stvara manjak u sredstvima kojima treba dejstvovati – neophodno je usmeriti udar na nezaposlenost i to javnim investicijama. Jedan dolar javne potrošnje povećava u proseku BDP za jedan i po dolar. Opasnosti od nezaposlenosti je nesumnjivo svestan i predsednik Obama, jer je uoči imenovanja rekao da će osnovni pravac delovanja njegove administracije biti da odmah spreči dalji rast nezaposlenosti. Broj novonezaposlenih povećava se za oko 500.000 mesečno! Prema prognozama Kongresnog budžetskog biroa u naredne dve godine proizvodnja će biti za 6,8 odsto ispod potencijala američke ekonomije, a to znači gubitak od 2.100 milijardi dolara.

Scenario Bele kuće o ekonomiji predviđa da će 2008. godina biti završena padom BDP za 0,2 odsto uz nezaposlenost od 7,7 odsto; da će tokom ove godine doći do pozitivnog kretanja od 0,6 odsto uz zaustavljanje pada nezaposlenosti; a da će ekonomija krenuti punim tempom 2010. godine uz stopu rasta BDP od 5 odsto. Tu je osnova zašto Krugman smatra da se polazi od preteranog optimizma. Naime, poslednji izveštaji govore da je četvrto tromesečje 2008. završeno padom BDP od 2 odsto (na godišnjem nivou) te da je nezaposlenost već za 0,1 odsto veća od prognozirane i da nezadrživo raste što sve zajedno nameće uverenje da nema osnova za optimizam kako će u ovoj godini pad BDP biti zaustavljen. Ovu godinu tvrde stručnjaci, ceo razvijeni svet završiće negativnom stopom BDP. Prvih šest meseci biće pravi pakao, a ne oluja.

“Našu istoriju čini plemenita ideja da smo svi jednaki, svi slobodni i da imamo isto pravo na sreću”

Ovaj međunaslov, kao i ostali, uzeti je iz inauguracionog govora predsednika Obame, a smisao mu je povratak čvrstim temeljima posle avanture koja je Ameriku dovela do ekonomske, društvene i moralne krize. Ko je gledao film Olivera Stona “W” mogao je upečatljivo videti kako je prevaga interesa samo jednog dela društva dovela na čelo vojno, ekonomski i politički najmoćnije zemlje na svetu jednog tamošnjeg Velju Ilića. U toku izborne kampanje napravio je Obama rimejk slike Frenklina D. Ruzvelta za volanom otvorenog Bjuika iz tridesetih godina i sa borsalino šeširom, kakav je tadašnji predsednik nosio. Dakle i sadašnji koncept obnove zasnivaće se na istim demokratskim principima humanizma i socijalne pravde, koji su dobrim delom žrtvovani u ime finansijske efikasnosti dovedene do lažnih dimenzija. Recesija iz tridesetih godina odnela je Americi 1,26 BDP i prerasla u pravu ekonomsku ekspanziju tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Dosadašnja recesija proračunava se na izgubljenih 7 do 9 hiljada milijardi, što je već više od polovine američkog BDP od 13.700 milijardi dolara. Koliko će trajati i još koštati to prvenstveno zavisi od umešnosti da se nađu najefikasnija rešenja, a nadajmo se da će ona upravo pokazati da nije neophodan rat da bi se dospelo do ekonomske ekspanzije.

Jedan od vođa novih konzervativaca, koji su definisali Bušovu politiku, Vilijam Kristol, komentarisao je Obaminu inauguraciju rečima: “Neka ne zaboravi da je i on ratni predsednik. Neka zna da su odluke koje ga očekuju kao vrhovnog komandanta one najvažnije”. Da li je to cinizam zasnovan na uverenju da se samo nasiljem može upravljati, ili duboko poznavanje mehanizama vladanja i moći vojnog lobija? U svakom slučaju on pokazuje da ni najava miroljubive politike neće ići lako. Oduševljenje masa širom sveta Obaminom namerom da prekroji Ameriku i da zajedno sa “starim prijateljima i starim neprijateljima radimo bez prestanka da bismo smanjili nuklearne pretnje i otklonili opasnosti za planetu”. Da li je najveći deo čovečanstva naivan kad veruje Obami da se Amerika može ponašati kao svetski prijatelj, a ne kao svetski policajac. Ova druga opcija definitivno je prokockana sa prethodnom administracijom.

“Izazovi pred nama su realni, ozbiljni i brojni”

Jedan od trenutno najpopularnijih ekonomskih progozera, Nuriel Rubini, umesto bilo kakve prognoze pozdravlja Obaminu iskrenost u opisu krize i naročito tvrdnju da je lakomost uzrok recesije, dakle ne deli mišljenje Pola Krugmana. “Recesija tek treba da uđe u svoju najmračniju fazu”, tvrdi Rubini. Zato se on opredeljuje da iznese svoj recept reagovanja: 1. Što pre učiniti operativnom sumu od 825 milijardi dolara, koja bi mogla da se poveća ukoliko to zahteva cilj otvaranja 3 – 4 miliona radnih mesta. 2. Razrešiti problem banaka. Ako je Citigroup u kolapsu i mora država da je spasava, to znači da je ceo sistem duboko pogrešan. Obama zato treba da izvrši reviziju pravila, kontrole i zaduživanja. 3. Reagovati u korist korisnika hipotekarnih kredita kako bi se izbegla masovna zaplena imovine što ponižava ljude i snižava cene nekretnina do devastirajućih granica.

Rubini je samo jedan od mase ekonomista koji diktiraju Obami šta treba da uradi. Tri tačke tog predloga, sa manje ili više modifikacija, prisutne su u većini mišljenja i zato njega vredi citirati. Bitno je još da se većina zalaže za selektivan pristup pomoći dužnicime, rešavati probleme “od kuće do kuće”, a to znači pravednu ali dugu proceduru koja mora produžiti trajanje krize. Predsednik Evropske banke, Žan Klod Triše, nema nameru da plaši ljude kad tvrdi kako će današnje račune plaćati i naredne generacije – to je samo jedan pogled bez ulepšavanja. Inače, procene su da će ovu godinu Amerika završiti deficitom od 1.300 milijardi dolara što je 9 odsto njenog BDP. Sa tolikim deficitom bila bi izbačena iz Evropske unije da je njen član.

Eto kako približno izgleda “vrući krompir” koji je Obami tutnut u ruke. On tvrdi da će umeti sa njim da izađe na kraj. Valja mu, ipak, poželeti sreću, jer je sreća postala jedan od važnih parametara sve hazardnije ekonomije.

SAD u brojkama

Prema podacima iz juna meseca 2008. Amerika ima 305 miliona stanovnika. U statističkom upitniku postoji 31 mogućnost za samoopredeljenje rase od: belac, crnac do poslednjeg koje glasi: belac i crnac, aljaskanac, havajac, azijac, pacifičanin… Prosečan životni vek je 75 godina za muškarce i 81 godina za žene.

Federalnim zakonima nije definisan zvanični “državni” jezik. 26 udruženih država opredelilo se za engleski, Novi Meksiko za španski, Lujzijana za engleski i francuski, Porto Riko za engleski i španski a Havaji za engleski i havajski.

Prvim amandmanom na Ustav garantovana je sloboda vere (štampe i govora takodje). Protestanata ima 51,3 odsto, slede katolici (23,9), agnostici (2,4), jevreji (1,7), ateisti (1,6), budisti (0,6), muslimani (0,4) i 16,1 odsto onih koji je žele da pripadaju ni jednoj verskoj grupi!

Osnovno i srednje školstvo je besplatno (uz postojanje privatnih škola na plaćanje). Univerzitetsko školovanje se plaća, prosečna cena je 11.000 na državnim, 28.300 na privatnim univerzitetima, a dostiže do 52.000 dolara godišnje na Harvardu. Oko 70 odsto studenata konkuriše za kredite za školovanje.

BDP po stanovniku iznosi 45.725 (u Srbiji 10.070) dolara prema podacima MMF za 2007. godinu. Po tom pokazatelju Amerika je na 6. mestu, a po podacima CIA sa korektivom za kupovnu moć – na 8. mestu u svetu. U sektoru usluga radi 79 odsto zaposlenih. Ispod nivoa siromaštva (10.000 za samce i 21.000 za četvoročlanu porodicu) je 12,5 odsto stanovništva. Milijardera ima 1,8 odsto i oni poseduju 37 odsto ukupnog bogatstva.

Prema procenama FBI u privatnim rukama se nalazi oko 200 miliona komada oružja. Posle Pakistana SAD su zemlja sa najvećim brojem stanovnika iza rešetaka: ukupno 2 miliona i 258 hiljada zatvorenika. Po broju osuđenih na smrt zauzima drugo mesto, iza Pakistana, sa ukupno 3.309 zatvorenika.

Najveći gradovi su Njujork 19, Los Anđeles 13, Čikago 9,5 miliona stanovnika. U Atlanti, Nju Orleansu, Klivlendu, Detroitu, Njuarku, Memfisu i Vašingtonu crnačko stanovništvo čini većinu. U San Francisku Kinezi čine 19,6 odsto stanovnika.

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.

Poslednjih dana januara u Davosu, švajcarskom zimskom centru, održan je još jedan Svetski ekonomski forum, ovaj put pod senkom globalne krize i posvećen uobličavanju sveta posle krize.

Forumom, osnovanim 1971. u vidu trusta mozgova i pod geslom „preduzetništvo je globalno u javnom interesu“, dominirali su politički lideri. Prisustvovalo je više od 40 šefova država ili vlada, gotovo dva puta više nego lane, i 36 ministara finansija i guvernera centralnih banaka, uključujući guvernere svih iz Grupe 8 osim SAD. Tzv. biznis elita ove godine kao da je bila po strani – u švajcarskim Alpima bilo je istina oko 1.400 direktora kompanija ali uglavnom bez „najvećih imena“.

Dnevni red

Na dnevnom redu bili su globalni problemi na koje je Forum upozorio još pre skupa kada je pobrojao 36 rizika iz pet kategorija koji danas prete svetu. Pogoršanje stanja državnih finansija, slabljenje kineskog ekonomskog rasta, nekoordinisani odgovori vlada širom sveta na globalne probleme, jačanje protekcionizma kao odgovora na ekonomsko usporavanje i posledice globalnog zagrevanja samo su neki od njih. „Ekonomske perspektive za 2009. tmurne su za većinu ekonomija, tržišta su i dalje kolebljiva, likvidnosti nema, nezaposlenost raste, a poverenje potrošača i biznisa palo je na najniži nivo do sada“, ističe se u izveštaju Foruma i naglašava da u takvoj klimi rizici postaju još moćniji a sklonost panici i kratkoročnim odgovorima na probleme sve je prisutnija.

I, mada su ekonomski problemi dovoljno teški da ostanu u fokusu Foruma, čitav jedan dan učesnici skupa posvetili su gorućim političkim pitanjima – Bliskom istoku, Gazi, novoj američkoj administraciji, iranskom nuklearnom programu, Pakistanu i Avganistanu. Skup je čak protresla oštra razmena optužbi između turskog premijera Erdogana i šefa izraelske vlade Peresa.

Razgovaralo se i o ekologiji, energetici i pomoći siromašnima kojima je teret krize najteži, brojni su upozoravali na protekcionističke politike, neki se založili za globalno telo za nadzor ekonomije koje će imati moć da spreči umesto da „leči“ krizu koja je već izbila, a neki su oštro kritikovali SAD da su jureći profit proizvele najtežu ekonomsku krizu od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka.

Klaus Švab, osnivač i predsednik Foruma, istakao je da skup daje šansu liderima da razmisle o svetu koji bi trebalo da se pojavi kada kriza prođe i da za tu „novu eru preispitaju institucije, sisteme i način razmišljanja“.

Loše vesti

Upravo u vreme Foruma stigle su loše vesti iz Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Međunarodne organizacije rada (MOR), kao i samog Davosa. Naime, istraživanje poverenja među direktorima najvećih svetskih kompanija spustilo se na najniži do sada nivo. Ispitano je više od 1.100 direktora od kojih je samo petina uverena u rast prihoda u narednih 12 meseci. Godinu dana ranije, u to je bila uverena polovina ispitanika. Direktori se takođe ne nadaju brzom oporavku već očekuju samo „anemičan“ i postepen oporavak u naredne tri godine.

Fond je upozorio da će globalna ekonomija ove godine, koja će biti najizazovnija kada je reč o ekonomiji od Drugog svetskog rata, gotovo ukočiti jer će rast pasti na samo pola procenta, što je najniža stopa za više od 60 godina. Prognoze MMF posebno su sumorne kada je reč o razvijenima, poput SAD i zone evra gde se očekuje pad privrednih aktivnosti od 1,6 odnosno dva procenta. Analitičari Fonda napomenuli su da uprkos oštrom smanjenju kamata ima prostora za još niže stope, s ozbirom da su rizici od inflacije prigušeni. S druge strane, upozorili su iz MMF, rizik od deflacije raste.

MOR je pak procenio da će zbog ekonomskog usporavanja do kraja godine posao izgubiti još 51 milion ljudi. Optimistički scenario MOR predviđa da 2009. svet završi sa 18 miliona nezaposlenih više i globalnom stopom nezaposlenosti od 6,1 odsto. Kao realniju MOR vidi prognozu po kojoj će bez posla ostati još 30 miliona ljudi a stopa nezaposlenosti narasti na 6,5 odsto sa šest procenata lane i 5,7 odsto u 2007. Prema najcrnjem viđenju MOR, bez radnih mesta će u 2009, ako se kriza produbi, što neki očekuju, ostati još 51 milion ljudi pa će se stopa nezaposlenosti popeti na 7,1 odsto.

Oglasio se, dan pred početak Davosa, i generalni sekretar Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) Anhel Gurija pozivajući vlade i sektor biznisa u svetu da zajedno rade na izmeni finansijskih i pravila u globalnom biznisu. Gurija je ocenio da su uzrok problema u kojima se svet našao preterane finansijske inovacije čiji je cilj zadovoljenje sve veće „gladi“ za kratkoročnim profitom. „Moramo da ponovo ispišemo pravila. Da bi obnovili poverenje koje je fundamentalno za funkcionisanje tržišta, potrebni su nam bolji nadzor, regulativa, korporacijska uprava i bolja
koordinacija“, istakao je Gurija i dodao da to zahteva jačanje saradnje na multilateralnom nivou.

Dva E

Davos se bavio i energijom, kako ulaganjima u čistu energiju, tako i trenutnom situacijom na svetskom tržištu nafte, čija tražnja zbog svetskog ekonomskog usporavanja slabi pa joj je cena tri puta niža nego letos, kada je bila najviša do sada. Na skupu je predočeno i istraživanje Foruma i grupe „Nju enerdži fajnens“ u kojem se navodi da ulaganja u čistu energiju treba da budu više nego utrostručena, na 515 milijardi dolara kako bi se zaustavilo dalje grejanje planete. U izveštaju je istaknuto da najveći deo ulaganja treba da ide u obnovljive izvore energije, poput solarne i eolske.

Kada je o ekologiji i borbi protiv globalnog zagrevanja reč, dobitnik Nobelove nagrade Al Gor zatražio je sa skupa od predsednika SAD Obame i drugih svetskih vođa da brzo postignu sporazum o borbi protiv te pošasti uprkos finansijskoj krizi. Gor je inače za Obamu rekao da je „najzeleniji“ jer se izborio da se iz paketa ekonomskih stimulansa od 820 milijardi dolara deo usmeri u zaštitu čovekove okoline. Govorilo se o svetskom sporazumu o limitiranju emisije štetnih gasova za čije postizanje su se, pored Gora, založili i šef UN za klimatske promene Iv de Ber i danski premijer Andreas Rasmunsen koji će biti domaćin skupa UN o klimi u Kopenhagenu kasnije ove godine. Taj sporazum treba da nasledi Protokol iz Kjota.

Ko je bio …

U Davosu su od „zvučnih imena“ bili ruski premijer Vladimir Putin, koji ga je i otvorio, kineski Ven Điabao, nemačka kancelarka Angela Merkel, japanski premijer Taro Aso, britanski Gordon Braun a iz SAD savetnica novog predsednika Baraka Obame Valeri Džaret. Bili su i Rupert Mardok, Džordž Soros, Al Gor, južnoafrički ministar finansija Trevor Manuel i, naravno, Bil i Melinda Gejts koji su najavili nova sredstva iz njihove Fondacije za borbu protiv bolesti koje kose siromašan deo sveta.

… a ko nije

Odsustvo zvezda najbolji je dokaz težine globalne finansijske krize. U Davosu nisu bili Dik Fald, koji je vodio Leman braders do kraha sredinom septembra, Vikram Pandit, jer je njegova Siti grupa na kolenima, Džon Tein, nekadašnji bos Meril Linča, Ramalinga Raju, osnivač indijskog Satjam kompjutersa. Nisu došli ni supermodeli i rokeri, uključujući ranije „redovnog“ Bona, pevača grupe U2 i borca za siromašne u svetu.

Ipak, najuočljiviji su izostanci iz Obamine „posade“. Nisu bili ni Obamin ekonomista Lari Samers ni ministar finansija Tim Gajtner. Oni su se opravdali obiljem poslova na novom paketu koji treba da raščisti stanje u američkom bankarskom sistemu i stimuliše potrošnju u najvećoj svetskoj ekonomiji.

Julija Simić,

broj 52, februar 2009.

Kan Terzioglu, potpredsednik Cisco Systems za centralnu i istočnu Evropu, govori za B&F o obrazovnom i tehnološkom značaju širenja broadband konekcija. Prema njegovim rečima, zemlje jugoistočne Evrope sada imaju jedinstvenu priliku da „kupe kartu“ za svetlu budućnost.

Svetska banka je nedavno objavila rezultate koji pokazuju da je jaz između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju sve veći, umesto da se smanjuje. To se najviše ogleda upravo u sferi digitalizacije – bogate zemlje imaju veću potrebu za upotrebom visoke tehnologije. Šta je potrebno da bi se, barem u ovom slučaju, ostvarila jednakost za sve?

Kan Terzioglu: Treba uzeti u obzir i da se ta razlika meri apsolutnim brojem korisnika a ne procentima, pa su i podaci relativni. Većina zapadnih zemalja sada doživljava penetraciju broadband konekcija između 50 i 60 procenata, ali ako pogledamo širu sliku i stope rasta, iznenađujući podaci dolaze iz tržišta u razvoju, istočne Evrope i centralne Azije. Proboj broadbanda je ekstremno visok i jedina je razlika što se na tim prostorima počinjalo sa manje osnove. Optimista sam i očekujem skoro globalno izjednačavanje, bez obzira na trenutne pokazatelje.

Moramo da obratimo pažnju na dve dimenzije razvoja: dostupnost broadbanda (mogućnost pristupa) i finansijsku priuštivost. Uočavamo veoma velike razlike u ceni broadbanda pa u nekim zemljama on još uvek predstavlja luksuz. Vlade bi trebalo da gledaju na primenu broadbanda kao na servis lako dostupan svim građanima, na pravo koje bi svako trebalo da ima, poput zdravstvene zaštite i obrazovanja. Upravo će broadband vremenom doprineti da zdravstvene i prosvetne usluge postanu dostupnije.

Svaka zemlja bi trebalo da adaptira svoje ciljeve ka širenju ICT kulture i korišćenju interneta. Većina državnih uprava širom sveta uviđa fundamentalni značaj broadbanda za dalji progres. EU je to jasno stavila do znanja Lisabonskom konvencijom i SAD svojim programom „No Child Should Be Left Behind“. Do sada smo smatrali da dete od sedam godina uzrasta treba da zna da čita i piše. Možda sada treba da promenimo te standarde – četvorogodišnjaci znaju kako da kliknu na pravo mesto i pretražuju internet.

I dalje smo programirani da mislimo kao u šezdesetim godinama: deca se rode, napune šest ili sedam godina i krenu u školu da stiču osnovno obrazovanje. Nije više tako. Količina znanja koja je svima lako dostupna sada je veća nego ikad.

Nedavno se moj petogodišnji nećak igrao na laptopu, u jednom trenutku se okrenuo ka meni i rekao mi: „Laptop ti ne radi. Pokvaren je.“ A hteo je da kaže da ne može s njega da pristupi internetu. Naša generacija još nije prihvatila činjenicu da se svet bitno menja, ali zato će naša deca da se u njemu osećaju kao ribe u vodi.

BIF: Da li mislite da se starije generacije mogu prilagoditi tim promenama? Kako im najlakše objasniti da mogu višestruko da povećaju svoju produktivnost?

K. Terzioglu: Pre svega treba naći alternativne načine da se internet uključi u svakodnevni život. Mislim da će najveći pokretači biti aplikacije poput digitalne ili IP TV. Starije generacije su itekako zainteresovane da spoznaju mogućnosti interneta. Zamislite penzionisane doktore ili advokate kako doprinose zajednici svojim savetovanjem, slanjem tekstova i istraživanjima preko interneta. Veliki izazov za nas u skorijoj budućnosti biće pronalaženje pravog načina da se animiraju starije generacije, ali i ljudi srednjih godina.

Pomalo smo postali i razmaženi svom tom visokom tehnologijom. Ona bi trebalo da nam doprinese da radimo sve manje, ali evo dešava se upravo suprotno – zahvaljujući njenim mogućnostima, sve više vremena provodimo radeći. Danas, čovek bukvalno može da provede 24/7 pred kompjuterom, stalno konektovan, uključen i budan. To se traži pogotovo u velikim multinacionalnim kompanijama. Mislim da će tek sledeće generacije imati bolji balans između realne potrebe i potrošenog vremena.

BIF: Kako očekujete da će se postići taj sklad, ako danas svi pričaju o tome kako se po svaku cenu mora ostati konkurentan na tržištu?

K. Terzioglu: Ne smemo da zaboravimo da je i održivost sastavni deo konkurentnosti. Radnici zadovoljni svojim poslom biće višestruko produktivniji i lojalniji od onih koji to nisu. Kompanija čiji su zaposleni srećni postaje nešto poput fan kluba i mi smo to u Cisku prepoznali kao veoma bitnu stvar. Skoro 40 odsto naše radne snage radi od kuće, sa potpuno istom produktivnošću. To je ogromna kompetitivna prednost i, što je najbitnije, ne postiže se nikakvom prisilom.

BIF: Kako ocenjujete razvoj ICT u balkanskim zemljama i šta predviđate da će se desiti u skorijoj budućnosti?

K. Terzioglu: Mislim da je međunarodna finansijska kriza svojevrsni srećni loz za Balkan. Dok su zemlje centralne Evrope pristupale EU, ovaj region je patio zbog rata i njegovih posledica i dosta izgubio na vremenu. Evo prilike da se časovnici izjednače, samo je potrebno sada investirati u infrastrukturu. Ovi prostori su blagosloveni sjajno obrazovanom radnom snagom a postoji i izvesna glad za uspesima posle toliko vremena.

Ranije, razvijene zemlje su rasle tri do četiri procenta godišnje, a zemlje u razvoju šest do sedam. Međutim, zbog trenutnog usporavanja koje će se osetiti još nekoliko narednih godina, razvijene zemlje će imati rast od oko jedan odsto na godišnjem nivou, što je jedinstvena prilika za sve ostale da pokušaju da ih dostignu.

BIF: Nedavno istraživanje Deloitta pokazalo je da su ICT menadžeri iz Srbije i zemalja u okruženju tokom 2009. spremni da, na razvoj i istraživanja, potroše samo trećinu novca koji su potrošili 2008. godine, uplašeni zbog recesije…

K. Terzioglu: Ja razumem njihov strah, ali upravo je ovo vreme kada treba investirati u nove tehnologije. Treba naći druge načine da se smanje troškovi. S druge strane, ne treba ni preuveličavati značaj ekonomske krize. Ja sam doživeo tri takve „jednom-u-sto-godina“ krize, a očigledno nisam star trista godina. Hoću da kažem, to su stvari koje se dešavaju i funkcionišu po određenim ciklusima, a mi samo treba da naučimo kako da se nosimo s njima. Svaki put kada se suočimo sa „teškim“ vremenima, dogovorimo se u okviru kompanije koji je najbolji način da investiramo u tom trenutku.

Svedoci smo velikog uticaja telekomunikacija na poslovno okruženje. Pojedinci na berzi u mogućnosti su da reaguju brže od regulatora i vlasti. Zato moramo da se postaramo da održimo mogućnost na jednako brz pristup informacijama svuda u svetu. Investiranje u oblasti telekomunikacija ne predstavlja samo prednost u odnosu na druge nego i preduslov za opstajanje.

BIF: Zašto postoje toliko velike razlike u ceni broadbanda i na koji način one mogu da se izjednače? Kako ocenjujete situaciju u Srbiji i poredite je sa ostalim zemljama u regionu?

K. Terzioglu: Kao i sa svakom drugom robom, to je posledica odnosa ponude i potražnje u kompetitivnoj sredini. U ovom konkretnom slučaju, veliku ulogu igraju lokalne vlade koje mogu presudno da utiču na formiranje cene. Pogotovo tokom sledeće decenije, sve vlade moraće da imaju veoma jasnu infrastrukturu i definisanu regulaciju tržišta. Trenutno, razlike u ceni broadbanda iznose i po nekoliko stotina procenata.

Uočavam pozitivne pomake u poslednje vreme, veću dostupnost i smanjenje cene. Imam utisak da je zemlja konačno ušla u „brzu traku“ i uhvatila korak sa Evropom.

BIF: Kakva je regionalna i globalna strategija Ciska u narednih nekoliko godina?

K. Terzioglu: Naša ideja je da ostvarimo potpuno javna društveno korisna partnerstva sa lokalnim vladama. Da bi postigli taj cilj trebaju nam edukovani kadrovi i iz tog razloga pomažemo osnivanjem network akademija za svaku zemlju posebno.

Drugi koncept, koji smo nedavno počeli da primenjujemo, predstavlja edukaciju preduzetnika –kako da najbrže i najlakše pristupe nekom fondu, iznesu svoju robu u inostranstvo uz upotrebu najnovije tehnologije zbog postizanja dominantne uloge na ciljanom tržištu. Ovaj sistem obrazovanja organizovaće se elektronskim putem i kroz predavanja, u saradnji sa najvažnijim univerzitetima.

Iskreno verujem da će zemlje Balkana i centralne Azije imati duplo brži rast od celokupnog svetskog proseka tokom narednih godina. Ove „nove granice“ biće najdinamičnije tržište još prilično dugo.

Marko Miladinović,

broj 52, februar 2009.

Nakon deset godina provedenih u Kanadi Mario i Sanja su se nedavno vratili u Novi Sad. Želeli su da otvore malu firmu i nastave posao programera koji su započeli u Kanadi. Više od mesec dana obilazili su nadležne državne institucije, surfali po Internetu, raspitivali se kod prijatelja u potrazi za odgovorima: kako da registruju firmu, koji oblik organizovanja firme je najbolji za njihov posao, šta su “pravna” a šta “fizička“ lica, kakve su prednosti i koje su mane jednog ili drugog oblika organizovanja firme, kako se plaća porez? Odgovore koje su s pravom smatrali bitnim za početak ali i za buduće poslovanje nisu u potpunosti našli i privremeno su odustali od namere da u Srbiji počnu sopstveni posao.

Velika većina vlasnika malog biznisa, posebno početnici, s pravom mogu da kažu: “Svi smo mi pomalo Mario i Sanja” jer se suočavaju sa komplikovanim, nepotrebnim, netransparentnim i međusobno neusklađenim zakonima i propisima koji se još i često menjaju što dodatno otežava svakodnevno poslovanje. U nedostatku informacija mnogi vlasnici malog biznisa (mala i srednja preduzeća i preduzetnici) “plivaju” u poslu uz brojne dileme pa i zablude. “U startu je najbitnije da vlasnici jasno znaju šta žele da rade, na koji način i u kom obimu”, kaže za Biznis i Finansije Đerđ Pap, predsednik UO Poslovnog udruženja vlasnika računovodstvenih agencija “Uvra” u Novom Sadu, bivši PR Poreske uprave.

Šta kažu propisi

Prvi korak u savladavanju komplikovanih propisa su oblici organizovanja firmi. U okviru malog biznisa a u koji svrstavamo mala i srednja preduzeća i preduzetnike, zakon je definisao “fizička” i “pravna” lica kao osnovne oblike organizovanja privatnih firmi. Prema propisima, preduzetnici su „fizička“ a vlasnici ostalih oblika organizovanja – “pravna lica”. (Ovde je bitno razlikovati preduzetnika po stilu upravljanja i filozofiji poslovanja od preduzetnika u kontekstu formalno-pravnog organizovanja firme.) Na terenu propisa a u okviru malog biznisa, društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o) je najčešći oblik organizovanja “pravnih lica”. Zakon poznaje i akcionarsko društvo (AD) kao i ortačko društvo koje je „mutant“ forma jer se registruje kao fizičko lice a vodi dvojno knjigovodstvo kao pravno lice. „Zato su preduzetnici često u zabludi jer misle da će formiranjem ortačkog društva moći da vode prosto knjigovodstvo. Česta je zabluda i da d.o.o. mora da ima više od jednog zaposlenog“, kaže Pap i dodaje da bi osnovni razlozi za osnivanje preduzeća trebalo da budu obim poslovanja kao i veći broj vlasnika kojima forma d.o.o. omogućava međusobnu kontrolu.

Porezi: samo neki preduzetnici mogu biti paušalci

Većina preduzetnika, pod određenim uslovima, ima pravo da plaća porez paušalno, dok pravna lica (d.o.o.) nemaju na to pravo. Kao ni preduzetnici koji se bave ugostiteljstvom, trgovinom i još nekolicinom delatnosti. U načelu, preduzetnici plaćaju porez na dohodak i doprinose za socijalno osiguranje, a pravna lica porez na dobit preduzeća i lična primanja. “Pošto “fizička” i “pravna” lica plaćaju porez po različitim osnovama, teško je u načelu proceniti koji oblik organizovanja je isplativiji, ocenjuje Pap i naglašava važnost načina na koji privatnik želi da radi i obim poslovanja.

PDV: da ili ne

Za vlasnike malog biznisa, bez obzira na oblik organizovanja, bitna je i odluka o PDV sistemu. Hoće li biti ili ne u PDV sistemu, mogu da biraju samo vlasnici malog biznisa čije firme nisu ostvarile promet preko 4 miliona dinara u intervalu od 12 meseci poslovanja jer oni koji “prebacuju” taj limit po zakonu moraju biti u PDV sistemu. Odluka preduzetnika o ulasku u PDV-a treba da bude zasnovana na čistoj računici, smatra Pap i pojašnjava: “Ako su razlike u cenama ili marže veće 40 do 50%, nije racionalno biti u tom sistemu, tako da preduzetnici, poput ugostitelja koji ostvaruju veće razlike u cenama, po pravilu, nemaju ekonomski razlog da budu u sistemu PDV-a “, kaže Pap.

Porezi i knjigovodstvo

Način vođenja knjigovodstva uslovljen je oblikom organizovanja firme i načinom plaćanja poreza. Ipak, preduzetnici su u nešto boljem položaju. Oni, u principu, vode prosto knjigovodstvo na tri načina, zavisno od svog poreskog statusa. Pravna lica ne mogu da biraju, moraju da vode dvojno knjigovodstvo. Praksa pokazuje da se za dvojno knjigovodstvo odlučuju i preduzetnici koji se bave većim obimom proizvodnje. “Nije zanemarljiva ni činjenica da je cena usluge knjigovodstvenih agencija za preduzetnike gotovo duplo jeftinija nego za pravna lica čak i kod istog ili sličnog obima poslova”, ukazuje Pap.

Kako je u praksi

Prema zakonu i propisima svi oblici organizovanja su izjednačeni, ali u praksi nije tako. Pored izuzetaka regulisanih propisima, ključna razlika je u zakonskom tretmanu imovine vlasnika malog biznisa. Tako preduzetnik odgovara za svoje poslovanje imovinom radnje, ali i svojom ličnom imovinom, dok vlasnik d.o.o. odgovara samo imovinom preduzeća. Pap smatra da je to vrlo značajna razlika, posebno sa aspekta odgovornosti. “Na žalost, pitanje odgovornosti preduzeća, d.o. o. i drugih pravnih lica, još uvek je neuređena oblast. Zato se često dešava da d.o.o. ode u stečaj ili uđe u postupak likvidacije kada ima dugove prema poslovnim partnerima i državi, a u toj situaciji ne postoje mehanizmi da država ta dugovanja naplati. Za razliku od preduzetnika kome će država oduzeti automobil, stan, kuću i drugu ličnu imovinu da bi naplatila dugove ”, kaže Pap. Nejednakost se ogleda i u položaju zaposlenih koji je nepovoljniji za one u preduzetničkim firmama što se manifestuje, na primer, u domenu pristupa bankarskim proizvodima. Zaposlenima u d.o.o. (pravnom licu) banke odobravaju kredite na osnovu potvrde poslodavca o visini primanja, a preduzetnik i zaposleni u njegovoj firmi moraju da traže rešenja o kreditnoj sposobnosti od poreznika. Određeni oblik diskriminacije države prema “fizičkim” licima Pap nalazi u konkretnom primeru: “ Vrlo uspešan novosadski preduzetnik (fizičko lice) nedavno je konkurisao za kredit jednog državnog fonda jer su ti krediti, po pravilu, povoljniji od komercijalnih. Međutim, preduzetniku je u tom fondu rečeno da će kredit biti odobren ako zatvori svoju preduzetničku firmu i otvori d.o.o. Nije dobio odgovor zašto je uslov za dobijanje kredita promena oblika organizovanja, posebno ako se ima u vidu da su preduzetnik i preduzeće zakonski i formalno – izjednačeni”, primećuje Pap.

Reči i dela

Brojnim birokratskim apsurdima koji vlasnicima malog biznisa otežavaju poslovanje i nanose štetu, nismo se bavili jer to zahteva više prostora. Umesto zaključka, podsetićemo na povremene i tipične izjave državnih zvaničnika, tipa: “MSPP sektor je najvažniji za privredu Srbije”, “država ulaže u MSPP sektor” i sl. Međutim, iz ugla svakodnevne prakse malog biznisa takve izjave su ispražnjene od sadržaja jer otkrivaju duboki nesklad između reči i dela najodgovornijih.

Jovanka Zlatković

broj 52, februar 2009.