април 2009

Rizik je sveprožimajući i trajni proces. Ne doneti nikakvu odluku tim povodom je takođe veoma rizično! Jasno je da se ljudi osećaju loše kada je reč o neizvesnosti, zato i polažu novac u banke jer misle da su se time oslobodili iste. Time rizik uklanjaju iz vidnog polja i osećaju se bolje, ali to je strategija noja. Zapravo, platili su da ne vide rizik, i time je odgovornost menadžera u finansijskom sektoru veća“, kaže profesor Den Galaj.

Rizik je način života. Oni koji to ne vide spremni su čak i da plate da ne progledaju. Oni koji su uvideli da rizik postoji, pokušavaju njime da upravljaju kao i svakim drugim procesom u kompaniji. Takođe, kritična grupa ljudi koja je u okviru studija učila da se krizom upravlja ne prestaje da se pita – ko to upravlja ovom krizom?

Ovog marta Beograd je na poziv Internacionalnog centra za profesionalnu edukaciju posetio Den Galaj, vodeći svetski stručnjak za upravljanje rizikom i koautor bestselera o razumevanju i upravljanju rizikom u korporacijama „The Essentials of Risk Management“.

U okviru Risk Management Foruma ovaj profesor finansija i administracije na univerzitetu u Izraelu i gostujući profesor finansija na Univerzitetu u Kaliforniji, predsednik firme Sigma PCM i finasijski konsultant za vodeće svetske banke i korporacije (i štošta pride) ponudio je srpskim menadžerima neke odgovore i moguće strategije za dalji razvoj tržišta finansija. Pre svega da je sve što se dešava jedan normalan proces.

„Verujem da je ekonomska kriza normalna pojava, recesija je neophodna radi rasta privrede, ona je katarzična pojava koja se regularno dešava otprilike jednom u deceniji. Ova najgora kriza do sada je rezultat odugovlačenja i odlaganja i morala je da se desi još pre devet godina, ali je pre svega FED, kao i mnogi drugi, pogrešnim odlukama i kratkovidošću doprineo ovom sunovratu“, tvrdi Galaj.

Zašto je upravljanje rizikom naročito bitno u vreme krize? Zato što se ekomske krize ne dešavaju prvi put i zato što su modeli upravljanja rizikom, iako zasnovani na pretpostavkama, razvijeni u stabilnom periodu.

Poslednji ozbiljni talas krize događao se od 1989. do 1991. godine. SAD su bile na ivici da uđu u krizu nakon oktobra 2000. godine to što je tada kriza odložena čini aktuelnu situaciju turbulentnijom nego što je trebalo da bude. Sektor proizvodnje izjednačio se sa industrijskim, a počev od 11. septembra 2001. godine kamatne stope su postale veoma niske. Tokom 2007. godine krediti za stanove bili su razlog bankrota – cene stanova od 2006. godine padaju a pritisak na tržište je rastao. Banke su pozajmljivale novac drugim bankama, tržište kredita je zamrznuto, i to je za posledicu imalo kolaps.

Perspektive diskonektovane Srbije čak i u recesivnom miljeu nisu nimalo loše ukoliko postoji čvrsta politička volja: „Kriza nije ista u svim zemljama iako su sve zemlje inficirane njome. Donekle to zavisi od nivoa razvijenosti tržišta, npr. u Engleskoj gde je tržište nekretnina brzo raslo kriza je bila burnija. Druga važna stvar su zakoni i kontrola, odnosno razvijenost tržišta, pre svega nekretnina – tamo gde je cvetalo imali su veće probleme, dok oni koji su bili relativno nezavisni od svetskog tržišta bolje su prošli, što je recimo sa Indijom bio slučaj. S druge strane, ja sam čikaški student i protiv sam toga da država interveniše, ali u slučajevima kada nema finansijskih inovacija država treba da se umeša da bi se došlo do novca od stranih investicija – pre svega da ohrabri banke da investiraju u lokalu“, zaključuje Galai.

Uz sve to ide i rizik za reputaciju: kako tretirate svoje zaposlene, kako se odnosite prema ekologiji, da li imate uspostavljena interna pravila ponašanja i da li to neko nadzire, da li konkurencija možda širi glasine o vama…sve to može da se vrati kao bumerang. Nezadovoljni i otpušteni radnici ako upotrebe medije veoma su opasni, i internet tu ima svoju ulogu u širenju glasina i manipulaciji informacijama, a to sve košta i ne treba olako prihvatati to šta Facebook i Google znaju o vama ili šta može da se kreira na tim mestima. Kako kaže Den Galai, zašto edukacija o tome koji rizik kompanija treba da preduzme a koji treba izbegavati nije opštepoznata stvar je nešto što zapravo spada u domen psihologije: modeli upravljanja rizikom ne mogu da otklone neizvesnost (ne, ona je životna činjenica) ali mogu biti korišćeni da se rizik definiše i proceni, da se uspostavi racionalna strategija koja bi umanjila rizik prodaje i kupovine tuđih rizika.

Preporuka za one koji ne žele da slede taktiku nojeva: savet za upravljanje rizikom u svakom poslu je izbegavati komplikovane finansijske instrumente ili šeme koje ne razumete. Obratiti pažnju na pretpostavke i procene koje se odnose na proceduru. Definisati “apetit za rizikom” u organizaciji i spremnost da ga preuzme. I treba razumeti ključni kod: da je za veći profit potrebno preduzeti i veći rizik.

Jelena Jovanović
broj 54, april 2009.

Samit Grupe 20 industrijski najrazvijenijih i zemalja koje beleže brz rast, održan početkom aprila u Londonu, okončan je bez pobednika, sa sporazumom da se programom teškim 1,1 hiljadu milijardi dolara podrže krediti, privredni rast i zapošljavanje u svetskoj ekonomiji.

Računajući mere na nacionalnom planu, to bi trebalo da bude do sada nezabeleženi globalni plan oporavka. Ono što se čulo pred samit, uključujući tokom niza bilateralnih sastanaka, nije obećavalo, i podele su se povremeno činile nepremostivim. Najviše optimizma pokazivali su domaćin skupa, britanski premijer Gordon Braun i američki predsednik Barak Obama. Obama je u prvom velikom pojavljivanju na međunarodnoj pozornici poručivao svetskim liderima da podrže sporazum na nivou G20 jer samo zajedno mogu da se izbore sa izazovom krize. Istovremeno su nemački kancelar Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi iskazujući poverenje u Obamu upozoravali da neće pristati na lažni kompromis. Samit je ipak doneo rezultate, odnosno kompromis, i iz Londona niko nije otišao ni nezadovoljan ni prezadovoljan. Naime, Obama se nije predao pred zahtevima Sarkozija i Merkelove za novim moćnim regulatorom u globalnom finansijskom sistemu ali ni njih dvoje nisu pristali na Obamino traženje da zemlje krenu sa novim stimulativnim paketima, od novca poreskih obveznika, za spas privrede. Londonski samit održan je inače u uslovima “slobodnog pada” svetske trgovine, proboja protekcionizma, skoka nezaposlenosti, kao i sve većeg besa javnosti. Taj bes pokazali su protesti, uključujući nasilje, antiglobalista i drugih anti.

Šta su tražili a šta su dobili

Fiskalni stimulansi: SAD, Britanija i Japan zagovarali su zajedničku akciju širom sveta kako bi se više državnog novca upumpalo u stimulativne pakete. Francuska i Nemačka tražile su da se sa tim zastane i da se najpre sačekaju rezultati već odobrenih ili obećanih sredstava. Na kraju je najzadovoljnija bila Nemačka jer na samitu nije dogovorena obaveza daljih fiskalnih mera.

Regulativa na tržištu: Francuska i Nemačka najglasnije su tražile nadzor nad hedž fondovima a Japan je smatrao da regulacija tržišta treba da bude na drugom mestu u pokušaju spašavanja svetske ekonomije. Samit je završen sa čvrstim opredeljenjem da se pooštre regulative i nadzor za sve finansijske institucije, instrumente i tržišta uključujući agencije za utvrđivanje kreditnog rejtinga.

MMF: Australija, Kanada i Južnoafrička Republika bile su među zemljama koje su tražile veliko povećanje kreditnog portfelja Fonda dok su se Rusija, Argentina, Kina, Indija i Saudijska Arabija zalagale za reforme koje će ekonomijama koje beleže brzi rast dati veće glasačko pravo u MMF. Rezultat je da su kreditne mogućnosti MMF utrostručene, na 750 milijardi dolara, dok o balansiranju uticaja u Fondu koji su tražile zemlje u razvoju nije bilo mnogo reči.

Trgovina: Brazil i Britanija izašle su sa cifrom od 100 milijardi dolara za novu kreditnu linju za međunarodnu trgovinu. Očekivanja su nadmašena i za tu svrhu samit je predvideo 250 milijardi dolara.

Protekcionizam: Britanija, SAD, Južna Koreja, Kanada i Indija zahtevale su da se G20 čvrsto obaveže na slobodnu trgovinu. Samit je u završnom kominikeu potvrdio opredeljenje sa prethodnog skupa G20 da će se uzdržavati od podizanja novih barijera za investicije i trgovinu. U praksi su međutim brojne članice G20 od novembarskog samita naovamo usvojile protekcionističke mere kako bi zaštitile domaće kompanije.

Poreski rajevi: Ponovo su najglasnije u zahtevima da se poreskim rajevima stane na put bile Francuska i Nemačka. Samit se složio da se naprave crne liste onih koji ne sarađuju u borbi protiv poreskih rajeva i da se razmotre sankcije.

Rezervna valuta: Kina i Rusija želele su da se u Londonu razgovara o novoj globalnoj valuti koja bi bila alternative dolaru a bila bi bazirana na Fondovim specijalnim pravima vučenja. Ta tema se nije našla na dnevnom redu samita.

Mere fiskalne ekspanzije koje će preduzeti ekonomije G20, koje treba da spasu ili otvore milione radnih mesta i koje će do kraja 2010. dostići pet hiljada milijardi dolara, treba da podignu svetsku proizvodnju za četiri odsto do kraja iduće godine i ubrzaju prelazak na “zelenu” ekonomiju, navodi se u finalnom kominikeu. Da li će tako biti, pokazaće dani koji slede a G20 će “čekirati” kako se situacija razvija na trećem samitu u uslovima finansijske krize, nakon aprilskog u Londonu i onog iz novembra 2008. u Vašingtonu, na jesen u Japanu.

G20 je osnovana 1999. kao odgovor na azijsku finansijsku krizu i plod potrebe da se zemlje čije privrede brzo rastu uključe u razmatranje svetske ekonomije i regulative. Članice su Argentina, Australija, Brazil, Britanija, Kanada, Kina, Francuska, Nemačka, Indija, Indonezija, Italija, Japan, Meksiko, Rusija, Saudijska Arabija, Južnoafička Republika, Južna Koreja, SAD i Turska, kao i EU. G20 pokriva oko 90 procenata svetskog bruto domaćeg proizvoda, zaslužna je za oko 80 odsto svetske trgovine i na teritoriji članica Grupe žive dve trećine globalne populacije.

Julija Simić
broj 54, april 2009.