март 2010

Februar nije doneo previše toga novog na domaćem tržištu kapitala. Prometi u trgovanju akcijama zadržali su se na izuzetno niskom nivou dok je privid oporavka investicione aktivnosti dalo par dogovorenih transakcija u prilično nelikvidnim hartijama. Indeks Belex 15 zabeležio je povećanje vrednosti od 4 procenta tokom najkraćeg ovogodišnjeg meseca dok je ukupna realizacija u trgovanju akcijama i obveznicama stare devizne štednje iznosila 1,97 milijardi dinara.

Obveznice i trezorski zapisi
Trgovanje obveznicama stare devizne štednje bilo je nešto skromnije u odnosu na januar te su ove državne dužničke hartije zabeležile promet od 163,9 miliona dinara. Prinosi na svim serijama, osim najbliže A2010 koja dospeva na naplatu 31. maja, spustili su se nadomak nivoa od 4 procenta što je najbolji pokazatelj oskudice hartija sa fiksnim prinosom na domaćem tržištu kapitala.

Kako NBS tokom februara nije menjala nivo referentne kamatne stope, prinosi na državne trezorske zapise nisu se mnogo menjali. Ove dužničke hartije sa dospećem od godinu dana nosile su zaradu neznatno ispod 10 procenata, dok su tromesečne i šestomesečne hartije nosile prinose od 9,4 i 9,5 procenata, respektivno.

Akcije
Uprkos skromnom prometu, pre svega najlikvidnijih hartija, akcije na Beogradskoj berzi tokom februara u proseku su porasle nešto preko 4 procenta, mereno indeksom Belex 15. Najtrgovanija hartija, tradicionalno, bila je niška AIK banka koja je zabeležila realizaciju od 438,4 miliona dinara uz rast vrednosti od nepunih 10 procenata. Uprkos očekivanjima ulagača, poslovni rezultati ove najprofitabilnije banke na Berzi do kraja februara ipak nisu bili dostupnih investicionoj javnosti. S druge strane, svi najveći konkurenti AIK-u uveliko su objavili poslovne rezultate: Banca Intesa, dominantan igrač ovdašnjeg tržišta, tako je objavila dobit na nivou rezultata iz 2008. od 6 milijardi dinara, Raiffeisen banka je doživela drastičnu korekciju neto rezultata sa 6,3 milijarde na 3,1 milijardu dinara u 2009. godini dok je austrijski Unicredit zabeležio rast neto dobiti od nepunih 12 procenata na 3,2 milijarde dinara. Komercijalna banka, koja po aktivi spada među najveće domaće banke, nije zabeležila ozbiljniju trgovinu na Berzi tokom februara te je jedina vest, u vezi sa ovom bankarskom ustanovom, vredna spomena zakazivanje redovne skupštine akcionara koja će se održati 23. marta tekuće godine. Agrobanka je zabeležila solidan promet od 55,5 miliona dinara uglavnom oscilirajući oko nivoa od 9.000 dinara dok je pažnju investicione javnosti privukla i Credy banka koja je objavila održavanje redovne ali i vanredne skupštine akcionara. Na ovih sastancima akcionara razmatraće se odluke o „izdavanju običnih akcija XX emisije bez javne ponude radi povećanja osnovnog kapitala“, kao i o „usvajanju ugovora o upisu između NKB Maribor i Credy banke i davanju ovlašćenja izvršnom odboru banke za potpisivanje ugovora“ te izbor novih članova uprave ove banke pod trenutnom kontrolom države.

Od akcija iz realnog sektora najprometnija je bila Straževica iz Batočine koja je zabeležila promet od 241 milion dinara i to zahvaljujući samo jednoj transakciji u kojoj je prodat paket od 40 odsto akcija ove kompanije koja posluje pod upravom Alpine, filijale kompanije Alpine Mayreder Bau GmbH. Sličnu transakciju, koja je znatno podigla mesečni promet, zabeležila je i pančevačka Luka Dunav: u blok transakciji dvojice učesnika na tržištu realizovano je skoro 25 odsto akcija ove kompanije uz promet od 665,6 miliona dinara.

Od likvidnijih hartija iz realnog sektora najviše se trgovalo Energoprojektom koji je dostigao nivo od 900 dinara i veći deo prometa zabeležio oko ove vrednosti. Bečejski Sojaprotein i pirotski Tigar, preostale hartije sa A listinga, zabeležile su blagi rast vrednosti dok je posle dužeg vremena u centru pažnje investicione javnosti bila vrbaska uljara Vital koja je naprasno izbila na listu najtrgovanijih hartija. Upravni odbor ove kompanije zakazao je novu vanrednu skupštinu akcionara na kojoj će se raspravljati o reprogramiranju dugova ove kompanije, a eventualni pozitivan ishod doneo bi nesaglasnim akcionarima mogućnost otkupa akcija po tržišnoj vrednosti. Uglavnom po ceni od 1.200 dinara istrgovano je preko 3 odsto akcija Vitala, pretežno u dve dogovorene transakcije učesnika na tržištu.

Pažnju javnosti tokom februara skrenula je i Beogradska industrija piva i to nakon što je državna Agencija za privatizaciju raskinula tenderski ugovor o prodaji kontrolnog paketa akcija ove kompanije. Ova vest donela je nagli rast vrednosti ovih akcija da bi se ubrzo zatim strmoglavile nakon što su i najoptimističkiji investitori sagledali velike finansijske probleme ove kompanije. Očito da će država u najkraćem mogućem roku morati pronaći novog strateškog partnera za BIP kome u slučaju odugovlačenja ovog procesa preti izvestan stečaj.

Nenad Gujaničić
broj 64, mart 2010.

Postoji mali ekonomski rečnik za novinare, koji je napravila Danica Popović i u kojem pod rečju „kredit“ stoji objašnjenje da je to „dogovor o pozajmljivanju novca do određenog limita i pod odgovarajućim uslovima“. U vrlo dobrom Collins ekonomskom rečniku, definicija je nešto šira: „zajam ili neki drugi način plaćanja koji omogućava potrošačima i firmama da kupuju robu, usluge, sirovine i komponente“. Da ne nabrajam gde sam sve gledao i šta sam našao da bih se na kraju vratio onome što sam znao i što mi se uvek činilo najadekvatnijom, iako ne preterano preciznom definicijom, koja bi mogla da glasi: Kredit je motor anticipirane potrošnje. Poljski sociolog Stanislav Osovski (Stanisław Ossowski) napisao je jedan sjajan esej u kojem objašnjava kako su redovne plate u industriji, a još više krediti, koji omogućavaju da se troši i pre nego što je zarađeno, bili osnovna pokretačka snaga najveće seobe u ljudskoj istoriji – seoskog stanovništva u industriju i gradove. Koja je faktička moć kredita videlo se tek kada je pukla sadašnja kriza iz koje neki tvrde da jesmo, a neki i da nismo, izašli.

Nisam uspeo da pronađem ukupnu kvantifikaciju privatnih kredita u svetu, ali se donekle da ustanoviti bar krizom ugroženih kreditnih aranžmana za čije je spasavanje u svetu dato preko 2.000 milijardi dolara, a bilo je ugroženo negde oko četvrtine ukupne mase. Bliže i jasnije je ako navedemo da su prema podacima iz prošle godine ključne evropske zemlje imale sledeće količine akumuliranih privatnih kreditnih zaduženja: Nemačka 1.515 milijardi evra odnosno 82 odsto iznosa BDP; Francuska 942,4 milijardi ili 49,1 odsto; Španija 896,7 milijardi ili 83 odsto; Italija 524 milijarde ili 34,2 odsto BDP. Pogledajmo još jedan od pokazatelja: kreditna zaduženost porodica u Španiji je najveća i iznosi 55.886 evra, u Nemačkoj 37.785 evra, u Francuskoj 36.150 evra i Italiji 21.270 evra. Kao pokazatelj nezadrživog rasta kredita, uprkos krizi, neka nam posluže podaci iz 2008. godine koji govore o kreditnoj zaduženosti u odnosu na BDP u Italiji od 17 odsto, Francuskoj 35 odsto, Nemačkoj 39 odsto, Španiji 60 odsto i ono što je nazvano tada „kvazi patološka“ zavisnost od kredita – SAD = 73 odsto BDP, odnosno preko 90.000 dolara (67.200 evra) po porodici. Samo nakon godinu dana imamo situaciju udvostručenja dugova uz tvrdnju da u ovom trenutku bar tri evropske države (Irska, Španija, Britanija) imaju kredite u iznosu većem nego što je njihov BDP.

Pokušao bih na primeru Italije, ne zato što je najmanje zadužena, nego zato što njenu situaciju najbolje poznajem, da pokažem kako ljudi podnose ta svoja zaduženja i kakve su tendencije države, pa i banaka da im pomognu. Ne spadam među one koji bi reč – pomognu – stavili pod navodnice, jer svi oni koji su uzimali kredite dobro su znali da banke postoje da bi im pozajmile novac, ali i da ih pritom oderu. Osnovni problem je što su u međuvremenu pogoršani uslovi, što su ljudi ostali bez zaposlenja, palata i dodatnih prihoda kojima su podmirivali svoje obaveze. Uz pomoć opšte krizne situacije izvršen je pritisak na države i banke te su one reagovale. Italijanska država je vrlo malo novca uložila direktno, ali je napravila aranžmane obeštećenja banaka koje svojim klijentima olakšavaju uslove otplate duga. Predviđene su dve mogućnosti: prvo, dužnik može da zahteva da mu se na godinu dana (12 meseci) suspenduje plaćanje i glavnice i kamata. Tu opciju mogu koristiti oni koji su izgubili posao ili zapali u ekonomske teškoće većih razmera. Druga je opcija da zahtevaju od banaka da im dug „razrede“ na veći broj godina nego što su ugovorom predvideli i time umanje rate, ali produže otplatu u beskonačnost.

Prethodna levičarska vlada bila je donela niz mera koje olakšavaju tržišno poslovanje, među njima je i pravo svakog dužnika da svoj kreditni aranžman sa jednom bankom prenese na neku drugu, koja mu ponudi bolje uslove, te da je ta operacija besplatna. Kako je levičarska vlada pala, banke i notari su digli glavu i protivno zakonu počeli da deru dužnike, znajući da im desničarska vlada neće stati na put. Postoji, međutim, i druga odluka prethodne vlade, a to je da se zakonom ustanovljava takozvana „class action“ – kolektivna tužba, pa je jedno od udruženja za zaštitu potrošača pokrenulo prvu kolektivnu tužbu protiv banaka i notara. U Italiji svaki ugovor mora da prođe kroz ruke notara koji overava da je u skladu sa zakonima i dakako to naplati. Sada ih tuže, jer su uspevali da na transfer kredita zajedno sa bankama nadograde i do 2-3 hiljade evra svojih izmišljenih troškova, protivzakonitih i sprečavajućih da jedna mera u korist građana funkcioniše. Prosečan sudski vek procesa u Italiji je 9 godina, pa će po neko možda uspeti i da vidi konačni rezultat tužbe.

Dakako nisu svi tako kvarni. Na primer, bankarska grupa Cariparma, prihvativši sugestiju Udruženja banaka za pomoć porodicama, jednostavno je svim dužnicima koji imaju prihode manje od 40.000 evra godišnje i kredite do 150.000 evra skinula sa otplata kvotu koja se odnosi na kapital i to za 12 meseci. Na inicijativu Caritas-a stvorena je fondacija „Etička odgovornost“ koja pomaže najsiromašnijima, onima kojima otplata duga odnosi više od trećine mesečnih prihoda. U ovoj akciji značajnog udela imaju pojedine teritorijalne zajednice koje preuzimaju na sebe otplate dugova tamo gde, na primer, muž napusti porodicu (čest slučaj sa stranim radnicima, kad ostanu bez posla, pa pobegnu u svoju zemlju ostavljajući porodicu). Postoji pored toga i tzv. „dug časti“ u iznosu od 5.000 evra, bez kamate, na koji imaju prava osobe sa prihodima manjim od 25.000 evra godišnje. No to su nekakve karitativne, odnosno vantržišne mere. Zato bismo se vratili onim uslovima koje diktira tržište.

Prvo, imajmo u vidu da od ukupnog kreditnog zaduženja u Italiji 60,7 milijardi evra otpada na kredite za trajnu potrošnu robu (elektronika, nameštaj…), 48,3 milijarde za automobile i 415 milijardi za stambene kredite. Ukupna suma je dakle pomenutih 524 milijarde evra. Svuda u svetu je odnos približno isti pa su prema tome determinišući krediti za stanove. Kamata na takve kredite formira se na osnovu bazne fiksne kamate (EURIRS) ili promenljive (EURIBOR) na koje banke dodaju svoju proviziju (spread). Prvi deo se formira na bankarskom tržištu i nedodirljiv je, drugi deo – spread, zavisi od banke do banke i kreće se za sada između 1 i 2,34 odsto. Evropsko udruženje bankara apelovalo je da banke bar još u toku ove godine pokušaju da ne prelaze gornju zbirnu granicu kamate i spreada od 4 odsto. Veliki broj banaka ima u vidu tu preporuku, a drže je se najviše zato što iz tržišnih razloga (sve manje je zahteva za nove kredite) kamate padaju.. Na primer 18. februara zbirne kamate na kredite u Italiji svele su se na 3,74 odsto. Koliko će to stanje da traje nije lako prognozirati.

Postoji jedna ustanova koja je na raspolaganju onima koji žele da uzmu kredit, zove se „Mutui (krediti) online“ sem što promptno objavljuje nivo kamata ima i elektronski formular u koji interesent upiše koliki kredit želi, na koliko godina, kolika su mu primanja… i dobije odgovor u kojem piše koja banka daje najpovoljnije uslove za takve interesente i što je veoma važno – daje i rejting banke, tako da ako se pomamite na nečije povoljne uslove možete odmah videti i koje su šanse da vam bankrotstvom banke bude oteto i ono malo što imate. S kreditima nije lako, međutim, bez njih današnja ekonomija bi prestala da postoji. Kriza kredita uspela je bar privremeno da disciplinuje emitente kredita, da obuzda kamatne stope, da nauči građane da pre nego što se upuste u kredit dobro pogledaju uslove i rejting banke kod koje se zadužuju. Dobar broj banaka, i u buduće, neće trajati ni koliko kredit koji prodaje. Srećno je ako se istopi u nekoj većoj, međutim, ako se istopi načisto (bankrotira) najveći deo računa platiće dužnici po kreditima.

Milutin Mitrović
broj 64, februar 2010.