 |
OTVORENO MEĐUNARODNO FINALE TAKMIČENJA SREDNJOŠKOLACA U PREDUZETNIŠTVUMeđunarodno finale takmičenja srednjoškolaca u preduzetništvu pod nazivom „Veštine u praksi“ svečano je otvoreno u četvrtak u Sava Centru. Takmičenje, koje okupilo srednjoškolace iz 13 evropskih zemalja, zajedno … |
Link: Sajam inovacija
Od njih je potekao neponovljivi stil apsurdnog, ciničnog i pre svega inteligentnog humora. Podsmeh ljudskoj naravi, opomena moćnicima i pohvala hrabrosti.
Pet genijalnih umova, Džon Kliz, Teri Gilijem, Erik Ajdl, Teri Džons i Majkl Palin okupiće se u oktobru kako bi proslavili važnu godišnjicu. Navršava se 40 godina od začetka jedne od najprogresivnijih i najuticajnijih komičarskih grupa svih vremena. Šesti Pajtonovac, Grejem Čepmen, umro je od raka grla 1989. godine.
Najbolje epizode “Letećeg cirkusa Monti Pajtona”, kao i svi kultni filmovi engleskih autora otkačenog i crnog humora snimljeni su još sedamdesetih godina prošlog veka. Gotovo sve epizode, sadržajno pa čak i stilski, još uvek su aktuelne i u novom milenijumu. Oštar i beskompromisan humor i danas, kada na malim ekranima navodno više ništa nije tabu, izgleda hrabrije od svega što rade predvodnici takozvanog „necenzurisanog“ humora.
Palin i Džons upoznali su se tokom studija na Oksfordu šezdesetih godina, gde su zajedno nastupali u pozorišnoj trupi. Kliz i Čepmen sreli su se otprilike u isto vreme na Kembridžu, a Kliz je ubrzo upoznao i Gilijema u Nju Jorku, tokom turneje njihove glumačke trupe, čiji je član postao i Ajdl. Pošto su svi autori pisali skečeve znali su jedni za druge i povremeno sarađivali. Krajem šezdesetih Palinu, Džounsu, Ajdlu i Gilijemu kuća ITV ponudila je sopstveni šou, a Čepmen i Kliz su dobili još bolju ponudu od BBC-a. Klizu, međutim, nije odgovaralo pravljenej šou programa za dvojicu, delimično i zbog teške Čepmenove naravi. Kliz je zato i pozvao Palina u ovaj projekat, a on je u priču uvukao i ostale.
Mladi entuzijasti imali su sličan ukus, voleli su dela Pitera Kuka, Alana Beneta, Džonatana Milera i Dadlija Mura, a posebno Spajka Miligana. Kako su kasnije navodili, slagali su se u oceni da većini skečeva često nedostaje snažan udarni momenat pa su odlučili da oni neće imati tradicionalnu formu i tradicionalni završetak, kao i to da je sjajna ideja da se gegovi nastavljaju i mešaju jedan sa drugim. Od tih osnovnih postavki i Gilijemove kreativne animacije, krenuo je razvoj neobične forme koja će uticati na generacije komičara.
U biografskim podacima grupe zabeleženo je da su počinjali sa radom oko devet ujutru i pisali sve do pet popodne. Kliz i Čepmen radili bi zajedno, izolovani od ostalih, baš kao i Džouns i Palin, dok je Ajdl pisao sam. Nakon nekoliko dana seli bi zajedno i objedinili ideje, od kojih su prihvatane samo one koje bi se svidele svima. Kako su se svi članovi grupe smatrali prvenstveno piscima, a ne glumcima, nikada nije bilo svađe oko podela uloga. Svoje ideje bi zatim iznosili Gilijemu, koji je imao odrešene ruke da ih poveže animacijama.
Pažljivi posmatrači njihovog rada primećivali su uticaj Oksforda i Kembridža. Skečevi koji su bili vizuelno i konceptualno bogatiji, poput onog sa „Španskom inkvizicijom“, delo su Palina i Džounsa, dok su agresivne, beskompromisne konfrontacije, poput skeča „Sa papagajem“ bile autorsko delo dvojca Čepmen-Kliz. Ajdlov rad se sa druge strane video u skečevima sa bizarnim jezičkim obrtima. Većina skečeva sa teškim uvredama bila je Čepmenova i Klizova ideja.
Leteći cirkus je trajao četiri sezone, ali je na kraju treće seriju napustio Kliz, uz objašnjenje da je zasićen i da ne vidi više ništa inovativno u svom radu. Čepmen, po mnogima najbolji glumac u celoj grupi, tad je već ozbiljno ogrezao u alkoholizam. Kliz je bio težak za sardanju i nije ga bilo briga šta drugi misle o njemu.
Grupa je bez njega snimila još jednu sezonu a zajedno su učestvovali u nastanku pet filmova od koji su najveći uspeh postigli „A sad nešto sasvim drugačije“, „Žitije Brajanovo“ i „Smisao života“. Kliz je kasnije izjavio da je film „Žitije Brajanovo“ bio vrhunac dobre saradnje, a da su se na filmu „Smisao života“ svi članovi, a pogotovo on, mučili da proizvedu delo koje će im se svima dopasti.
Pajtonovci su često koristili efekat iznenađujućih preokreta i na taj način uključili elemente brehtovske pozorišne „začudnosti“ u komičarski žanr. Najbolje su usavršili završetak skeča, koji bi ponekad prekidali sa nekom od scena „krvave“ animacije, ispuštanjem velikog crtanog tega na glavu jednog od likova ili sa legendarnom rečenicom „A sada nešto sasvim drugačije“.
Među najpoznatijim skečevima često se izdvajaju „Skeč sa papagajem“, „Ministarstvo smešnog hoda“, „Pesma o drvosečama“, „Prodavnica sira“ i „Španska inkvizicija“. Pajtonovske animacije koje su imale ogroman uticaj na originalnost skečeva, postavši njihov znak raspoznavanja, često su u sebi sadržale isečke iz poznatih umetničkih dela.
Serija je često ismejavala specifičan način britanskog života, a ponekad se doticala i politike. Svi članovi grupe bili su visoko obrazovani, pa su njihove šale bile naglašeno intelektualne sa mnogim aluzijama na filozofe i likove iz književnosti. Napravili su vrstu humora koju je bilo praktično nemoguće svrstati u određenu kategoriju, pa je takav humor i dobio naziv „pajtonovski“.
Povodom četrdesetog rođendana legendarna britanska trupa izvela je nesvakidašnji muzički komad pod nazivom „Nije Mesija, on je jako nevaljao momak“. Njegov snimak prikazan je u gradovima širom sveta 25. marta. Jedan od domaćina ovog jedinstvenog bioskopskog prikazivanja bio je i Beograd.
To je humorističan muzički miks popa, velških himni, kantrija, hip-hopa, brodvejske pozorišne muzike i muzike Boba Dilana. Zasnovan je koliko na Pajtonovom „Žitiju Brajanovom“, toliko i na Hendlovom „Mesiji“. Izveden je sa Britanskim simfonijskim orkestrom i horom u Rojal Albert Holu u Londonu.
Britanska akademija filmske i televizijske umetnosti (BAFTA) dodelila je grupi 2009. godine nagradu za životno delo. Prvu BAFTA nagradu primili su još 1987. godine za izuzetan doprinos britanskom filmu.
Jasna Ljubojević
broj 65, april 2010.
Ukoliko se realizuju najavljeni projekti Beograd će uskoro imati pijace prema standardima evropskih prestonica: dobiće veletržnicu, nekoliko pijaca-trgova, a uvešće se i identifikacione kartice za svaku tezgu i prodavca, odnosno proizvođača…
Beograđani, kao i žitelji drugih metropola, svežim voćem i povrćem snabdevaju se prevashodno na pijacama. Doduše, otkako su otvoreni megamarketi, neki naši sugrađani su se preorientisali na njih, ali je još uvek veći broj onih koji prednost daju zelenoj pijaci, šetnji među tezgama, cenkanju sa prodavcima, merkanju i biranju najlepše i najsvežije robe. Beograd ima 33 zvanične pijace, čija se struktura, uređenost, veličina, ponuda i cene robe – značajno razlikuju. JKP “Gradske pijace” najavljuju rekonstrukciju pojedinih pijačnih lokacija, zatim uvođenje pijaca-trgova tamo gde to arhitektura i okruženje dozvoljava, otvaranje veletržnice, kao i brojne druge novine, koje bi trebalo da doprinesu većem poverenju potrošača u kvalitet robe koju kupuju, ali i da olakšaju posao samim trgovcima i poljoprivrednim proizvođačima. O stanju beogradskih pijaca, o najavljenim novinama, ali i problemima koje imaju razgovaramo za Biznis i finansije sa direktorom JKP “Gradske pijace”, mr Draganom Pušarom.
BiF: Da li Beograd ima dovoljno pijaca i da li se one po čistoći, izgledu i ponudi robe uklapaju u evropske standarde?
Dragan Pušara: Beograd ima 33 pijace kojima mi gazdujemo, više od hiljadu poslovnih objekata i 11 hiljada tezgi i smatramo da ovi kapaciteti zadovoljavaju potrebe grada. Namera nam je da se modernizacijom poslovanja približimo i izjednačimo sa evropskim standardima, pa smo po uzoru na evropske metropole pokrenuli niz projekata i aktivnosti koje vode tom cilju: izgradnja veletržnice će podstaći poljoprivrednu proizvodnju i sniziti cene proizvoda; uvođenje identifikacionih tabli na tezgama u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede će omogućiti da kupci budu informisani o poreklu robe, a prodavci zaštićeni od nelojalne konkurencije; preuređenje centralnih gradskih pijaca po konceptu pijaca-trgova treba ne samo da unapredi uslove poslovanja preko dana – lakšim održavanjem higijene, bolje regulisanim saobraćajem itd., već i da obogati turističku ponudu Beograda novim sadržajima koji će se organizovati nakon završetka radnog vremena pijaca. Uvođenjem ovih novina želimo da poboljšamo sve aspekte rada pijaca uz očuvanje njihovih kapaciteta i tradicionalne uloge i da doprinesemo gradskom budžetu.
BiF: Koji su najveći problemi na beogradskim pijacama?
D. Pušara: Jedan od najprimetnijih problema je komunalni nered koji stvaraju ilegalni prodavci nudeći svoju robu na improvizovanim tezgama od kartonskih kutija ili iz automobila. A i kupci i prodavci najčešće upućuju primedbe upravo zbog komunalnog nereda koji narušava čistoću pijaca i stvara gužve. JKP „Gradske pijace“ je u saradnji sa komunalnim i trgovinskim inspektorima, policijom i JKP „Gradska čistoća“ pokrenulo redovnu akciju uklanjanja komunalnog nereda iako taj posao nije u našoj direktnoj nadležnosti. Na našoj Internet prezentaciji građani mogu da se informišu o radu pijaca, ali i da prijave probleme, predlože rešenja.
BiF: Da li se zna koliko je među prodavcima poljoprivrednih proizvođača, a koliko nakupaca i da li svi plaćaju istu cenu najma tezgi?
D. Pušara: Uvođenje identifikacionih tabli pružiće nam precizne podatke o tome koliko ima poljoprivrednih proizvođača, a koliko nakupaca na tezgama. Ne treba zaboraviti da su nakupci u suštini trgovci, i da trgovci imaju svoje mesto i ulogu u kupoprodajnom lancu. Nije nam cilj da ograničavamo broj preprodavaca, već da se obezbedi kvalitet, bezbednost i ispravnost svih namirnica, najbolja cena, ispunjavanje profesionalnih standarda, zakonito poslovanje, naplaćivanje poreza i taksi i čuvanje robe na adekvatan način. Cene najma tezgi razlikuju se u zavisnosti od toga da li pijaca na kojoj se nalazi spada u ekstra, prvu, drugu ili treću zonu, da li je tezga namenjena prodaji poljoprivredno-prehrambenih ili neprehrambenih proizvoda, da li je u pitanju proizvođač ili vlasnik samostalnih trgovinskih i zanatskih radnji, kao i od pijačnog reona u kome tezga nalazi. Na primer, za mesečnu rezervaciju tezge u drugom reonu pijace koja spada u drugu zonu, individualni poljoprivredni proizvođač izdvaja 555,00 dinara, a preduzetnik 694,00 dinara, dok je iznos dnevnog zakupa ovakvih tezgi 141,00 dinar.
BiF: Ako na tezgi piše “krompir iz Ivanjice” ili “futoški kupus” da li kupci mogu biti sigurni da je to tačno?
D. Pušara: Već pomenuta akcija postavljanja identifikacionih tabli ima za cilj da informiše kupce o poreklu proizvoda koje kupuju, što ide u korist poljoprivrednih proizvođača, posebno malih gazdinstava. Na tabli će biti istaknuto da li je prodavac proizvođač ili trgovac. Kod proizvođača na tablici će biti istaknuto šta je ove godine posejao na svojoj zemlji, a preprodavci će imati table sa natpisom trgovac. Poljoprivrednim proizvođačima neće biti zabranjeno da, sem svoje robe navedene na tabli, izlože i onu koju su na primer uzeli od komšije iz sela pa je poneli na pijacu, ali će kupci videti da je taj domaćin nije proizveo. To je moguće jer je od 2004. godine oformljen Registar gazdinstava u koji se upisuje posed i svake godine proizvođač je dužan da prijavi šta je posejao na toj zemlji. Upravo ti podaci će biti istaknuti na identifikacionim tablama na tezgama. Ova akcija se izvodi u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, postojaće sistem kontrole istinitosti informacijama na tablama i očekujemo da više neće biti malverzacija oko porekla robe. Time štitimo i prava kupaca da se informišu i prava prodavaca da se zaštite od nelojalne konkurencije. Prva pijaca na kojoj će se koristiti identifikacione table, kao pilot-projekat, biće pijaca Palilula i očekujemo da će se tehnički uslovi za to steći vrlo brzo, još ove jeseni.
BiF: Kako se i koliko često kontroliše kvalitet namirnica na beogradskim pijacama? Šta se dešava ako se pokaže da određena roba nije ispravna?
D. Pušara: Na beogradskim pijacama se prodaju zdrave i sigurne namirnice, a kontrola kvaliteta se vrši u skladu sa ugovorom o nadgledanju zdravstvene ispravnosti voća, povrća i mlečnih proizvoda koji smo potpisali sa Ministarstvom zdravlja. Iako sama kontrola ne spada u obaveze i dužnosti JKP „Gradske pijace“, planiramo da u narednom periodu potpišemo i ugovor o kontroli namirnica životinjskog porekla sa Veterinarskom inspekcijom. Kontrola kvaliteta i ispravnosti namirnica je redovna, u skladu sa internim planom inspekcije koji je poslovna tajna iz razumljivih razloga. U slučaju da se pronađe neispravan proizvod, prodavac će biti uklonjen sa mesta prodaje, a nadležni inspektor propisaće odgovarajuću meru. „Gradske pijace“ nameravaju da uvedu obuku za prodavce koja treba da ih osposobi da proizvode i prodaju što ispravniju, bezbedniju i kvalitetniju hranu.
BiF: Kada je planirana rekonstrukcija pijaca i koje će prve doći na red?
D. Pušara: Rekonstrukcija pijaca u naseljima će početi još ove godine. Krajem jeseni počećemo renoviranje pijace u Bloku 44, dok će objekti u ulici Jurija Gagarina biti uklonjeni. Đeram pijaca će biti preuređena sledeće godine, a preuređenja očekuju i pijace Senjak, Košutnjak i Vidikovac. Rekonstrukcija će obuhvatiti postavljanje nove tehničke opreme na pijacama, nove instalacije i postavljanje modernih nadstrešnica. Inače, prva pijaca koju ćemo rekonstruisati po konceptu pijaca-trgova, – po kome će se nakon završetka radnog vremena uklanjati tezge i prostor koristiti za kulturne i druge sadržaje – je Zemunska pijaca, jer tu već postoji trg i nisu potrebna velika ulaganja. Novi koncept pijaca-trgova koji uvodimo u Beograd odnosi se na one pijace čija okolina i fasade koje ih okružuju to dozvoljavaju. Ovo je rešenje kojim se pijace ostavljaju u punom kapacitetu, a sa druge strane, Gradu Beogradu, kao osnivaču Pijaca, prepuštaju se centralni gradski trgovi posle radnog vremena pijace. U, stvari pijace su i nastale na trgovima, tako da je ovaj novi koncept, zapravo – stari. Beograd je jedini grad koji je u centralnom gradskom jezgru zadržao fiksne gvozdene tezge, zabetonirane na mestu na kojima bi mogli biti najlepši gradski trgovi. Prednosti i izvodljivost ovog koncepta pokazaćemo na Zemunskoj pijaci, a kod koje je ilustrativno upravo to što se nalazi na mestu koje nosi naziv “Veliki Trg“. Napominjem da će sadržaji i funkcije pijace u prepodnevnim satima biti nepromenjeni i da će građani kao i do sada na pijacama nalaziti sve što im je potrebno. Pored pomenute Zemunske pijace, projektom je predviđena i rekonstrukcija Kalenićeve, Bajlonijeve i Palilulske pijace za šta je bio raspisan konkurs i od kojih su odabrana najbolja rešenja, a delom i na osnovu glasova Beograđana koji su posetili naš sajt. Više od tri četvrtine građana koji su popunili anketu podržalo je koncept pijaca-trgova i time nas podstaklo da sa još većom energijom nastavimo ovaj i druge započete projekte.
BiF: Da li je moguće da se ponuda na pijacama obogati i nekim nestandardnim namirnicama (tropsko voće, egzotični začini, retke biljke) koje nisu tako često tražene ili nisu specifične za naše područje, ali bi svakako imale svoje kupce?
D. Pušara: Očekujemo da će izgradnja veletržnice doprineti da se u prodaji na pijacama nađu i namirnice koje ne spadaju u standardnu ponudu. Veletržnica, mesto na kom bi bila koncentrisana trgovina pijačnim proizvodima na veliko, biće izgrađena na površini od preko 20 hektara na mestu sadašnje Kvantaške pijace, u blizini autoputa Beograd – Zagreb i Unutrašnjeg magistralnog poluprstena. Beograd će tako dobiti najveći distributivni centar na Balkanu. To jeste prioritet za nas jer će izgradnja veletržnice podstaći poljoprivrednu proizvodnju, sniziti cene, doneti nova radna mesta, obezbediti priliv direktnih stranih investicija, uticati na smanjenje saobraćajne gužve, obezbediti maksimalan kvalitet čuvanja samih proizvoda i, kako očekujemo, stimulisati izvoz domaćeg voća i povrća, ali i uvoz i prodaju namirnica kojih sada nema na pijačnim tezgama. Najveća tržnica u Beogradu trebalo bi da služi kao prostor za istovar i skladištenje robe, koja će se potom malim dostavnim vozilima isporučivati do svih pijaca u gradu, pa neće biti potrebe za dolazak velikih kamiona u grad.
Sanja Vasiljević
broj 60, oktobar 2009.
Promene u domaćoj regulativi svedoče da se, nakon skoka cena hrane na svetskom tržištu, i u Srbiji pažljivije analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Međutim, i dalje su evidentni propusti u upravljanju strateškim resursima, koji nas na duži rok mogu koštati mnogo više od trenutno stečene koristi.
Iako se u domaćoj javnosti u poslednje vreme sve više govori o problemu prenamene poljoprivrednog u građevinsko zemljište, „jedini konkretniji zvanični podatak do koga se može doći, i to samo u štampi, je da je u proteklih 17 godina u Srbiji oko 200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno u građevinsko“, kaže Dušan Vasiljević, šef tima za pravne reforme USAID programa „Podsticaj ekonomskom razvoju opština“. Takav trend se beleži i u svetu, a razlozi su u migracijma stanovništva i širenju urbanih na račun ruralnih sredina, te u nedostatku lokacija za infrastrukturu i aktivnosti koje su neophodne za gradski razvoj. Manjak adekvatnih građevinskih lokacija posledica je i odumiranja čitavih gradskih zona, usled prestanka rada pojedinih industrijskih postrojenja. U razvijenim zemljama osmišljene su strategije za njihovo ponovno transformisanje u funkcionalne celine, dok u Srbiji još nije sačinjen ni registar „braunfild“ zona. Drugi aspekt je da uporedo sa rastom privredne aktivnosti raste i potraga za lokacijama koje prate najvažnije putne pravce. „Ono što je veoma uočljiv trend u Srbiji je da vrednosti lokacija uz autoputeve dostižu astronomske cifre. Pominju se iznosi i od milion evra po hektaru, a dobio sam i informaciju čiju verodostojnost, međutim, nisam uspeo da proverim, da je u jednom slučaju cena za hektar bila čak 2,5 miliona evra. I zbog toga imamo tako izražen trend pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište“.
No, nakon skoka cena hrane na svetskom tržištu ovakav trend je donekle zaustavljen, pa se i u Srbiji sa više pažnje analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište po održivi razvoj cele zemlje, ocenjuje Vasiljević. Na žalost, kod nas ne postoje adekvatna istraživanja na tu temu, ali je u javnosti sve više prisutna svest da je reč o ograničenom resursu, pogotovo što u slučaju preimenovanja poljoprivrednog u građevinsko zemljište gotovo da ne postoji mogućnost povratne konverzije. Promene u razmišljanju ogledaju se i u zakonodavnoj aktivnosti, pa novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu pravi razliku u odnosu na kvalitet poljoprivrednog zemljišta, kao osnovnog parametra za procenu da li je određeno zemljište strateški resurs pa time zahteva i poseban tretman. Kao značajnu promenu naš sagovornik ističe i sledeće: „U skladu sa prethodnim Zakonom u poljoprivrednom zemljištu u slučaju njegovog preimenovanja u građevisnko zemljište plaćala se naknada u iznosu do makismum 50% vrednosti poljoprivrednog zemljišta kome se menja namena. Treba imati u vidu da kada se procenjuje vrednost zemljišta, ona je u slučaju poljoprivrednog verovatno nekoliko desetina, a u pojedinim slučajevima i stotinu puta manja u odnosu na vrednost građevinskog zemljišta. U novom Zakonu o pljoprivrednom zemljištu se kaže da je osnovica za procenu vrednost građevinskog a ne poljoprivrednog zemljišta i sada je iznos naknade 20% od vrednosti građevinskog zemljišta. Nominalno, procenat je smanjen, međutim očekujem da će iznos koji će se plaćati biti višestruko veći. I možda će donekle destimulisati tendenciju konverzije“. Sa druge strane, s obzirom da su tako stečeni javni prihodi isključivo namenjeni za realizaciju godišnjih programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, potencijalno uvećanje finansijskih sredstava je takođe veoma značajno za efikasnije korišćenje preostalog fonda poljoprivrednog zemljišta.
Pored sistemskog, na ovu problematiku utiču i drugi zakoni, poput Zakona o porezu na imovinu, čije promene treba da obezbede adekvatnije oporezivanje građevinskog zemljišta. Osnovna tendencija je da se porez plaća i na osnovu vrednosti samog zemljišta a ne gotovo isključivo na osnovu toga šta se trenutno na njemu nalazi, a koja bi se određivala pre svega u odnosu na lokaciju, infrastrukturnu opremljenost i određenja u planskim dokumentima kakav objekat na njemu može da se izgradi. Takođe, ističe Vasiljević, „dozvola za lokaciju neće moći da se izda dok se ne plati naknada za konverziju poljoprivrednog u građevinsko zemljište ukoliko je do nje došlo. Ono što je podjednako važno je da se najveći deo tih odluka donosi u fazi donošenja planskih akata, pre svega onih u nadležnosti lokalne samouprave o eventualnom proširenju gradskih zona na račun poljoprivrednog zemljišta. Istovremeno, republički organi koji imaju pravo kontrole tih dokumenata, mogu da reaguju već u ovoj fazi ako procenjuju da je odluka loklanih vlasti neopravdana. Čini mi se da sistem ima određene mehanizme koji bi trebalo da doprinesu da ova tendencija bude racionalnija“.
Na pitanje koje su, pak, ključne manjkavosti sistema koje mogu biti zloupotrebljene, naš sagovrnik kaže da prvenstveno treba gledati koji su to izvori velikog profita. „Jedan od njih je samo pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko. Drugi je određenje namene građevinskog zemljišta. Kada je namenjeno za gradnju industrijskih objekate nema tako veliku cenu kao kada se na njemu planira izgradnja stambeno-poslovnih objekata, a ni u potonjem slučaju nije ista situacija da li je u pitanju porodična gradnja, ili izgradnja solitera. Dakle, samim donošenjem planskih dokumenata vrednost zemljišta se menja često desetostruko, a do promene vrednosti dolazi na osnovu jednog akta javnog organa. S druge strane, javni sektor nema nikakve koristi od toga što je neko zemljište rezonirano iz recimo industrijskog u stambeno poslovnu zonu, a to je dovelo do povećanja vrednosti tog zemljišta za deset, dvadest, pa i više puta“. Stoga za Srbiju mogu biti veoma korisna neka rešenja iz međunarodne pravne prakse, kao što je institucija planske rente. Reč je o obavezi investitora, odnosno vlasnika zemljišta da ukoliko želi ili je već počeo da gradi poslovno-stambeni objekat na građevinskom zemljištu koje je imalo druge namene, mora da plati iznos koji je često i „do 50% razlike u vrednosti tog zemljišta pre i nakon što mu je promenjena namena. Mislim da je to jedno od rešenja o kojima treba razmišljati u Srbiji, kako bismo bolje zaštitili javni interes i smanjili prostor za spekulaciju zemljištem: da dobro obavešteni ili dobro povezani pojedinci mogu da kupuju zemljište u onim zonama za koje oni znaju, ali ne i šira javnost da će im se promeniti namena i time zemljište koje kupe postati višestruko vrednije. Drugi vid zloupotrebe je da se prvo kupi zemljište, a potom vrši pritisak da mu se promeni namena“.
Navedeni primeri samo su deo ključnog problema, a to je način na koji se u Srbiji upravlja značajnim resursima. U domaćoj praksi javnog sektora je evidentan nedostatak kulture da se odluke o tome donose na osnovu činjenica šta neka investicija donosi, ali i koliko košta i može li imati posledice koje će dugoročno biti veće od trenutno stečene koristi. Zakoni ne mogu sve da urede, pa je tim pre od značaja da „lokalne skupštine kao izvorni predstavnici lokalne samouprave i građana zahtevaju da se za svaku značajniju investiciju napravi precizna analiza o tome šta lokalna zajednica dobija, a šta eventualno gubi. U toj kalkulaciji, pored finansijskog intersa, moraju se uvažiti i svi drugi segmenti koji su od ključnog značaja za održivi razvoj zajednice“, zaključuje Vasiljević.
Zorica Žarković
broj 60, oktobar 2009.
Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.
Zašto je za domaćeg potrošača važan podatak da od 30.000 tona kupine, koliko je otkupljeno 2007. godine, polovina još stoji u hladnjačama? Ili vest o tome da su nedavno šleperi sa 120 tona šljive namenjene ruskom tržištu četiri dana čekali na sertifikat o fitopatološkoj ispravnosti voća za čije izdavanje je nadležna samo jedna laboratorija u Srbiji, a bez koga roba ne može da pređe rusku granicu? Ili, pak, preporuke stručnjaka da bi domaći proizvođači voća trebalo što pre da uvedu “global gap“ standard, koji je ekvivalentan HACCP standardu u prehrambenoj industriji? Zato što problemi koje Srbija ima u izvozu poljoprivrednih proizvoda zbog količina koje je u stanju da proizvede, njihove cene i posebno kvaliteta koji odstupa od propisanih standarda zemalja uvoznica, govore i o tome šta se nudi domaćem potrošaču. Te poruke mogu da budu vrlo eksplicitne, kao kod već pomenutih šljiva, koje su prošle godine Rusi vratili sa obrazloženjem da su lošeg kvaliteta, neujednačenih plodova i crvljive. Nedavno potpisivanje memoranduma sa Ruskom Federacijom o uslovima izvoza voća na ovo tržište samo je ozvaničilo ono sa čim su se domaći izvoznici već suočili: da Rusija više ne prihvata iz Srbije sve što nije moglo da se plasira na tržište EU. Naprotiv, neki njeni standardi o zdravstvenoj ispravnosti i kvalitetu proizvoda su rigoroznji od evropskih, ukazuje Goran Delibašić, docent na katedri za fitopatologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
Primer Rusije višestruko je poučan za Srbiju. Pre svega, da nepostojanje carinskih barijera proizvođačima u Srbiji ne garatuje „izvozni raj“, te da one vancarinske, vezane za standarde kvaliteta mogu biti daleko veći problem. Drugo, taj problem očigledno više nemamo samo sa zapadnim tržištima, čije „treniranje strogoće“ u poštovanju standrada smo skloni da tumačimo isključivo kao perfidnost najbobogatih da zaštite sopstvene ekonomske interese od ovdašnje konkurencije. Treće, za razliku od nas koji o standardima uglavnom govorimo kao o ceni koju moramo da platimo ne bi li se konačno domogli članstva u EU, Rusija je to očigledno uradila zbog sebe. Ili, kako ocenjuje Delibašić, „članstvo u EU nije naš cilj radi pukog članstva, ono treba da bude posledica standarda koje smo dostigli, da bi to članstvo sutra bilo adekvatno“. Pogotovo kada je u piatnju kvalitet poljoprivrednih proizvoda koji direktno utiče na zdravlje stanovništva. Oni koji su o tome razmišljali više od nas uveli su standarde i da bi umanjili rizike koje neminovno nose globalna trgovina i transport, ali i razvoj novih generacija pesticida. U Srbiji, međutim, „individualni poljoprivredni proizvođač može da kupi širok spektar opasnih materija i da ih upotrebljava na gazdinstvu ili pusti u promet na velikom broju mesta bez ikakve kontrole“. Šteta koju trpe potrošači posledica je nedostatka znanja, ali i zloupotrebe propusta u sistemu kontrole, koje mešetari koriste kako bi na maksimalnom snižavanju troškova ostvarili brzu i veliku zaradu. U tome ih ohrabruje i praksa „da kod nas nema velikih posledica po proizvođača kada se ispostavi da roba nije odgovarajućeg kvaliteta, pa ispada da je isplativije platiti kaznu, nego ulagati u kvalitet“. Ali, napominje naš sagovornik, kažnjavanja je finale a ne početak ovog problema.
Početak je, naravno, u regulativi o čijim nedostacima rečito govore i primeri nekih svetski poznatih robnih marki, pod čijim imenom se na ovdašnje tržište mogu plasirati proizvodi lošijeg kvaliteta a da se time ne krše naši zakoni i standardi. Evidentno je da oni moraju da se usaglase sa evropskim direktivama, ali puko prepisivanje neće rešiti sistemske probleme koje imamo. „Na primer“, navodi Delibašić, „kod nas nije potpuno jasno šta se unutar poslova standardizacije može, a šta mora uraditi, kao ni šta je hitno a šta može da sačeka“. Stoga, da bi novi zakoni mogli i da se primenjuju, neophodno je da se precizno utvrdi procedura standardizacije i odgovarajuća institucionalna organizacija. Podjednako važan uslov je da se obezbede i kvalifikovani kadrovi – od nadležnih institucija do samih poljoprivrednih proizvođača, jer zahtevi koje nameće savremena poljoprivredna proizvodnja iziskuju visoku stručnost i raznovrsna znanja. Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.
Logičan potez u tom pravcu je zahtev države da se poljoprivredna gazdinstva registruju, što je dobro i za proizvođače: „Problem je što u Srbiji ima mnogo malih, rascepkanih poljoprivrednih gazdinstava na kojima se radi ispod svakog standarda. Registrovani proizvođači imaju mogućnost da se udruže, a kakve su koristi od toga svedoči i primer Južnog Tirola, koji je danas jedan od vodećih centara za proizvodnju jabuka i jabučastog voća. Oni su takođe imali problem ekstenzivne proizvodnje, ali su udruživanjem malih istorodnih proizvođača ostvarili višestruke ciljeve: od ekonomski isplativije proizvodnje na većim površinama i mogućnosti da pod povoljnijim uslovima nabavljaju savremene tehnologije, do pozicije da utiču na formiranje cena na tržištu. A krajnji rezultat je podizanje kvaliteta proizvoda. Sa druge strane, registrovana proizvodnja podleže kontroli nadležnih institucija, što znači da za svaki proizvod mora da se dobije sertifikat, a to vodi ka većoj sigurnosti potrošača“.
Da bi proces kontrole bio efikasan a izdati sertifikati imali kredibilitet, nephodno je da se formira nacionalna laboratorija, kao nezavisna stručna institucija za kontrolisanje kvaliteta poljoprivrednih proizvoda i mreža regionalnih i lokalnih laboratorija, zavoda i stanica na terenu čiji rad bi bio pod njenom kontrolom. Tako uspostavljen sistem bi obezbedio da se kontrola kvaliteta – od sastava zemljišta do postupka sa uklanjanjem opasnog otpada na gazdinstvima vrši prema unapred određenoj, visokopouzdanoj metodologiji, u strogo propisanim uslovima i uz odgovarajuću opremu. Krajnji rezultat bi bio da sertifikat nacionalne laboratorije garantuje potrošaču da je „određeni poljoprivredni proizvod bilo koje vrste, po svom sastavu i kvalitetu zaista odgovara onome što je navedeno u deklaraciji“.
Međutim, navedeni koncept ne može da funkcioniše bez stručnjaka na svim nivoima, uključujući i poljoprivredne apoteke. „Da bi proizvođač znao kako da tretira useve, koje sredstvo i na koji način da upotrebi mora da ga uputi stručnjak. Taj stručnjak preuzima odgovornost za zaštitu. Time se smanjuje opasnost od zagađenja nastalog nekontrolisanom upotrebom pesticida, ali i od nepropisnog odlaganja i reciklaže njihove ambalaže“. Nedostajući kadrovi mogu da se iškoluju u Srbiji, ali je mnogo veći problem kako podstaći stručnjake u ovoj oblasti da svoje znanje ulože u rad na gazdinstvima, posebno u ekonomski nerazvijenim regionima, kojima nedostaju elementarni infrastrukturni kapaciteti. To je već problem politike regionalnog razvoja i određivanja prioriteta u razvoju domaće poljoprivrede. Po mišljenju Delibašića, s obzirom na uslove u Srbiji proizvodnja organske hrane, barem u dogledno vreme ne može biti naša komparativna prednost, već je prevashodni cilj razvoj organizovane poljoprivredne proizvodnje koja će biti kvalitetno kontrolisana.
Zorica Žarković
broj 60, oktobar 2009.
Život u seoskom zapećku koji obuhvata 85% teritorije Srbije i 55% ukupnog stanovništva generalno je loš, ali je daleko podnošljiviji na severu zemlje u odnosu na zapadnu, a posebno jugoistočnu Srbiju koje su svedene na status „seoskih Pepeljuga“.
Srbija beleži dugu tradiciju promašaja u politici regionalnog i ruralnog razvoja, u kome je dominacija sektorskih nad strukturnim i prostornim kriterijumima dovela do neracionalnog regionalnog rasporeda privrede i stanovništva i do velike polarizacije u nivou razvijenosti između pojedinih područja, opština i ruralnog prostora u njihovom okruženju. U takvoj razvojnoj viziji selo je, budući „uvek tretirano kao problem, a retko ili nikad kao resurs“ saterano u zapećak ekonomskog razvoja, ocenjuje se u publikaciji „Mala ruralna domaćinstva u Srbiji i ruralna nepoljoprivredna ekonomija“, koja je rađena za potrebe Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji, a čiji je autor profesor beogradskog Poljoprivrednog fakulteta Natalija Bogdanov. No, kako pokazuje studija, i život u seoskom zapećku koji obuhvata 85% teritorije Srbije i 55% ukupnog stanovništva, manje je loš na severu Srbije, dok je u zapadnoj, a posebno jugoistočnoj Srbiji sveden na status „seoskih Pepeljuga“.
Regionalne razlike i specifičnosti reprezentuju tri ruralna regiona: Ravničarski region, Region velikih privrednih centara i Brdsko-planinski region. Ravničarski region čine Vojvodina i Mačva, i mada je po svojim gemorfološkim karakteristikama i prirodnim potencijalima najhomogeniji, karakterišu ga sve veće razlike u privrednoj razvijenosti Bačke, Srema i Mačve u poređenju sa Banatom. U ovom regionu živi 1,554 miliona stanovnika, ili 37% ruralne populacije Srbije. Velika investiciona i privredna aktivnost, dobra infrastruktura i povezanost sa Novim Sadom i Beogradom doprineli su da region privlači mlađu radnu snagu iz drugih područja, te je i indeks starenja stanovništva najpovoljniji u odnosu na druge ruralne regione, kao i obrazovna struktura stanovništva starijeg od 15 godina. Iako je, usled toga, zaposlenost u tercijalnom sektoru visoka, oko trećine zaposlenog stanovništva i dalje radi u poljoprivredi.
Kao privredno najrazvijenije ruralno područje u Srbiji, region učestvuje sa 20% u ukupnom društvenom proizvodu Srbije i sa 50% u društvenom proizvodu ruralnih područja, dok je ostvareni DP po stanovniku za 31% veći u odnosu na druga ruralna područja. Najznačajnije delatnosti u sekundarnom sektoru su proizvodnja hrane, nafte i gasa, hemijska i tekstilna industrija, proizvodnja mašina i uređaja, kao i proizvodnja pića, u kojima posluje više od dve trećine ukupnog broja preduzeća i egzistenciju obezbeđuje 65% zaposlenih. O bogatim zemljišnim potencijalima govori podatak da poljoprivredno zemljište zauzima više od 83% ukupnog prostora, a povoljan odnos radne snage i osnovnog kapitala obezbeđuje visoku produktivnost. Oko 65% oraničnih površina koristi se za proizvodnju žita, blizu 85% ukupnih površina je pod industrijskim biljem, dok proizvodnja povrća zauzima manje od 5% oraničnih površina regiona, što, međutim, čini čak četvrtinu površina zasejanih povrćem u Srbiji. S obzirom na značajnu proizvodnju žita, region je najveći proizvođač svinja i živine.
Međutim, u poslednje dve decenije veoma je izražen trend polarizacije gazdinstava prema veličini poseda, usled privatizacije velikih agrokombinata i promena u starosnoj i socioekonomskoj strukturi članova gazdinstava. Gazdinstva veličine do 3 ha čine čak 66% ukupnog broja gazdinstava, dok sa druge strane, gazdinstva veličine preko 10 ha zauzimaju 30% poljoprivrednih površina regiona, a oko trećine gazdinstava u Srbiji čija veličina prelazi 10h, takođe se nalaze u ovom regionu.
Sasvim drugačija situacija je u Regionu velikih privrednih centara sa okolinom, koji obuhvata delove centralne Srbije, Šumadiju, deo Mačve i Stiga. Na ovom području značajan broj gazdinstava je manji od 3h, dok je zastupljenost gazdinstava veličine preko 10 h izrazito mala. U poređenju sa Vojvodinom ovaj region karakteriše i veći broj mešovitih gazdinstava i manje nepoljoprivrednih domaćinstava. Na ovoj teritoriji živi 15% ukupne populacije u Srbiji i mada je prosečna gustina naseljenosti povoljnija nego u drugim ruralnim područjima, problem je u visokoj stopi starenja stanovništva. Zastupljenost primarne proizvodnje (32,68%) je manja u odnosu na druga ruralna područja centralne Srbije, a od ukupnog broja seoskog stanovništva u Srbiji koje radi u sektoru usluga, čak 28% živi u ovom regionu.
Region formira 10% društvenog proizvoda Srbije, odnosno četvrtinu DP ruralnih područja, dok je ostvareni DP po stanovniku za 30% manji od nacionalnog proseka. Najznačajnija delatnost primarnog sektora je poljoprivreda, u kojoj dominira proizvodnja povrća, voća i stočarstvo, dok su u sekundarnom sektoru vodeće hemijska i prehrambena industrija, proizvodnja mašina i tekstilna industrija. Područja koja se nalaze na raskrsnici velikih magistralnih pravaca i imaju mlađu edukovanu radnu snagu beleže značajniju investicionu aktivnost i ekonomski rast u odnosu na ostatak regiona, pa je otuda i jedna od karakteristika visoka zastupljenost usluga u ukupnoj privrednoj strukturi regiona i njihovo značajno učešće (28%) u DP tercijalnog sektora ruralnih područja.
Poljoprivredne površine zauzimaju 64% ukupne teritorije i mada je odnos radne snage i osnovnog kapitala nepovoljniji nego u Vojvodini, produktivnost je viša u odnosu na druga ruralna područja centralne Srbije. Oko 60% oraničnih površina koristi se za proizvodnju žita, koje se, međutim, gotovo u celosti koristi za ishranu stoke, budući da se 24% ukupne proizvodnje goveda i čak 30% proizvodnje ovaca u Srbiji odvija u ovom regionu. Stočarstvom se bave i manja gazdinstva, za koja je prihod od prodaje mleka osnovni ili jedini redovan prihod domaćinstva. Tradicionalno, značajan deo prihoda ostvaruje se od proizvodnje voća i grožđa, s obzirom da je u ukupnoj površini pod voćnjacima i vinogradima u Srbiji ovaj region zastupljen sa 30%. I prehrambena industrija je dobro razvijena, u čijoj strukturi dominiraju klanice, fabrike za preradu voća i povrća, mlinovi i mlekare.
Najlošije stanje je u Brdsko-planinskom regionu koji obuhvata prostor istočne, južne i zapadne Srbije i sa 42% ukupne teritorije Srbije predstavlja najveći ruralni region, a koji generalno karakterišu zapušteni zemljišni potencijali, nedostatak radne snage, neorganizovano tržište i nedostatak adekvatnih ruralnih servisa. Na ovom području živi 20% populacije Srbije, ali je prosečna gustina naseljenosti najniža u odnosu na druga ruralna područja. Svaki treći odrasli stanovnik nema potpuno osnovno obrazovanje, stopa zaposlenosti je najnepovoljnija u zemlji, a više od 35% zaposlenog stanovništva radi u primarnom sektoru, pre svega u poljoprivredi i rudarstvu. Ostvareni društveni proizvod po stanovniku iznosi svega 53% nacionalnog DP, a s obzirom na visoku zastupljenost primarnog sektora, ovaj region formira blizu 19% DP primarnog sektora Srbije. Međutim, u nacionalnom društvenom proizvodu sekundarnog sektora region je zastupljen sa samo 10%, što je izuzetno mali udeo s obzirom na prostor koji ovo područje obuhvata. Privredna struktura bazirana je na iscrpljivanju prirodnih bogatstava i proizvodnji sirovina, pa su vodeće industrijske grane proizvodnja i snabdevanje električnom energijom, gasom i vodom.
Poljoprivredne površine čine 55% ukupne teritorije, što je mnogo manje u odnosu na druga ruralna područja, a niža je i produktivnost usled skromnih ulaganja i opremljenosti gazdinstava. Specifičnost ovog regiona je visok procenat neiskorišćenog zemljišta, posebno u jugoistočnom delu, a razlozi su u nepovoljnoj starosnoj strukturi stanovništva, nedostatku adekvatne mehanizacije, nedostupnosti parcela i lošeg kvaliteta zemljišta. Pored žita, značajnije se proizvodi povrće i maline u čijem uzgajanju prednjači Zlatiborski okrug, koji odstupa od proseka regiona i po uzgajanju goveda, a sa Raškim okrugom spada i u najveće uzgajivače ovaca u zemlji. Iako region ima najveći turistički potencijal u Srbiji, gde pojedine destinacije poput Zlatibora, Kopaonika, Vrnjačke Banje ili Guče apsorbuju preko 60% prometa nacionalnog turizma, nerešeni infrastrukturni problemi, koji su posebno izraženi na jugoistoku Srbije, uslovljavaju neprekidno demografsko pražnjenje regiona, njegovu ekonomsku marginalizaciju i naglašeno ruralno siromaštvo.
Zorica Žarković
broj 60, oktobar 2009.
Uskršnji praznici su došli, kao i jedinstvena prilika da se pobegne iz monotonije, pa makar i na tri dana, u jedan od najlepših gradova na svetu. Većina domaćih turističkih agencija nudi izlete do Venecije po veoma pristupačnim cenama. Razlozi za takvu „jeftinoću“ leže pre svega u kvalitetu smeštaja, ali i dogovorenom itinereru…
Put kroz pola bivše Jugoslavije prešli smo noću, vozeći se modernim, ali izuzetno neudobnim dabldekerom. Zahvaljujući (pre)sporoj vožnji i nekoliko pogrešnih skretanja, trebalo nam je nešto duže od 12 sati da dođemo do mesta Punto Sabione, odakle brodski prevoz, popularni vaporeto, saobraća do pristaništa kod Duždeve palate. Kad smo se konačno iskrcali na stari, uglačani pločnik prenatrpan turistima raznih boja, umor i sve nedaće bile su zaboravljene.
Za pravi doživljaj Venecije najbolje je odvojiti se od grupe i konvencionalnih, napamet naučenih rečenica turističkog vodiča i samostalno se upustiti u avanturu istraživanja lavirinta kanala i uzanih ulica. Prethodno se samo naoružajte mapom i odgovarajućom knjižicom, koje možete da nađete na svakom koraku.
Opšti utisak koji smo imali već nakon prvih nekoliko koraka je da će, ako Venecija ikada potone, to biti isključivo zbog mase okupljenih turista. Ipak, njih smo viđali sve manje, kako smo zalazili u senovite prolaze udaljavajući se od Trga svetog Marka.
Kada se jednom izdvojite iz gungule, zadivljenih uzdaha mnoštva turista i besomučnih škljocanja fotoaparata, počinjete da otkrivate svu fantastičnost i neobičnost „Kraljice Jadranskog mora“. Tajanstveni uski prolazi koji mame da ih istražite, mostovi ispod kojih promiču gondole sa raspevanim gondolijerima u mornarskim majicama i slamnatim šeširima, kućama čija ulazna vrata vode pravo u kanale sa vodom i raznobojnih prozora sa cvećem i obaveznim štrikom za sušenje veša.
Iako deluje nestvarno, u ovom gradu zaista žive ljudi, i to njih 60.000 u istorijskoj celini starog grada. Građani Venecije, koje prepoznajete po tome što u gradskom prevozu – brodu, ne stoje na palubi i ne škljocaju manično fotoaparatom u pokušaju da ovekoveče bukvalno sve što vide oko sebe (jer sve i jeste za pamćenje) već udobno sede i čitaju novine ili rade na svojim lap-topovima, deluju imuni na ovaj izvanredan grad.
Gradski prevoz ima 25 linija vodenih autobusa – vaporeta i funkcioniše na sledeći način – dok građani Venecije imaju, naravno, povlastice i markice, za turiste se nude sledeće varijante: jedna vožnja u trajanju od sat i po (6,5 evra), celodnevna karta (16,5 evra) i višednevne karte (najskuplja je sedmodnevna koja košta 47,5 evra). Iako smo uredno kupili svoju jednokratnu karticu, ubrzo smo otkrili da stvari stoje slično kao kod nas – jednom nema kontrolora, drugi put kontrolor ima pametnija posla nego da svima pregleda karte, pa smo vožnju GSP-om, na naše veliko zadovoljstvo, iskoristili više puta!
Pored vaporeta, postoji i mogućnost prevoza vodenim taksijem – što jeste efikasno, ali i skupo. Stanovnici Venecije, služe se i svoji privatnim čamcima, dok su kola ili bilo kakva motorna kopnena vozila nešto što sigurno nećete videti u Veneciji. Ovo je najveća urbana zona u Evropi u kojoj se (sasvim funkcionalno) živi bez automobila.
Poseban ugođaj, za koji treba izdvojiti znatno veću sumu novca, je romantična vožnja gondolom, obično za dvoje, mada nije retkost uočiti gondolu sa dva roditeljska para i buljukom sitne dece. Od iskusnijih turista saznali smo da gondolu nikad ne treba uzimati na velikim trgovima (jer je cena znatno veća), i da se sa gondolijerima treba cenjkati. Iako nismo vični tome, ipak smo bez mnogo truda uspeli da znatno snizimo cenu. Takođe, saznali smo da najviše od gondolijera zavisi kakva će biti vožnja i koliko će trajati.
Dobar gondolijer mora da poznaje odlično svoj grad (a po zakonu, mora biti rođeni Venecijanac), pa će vam, ako mu se dopadnete, oktriti neka mesta i informacije koje se ne mogu naći ni u jednom vodiču. Nije retkost da vas gondolijer počasti i nekom pesmom (za šta je, izgleda, ipak važno malo odrešiti „kesu“). Tokom naše tridesetominutne vožnje gondolom, videli smo kuću velikog zavodnika Kazanove, školu Marka Pola, najstariju sačuvanu kuću u Veneciji koja datira iz 12. veka, kao i neobičnu crkvu u koju se ulazi direktno iz vode – jedinu takvu u gradu koji ima više od 90 crkava.
Naravno, pored svih vodenih oblika transporta, nezamenljiv doživljaj predstavlja šetnja uskim ulicama i bezbrojnim trgovima. Ipak, i pored svog entuzijazma i uprkos udobnim patikama, ne možete u dva dana obići svih 455 mostova i videti svaki od 177 kanala.
Pažnju turista još posebno privlače poznate karnevalske maske, koje se mogu kupiti na svakom ćošku (sa rasponom cena od 5 do 25 evra) ili u specijalizovanim radnjama gde se prodaju prava umetnička dela sa cenama i do 1.000 evra. Iako ih vidite na hiljade, one plene svojom neobičnošću i unikatnošću, pa stičete utisak da niste videli ni dve iste. Ove godine čuveni karneval u Veneciji se održavao između 6. i 16. februara, a ako planirate put sledeće godine, a želite da vidite „maske u akciji“, posetite Veneciju u periodu od 26. februara i 8. marta.
Obavezno probajte italijansku kuhinju (posrazumeva se – što dalje od centra), a pogotovo sladolede i kolače. Ne očekujte mnogo od smeštaja koji nudi većina naših turističkih agencija – verovatno će vas odvesti u hotel niže kategorije, udaljen i do 50 km od Venecije. Ne sekirajte se zbog toga, dobro proučite linije prilično efikasnog lokalnog prevoza i pobegnite još koji dan u grad bajki.
Čitav grad podignut je na drvenoj konstrukciji, ugrađenoj u mnoštvo sprudova koji čine Venecijansku lagunu. Ispod vode, drvene grede su zaštićene od razarajućeg uticaja kiseonika, pa vremenom umesto da trule, njihova površina postaje okamenjena zahvaljujući mineralima iz vode.
Okamenjeno drvo koje stoji u osnovi velelepnih građevina poput Crkve Svetog Marka, Duždeve palate i Mosta Rialto, potiče iz šuma Slovenije (danas su to goleti Krasa), Like i Velebita. Pesnik Laza Kostić je u svojoj čuvenoj pesmi Santa Maria Della Salute opisao svoja osećanja vezana za seču šuma sa tih prostora i time ostavio u zadužbini naše književnosti istorijski podatak o temeljima na kojima počiva ovaj fantastični grad – „Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor… zar nije lepše nosit lepotu, svodova tvojih postati stub, zar nije lepše vekovat u te, Santa Maria della Salute“.
Pisci ovih redova su ljubitelji ove divne ljubavne pesme, pa je poseta pomenutoj crkvi bila obavezni deo itinerera. Impozantna spolja, crkva opčinjava i svojom unutrašnjošću. Za razliku od mnoštva drugih znamenitosti grada, muzeja i palata, ulaz u nju bio je besplatan i ispred nje se nisu protezali redovi turista.
Venecija je počela da tone tek tokom dvadesetog veka kada su probijani mnogi arteški bunari da bi se iz njih izvlačila voda za potrebe lokalne industrije. Proces tonjenja je usporen, a možda čak i zaustavljen kada je šezdesetih godina upotreba i bušenje ovih izvora zabranjena. Ipak, zbog čestih poplava uzrokovanih plimom, 2003. godine započet je projekat MOSE (Modulo Sperimentale Elettromeccanico) koji se zasniva na izgradnji 79 pontona, postavljenih na tri ulaza u lagunu, koji će sporadično, kada naiđe visoka plima, biti punjeni vazduhom i time sprečiti plavljenje grada. Ovaj projekat, koji bi trebalo da štiti Veneciju u budućih 100 godina, biće okončan 2011. godine.
Alternativni pristup, za koji mnogi smatraju da je neuporedivo bolji, jer će trajno rešiti problem tonjenja, je ideja da se grad bukvalno u celosti podigne, upumpavanjem vode u vodonepropusan sloj zemljišta ispod grada – tamo odakle je i postepeno uzimana izgradnjom arteških bunara. Nevolja sa ovim projektom je da će se, menjanjem nivoa plime, uništiti prirodna staništa nekih oblika života koja nastanjuju obale grada.
Lana i Marko Miladinović
broj 65, april 2010.
Predstavnici kompanije Google saopštili su početkom ove nedelje da su usluge kompanije ili blokirane ili do nekog stepena cenzurisane, u četvrtini zemalja u kojima Google posluje.
„Kina je najizraženiji slučaj, ali ne i jedini. Googleovi usluge – od pretraživača preko usluge Blogger do lokacije YouTube i servisa Google Docs – blokirane su u 25 od 100 zemalja u kojima poslujemo“, tvrdi Rejčel Vajtstoun, potpredsednica Googleovog odeljenja za globalne komunikacije i odnose sa javnošću.
„Pored toga, redovno dobijamo zahteve od vlada da onemogućimo pristup ili uklonimo određeni sadržaj,“ kaže Vajtstounova, dodajući da se Google zalaže da se opseg takvih zahteva smanji kada smatra da je zahtev „previše široko definisan“.
Google je stigao na naslovne stranice svetskih medija pre mesec dana, kada su rukovodioci kompanije odlučili da ugase cenzurisanu verziju svog pretraživača, razvijenog za kinesko tržište. Pošto nije postignut kompromis sa kineskom vladom, Google je u martu zatvorio svoju cenzurisanu Web lokaciju, preusmeravajući saobraćaj ka necenzurisanom pretraživaču u Hongkongu.
Kina već duže vreme ima jedan od najnaprednijih programa za kontrolu pristupa Internet sadržaju za lokalne korisnike. Kineski zakoni obavezuju davaoce Internet usluga da blokiraju ili uklanjaju nepoželjan sadržaj, pre svega pornografiju, ali i informacije vezane za ljudska prava i druge teme.
Međutim, Kina nije jedina zemlja koja želi da upravlja načinom na koji njeni građani pristupaju sadržaju na Internetu. Primera radi, Australija nastavlja sa planovima da blokira pristup Internet lokacijama koje sadrže materijal o seksualnom zlostavljanju dece i informacije koje se mogu iskoristiti kako bi se počinio zločin. Takva odluka je doneta zbog toga što nedavno testiranje blokiranja pristupa ka označenim Web lokacijama, nije usporilo pristup Internetu.
Protivnici odluke australijske vlade navode da blokirane lokacije sadrže veze ka lokacijama koje inače ne bi bile blokirane. Pored toga, korisnici mogu da zaobiđu ograničenja kako bi im pristupili, kao što su korisnici iz Kine mogli da zaobiđu cenzuru. (M.S.)
Izvor: Mikro.rs
Poljoprivreda je, uz vojnu industriju, jedina profitabilna grana domaće privrede. U prošloj godini ostvarila je 600 miliona dolara suficita u spoljnotrgovinskoj razmeni. Paradoksalno, ali u doba krize, barem nas je nebo pogledalo i dalo nam rodnu godinu. Pre svega zahvaljujući povoljnim klimatskim prilikama ove godine su skoro sve ratarske kulture imale veći prinos nego lane. Međutim, upravo zbog toga, i otkupne cene nekih kultura bile su manje nego što se očekivalo pa je to izazvalo nova negodovanja među proizvođačima.
Prema rečima premijera Mirka Cvetkovića, priveli smo kraju veoma uspešnu poljoprivrednu sezonu, iako ćemo njene konačne rezultate imati prilike da sagledamo tek krajem godine. Ministar poljoprivrede Saša Dragin, na nedavno održanoj konferenciji „Agrobiznis Srbije 2010“ saopštio je da srpska poljoprivreda u prvih sedam meseci 2009. godine ima pozitivan saldo u razmeni sa zemljama CEFTA sporazuma (350 miliona dolara) i sa EU (172 miliona dolara), uz ukupan suficit od 320 miliona dolara. Ministar Dragin dodao je i da će tek potpuna implementacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju našim poljoprivrednicima omogućiti slobodan pristup tržištu od oko 454 miliona potrošača.
| Uspešna godina
Ovogodišnji prinos kukuruza u Srbiji trebalo bi da bude oko 6,6 miliona tona, što je za 7,6 odsto više nego prošle godine. Ministarstvo poljoprivrede očekuje da prinos kukuruza, sa zasejanih 1,2 miliona hektara, u proseku bude 5,5 tona po hektaru. Prema izveštaju ministarstva potrebe Srbije za kukuruzom iznose 4,4 miliona tona, a raspoložive količine kururuza za izvoz mogle bi da budu oko dve miliona tona. Ukupne raspoložive količine kukuruza u Srbiji, uključujući i rezerve nakon ovogodišnje berbe biće 7,9 miliona tona. |
Učešće poljoprivredne proizvodnje u ukupnom BDP-u u Srbiji iznosi 11,7 odsto, po čemu smo vodeći među zemljama u regionu. Ipak, evropski prosek iznosi još uvek nedostižnih 27,9 odsto. Iako premijer naglašava da je razvoj poljoprivrede neophodan stub razvoja celokupne domaće ekonomije, teško će to postići samo lepim željama i, kako proizvođači smatraju, malim subvencijama. Dragin je najavio i Program razvoja od 2009. do 2011. godine koji uključuje investicione, tržišne i mere opšteg karaktera za unapređenje srpske poljoprivrede. Ministar je obećao i više investicionih ulaganja u agrar sledeće godine, prevashodno za potrebe nabavke semena, đubriva i dizela. Budžet ministarstva poljoprivrede za ovu godinu iznosio je 16 milijardi dinara.
Prema podacima sa internet stranice ministarstva, subvencionisane kratkoročne i dugoročne kredite do sada je preuzelo ukupno oko 4.600 poljoprivrednih proizvođača. U saradnji sa bankama ukupno je odobreno 14 miliona evra dugoročnih kredita za poljoprivredu. Oni se najčešće koriste za kupovinu kombajna, traktora i ostale neophodne mehanizacije ali i za izgradnju skladišta i proizvodnih pogona. S druge strane, istovremeno je isplaćeno oko 11,9 miliona evra kratkoročnih kredita, koji se najčešće podižu za nabavku đubriva, semena i za plaćanje radova na njivama.
Ministarstvo je prvog septembra isplatilo sve zahteve za subvencije od 12.000 dinara po hektaru za 2009. godinu, za repromaterijal za ratarsku i povrtarsku proizvodnju. To je prvi put od uvođenja subvencije po hektaru da su svi poljoprivrednici koji su podneli zahtev dobili svoja sredstva pre jesenje setve.
Druga strana medalje
Ove godine najviše su se žalili proizvođači duvana. Izmenama i dopunama zakona o duvanu od 1. januara 2008. godine proizvođači cigareta i drugih prerađevina od duvana oslobađaju se obaveze da godišnje proizvedu ili kupe domaći obrađeni duvan u količini od najmanje 50 odsto sopstvene godišnje proizvodnje. Od ove godine ukinute su i dosadašnje premije za duvan, pa su finansiranje proizvodnje u potpunosti preuzeli prerađivači duvana, uglavnom velike međunarodne kompanije prisutne kod nas.
Umesto dosadašnjeg premiranja, ministarstvo je kao privremenu meru objavila pravo na korišćenje dodatnih sredstava u iznosu od 20.000 dinara po hektaru prijavljene površine pod duvanom za 2008. godinu i upisane u registar za 2009. godinu. Međutim, na ovaj način su proizvođači duvana dobili tek oko 30 odsto sredstava koje su ostvarivali do sada, kroz uredbe o premiji za duvan koje su donošene u periodu od prethodnih osam godina. Ovo je dovelo do smanjenja ugovorenih površina pod duvanom u 2009. godini za skoro trećinu, što je uticalo na smanjenje proizvodnje na oko 7.400 tona svih sorti duvana. To je u odnosu na prošlogodišnji rod pad od oko 25 odsto.
U prvoj polovini 2009. godine uvezeno je oko 4.600 tona duvana u vrednosti od 21,4 miliona dolara, a očekuje se i dalje povećanje uvoza duvana, kao i povećanje negativnog salda u razmeni ovih proizvoda sa svetom. Podsetimo, optimističke prognoze pre samo nekoliko godina nagoveštavale su mogućnost izvoza domaćeg duvana. Prema Udruženju proizvođača duvana, preti nam skoro gašenje proizvodnje u Srbiji, umesto razvoja do potrebnih 20.000 tona, uz godišnje troškove od preko 100 miliona dolara. Šteta će biti i veća zbog nekorišćenja već izgrađenih kapaciteta i smanjenja zaposlenosti, posebno u ruralno siromašnom delu juga Srbije.
Kako to u praksi izgleda, pokušao je predstavnicima medija i resornog ministarstva na već pomenutoj konferenciji da objasni jedan od učesnika debate, mladi proizvođač duvana Nenad Umiljenović. Sa trideset godina i završenim poljoprivrednim fakultetom u Novom Sadu on je odlučio da se bavi duvanom jer je pre nekoliko godina izračunao da će mu se to najviše isplatiti. U međuvremenu je uzeo kredit u trajanju od deset godina i vrednosti od 120.000 evra za nabavku neophodne opreme. Sada su ukinute premije a velike kompanije, poput „Filipa Morisa“, su najavile smanjenje, pa čak i obustavu proizvodnje, uz neizbežno otpuštanje dela zaposlenih. „Kod nas prihod po kilogramu duvana iznosi 17 evro centi, što je malo u poređenju sa Hrvatskom, gde je oko jednog evra, ili Mađarske, gde iznosi skoro 3 evra. Da bi se duvan ispravno gajio, potrebno je imati i jednog radnika po hektaru zasađene površine, što znači da je radno mesto ove sezone izgubilo oko 1.200 radnika“, istakao je Umiljenović.
Svoje nezadovoljstvo su, kao i prethodnih godina, izražavali i proizvođači mleka i malinari, pa su mnoge gajbice i kantice iz protesta bile prosute po ulici. Proizvodnja mleka u Srbiji stagnira već dugo – godišnje se proizvede 1,6 milijardi litara mleka, što je dvostruko niže u odnosu na standarde evropskih farmera.
| Popis Popis poljoprivrede biće sproveden u novembru 2011. godine i njime će biti obuhvaćena sva poljoprivredna gazdinstva u Srbiji. Probno istraživanje, koje će omogućiti prilagođavanje upitnika i poboljšanje kvaliteta procesa prikupljanja podataka, obaviće se u decembru 2009. godine. Popisne aktivnosti uključiće 24 000 popisivača koji će posetiti sve poljoprivrednike radi prikupljanja informacija, i to na osnovu upitnika koji je usaglašen sa standardima kvaliteta koji važe u Evropskoj uniji. Preliminarni rezultati biće objavljeni 6 meseci nakon sprovođenja popisa. Tehnička podrška Republičkom zavodu za statistiku u pripremnoj fazi obezbeđena je kroz IPA projekat. |
Udruženje novinara koji prate poljoprivredna zbivanja „Agropress“ na svom sajtu najavljuje i skorašnje poskupljenje mesa, pošto su klanice u Srbiji počele da uvoze svinjsko meso iz zemalja EU da bi mogle da održe proizvodnju. Cena tovljenika u Srbiji povećana je i danas se kreće od 160 do 165 din po kilogramu bez PDV-a. Poređenja radi, trenutna cena u Italiji iznosi 1,30 evra po kilogramu. Klaničari negiraju da su jedini odgovorni za pad proizvodnje zbog niskih otkupnih cena koje su ponudili, već prebacuju krivicu na Vladu i nedostatak državnih podsticaja za priplodni materijal u svinjarstvu i tov junadi.
Da li je tu glavni problem što neko hoće hleba preko pogače, ili možda to što tog istog hleba ne bi bilo bez motike nije više ni toliko bitno. U svakom slučaju, posledice „nesporazuma“ na relaciji država-prerađivači-proizvođači opet najviše osećaju krajnji potrošači i njihovi novčanici.
| Indeksi poljoprivredne proizvodnje, 2008.
Lančani indeks (prethodna godina=100) Bazni indeks (1995=100) |
Marko Miladinović
broj 60, oktobar 2009.
Od munjevite brzine kojom je obnarodovana prodaja državnog paketa akcija Telekoma, jedino je više začudio broj interesenata spremnih da stanu u red za odbranu teze o neopravdanosti privatizacije ovog javnog preduzeća. Istina, deo njih ustao je protiv prodaje znajući nosioce ovog naprasno lansiranog projekta čiji minuli rad teško može sugerisati na valjaniju upotrebu prikupljenih sredstava od prvobitne privatizacije Telekoma iz 1997. godine.
Suočene sa rastućim problemom budžetskog deficita, vladajuće političke elite donele su tešku odluku da prodaju 40 odsto akcija državnog Telekoma, faktički jedine visokoprofitabilne kompanije koja se još uvek nalazi pod kontrolom države. Očekivana brzina kojom se sprovodi ova odluka očito govori o veličini dubioze u kojoj se javne finansije nalaze ali ne i, nažalost, o dostignutoj kritičnoj masi mišljenja u društvu da je neophodno što pre sprovesti reformu javnog sektora.
Nekakva anketa koja bi se sprovela po pitanju privatizacije (prodaje) državnog udela u Telekomu verovatno bi žestoko demantovala pristalice teze da se tržišna ekonomija zasnovana na privatnoj svojini uveliko primila u ovom društvu. Aktuelna finansijska kriza, podstaknuta raspirivanjem populizma, kako političara sa vlasti, tako i onih koji na nju pretenduju, stavila je državu na prvo mesto najpoželjnijih poslodavaca, dok se sam čin privatizacije poistovetio sa malverzacijama u ovom procesu (istina ne retkim) u zadnjih par godina. Stoga, broj onih koji su se žestoko nasrdili na samu pomisao prodaje telekomunikacione „zlatne koke“ mogao se donekle i predvideti ali svakako ne i raznovrsnost argumenata isticanih u prilog odbrane ove teze.
Najekstremniji zagovornici teze protiv prodaje Telekoma, kako je moglo biti očekivano, su sami sindikati, verovatno najviše svesni trenutne situacije koja vlada u tom preduzeću. Uprkos visokoj profitabilnosti ove kompanije i „metodom palca“ bi se mogao utvrditi značajan višak zaposlenih pristigao brojnim kanalima od kojih se mnogi ne mogu staviti u tržišni. Osim očekivanog smanjenja broja zaposlenih, promene ovakve vrste iziskivale bi i drugačije radne navike, povećanje produktivnosti i slično, što je svakako drugi ozbiljan argument da se ovi akteri pojave kao gromoglasni govornici u odbrani „opštih“ interesa.
Tik do njih su i populistički nastrojeni političari (ovaj put u opoziciji) kojima ovakva pozicija daje lagodan mandat za ubiranje političkih poena zagovaranjem sprečavanja rasprodaje, očuvanjem uspešnih kompanija u domaćem vlasništvu, uz poznat folklor već viđen u vremenima kojih se nerado sećamo. Jedini ozbiljan argument ove klase političara jeste navođenja motiva očekivane prodaje koji se verovatno može svesti na puku stisku aktuelnih vlastodržaca i njihovu nameru da relaksiraju finansijski položaj. Ali ta činjenica svakako ne može osporiti potrebu privatizacije javnih preduzeća (pa i Telekoma), uprkos tome što se baš kao takva olako može proturiti biračkim masama.
Rezultati Telekoma u milionima dinaraGodina Poslovni prihodi Neto dobit Osnovni kapital Aktiva |
Upravo, najviše povike protiv prodaje Telekoma, bilo je zasnovano na činjenici da će sredstva od prodaje Telekoma deliti ista (slična) ona vlast koja je proćerdala više milijardi evra pristiglih od prodaje Mobtela pre četiri godine i privatizacije koječega još. Isti scenario viđen je pri prodaji 49 odsto akcija Telekoma 1997. godine, što je najbolji argument da će svaka vlast koja sprovodi ovaj proces bez kontrole raditi to na istovetan način. Aktuelna kriza koja je ogolila ranije greške, kao i, čini se, nikad veći pritisak javnosti po tom pitanju, možda bi mogli ovaj put sredstva usmeriti u ispravnijem smeru, mada ova teza još uvek spada u rang optimističkih verovanja.
Protivnici prodaje Telekoma ističu i nonsens da se prodaje visokoprofitabilna kompanija koja državi donosi velike dobitke. Zagovornici ove teze previđaju neefikasnost i aljkavost države kada nastupa u ulozi preduzetnika, te prostu činjenicu da tekući odlični rezultati u znatnoj meri dolaze po inerciji od ranijeg monopolističkog položaja ove kompanije. Održivost ovakvih rezultata zahteva značajne investicije, jače inovacije i modernizacije svake vrste u ovoj dinamičnoj delatnosti, što bi se u ovakvoj konstelaciji snaga teško desilo.
Gubitak dividendi bez kojih država ostaje, u slučaju pronalaženja kredibilnog strateškog partnera, u velikoj meri bi nadomestio priliv poreza na dobit u narednim godinama, dok bi sama depolitizacija javnih preduzeća imala nemerljive efekte po pitanju demokratizacije društva. Kvalitet telekomunikacionih usluga bi mogao značajno biti popravljen, dok bi valjana regulacija tržišta, i očekivani strah od viših cena učinila bezrazložnim.
Ako bi se po strani stavili motivi prodaje (zašto baš sada?) te način korišćenja očekivanih sredstava (nekredibilnost političkih elita), jedina ozbiljna zamerka nosiocima ovog projekta jeste namera da se proda baš 40 odsto akcija Telekoma. Na ovaj način, direktno je favorizovan postojeći manjinski akcionar Telekoma, jedini koji može kupovinom ovih akcija faktički preuzeti i kontrolni paket i zasigurno preuzeti upravu nad kompanijom. Trapava objašnjenja političara da svako može kupiti 40 odsto akcija, pa kasnije od građana sticati dodatni udeo, osim dodvoravanja biračkoj masi, teško da mogu imati drugu upotrebu. Jer, zaista, svako može učestvovati na tenderu i kupiti značajan paket akcija (40 odsto) ali realnu cenu, pa možda i veću od nje, platiće samo onaj ko ovim činom kupovine stiče kontrolni paket akcija.
Pokazatelji ex-yu Telekoma sa podacima poslovanja za 2009. godinu (u mil. EUR)Telekom Prihodi Neto dobit Vrednost Većinski vlasnik |
Da država nije htela da drugi igrači budu destimulisani na ovaj način mogla je ponuditi na prodaju samo 25 odsto akcija, a tek u drugoj fazi sprovesti odlučujuću borbu za sticanje kontrolnog paketa akcija. Ili, pak, odmah prodati kontrolni paket akcija bez zadržavanja ikakvog manjinskog udela u ovoj kompaniji. Da je svih ovih godina nešto uradila po pitanju tržišta kapitala, država je mogla sprovesti i inicijalnu ponudu akcija ove kompanije koja bi (nalik iskustvima naših zapadnih suseda) imala višestrukih pozitivnih efekata.
Ovako ostaju samo nagađanja u vezi sa cenom koja će se dobiti za ovu kompaniju koja predstavlja ozbiljnog regionalnog igrača, ali koji je tu ekspanziju plaćao i velikim kreditima. Još uvek nisu dostupni zvanični finansijski izveštaji za proteklu godinu, ali je menadžment ove kompanije u nekoliko navrata istakao ostvarenje rekordne dobiti od 150 miliona evra te rasta prihoda od sedam procenata tokom 2009. godine. Ostaje da se vidi i konsolidovani rezultat cele grupacije (Telekom Srpske i crnogorski M:tel) a, pre svega, njena kreditna opterećenost po pitanju sprovedenih akvizicija.
Svakako, velika prednost prodajne strane jeste činjenica da je regionalno tržište u velikoj meri izdeljeno među multinacionalnim kompanijama, pa je domaći telekomunikacioni operater jedan od poslednjih većih targeta u okruženju. Ne računajući slovenački Telekom koji je neuspešno prodavan u osvit otpočinjanja svetske finansijske krize, ostale države su nacionalne telekomunikacije predale na upravu svetskim liderima u ovim poslovima.
Kakav će biti ishod prodaje paketa akcija Telekoma pokazaće vreme koje se neće protegnuti u daleki futur. Nužnost krpljenja javnih finansija kao nus-efekat doneće nam odavno željenu depolitizaciju javnih preduzeća. Ako uz ovaj proces, političke elite budu naviknute na transparentno i racionalno upravljanje dobijenih sredstava, građani bi mogli dobro profitirati iz ovog posla, ma koliko svoju pažnju koncentrisali isključivo na direktne efekte kao što je vrednost akcija Telekoma te kvalitet/cena usluge koju će koristiti.
Nenad Gujaničić
broj 65, april 2010.