Premda se tranzicione godine po definiciji vezuju za raznorazne poteškoće u ma kojoj delatnosti, čini se da je teško naći manju branšu sa većom koncentracijom problema nego što je berzansko poslovanje. Razvoj ove mlade delatnosti pratio je kontinuirani vapaj njenih poslenika za rešavanjem krucijalnih problema, koji su pre svega zbog centralizovane mogućnosti njihovog rešavanja, postali hronične anomalije ovog tržišta koje su gotovo stopirale njegov razvoj. Onda i ne čudi što godinu početka masovnog akcionarstva dočekuje iscrpljeno tržište koje se nalazi u jednoj od poslednjih faza odumiranja.
Jedna jedina nit koja prožima gotovo sve godine tranzicionog razvoja ovdašnjeg berzanskog tržišta jesu njegovi brojni nedostaci čiji su intenzitet i nivo ispoljavanja zavisili od trenutnih tržišnih uslova. Tako su oni bili gotovo neprimetni u godinama berzanske ekspanzije (2006-2007) da bi eskalacija globalne krize dovela do njihovog potpunog ogoljavanja. Svi nedostaci ovdašnje berze mogli bi se grubo podeliti u tri celine:
- nedostatak valjanog asortimana ponude na tržištu,
- problem nedovoljne i neadekvatne regulisanosti i
- skrajnutost tržišta u domaćem finansijskom sistemu.
Ponuda na nizbrdici
Začetak funkcionisanja svakog tržišta kapitala na početku tranzicije nosio je sa sobom gomilu problema koji su inherentni stvaranju novog sistema. Iako je Beogradska berza obnovila funkcionisanje početkom devedesetih godina prošlog veka, tek je postpetooktobarski period stvorio uslove za njen stvarni početak. U prvi mah, kao i sva ostala tranziciona berzanska tržišta, Beogradska berza je bila mesto na kojoj se odvijala reprivatizacija odnosno konsolidacija vlasništva već oformljenih akcionarskih društva pod formalnom kontrolom gomile sitnih akcionara. Uporedo, lansirane su obveznice državnog duga (obveznice stare devizne štednje) te su udarene osnove za stvaranje druge poluge na kojoj počiva tržište kapitala.
I dok su počeci bili sasvim zadovoljavajući, na nivou drugih zemalja koje su kasnije uspele razviti berzansko tržište, godine koje su usledile nisu donele ništa dobro po pitanju produbljavanja tržišta.
Nakon više od sedam godina od otpočinjanja trgovine akcijama iz procesa privatizacije, Beogradska berza i dalje predstavlja mesto na kojem nije uknjižena niti jedna inicijalna ponuda akcija, proces bez kojeg je nemoguće uspostaviti zdravo funkcionisanje tržišta. Nakon prve faze konsolidacije vlasništva u brojnim akcionarskim društvima, omogućeno je potpuno pražnjenje tržišta te su kompanije umesto u redu za ulazak na njega munjevitom brzinom išle u drugom smeru. Država i njeni organi kao jedini vlasnici kapitala koji su mogli sprovesti inicijalnu ponudu akcija (na privatne firme se u prvoj fazi teško moglo računati) u potpunosti su skrajnuli nužnost razvoja tržišta te su radije omogućavali potpunu konsolidaciju vlasništva ili čuvali kompanije van dodira tržišta zarad skrivenih ciljeva (javna preduzeća).
Nakon emitovanja obveznica stare devizne štednje kojima je rešeno važno pitanje državnog duga vrednog više od 4 milijarde evra a tržište dobilo odlične i likvidne državne hartije, gotovo da se ništa više nije uradilo po tom pitanju. Ambijent za lansiranje korporativnih, municipalnih i državnih obveznica u potpunosti je zanemaren te su samo teške prilike naterale državu da stihijski razvija pojedine dužničke instrumente (najbolji primer su trezorski zapisi lansirani pre godinu dana). Nedostatak lokalne i državne infrastrukture, te prevelika opterećenost preduzeća bankarskim kreditima, sasvim su dovoljni prikazi posledica neformiranja tržišta duga, te neomogućavanja njegove sekundarne trgovine.
Zakoni u magli
Naravno, produbljivanje ponude na tržištu (sprovođenje inicijalne ponude akcija, lansiranje dužničkih hartija i dr) nije bilo moguće bez adekvatne zakonske regulative ali nije samo taj segment tržišta ostao bez čvrstog pravnog okvira. Otpočinjanje berzanske trgovine pratili su šupljikava zakonska regulativa i krhke institucije što je nakon višedecenijskog nepostojanja istih i bilo razumljivo ali je takva tendencija nastavljena i u kasnijem periodu razvoja tržišta. Neusklađenost berzanske sa privrednom i regulativom o privatizaciji nije bila jedini kamen spoticanja investitora na berzanskom tržištu. Loša zaštita manjinskih akcionara, nevelika transparentnost poslovanja korporacija, gotovo nikakav nadzor Komisije za hartije od vrednosti nad ponašanjem učesnika na tržištu, činili su više nego sivu sliku ovdašnje berzanske trgovine.
Pokušaji nekolicine zakona da iznova regulišu materiju u ovom segmentu finansijskog sistema uvek su završavani istim neuspehom. Taman kada bi novo zakonsko rešenje sprečilo sprovođenje odomaćenih korporativnih prevara, pojavile bi se nove čime bi se u potpunosti bacilo svetlo na površnost i nekonzistentnost zakona koji regulišu ovu materiju. Ovogodišnji zakon o hartijama od vrednosti biće još jedan u nizu pokušaja da se isprave raniji propusti i pokuša napraviti tržište koje će dobiti regulativu koja omogućava njegov razvoj. Ako eventualni pozitivni efekti nove regulative budu u srazmeri sa dužinom čekanja ovog zakona, možemo se nadati postepenom ustoličavanju pravila berzanske igre, toliko odsutnim u godinama za nama.
Na margini dešavanja
Veliki deo gore navedenih problema proistekli su iz jednog istog uzroka – marginalizovanja tržišta i nepostojanja volje političkih činilaca da omoguće njegov razvoj. Tako je, recimo, odsustvo brzog formiranja investicionih fondova koji su veoma važna karika razvoja tržišta kapitala u direktnoj korelaciji sa nižom cenom preuzimanja kompanija u ranoj fazi tranzicije; u sličnom duhu je bio i sporni zakon o preuzimanju koji je sa tržišta sklonio nekolicinu najvećih domaćih kompanija koje na njega nikada nisu ni došle. Da li nedolazak velikih javnih preduzeća na tržište putem inicijalne ponude akcija ima ikakve veze sa političkom voljom verovatno je jasno i najneiskusnijem akteru tržišta kapitala. Takođe, odsustvo razvijenog tržišta duga i velika kreditna opterećenost domaćih privrednih subjekata poklapaju se sa bankocentričnim finansijskim tržištem, te bi i laik ovo mogao dovesti u vezu sa nedovoljnom ulogom same berze.
Naravno, marginalni položaj berzanskog tržišta nije isključivo prouzrokovan dejstvovanjem centara političke i finansijske moći. Nerazvijenost sekundarnog tržišta motivisana je i njegovom glavnom karakteristikom a to je transparentnost koja nije inherentna poslovanju većine učesnika u procesu tranzicije. Tako je u nedostatku unapred određenih procedura, razvijenih institucija i adekvatnog nadzora učesnika, i ono malo poslova odlazilo sa tržišta u sive tokove, tako odomaćene u ovdašnjem svetu.
Hoće li berzansko tržište zauzeti značajnije mesto u ovdašnjem finansijskom sistemu odgonetnuće, ako ne ova, onda svakako naredna godina. Megalomanski, populistički projekat besplatnih akcija moraće se suočiti sa institucionalnim kapacitetima berzanskog tržišta dok će u nemogućnosti dosadašnjeg načina finansiranja opštine, država i kompanije morati pribeći formiranju novih dužničkih instrumenata. Bez pravog berzanskog tržišta niti jedno od ovoga neće imati bilo kakvog smisla što će nužno značiti uspostavljanje respektabilnog tržišta ili njegovo konačno odumiranje.
Nenad Gujaničić
broj 63, februar 2010.
Kristian Kornerup: Otkako je početkom 2008. godine ukinuta obaveza otkupa domaćeg duvana, politika BAT-a u ovoj oblasti se zasniva isključivo na tržišnim principima. S obzirom da naše proizvode odlikuje vrhunski kvalitet, u njima se nalazi samo duvan koji zadovoljava takve kriterijume. S druge strane, srpski duvan je u najvećoj meri prosečnog kvaliteta i kao takav teško pronalazi mesto u našoj proizvodnji. 
Kako je objasnio Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, nakon što NIS postane otvoreno akcionarsko društvo i iznese akcije na Beogradsku berzu, svi koji su dobili besplatne akcije NIS-a moći će da trguju njima na berzi. 
Ovaj Akcionarski fond neće imati organe upravljanja niti zaposlene, dok će njegovim portfeljom akcija i udela upravljati Agencija za privatizaciju. I ovim objedinjenim akcijama moći će da se trguje na berzi ili da se prodaju Akcionarskom fondu kada on uputi poziv za otkup sopstvenih akcija. Njegovu početnu imovinu čine akcije i udeli iz Privatizacionog registra 78 paketa akcija nominalne vrednosti 4,7 milijardi dinara i šest udela knjigovodstvene vrednosti 5,4 miliona dinara. Takođe i akcije i udeli u vlasništvu Akcijskog fonda što je 1.500 paketa akcija, nominalne vrdnosti oko 24 milijarde dinara.
Efikasno upravljanje novcem
Blagi pomak napravljen posle 2000. godine zaustavljen je usred gibanja na svetskoj ekonomskoj sceni, usled čega je došlo do smanjenja stranih investicija, što je opet dovelo do porasta nezaposlenosti i pada standarda. Takvo stanje postalo je dobar izgovor za svaki ekonomski promašaj i loše poteze vlasti. Ali ako pođemo od pretpostavke da je zemlja Srbija posle svih avantura koje nam je priredio režim (čiji je predstavnik friški Evropejac, ministar policije u sadašnjoj vladi), bila toliko devastirana da se u ekonomskom smislu do sada nije mogla oporaviti, da dalji oporavak zavisi u najvećoj meri od stranih investicija zaustavljenih ekonomskom krizom, ipak se nameće pitanje šta nas je onda a i sada sprečavalo da uvedemo malo komunalnog reda u ovo društvo. Kakvo je naše komunalno okruženje može se videti svakog dana praćenjem beogradskih hronika na raznim televizijama, a ako vam je muka od televizije, isti osećaj možete dobiti ako se prošetate centralnim gradskim ulicama, dok delove predgrađa ne treba posebno ni opisivati. Pođimo samo od divlje gradnje, fantomskih investitora, vandalskog obračuna sa beogradskim klupama, zađubrenih reka koje neko percipira kao deponije, pa sve do sitnih komunalnih bubica kao što su parkiranje u vaš prozor od podruma, što ostavlja pešaku mogućnost ili da dobro smrša ili da hoda nasred ulice kao samoubica. Tu su i discipline koje su se razvile tokom godina, poput pranja gradskih ulica pljuvanjem ili umetnost promašivanja kante prilikom bacanja đubreta, ako je namera da se đubre baci u taj suvišan i ničim izazvan objekat uopšte i postojala. Jedna od atrakcija Beograda je sigurno i pločnik slavnih žvaka, po uzoru na onaj koji je namenjen glumcima u Holivudu zbog njihovog doprinosa američkoj filmskoj kulturi. U domaćoj režiji sa neznatnim izmenama, centralne gradske ulice postaju spomenik svim žvakama tj. njihovim bivšim vlasnicima koji su doprineli gradskoj nekulturi. Jedno od opravdanja gradskih vlasti za ovakvo stanje bilo je nedostatak komunalne policije, što bi trebalo da nestane kao izgovor usvajanjem Zakona koji uređuje njene nadležnosti. Da li će se nešto promeniti na ulicama Beograda i ostalih gradova zavisiće pre svega od političke volje i samih ljudi koji budu sprovodili komunalni red. U gradovima gde ona postoji već desetak godina kao što je recimo Zagreb, komunalni redari su pored održavanja čistoće i uklanjanja snega i leda, zaduženi i za probleme parkiranja, držanja životinja i čuvanja javnih površina. Rezultati su vidljivi svakom turisti koji ima ovakve probleme u svom gradu a potpuno nevidljivi za nekog turistu iz većine zemalja Evropske unije, koji ovakvo stanje već dugo poznaju kao uobičajeno. Ovakvoj efikasnosti doprineli su naravno i novčani šamari za komunalne izgrednike u hrvatskoj prestonici. Za pravna lica iznose od 30.000 do 100.000 dinara, dok su za fizička od 9.000 do 20.000 dinara. U Federaciji Bosne i Hercegovine npr. nemaju mnogo sluha za izražavanje umetnosti grafitima po fasadama jer su kazne za to oko 20.000 dinara kada se preračuna iz konvertibilne valute. Za istu svotu će biti olakšani i novčanici onih koji vole da parkiraju kontejnere van određenog mesta ili da se voze na repu tramvaja. Ovi komunalni problemi nisu ni nama strani, izgleda da su to jugoslovenske discipline koje su preživele raspad Jugoslavije. U Banjaluci komunalna policija brine o zdravlju nepušača ali i propisuje velike kazne za objekte koji nisu obezbedili prostor za pušače. Pomenimo i Ljubljanu u kojoj za, u nas tradicionalno, bacanje papirića na ulici, morate izdvojiti 100 evra, dok je u većini ostalih zemalja Evropske unije tarifa za ovu zanimaciju duplo veća. Za ovakvo „luksuzno“ ponašanje u vidu bacanja otpadaka na nedozvoljena mesta najdrastičniji primer predstavlja Singapur gde vas čeka kazna sa pet zvezdica koja iznosi oko 1000 dolara. I najmlađa republika bivše Jugoslavije je prošle godine uvela komunalnu policiju koja ima mogućnost da izrekne kazne koje mogu biti čak i deset puta veće od minimalno zagarantovane plate crnogorskog radnika. 
Tradicionalno, najtrgovanija hartija na tržištu bila je niška AIK banka koja je zabeležila realizaciju od 197,9 miliona dinara uz sedmoprocentni rast vrednosti. Uprkos tome što je početkom januara ova banka obavestila akcionare da nije ispunila uslove NBS-a te će obećanu isplatu dividende iz 2009. godine preneti u tekuću, inostrani fondovi su se u velikoj meri tiskali za akcijama ove najprofitabilnije domaće banke na berzi. Još uvek nisu poznati poslovni rezultati AIK-a za proteklu godinu ali se očekuje da bi ova bankarska ustanova mogla objaviti neto dobit od 4 milijarde dinara. Iz uprave Agrobanke, pak, objavljeno je da je kompanija ostvarila profit od oko 1,3 milijardi dinara u 2009. godini dok je bilansna suma narasla 48 odsto na 58 milijardi dinara. Ipak, optimizam ulagača sputale su najave da bi ova banka mogla izvršiti novu dokapitalizaciju u tekućoj godini te je izostao veći promet akcija Agrobanke koja je porasla 6,2 procenata. Komercijalna banka se tokom januara stabilizovala na ceni od 30.000 dinara nakon što je tokom decembra padala i ispod kote od 27.000 usled najave i sprovođenja dokapitalizacije zatvorenog tipa. Tokom januara EBRD, IFC, DEG i Swed fund su uplatili sumu od 120 miliona evra čime je u potpunosti okončana dokapitalizacija ove najveće banke pod kontrolom države. Prema rečima menadžmenta Komercijalne, ova sredstva će mahom biti iskorišćena za podizanje kvaliteta portfelja banke, te za dokapitalizaciju filijala u Crnoj Gori i Bosni. Gubitnike iz bankarskog sektora predvodila je Univerzal banka koja je pala preko 10 procenata dok je među najvećim dobitnicima bila kragujevačka Credy banka nakon novih najava da bi ova banka u većinskom državnom vlasništvu mogla biti predmet preuzimanje od slovenačke Nove kreditne banke. 
Bik meseca – Akcije beogradske trgovačke kompanije Progres porasle su tokom januara 58 procenata nakon što su se u javnosti pojavile informacije da bi ovo preduzeće moglo naplatiti znatan deo iračkog duga, ranije osporavanog od strane bosanskih kompanija. Kako su javili mediji iz BiH, sredinom januara, Federacija BiH je dala saglasnost Vladi za sklapanje sudske nagodbe sa Progresom kojom su deblokirana sredstva tzv. iračkog duga od 53 miliona američkih dolara. Po sudskoj nagodbi 15,6 miliona američkih dolara trebalo bi da pripadne Progresu, dok bi Federacija BiH trebala da dobije ostatak sredstava. Nakon ove vesti, akcije Progresa su u nekoliko navrata beležile snažne skokove, stižući na momente i do nivoa od 170 dinara uz ne toliko velike promete ali svakako znatno iznad prošlogodišnjeg proseka. Kraj januara, Progres je dočekao na nivou od 158 dinara što odgovara tržišnoj kapitalizaciji kompanije od 852 miliona dinara (8,6 miliona evra). 
Trend
Završetak druge revizije aranžmana biće pomeren do sledeće posete MMF Srbiji 20. oktobra, kada će biti kombinovana sa trećom revizijom. Tada će biti nastavljeni pregovori o budžetu za 2010. godinu.