јун 2012

Nekadašnji najbogatiji sloj Amerikanaca bio je mudriji od ovog sadašnjeg. Ljudi kakav je bio Henri Ford znali su da zbog svog vlastitog interesa treba da nagrađuju zaposlene – da bi ih motivisali da vredno rade i imaju novca da kupe njihova kola. I novi bogati treba da stegnu srce i učine slično, sebe radi, a ne zbog samilosti prema drugima, piše ekonomista Džozef Štiglic u svojoj najnovijoj knjizi “Cena nejednakosti” koja će se u junu pojaviti na tržištu SAD a u julu u Velikoj Britaniji. 

Treći deo 

Širenje nejednakosti nagriza poverenje: u ekonomskom smislu, to je kao neka vrsta univerzalne sode koja rastače ekonomsko tkivo. To stvara jedno ekonomsko okruženje u kome su čak i pobednici oprezni. A tek gubitnici! U svakoj transakciji, u svakom susretu sa šefom ili poslovnim čovekom ili birokratom- oni vide ruku nekoga ko želi da ih iskoristi. Nigde poverenje nije važnije nego u politici i u javnoj sferi. Tu moramo delovati zajedno. Lakše je delovati zajedno kada je većina ljudi u sličnim situacijama, kada je većina od nas, ako ne u istom brodu, barem u čamcima uporedive veličine. Ali sa rastućom nejednakosti jasno da naša flota izgleda drugačije – tu je nekoliko mega – jahti okruženih masom ljudi u kanuima, i onih koji se drže za ogradu čamca što je dobra vizuelizacija naše situacije i može da nam pomogne da razumemo zašto se naše ideje oko toga šta bi vlada trebalo da uradi toliko razlikuju.

Današnje širenje nejednakosti proteže na gotovo sve – policijsku zaštitu, stanje lokalnih puteva i komunalnih usluga, pristup pristojnoj zdravstvenoj zaštiti i dobrim školama. Što visoko obrazovanje postaje važnije, ne samo za pojedince nego i za budućnost cele američke privrede, oni na vrhu sve više pritiskaju da se na jednoj strani, budžeti univerziteta smanjuju a školarina povećava, a na drugoj smanjuju zajmovi za studiranje.

Kad se zalažu za kredite, oni u stvari žele još jedan prostor za rentnu naknadu: kredite za škole koje posluju na bazi profita, bez standarda, kredite koji se ne mogu razvrgnuti čak i u slučaju bankrota, kredite osmišljene tako da predstavljaju još jedan način za one na vrhu da eksploatišu one koji bi želeli da se izdignu sa dna.

Rešenje „biti sebičan“

Mnogi, ako ne i većina, Amerikanci poseduju ograničeno razumevanje prirode nejednakosti u našem društvu. Oni znaju da je nešto krenulo kako ne treba, ali podcenjuju štetu koju nanosi nejednakost jednako koliko precenjuju troškove preduzimanja akcije. Ta pogrešna uverenja, koja su osnažena ideološkom retorikom imaju katastrofalan učinak na politiku i ekonomske politike.

Ne postoji dobar razlog zašto bi 1 posto, sa svojim dobrim obrazovanjem, svojim redovima savetnika, i tako hvaljenim poslovnim sposobnostima, trebalo da bude toliko dezinformisan. Jedan posto u prošlim generacijama bio je mudriji. Znali su da ne bi bilo vrha piramide da nije bilo čvrste baze, i da bi njihova vlastita situacija bila ugrožena ako društvo nije bilo na stabilnim nogama.

Henri Ford, koji u istoriji nije zapamćen kao jedan od mekših karaktera, shvatio je da je najbolje što može da učini za sebe i svoju firmu da radnicima plati dobru platu, jer je želeo da oni budu vredni i da budu u stanju da kupe njegova kola.

Franklin D. Ruzvelt, čistokrvni  pripadnik visoke klase, znao je da je jedini način da suštinski sačuva kapitalističku Ameriku, da proširi blagostanje, kroz oporezivanje i socijane programe, i da kapitalizmu stavi uzde kroz regulaciju.

Ruzvelt i ekonomista Džon Majnard Kejnz, koje su kapitalisti kritikovali, uspeli su da sačuvaju kapitalizam od kapitalista. Ričard Nikson, danas poznat kao manipulativni cinik, zaključio je da socijalni mir i ekonomska stabilnost na najbolji način mogu da osiguraju investicije, i zato i jeste investirao i to mnogo u Mediker (program zdravstvene zaštite) Head Start (program koji omogućava siromašnijima pravo na školovanje, zdravstvenu zaštitu i dr), i u očuvanje životne sredine. Nikson je čak lansirao ideju zagarantovanog godišnjeg prihoda.

Dakle, savet koji bih dao onom jednom procentu bogatih danas bio bi: očvrsnite svoje srce. Kada vas neko pozove da razmislite o smanjivanju nejednakosti – kroz povećanje poreza i investiranje u obrazovanje, javne radove, zdravstvenu zaštitu i nauku – ostavite svako latentno osećanje altruizma na stranu i skoncentrišite se samo na vlastiti interes. Nemojte ove ideje prihvatiti zato što pomažu drugim ljudima. Učinite to zbog sebe.

Prvi deo

Drugi deo 

Treci deo

Nakon što su se preselili na Zapad u potrazi za boljim radnim mestima, stanovnici bivšeg DDR-a se sada vraćaju kući. Oni žele da iskoriste sve prednosti ekonomskog uspona koji doživljavaju istočne oblasti Nemačke, koji se naglo dogodio nakon godina sporog rasta.

Sebastijan Miler, tridesetogodišnji inženjer, nije imao razloga za pritužbe na svoj posao na kom je zarađivao više od 4.500 evra mesečno u Audiju u Ingolštatu, nadomak Minhena. Pa ipak, vratio se u svoj rodni kraj – Lužice, u istočnoj Nemačkoj. Trenutno radi u fabrici delova za male automobile. „Zarađujem manje, ali sam sretniji nego što sam bio na zapadu“, rekao je za ‘Der Spiegel’.

Kako se ispostavlja, gospodin Miler nije izuzetak. Već ove godine iz zapadne Nemačke u bivši DDR vratilo ih se na stotine, što je prestižni nirnberški Zavod za istraživanje zapošljavanja (IAB) opisao kao preokret trenda. Sve do nedavno, Istočna Nemačka bila je suočena s osipanjem svog stanovništva ali sada se plima okreće natrag, ka ‘obalama’ istočne Nemačke.

Bez cvetnih krajolika

U leto 1990, nekoliko nedelja pre spajanja dve Nemačke, kancelar Helmut Kol izrekao je svoje upečatljivo obećanje: da će istočne oblasti pretvoriti u “cvetne krajolike“. I, mada je u nekadašnji DDR tokom narednih dvanaestak godina upumpano nekih 1,500 milijardi evra, “cvetanja istočnonemačkih krajolika” nisu se ostvarila.

Industrija, kojom je ranije upravljao Honekerov državni aparat, pokazala se nekonkurentnom a ljudi su iznenada okusili svu gorčinu nezaposlenosti. Oko dva miliona ljudi diglo je ruke od takozvanog „novog nemačkog stanja“, uhvativši put pod noge do Zapadne Nemačke, kako bi tamo pokušali da za sebe nađu nova radna mesta. Samo 1990. godine, Saksonija, istočna oblast na granici sa Poljskom, izgubila je 130 hiljada svojih stanovnika. Ovaj egzodus građana sa istoka na zapad pokazao se vrlo razornim. Najbolje obrazovani radnici – na primer, blizu 60% iseljenika iz Meklenburga i Zapadne Pomeranije, imalo je univerzitetsku diplomu, od kojih je žena bilo najviše – pohrlivši u Minhen, Dizeldorf i Hamburg, dok je bivši istok i dalje gubio krv – isticala mu je kvalifikovana radna snaga i budući roditelji. Glavna odlika bivših istočnonemačkih gradova, kako već po navici mnogi Nemci naglašavaju, jeste da su oni „postali mesta u kojima su još jedino ostali stari ljudi i neonacisti.“

Promena u bivšem DDR-u oličena je kroz rušenje stambenih objekata sagrađenih u komunističkom stilu, i u kojima više nije bilo nikoga ko bi stanovao – više od 130 000 stanova zbrisano je na taj način. Isto tako, zatvarale su se škole kojima je nedostajalo učenika. Odliv mozgova u zapadne oblasti primorao je mnoge kompanije da zatvore svoje kapije, a nezaposlenost je i dalje rasla. Do pre samo nekoliko godina, većina stručnjaka predviđala je kako će do 2015. bivša Istočna Nemačka biti pogođena ozbiljnom demografskom krizom, ali ta se katastrofa, po svemu sudeći, neće ostvariti. Prema ‘Špiglu’, prošle godine je bilo za tri hiljade više onih koji su se u Saksoniju vratili nego što su je napustili. Brandenburg je tada bio zavijen u crno, kada je o prirastu stanovništva reč, a migracijski saldo Tiringije bio je na nuli.

Vrati se svojoj kući, Saksonijo!

„Osećate li nostalgiju? Podignite jedra i odazovite se. Nećete zažaliti“. Ovo su reči video reklame na televiziji ‘MV4You’ – akronim za „Meklenburg: Zapadna Pomeranija za vas „. ‘MV4You’ emituje video klipove o devojci iz Rostoka koja traži svoju sreću u Dizeldorfu – sve dok nije odlučila da se ponovo vrati kući, u rodni Rostok. Ipak, možda još važnije, u svojim naporima da privuče sve one koji se lome, ova stanica takođe emituje i dugačak spisak poslovnih ponuda. U Saksoniji je, pak, pokrenuta slična kampanja pod nazivom “ Vrati se svojoj kući, Saksonijo!”

A još koliko do pre deset godina, u potrazi za projektima – koji bi u najboljem slučaju uspeli da privuku možda nekoliko desetina ljudi godišnje – gledalo se sa skepsom. Danas su se stvari promenile a lokalni političari pridružili su se ovim naporima. Početkom aprila, Haselof Rajner, ministar – predsednik Saksonije – Anhalta otišao je u obilazak bivše Zapadne Nemačke, u pokušaju da dovede 5.000 iseljenika natrag kući. Gradonačelnici istočnonemačkih varoši ulažu svoje napore u tom istom smeru – i izgleda kao da bi u tome i mogli da uspeju. Prema podacima instituta za tržište rada IAB, dva od tri iseljenika trenutno razmatra mogućnost povratka u Istočnu Nemačku.

Diskriminacija uperena protiv “istočnjaka”

Istočnjaci idu kući jer ih na zapadu, zapravo, niko i nije iskreno od srca dočekao. Smatraju se drugorazrednim građanima i meta su brojnih viceva na račun njihovog komunističkog vaspitanja i nesposobnosti da se prilagode zapadnim običajima i pravilima. Mnogi od njih požalili su se kako žive u svojevrsnim ‘kvazi-getima’, gotovo van svakog kontakta sa zapadnjacima. „Ostalgia“ („ost”-istok), poznata je fraza tj kovanica – „nostalgija za istokom”. Tu svoju „ostalgiju” istočnjaci ublažavaju onlajn kupovinom hrane koja je poreklom iz nekadašnjeg DDR-a. Posebne internet – prodavnice ‘istočnjačke’ hrane iz doba komunizma su, usled ogromne potražnje, počele da niču kao pečurke posle kiše.

U štampi još uvek ponekad osvanu napisi o „novim zemljama”, kao da su to neke druge, tuđe zemlje. Godine 2010. bilo je u javnosti puno priče o jednoj gospođi koja se bavila knjigovodstvom, poreklom iz Istočnog Berlina. Prijavila se za posao u Štutgartu ali je njen zahtev odbijen, a neko iz komisije je napisao „DDR“ na njenom CV-ju. Žena ih je tužila tvrdeći da je bila žrtva etničke diskriminacije, ali je spor izgubila iz čisto formalnih razloga – jer je sud odlučio da „ne postoji takva stvar kao što je istočnonemačka nacionalnost”.

Na bivšem istoku niko ne diskriminiše istočnjake i – što je najvažnije – ima poslova na raspolaganju. Stopa nezaposlenosti je i dalje visoka, često i duplo viša nego na bivšem zapadu – u Meklenburgu i Zapadnoj Pomeraniji to je blizu 15 odsto – ali lokalnim je industrijama hitno potreban veliki broj inženjera i IT stručnjaka. Vizija gospodina Helmuta Kola od pre dvadesetak godina je, sa aspekta životnog standarda, počela da se ostvaruje: do kraja ove decenije od tih ‘novih država’ se s razlogom može očekivati da uhvate korak sa svojim rivalima sa bivšeg Zapada.

Obnovljene gradske kuće i zdanja kulture, univerziteti koji pulsiraju životom – već su predmet zavisti mnogih gradova zapadne Nemačke. Drezden je, na primer, postao jedan od najbrže rastućih gradova ovog stoleća, a Jena u Tiringijii sada je glavni centar industrija visoke tehnologije.

Plate su u bivšoj Istočnoj za oko trećinu niže nego u Zapadnoj Nemačkoj, ali su i iznajmljivanje stana kao i cene hrane na istoku znatno niže, tako da se istočni povratnici neće šokirati visinom svojih ‘istočnih’ plata.

Sociolozi smatraju da će iskustva ‘istočnjaka’ – proistekla iz njihove velike mobilnosti, napornog rada i odvažnosti stečene na Zapadu – izvesno biti snažan motor promene na istoku, gde će biti od koristi svojim novim – starim susedima.

Stručnjaci su, međutim, i dalje oprezni, upozoravajući kako je ekonomski rast u oblasti bivšeg DDR-a slabo utemeljen u realnosti. Kompanije u ovom trenutku dobro posluju jer je čitava zemlja uspešna, ali to blagostanje neće trajati doveka. Negde u skorijoj budućnosti talas povratka istočnih migranata u bivši DDR mogao bi da splasne.

Bartoš T. Vjeljinski

Gazeta Viborča, Varšava