јун 2012

Zašto 1 % bogatih Amerikanaca – kao što su na primer šest naslednika Volmarta čije je bogatsvo jednako onom koje poseduje 30% ljudi na dnu lestvice – nisu još sebičniji? Širenje jaza između bogatih i siromašnih ne samo da uništava američku ekonomiju nego čak i bogati Amerikanci u samom vrhu te piramide plaćaju visoku cenu te neravnoteže, piše ekonomista Džozef Štiglic u svojoj najnovijoj knjizi “Cena nejednakosti” koja će se u junu pojaviti na tržištu SAD a u julu u Velikoj Britaniji. 

Prvi deo

Počnimo utvrđivanjem osnovne premise: nejednakost se u Americi širi već decenijama. Svi smo svesni činjenice. Da, postoje neki na desnici koji negiraju ovu stvarnost, ali ozbiljni analitičari širom političkog spektra to prihvataju kao nespornu činjenicu. Neću ovde izvoditi  sve dokaze, izuzev što ću reći da je jaz između 1 posto i 99 posto  ogroman kad u obzir uzmemo lična primanja, a još veći u širem smislu  bogatstva, to jest, u smislu akumuliranog kapitala i druge imovine. Razmislite o porodici Volton: šest naslednika Volmart carstva poseduju zajednički bogatstvo od nekih 90 milijardi dolara, što je ekvivalentno onim s čim raspolaže 30 posto američkog društva na dnu. (Mnogi na dnu imaju nula ili negativnu neto vrednost, osobito nakon stambenog debakla.)

Voren Bafet je to tačno pisao kad je rekao: “U poslednjih 20 godina odvija se rat klasa i moja klasa je pobedila”.

Dakle, rasprava se ne vodi oko te bazične činjenice da se nejednakost povećava. Debata se vodi oko toga šta to zapravo znači za društvo. Sa desnice povremeno čujete da je nejednakost zapravo dobra: uporedo sa povećanjem bogatstva bogatih, i ostali slojevi društva takođe se penju na lestvici bogatstva (dakle svi dobijaju). To je netačno: dok bogati Amerikanci postaju sve bogatiji, većina Amerikanaca, na samo oni na dnu, ne uspevaju da zadrže životni standard koji su imali, a kamoli da održe korak (sa tempom bogaćenja bogatih). Tipičan zaposleni muškarac danas zarađuje isto koliko je zaradivao jednu trećinu veka ranije.

S leva se u međuvremenu širenje nejednakosti vrlo često svodi na apele za jednostavnu pravdu: zašto bi manjina bogatih imala toliko mnogo kad toliko mnogo ljudi nema gotovo ništa? Nije teško videti zašto je to tako. U vremenu u kojem je tržište dominantna sila, a pravda samo jedno dobro koje se može kupiti i prodati takav argument (jednostavne pravde) lako se može obezvrediti tvrdnjom da je ovde reč samo o osećanju milosrđa.

Stavite osećanja na stranu. Postoje dobri razlozi zašto bi plutokrati trebalo da vode računa o nejednakosti  – čak i ako pritom misle samo o sebi.

Bogati ne postoje u vakuumu. Njima treba društvo koje funkcioniše da bi održali svoju poziciju. Društva u kojima je nejednakost prevelika ne funkcionišu efikasno i njihove ekonomije nisu ni stabilne, niti održive. Dokazi koje nam daje istorija i iskustvo iz mnogih delova sveta danas,  su nedvosmisleni: u nekom trenutku kad nejednakost dostigne neodrživi nivo započinje spiralno kretanje naniže – celo društvo klizi ka nefunkcionalnosti, a kad društvo postane disfnkcionalno, čak i bogati plaćaju visoku cenu takvog stanja.

Dopustite mi da izložim nekoliko razloga zašto je to tako.

Problem potrošnje

Kada neka interesna grupa ima previše moći, ona uspeva da nametne one politike koji povećavaju njenu moć na kratak rok, ali ako gledamo duži vremenski horizont, ne pomažu društvu. To je ono što se dogodilo u Americi kada je u pitanju politika poreza, regulatorna politika i politika javnih investicija. O tome šta su posledice kanalisanja ekonomskih dobitaka u prihode i ukupnu imovinu samo u jednom smeru  lako je izvući zaključke ako razmotrimo prosečnu potrošnju jednog prosečnog domaćinstva, što je jedan od motora rasta američke ekonomije. Nije slučajno da su razdoblja u kojima je najveći broj Amerikanaca imao veći neto dohodak, dakle kada je nejednakost smanjivana ( delom kao rezultat progresivnog oporezivanja), to istovremeno bili i periodi kada je američka ekonomija najviše rasla. Kao što nije slučajno  da je sadašnjoj recesiji, poput Velike depresije, prethodilo veliko povećanje nejednakosti.

Kada se previše novca koncentriše na vrhu društva, prosečan Amerikanac počinje manje da troši, ili će prestati manje da troši u nedostatku nekog veštačkog podsticaja da to čini. Premeštanje novca od dna ka vrhu smanjuje ukupnu potrošnju jer bogate osobe potroše, kao deo svog bogatstva, manje nego što bi potrošili oni sa manjim primanjima (da je taj deo bogatstva prenesen na njih).

U našoj mašti, to ne izgleda uvek tako, jer je potrošnja bogatih veoma jasno vidljiva. Dovoljno je samo pogledati fotografije na poslednjim stranama Vol Strit Džornala, i kuće koje se nude na prodaju. No, taj fenomen (da bogati troše manje nego što bi trošili siromašniji) počinje da zadobija smisao kad se malo pozabavite matematikom.

Razmislite o nekome ko je kao Mit Romni (predsednički kandidat republikanaca na predstojećim izborima), čiji je prihod u 2010. bio 21,7 miliona dolara. Čak i ako bi Romni odlučio da živi i mnogo raskalašnijim stilom, on bi u jednoj tipičnoj godini potrošio samo deo te sume za sopstveno i izdržavanje svoje žene i nekoliko njihovih kuća. Ali uzmite istu količinu novca i razdelite je na 500 ljudi, recimo, u obliku nekog prosečnog prihoda po radnom mestu od 43.400 dolara i videćete da će gotovo sav novac koji bude dobijen, biti i potrošen.

To je jednostavno tako i ništa tu zakonitost ne može izmeniti: što više novca ostaje koncentrisano na vrhu, to je agregatna tražnja više u padu. Osim ako se nešto drugo ne desi putem intervencije (redistribucije bogatstva), ukupna tražnja u privredi će biti manja od njene ponude, a to znači da će rasti nezaposlenost, a to će potom, u krug, dovesti do novog obaranja potrošnje. U 1990-ima  je to „nešto drugo” (što je uticalo na redistribuciju) dogodilo u smislu sloma dot koma. U prvoj dekadi 21. veka, to je balon na tržištu nekretnina. Danas je jedini izlaz, usred duboke recesije, da se poveća državna potrošnja a to je upravo ono što bi oni na vrhu voleli da zaustave.

Rentni problem

Ovde moram da pribegnem malo ekonomskijem žargonu. Reč „najam/renta“ je izvorno korišćena i još uvek jeste, da opiše prihod koji neko primi zauzvrat za korišćene svoje zemlje – to je dakle povraćaj dobiti na temelju vlasništva, a ne na osnovu nečijeg rada ili proizvodnje. To je prihod po svojoj prirodi, sasvim drugačiji od plate koja podrazumeva naknadu za rad koji isporučuju radnici. Izraz „renta“ je tokom vremena proširen i sticanje monopolskih profita- dakle zarade koju neko ostvaruje samo zato što je u monopolskom položaju. S vremenom, značenje „rente” je dodatno prošireno na druge vrste vlasničkih potraživanja. Ako je vlada na primer dala nekoj firmi isključivo pravo za uvozi određene količine određene robe, kao što je šećer, ekstra zarada koju je ta firma dobijala zahvaljujući ovom ekskluzivnom pravom nazvana je  kvotna renta.

Sticanje prava na neko rudno blago ili kopanje ruda je takođe oblik rente. Povlašćen poreski tretman za posebne interese takođe konstituiše „rentu”. U širem smislu, „traženje rentnog dobitka“ predstavlja način na koji mnogi na našoj političkoj sceni pomažu bogatima da se bogate na račun drugih, uključujući tu i transfere i subvencije iz budžeta i donošenje takvih zakona koji smanjuju konkurenciju na tržištu i omogućavaju direktorima velikih preduzeća da prisvoje disproporcionalno veći deo prihoda kompanije ili kompanijama da se bogate, uništavajući pritom životnu sredinu.Veličinu „korupcijske rente“ u našoj ekonomiji teško je kvantifikovati, ali je sasvim jasno da je ona ogromna.

Pojedinci i korporacije koji imaju korist kao „uživaoci rente” bogato su nagrađeni. Finansijska industrija, koja sada u velikoj meri funkcioniše kao tržište spekulacija a ne kao oruđe za podsticanje stvarne produktivnosti u ekonomiji, je sektor „uživalaca rente” par excellence. Ova renta nadilazi samo područje spekulacije. Finansijski sektor takođe uživa rentni prihod na bazi svoje dominacije nad sredstvima za plaćanje-na primer preko ogromnih zelenaških taksi na debitne i kreditne kartice – a takođe i na bazi manje poznatih naknada koje naplaćuju trgovcima, a koji oni opet prenose na leđa kupaca.

Novac koji se isisava od srednje klase i siromašnih kroz predatorsko pozajmljivanje novca (kredite sa ekstremno visokim kamatama) takođe se može smatrati oblikom rente. Poslednjih godina, finansijski sektor je učestvovao sa 40 odsto u ukupnom profitu korporacija.

Ovi profiti nisu doprineli rastu ukupnog bogatstva, niti su ga bar delimično podstakli. Kriza je pokazala kako takvo ponašanje može da napravi pustoš u ekonomiji. U privredi u kojoj postoje mnogi „uživaoci rente” kao što je postala naša, privatni prihodi i prihodi društva nisu u međusobnoj vezi, naprotiv.  U svom najjednostavnijem obliku, u ekonomiji u kojoj su dominantni „uživaoci rente” te rente ne predstavljaju ništa drugo nego redistribuciju jednog dela bogatstva društva, „uživaocima rente”. Veliki deo nejednakosti u našem društvu je rezultat ove preraspodele kroz „rentu” koja faktički omogućava da se prihodi onih sa dna, redistribuiraju onima koji su na vrhu.

No, to ima i šire ekonomske konsekvence: borba za sticanje rente je u najboljem slučaju aktivnost sa nultim efektom. Traženje rente ne doprinosi rastu bilo čega. Nastojanja koja su usmerena na dobijanje većeg udela u kolaču ne utiču na veličinu kolača. I još gore od toga: postojanje rente iskrivljava alokaciju resursa i slabi privredu. To je centripetalna sila: napori onih koji bi želeli da postanu uživaoci rente je toliko jaka da se sve više energije usmerava na to, na račun svega ostalog. Zemlje bogate prirodnim resursima su najeklatantniji primeri društava u kojima su dominantni uživaoci rente. Mnogo je jednostavnije postati bogat na onim mestima gde neko sebi može da obezbedi eksploataciju nekih resursa, nego na onim mestima gde se profit može stvarati samo na osnovu proizvodnje roba i usluga koje su ljudima potrebne i povećavati produktivnost. To je razlog zbog kojeg su te ekonomije (sa velikim resursima) postigle malo iako rasplažu ogromnim bogatstvima. Lako je rugati i reći: Mi nismo Nigerija, nismo Kongo. Ali princip funkcionisanja renti  je isti.

drugi deo

treći deo

Izumitelj prvog domaćeg kućnog računara „Galaksija“, kojeg je na osnovu besplatnih uputstava u časopisu „Računari u vašoj kući“ uspešno sklopilo osam hiljada ljudi širom nekadašnje Jugoslavije, i nakon tri decenije veruje da je njegova odluka da svoj pronalazak pokloni umesto da na njemu zaradi – bila jedina ispravna. Uprkos činjenici da se pamet i kreativnost već više od dve decenije sistematski proteruju iz Srbije, uveren je da će bolje vreme ipak doći, jer uvek postoji nešto što je jače i od ljudske gluposti.

Voja Antonić, koji je u najširoj javnosti postao poznat početkom osamdesetih kao pokretač akcije „Napravite svoju Galaksiju“, pronalazaštvom se “zarazio” još u detinjstvu. Već u šestom razredu osnovne škole, u tadašnjem jedinom konstruktorskom časopisu “Tehničke novine” objavio je dva projekta – kako iskoristiti snagu vetra za pravljenje mehurova od sapunice i kako proveriti znanje iz geografije pomoću jedne baterije, sijalice, žica i eksera zakucanih u mapu Jugoslavije. Tinejdžerske godine proveo je na Televiziji Beograd kao video mikser, realizator i filmski montažer, za šta se i školovao na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Od fatalne naklonosti prema digitalnoj elektronici iz vremena kada je i ona bila mlada nije se izlečio ni danas, na pragu svoje šeste decenije, kada i dalje pretežno projektuje mikroprocesorske kontrolere. Poslednjih četvrt veka aktivan je i u novinarstvu, objavio je dve knjige koje kritički obrađuju fenomen sujeverja, a u poslednje vreme radi kao freelancer na projektima koji objedinjuju neuronske mreže i veštačko prepoznavanje oblika. Bavi se i implementacijom LED rasvete u stambenom prostoru, za koju objašnjava da je tehnologija koja je na pomolu i o kojoj će se uskoro mnogo više govoriti. Istovremeno priprema izložbu koja objedinjuje likovnu umetnost i mikrokontrolere, a koja je planirana krajem ove godine u u galeriji O3ONE.

BiF: Otkud tako višestruka interesovanja i kako ste uspeli da ih objedinite?

Voja Antonić: Pikaso je rekao da je slika koja je završena zapravo mrtva, pa bih sličnu dijagnozu mogao i ja sebi da postavim – onog trenutka kad uđem u kolotečinu i prestanem da se menjam, to će biti znak da sam se predao i da moj život više nema smisla.

BiF: Šta Vas je motivisalo da pokrenete akciju “Napravite svoju Galaksiju?”

V.Antonić: Presudno je bilo moje uverenje – koje je tada bilo tačno, ali ne i danas – da postoji puno entuzijasta koji žele da nešto stvore svojim rukama. Maloumnom odlukom naše tadašnje vlade, uvoz kompjutera je bio zabranjen, pa je samogradnja bila logično rešenje. Govorimo o 1983. godini, kada je malo ljudi znalo šta je kompjuter i čemu on služi, a još manje ga je videlo svojim očima.

Voja Antonić

Kao i najveći broj svojih projekata, i taj računar sam pravio „za svoju dušu“. Tek kad sam se uverio da je uspešan, došao sam na ideju da ga u saradnji sa nekim časopisom ponudim kao samogradnju, a sve kockice su se poklopile kada je pokrenut prvi domaći kompjuterski časopis „Računari u vašoj kući“.

BiF: Da li su reakcije čitalaca premašile Vaša očekivanja?

V.Antonić: Celu autorsku ekipu u časopisu činili smo Jova Regasek, koji je bio urednik, Dejan Ristanović i ja. Pred izlazak prvog broja pokušali smo da procenimo koliko ljudi će napraviti računar. Ja sam rekao da bih bio srećan ako bi ih bilo 50, Dejan je procenio da će ih biti 100, a Jova je rekao „nemojte da ste naivni, biće ih bar 500“. Dejan i ja smo se na to nasmejali, ali samo u prvom krugu po izlasku časopisa, pisalo nam je 8.000 ljudi da su napravili računar i da uspešno radi. To nam je dalo za pravo da računaru “Galaksija” pripišemo epitet pokretača kompjuterske revolucije kod nas.

Iste godine se pojavio i IBM PC XT, preteča svih današnjih personalnih računara, čime se i u svetu zahuktala kompjuterska revolucija. Naravno da entuzijazam jednog čoveka ne može da konkuriše multinacionalnim korporacijama sa ogromnim budžetima, pa je projekat domaćeg računara pao u zapećak.

BiF: Da li neki od njih još uvek postoji?

V.Antonić: Jednoga dana sam, pri raščišćavanju krša, svih pet prototipova bacio u kontejner, ali su posle nekog vremena nostalgičari počeli da oživljavaju taj projekat, da prave softverske simulatore i hardverske replike. Preko Interneta sam upoznao nekoliko eksperata iz raznih krajeva sveta koji su pisali disertacije sa analizama nekih procedura koje sam davno ugradio u softver operativnog sistema „Galaksije“. Interesovanje za stare računare je počelo da raste, pa sam čak dobio i molbu da Muzeju tehnike ustupim jedan primerak prototipa. Srećom, setio sam se šestog primerka, koji nije završio na đubrištu jer je bio zaturen u podrumu. Sada je on deo stalne postavke Muzeja, što me čini ponosnim.

BiF: Zašto ste doneli odluku da svoje znanje podelite besplatno, umesto da od „Galaksije“ pokušate da napravite posao?

V.Antonić:  To mi je i danas logična odluka i ja ne vidim drugu. Distribuciju komponenata preuzela je jedna privatna firma iz Istre, na čemu sam im zahvalan, jer mi je to oslobodilo vreme da radim na novim projektima. Zauzvrat, i danas dobijam poruke od naših ljudi iz celog sveta kojima je taj računar pomogao da se profesionalno opredele za IT tehnologije i koji su uz pomoć svog talenta izgradili karijeru u domenu koji se tada nalazio pred nezapamćenom ekspanzijom. Najmanje je poruka iz Srbije, verovatno zato što ljudi koji su ovde ostali sasvim opravdano nemaju razloga da bilo kome budu zahvalni za bilo šta.

BiF: Znači, niste čak ni razmišljali o mogućnosti da zaradite?

V.Antonić: Ne, poslovne varijante prepuštam ljudima koji nikada nisu upoznali čaroliju stvaralaštva. Preskočiću sve emotivne komentare na taj paradoks, jer pretpostavljam da je to način na koji svet funkcioniše.

BiF: Da li mislite da je neka slična akcija zamisliva u današnje vreme?

V.Antonić: Danas, kad se čak i akcije prikupljanja pomoći za gladne pretvaraju u pljačku, otimačinu i pranje novca, nijedna konstruktivna i plemenita akcija nije ostvariva. Sada, recimo, pokušavam da pokrenem akciju digitalizacije papirnih knjiga i štampanih medija, ali takva akcija ne može da uspe ako je vodi usamljeni pojedinac. Napravio sam, naravno bez dinara pomoći, prototip brzog digitalizatora knjiga, samo zato da bih shvatio da to nikoga ne zanima. Mi imamo biblioteke i istorijske arhive, imamo čak i Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva, ali u njima ne postoji niko ko razume potrebu da blago iz tih skladišta bude dostupno javnosti preko Interneta.

BiF: Da li ste još neke patente poklonili kao javno dobro?

V.Antonić: Nikada ništa nisam patentirao, pa tako mogu da govorim samo o poklanjanju projekata. Nemam evidenciju o tome, ali verovatno postoji bar stotina projekata čije detalje sam objavio u raznim tehničkim časopisima. Naravno, postoji još dosta onih koje sam pravio po narudžbini, jer je to posao od koga živim i školujem decu.

BiF: Da li ste se nekada ozbiljno pokolebali da vredi biti altruista? Šta biste izdvojili kao najlošija iskustva u pronalazaštvu?

V.Antonić: Loših iskustava imam napretek. Najveći problem kod nas je nedostatak sposobnih menadžera, jer razvojni stručnjak ne može da radi i kao menadžer. Zato bih poručio talentovanim i vrednim mladim ljudima da nikada ne veruju posredniku koji koristi floskulu „samo ti napravi to i nemoj da brineš za novac“, jer se ustupanje nečega konkretnog za nešto apstraktno nikada ne završi dobro. Ivo Andrić je rekao: „Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti“.

BiF: Koliko su tačne ocene da smo na početku informacione revolucije u svetu bili samo korak iza najrazvijenijih, i ako jesu, zašto danas toliko zaostajemo? Može li se to objasniti samo sankcijama?

V.Antonić: Početkom šezdesetih godina bili smo jedna od šest država u svetu koje su konstruisale i proizvele svoj kompjuter. Bio je to CER-10, koji je napravljen u Institutu „Mihailo Pupin“. Izolacija i sankcije samo su jedna od karika u nizu događaja koji su nas doveli tu gde smo sada. Devedesetih godina je situacija bila veoma loša, ali ne i beznadežna, jer smo imali nadu da će posle obaranja vlasti jedne porodice doći do preokreta i da ćemo imati ljude koji su u stanju da vode zemlju. Čemu danas da se nadamo? Srbiju je napustila tehnološka elita, jer za kreativnog čoveka nema mesta u ovom kleptokratskom i teokratskom ludilu.

Danas smo svi političari amateri i svako o svemu ima svoje mišljenje, pa ne bih hteo da ovaj naš pad sa svetskog vrha na dno objasnim u maniru još jedne stereotipne jadikovke. Reći ću samo da onaj ko ne vidi vezu između proterivanja mladih stručnjaka iz zemlje i mase gladnih ljudi koji preturaju po kontejnerima, nikada naće shvatiti odgovor na pitanje zašto nam je tako kako nam je.

BiF: Koji bi naredni pronalazak mogao da bude revolucionaran kao što je bio Internet?

V.Antonić: Internet je sjajna tvorevina i u njega su ugrađeni mnogi pronalasci, ali sam Internet nije pronalazak. U domenu medija, jedan od retkih revolucionarnih pronalazaka bila je Gutenbergova štamparska mašina, a donekle i Markonijev radio. Sve drugo je donosilo više kvantitativan pomak nego kvalitativan. Ovo je naročito izraženo ako govorimo o kulturi, jer je u toj oblasti Internet načinio jedan korak unapred, a dva unazad.

Najbolje kod njega je to što je informaciju načinio zaista demokratskom, ali kao i uvek kada se pojavi novi medij, on kao magnet privlači ljude koji proizvode smeće od informacija, jer se takvima odmah učini da će nedostatak svog ličnog kvaliteta moći da zaklone iza atraktivnosti savremene tehnologije. Sa Internetom je stvar još gora nego sa televizijom, jer sada skoro svako može da se „slika“.

A prognozu o nekom sledećem pronalasku nemoguće je dati. Ipak, ako bi trebalo tipovati na pronalaske koji će značajno izmeniti sliku sveta, to bi bili hladna fuzija, električna vozila u gradovima, maglev vozovi. Razvoj kompjutera se već približio svom kraju, pa tu ne očekujem veliki napredak. Ako neki pronalazak priželjkujem svim srcem, on nije u domenu tehnologija, već pronalazak društvenog sistema koji bi funkcionisao tako da nema gladnih i eksploatisanih, lopova i banaka, političara i crkve, droge i oružja. Svetski resursi su dovoljni da zadovolje potrebe svakoga od nas, ali ne i pohlepu malog broja gramzivih ljudi.

BiF: Zašto ste odlučili da se bavite temom sujeverja u Srbiji?

V.Antonić: Tokom devedesetih godina, situacija je na svim medijima bila takva da ste se neprestano spoticali o crne i bele magove, vidovnjake, proroke i astrologe koji su trovali narod glupostima, a niotkuda nije bilo glasa razuma. U takvom okruženju i normalan čovek bi lako mogao da poludi. Pomislio sam da je dobro da se čuje i suprotno mišljenje i nakon dve godine prikupljanja činjenica objavio sam knjigu „Da li postoje stvari koje ne postoje“, a njeno izdavanje se srećno poklopilo sa petooktobarskim promenama. Mediji su dobro prihvatili tu temu i dobio sam puno prostora da širokoj publici približim racionalni pogled na svet.

Nešto kasnije sam krenuo i u analizu našeg najpoznatijeg mita, Kremanskog proročanstva. Mnogo vremena sam proveo u arhivu Narodne biblioteke, Matice srpske i u biblioteci Akademije nauka, gde sam prelistao na hiljade stranica novina i knjiga s početka XX veka. Sakupio sam argumentaciju koja potvrđuje ono što sam i pretpostavljao, da skoro nijedno od preko 150 proročanstava nije izrečeno pre „prorečenog“ događaja, već su se pojavljivala nakon njih, obično u vidu komentara kako su Tarabići još jednom pogodili šta će se desiti. Postoji veoma mali broj proročanstava koja su izrečena unapred, ali su se sva pokazala kao promašaji pa su diskretno uklanjana i zaboravljana. Obe knjige su besplatne i dostupne u elektronskom obliku na Internet adresama dpsknp.savtajnet.com/ i kremna.savtajnet.com/.

BiF: Po čemu se današnja Srbija najviše razlikuje od one iz Vaše mladosti?

V.Antonić: Danas mi najteže pada to što više ne mogu, kao nekada, da volim svoju zemlju, a da pritom ne dođem u konflikt sa samim sobom. Eto, čak ni ćirilica nije više ono što je bila pre trideset godina, jer su naše „patriote“ od nje stvorile simbol nečega čemu ne želim da pripadam. Umesto autentičnog nacionalnog blaga, ona je postala zaštitni znak nečega zaostalog, tvrdoglavog i zarobljenog u svojoj čauri koja nam ne dozvoljava da napredujemo. To nije samo moj problem, poznajem sve više ljudi koji budućnost svoje dece ne vide u ovakvoj zemlji, pa ni u ovakvoj kulturi.

Postoji, srećom, nešto što je jače čak i od ljudske gluposti. Sunce i dalje sija, priroda čuva svoju lepotu, a život opstaje. Onaj ko je uspeo da izgradi dovoljno kvaliteta u sebi, može da se izoluje i da sagradi svoj svet u hobiju, umetnosti, sportu, nauci, porodici – u bilo čemu što može da ga ispuni. To je ono što će nam pomoći da opstanemo do boljeg vremena. A ono će doći, jer će se zlo i dobro i dalje smenjivati, kao i bezbroj puta do sada.

Evropske političke partije su u krizi. Ne pričamo o ideološkim preferencijama, već o vezi partija i interesnih grupa. A najveća interesna grupa su stari ljudi kojima su partije laka srca obećale redovne penzije koje su godinama ranije pojedene. Kriza koja je upravo počela u Evropi, više nije ograničena na zajedničku valutu i razorne posledice njenog slabljenja na privrede mnogih zemalja. Jedan od temeljnih autoriteta demokratskih vlasti uvučena je u vrtlog: političke stranke, piše Frankfuter Algemajne Cajtung, dnevni list desnog centra.

Činjenica da već više od dve godine, vlade u Slovačkoj i Portugaliji bivaju izbacivane kroz vrata bez obzira na svoja ideološka opredeljenja samo je rani pokazatelj sistemske bolesti. U stvari, zakon demokratije – da se demokratske snage takmiče u nuđenju političkih alternativa – stavljen je ad akta po diktatu ekonomije. To se najjasnije vidi na grčkom iskustvu.

Domovina demokratije sada provodi vreme u  izbornim krugovima  glasanja ni o čemu. Nijedna stranka nije se usudila da u svom predizbornom programu  izloži stav o jedino važnoj stvari – izlasku iz evra a možda i iz EU, i mogućem bankrotu zemlje. Umesto toga, stranke vode kampanje baveći se senkom svojih nekadašnjih ideologija – iz vremena kada su još nešto mogle da ponude.

Tradicionalne stranke, koji se u velikom broju slučajeva izrasle iz siromaštva posle Drugog svetskog rata, izgleda nemaju dobar način da se uhvate u koštac sa jazom između javnih prihoda i rashoda. U Italiji, milijarder Berluskoni glasnogovornik plebsa, je zbog loših finansija morao da napusti mesto premijera. Čak i navodno opozicione stranke levice nisu uspele da zatvore široko otvorene ustave. Umesto toga, cela kasta političara levice je kapitulirala ostavljajući da štednju sprovodi spolja nametnuta “vlada eksperata”. Sada je najveći strah poslovnih krugova da će najskuplja politička kasta u svetu na sledećim izborima ponovo zauzeti svoja mesta, i još jednom zemlju povesti ka ambisu.

Evropski građani se sa težinom situacije za sada nose u skladu instinktom noja: zabijajući glavu u pesak nadaju se da je najgore prošlo i da će sve ostati ružičasto kako je i bilo. Slatki otrov paternalističke države baziran na povećanju duga, zapatio se baš u srcu Evrope u Francuskoj. Njen novoizabrani predsednik Oland, ekonomista, sam je sebe politički zarobio fokusiranjem na razvoj: više javnog trošenja, više birokrata  i da stvari budu još gore, raniji odlazak u penziju, što je postalo simbol evropske utopije.

Dok celi svet zaslepljeno danas upire oči u Nemačku kao jedinu solventnu ekonomiju, ti pohlepni pogledi zaboravljaju da u realnosti nemački penzioni sistem već dugo isplaćuje prinadležnosti samo zahvaljujući zaduživanju. Stranke se ponašaju potpuno neodgovorno, ali ne bez logike. Ko želi da pobedi na izborima mora da nastavi da laže. U Holandiji, lukavi Hert Vilders zamenio je populističke priče o mržnji prema islamu i sada propoveda mržnju prema trošadžijama iz Brisela i evru, i hvali staru dobru državu blagostanja računajući na belokožu staru populaciju koju je u skladu sa svojom jednostavnom logikom nazvao “Henkom i Ingrid”.

Henk i Ingrid i svi milioni evropskih penzionera i onih pred penzijom, javnih službenika i drugih korisnika redistribucije novca iz poreskih prihoda  već dugo odlučuju o pobednicima na izborima. Političari koji dolaze noseći im darove štednje nemaju šansu da osvoje vlast. Kada su se u Austriji ne tako davno dve partije sastale iza vrata da bi se dogovorile oko mera kojima je trebalo da se zatvore rupe u penzijskom fondu, nijedna nije mogla da pristane na bilo koji predlog štednje – izuzev uvođenja takse na plaćanje semestara za studente i ograničavanje dečjih dodataka. Ti rezovi pogađaju upravo one kojima bi trebalo dati malo predaha i na čijim plećima je budućnost zemlje blagostanja.

U stvarnosti, glavne evropske stranke ne vode njihovi llideri, već starija garda koja je od sedamdesetih sedamdesetih isporučivala lagodan život i sada želi da svoju osedelu klijentelu kraljevski isprati u penziju. Nije koincidencija da je jedina leva politička utopija koja je opstala posle decenija socijalizma, zaštite prirode i evropejstva svodi na ambiciju koju su prigrlili i mladi ljudi, a to je doživotno državno zaposlenje i odustvo svake reforme, za šta se zalaže Olandova omladina.

U Nemačkoj, Pirati želite da dobijaju minimalnu platu od države za nula aktivnosti i slobodno korišćenje Interneta i kreativnog sadržaja koje neki ljudi u svetu koji su to stvarali treba da im predaju za džabe.

Te političke stranke u Evropi koje imaju korist od krize pevaju pesmicu “naš novac za naše ljude” koji treba prevesti kao “vaša kreditna kartica za naše ljude”. I tako politički život organizacija jednom izgrađenih na solidarnosti i integraciji počinje da se degeneriše u ovom takmičenju populista i ucenjivača: Evrope kao  prednjeg dvorišta penzionera koji će je braniti i silom ako treba. Nekad snažni pokreti kao što su socijaldemokrati već su intelektualno i moralno gotovo su potpuno izbledeli u Italiji i Grčkoj, jer su izrodili u nešto jedva malo više od klijentističkih grupa za potrebe sindikate i državnih službenika, dok su potrebe imigranata, mladih, nezaposlenih i neobrazovanih nestali iz fokusa levih partija.

Gdje nast to vodi? U Grčkoj je ideologija partija postala potpuno irelevantna na ovim izborima, umesto toga vodi ih panika. U Italiji, srednja klasa se s razlogom bije povratka političke kaste koja ne želi da zaseca nigde, posebno ne u sopstvene privilegije. U Francuskoj, su merkantilistički redistributeri bogatstva pobedili. U Belgiji, država je sasvim uspešno dugo funkcionisala bez partija a sada je vodi vlada bez političke moći i bez reformi dok nekog sledećeg perioda bez vlade.

U drugim zemljama, u Holandiji i Francuskoj hrišćanski demokrati su u naglom opadanju, jer se njihovi ključni birači u provinciji, sada pod stare dane osećaju komfornije u idili sa desnim populistima..Dokle god evropska srednja klasa ostane uverena da je suština politike u redistribuciji viška vrednosti, kao što je bio poslednjih decenija sunovrat ovih stranaka će se nastavljati.

U Holandiji, koji živi izvan Europe, dve od tri najveće partije uskoro će odbiti Evropu onakvu kakva je danas – i evro kakav je danas. U mnogim zemljama uništenim kreditima, zemljama sa više od 30% mladih nezaposlenih – Španija, Portugalija i Irska prve padaju na pamet – nevažno je koja politička ideologija raspoređuje bedu.

Na kraju, Evropljani će verovatno morati da shvate da nisu stranačke platforme ono što ih brine, nego da su oni sami problem od koga beže. Biće zanimljivo videti što će preostati od partijskih struktura.