јул 2012

Kriza u Evropi gora je nego što izgleda. Kao da stanovništvo starog kontinenta nije već dovoljno opterećeno lošim stanjem finansijskog tržišta i ekonomije – nego se čini kako je, uz sve tekuće probleme, došlo i do naglog kraja deceniju dugog (i uglavnom nezapaženog) poboljšanja stope njegovog priraštaja.

Od 15 zemalja koje do sada prijavile svoje brojke u ovoj godini, u 11 se uočava pad stope fertiliteta u 2011 godini (stopa fertiliteta je broj dece koji žena može očekivati ​​tokom svog života). Jedan od najvećih padova dogodio se u zemljama najteže pogođenim krizom evra. Španska stopa priraštaja pala je sa 1,46 u 2008. na oko 1,38 u 2011.

Letonija je pala s 1,44 na ispod 1,20. Tomas Sobotka sa Bečkog demografskog instituta ističe da je među evropskim zemljama koje su imale porast priraštaja u poslednjih deset godina zbrisan u tri zemlje Severa. Veliki pad takođe se dogodio u nordijskim zemljama, koje nemaju brzo rastuću nezaposlenost ili velike rezove u državnoj potrošnji. Norveška stopa fertiliteta pala sa 1,95 na 1,88 u 2010-11, a Danska sa 1,88 na 1,76.

Ipak, bilo da države imaju visoke stope priraštaja – poput Velike Britanije – ili one niske, kao što je Mađarska – trend je sličan: deset godina rasta fertitliteta zaustavljen je oko 2008., kao posledica udara ekonomske krize, dok je tokom 2011 počeo da klizi nadole.

Na tržištu, tri godine je čitava epoha; u demografiji, pak, to je treptaj oka. Nužno je da prođe barem devet meseci između događaja i njemu sledstvene odgovarajuće promene u stopi nataliteta. Isto tako, demografske statistike imaju tendenciju zaostajanja od oko godinu dana. Videti takvu promenu u trendu stope priraštaja – i to vrlo brzo nakon što je recesija započela – prosto je izvanredno. Međutim, iako postoji veza između teških vremena i zasnivanja porodice, priroda ovog pada je kontroverzna. Adam Smit smatrao je da se ekonomska nesigurnost loše odražava na stopu plodnosti. Drugi su tvrdili kako se stopa rađanja povećava baš u doba recesija: smanjenjem oportunitetnih troškova za decu i podsticanjem žena da ih, ako to žele, imaju, i to upravo tokom razdoblja kada su nezaposlene („oportunitetni troškovi za decu“, u ovom slučaju, znače to da su mnogim zaposlenim ženama deca potencijalni i svojevrsni balast, pa se olako ne odlučuju da svoju karijeru žrtvuju zarad rađanja i podizanja potomstva. Nasuprot zaposlenim, žene bez posla – s obzirom da ne troše svoje vreme kako bi gradile karijeru – mogu taj svoj „višak vremena“ iskoristiti konstruktivno: dobiti decu, i posvetiti se njihovom podizanju. prim.prev).

Po svom nedavnom iskustvu, čini se kako Evropa podržava program koji ide u prilog Smitovoj tezi. Ekonomija utiče na trendove stanovništva – kroz migracije, broj zasnovanih brakova i umrle. U nekim zemljama recesija je izazvala trend povratka migranata kućama, kao i onih migranata čija je stopa fertiliteta visoka. Španija je krajem 90-ih i početkom 2000-ih primila talase useljenika iz Latinske Amerike. Oni su, delimično, i blli razlog za pravi bum u stopi rođenih koji je ova stopa svojevremeno doživela: 363,500 rođenih 1995, a 518,500 koji su došli na svet 2008 (43% porasta). Ipak, kako se ovi migranti vraćaju kući, povećanje broja rođenih krenuo je u obrnutom smeru, i danas je taj pad na 482,700 (podaci do juna 2011.). Brakovi prate sličan trend: od rastućih 199.000 u 1995. godini do vrhunca od 214,300 u 2004.godini – pre ovog pada, na 164,600 iz 2011.

Nisu se svi doseljenici ponašali na isti način. Relativno je malo Poljaka napustilo Veliku Britaniju, dok neki migranti dolaze iz mesta s manjom stopom plodnosti nego što ih imaju zemlje u koje su se uselili (npr. useljenici iz baltičkih i skandinavskih zemalja). Ipak, u većini zemalja koje imaju veliki broj integrisanih migranata, recesijom izazvani preokret uticao je da se i kod njih stopa plodnosti smanjila.

Recesija je takođe uticala i na stope zasnovanih brakova, kao i na stope nataliteta onih građana koji su u tim zemljama rođeni. Ako mladi, pre podizanja svog doma i dece, čekaju taj trenutak kada će konačno imati sigurna primanja – onda se, samim tim, uočava i veza između zasnivanja porodice i stope nezaposlenosti (posebno nezaposlenosti kod muškaraca). Frans Priju sa Instituta za proučavanje nacionalne demografije ustanovila je da postoji trend povezanosti između nezaposlenosti Francuza i života u parovima koji čine zajednicu (bračnu ili vanbračnu), i to na period koji obuhvata preko dve decenije.

Statistike i cifre gospođe Priju dosežu samo do 2002, ali sva je prilika kako se trend ovog uzorka nastavlja sve do danas. Američki istraživački centar ‘Pju’ zatražio je od mladih između 18 i 24 godine da pišu o svojim reakcijama na recesiju iz 2009: dvadeset posto njih zastupalo je odgađanje braka. Sobotka je iscrtao odnose između nezaposlenosti i plodnosti u Letoniji. On je, takođe, sačinio i verni prikaz veze koja postoji između pada stope porođaja i pada stope zaposlenih, i obrnuto: da se stopa fertiliteta diže kako se stopa zaposlenosti povećava. Evropska recesija nesumnjivo je uticala na smanjenje plodnosti na Starom Kontinentu – smanjenjem migracija, sklopljenih brakova i broja rođenih.

Postoji nedoumica oko toga da li je ovaj pad fertitliteta trajan ili privremen. Postoje različiti načini da se ovaj priraštaj smanji. Parovi mogu da odluče da imaju manje dece, ili njihovo rađanje mogu odgoditi. U oba slučaja stopa priraštaja se smanjuje, premda se u drugom slučaju ona kasnije može povratiti. Demografi ovo nazivaju „efektom tempa“.

U većini sveta, stope priraštaja su pale jer parovi žele manje dece. Ipak, u nedavno objavljenom članku Sobotke i Džona Bongartsa iz američkog think-tank ‘Saveta za populaciju’, tvrde kako je za Evropu „tempo efekat“ ono što je od krucijelne važnosti. Kako oni navode, prosečna dob prvog deteta je od 1970. porasla u većini zapadne Evrope. Godine 1970 starosna dob u kojoj je većina žena dobila svoje prvo dete bio 22-25. U 2008 je bio 27-29. Međutim, između 2000. i 2008. tempo porasta starosne dobi znatno je usporen: žene više nisu toliko dugo odlagale rađanje dece dok ih je jedan deo dobio znatno kasnije, odgađajući trudnoću i porođaj. Sada u nekim evro-zemljama stopa prvorođene dece brže pada od stope kasnije rođene dece, što sugeriše da ljudi odgađaju zasnivanje porodice.

Tri se velike lekcije mogu izvući iz već navedenog. Prvo, populacijski trendovi osetljiviji su na ekonomski ciklus nego što bi se očekivalo. Doskora je bilo uvreženo mišljenje da populacijski trendovi postavljaju pozornicu za sve ostalo („demografija je sudbina“, rekao je u 19. stoleću jedan francuski naučnik). Drugo, porast stope priraštaja u 2000-im upućuje na to da nisu svi u Evropi uhvaćeni u zamku niskog fertiliteta. Skandinavija, Velika Britanija i Francuska imaju relativno visok priraštaj stanovništva. Treće, vlade evropskih zemalja moraju napraviti prostor za političke mere kojima bi se ovaj pad ublažio. Staromodnu demografsku politiku obično su vodili tzv. „natalisti“: nagrađivane su one žene koje imaju mnogo dece. (Rusija je još uvek jedna od tih). Međutim, pokazalo se da ovakve mere gotovo nikad ne funkcionišu.

Ali, ako je demografski tempo ono što je važno, onda bi i stopa evropskog priraštaja trebalo da bude prijemčivija na politiku i mere koje se po tom pitanju sprovode u evro-zemljama. Parovi mogu pozitivno odreagovati na podsticaje kao što su jeftiniji vrtići ili više dana roditeljskog odmora. Ako Evropa želi da izbegne još jedan sunovrat – poniranje kroz sopstvenu demografsku spiralu – možda ključ rešenja ovog problema leži u „korigovanom tempu priraštaja“.

30. jun 2012, The Economist

prevod: Milan Lukić